Za Srbe pravoslavlje neizostavni deo identiteta

[Милан Ракић]

• Značajne razlike u odnosu prema religiji, istopolnim brakovima i pravu na abortus održavaju gvozdenu zastavu između istoka i zapada
• Srbija iskazuje veći stepen tolerancije prema Jevrejima i muslimanima od većine zemalja centralnog i istočnog bloka
• Značaj religije kao dela nacionalnog identiteta stavlja Srbiju visoko na listu zemalja koje iskazuju nacionalističke, konzervativne i desničarske stavove u ovom istraživanju
• Čak 78 odsto Srba smatra da biti pravoslavac znači – biti „pravi“ Srbin
• Srbija se nalazi na 6. mestu po broju onih koji ne podržavaju brakove gejeva i lezbejki sa 83 odsto građana protiv, na listi od 34 države
• Iako postoje izuzeci, generalno, centralni i istočni Evropljani su skloniji da kažu da je njihova kultura superiorna

Među prvima u „podeljenoj“ Evropi po stepenu kulturološkog šovinizma, ubeđeni da su superiorna nacija dok je pravoslavlje za većinu neizostavni deo nacionalnog indetiteta, Srbi pokazuju nešto manje netolerancije prema muslimanima i Jevrejima nego što bi se to očekivalo, ali dalje sa značajnim otporom prema istopolnim brakovima.

Ovo su rezultati obimnog istraživanja stavova i vrednosti stanovnika cele Evrope koje je između, ostalog, pokazalo da podela na istok i zapad na starom kontinentu u kulturološkom smislu još uvek nije prevaziđena.

Gvozdena zastava koja je nekada delila Evropu možda je davno srušena, ali kontinent je i danas podeljen izraženim razlikama u stavovima javnog mnjenja o religiji, manjinama, i društvenim pitanjima kao što su istopolni brakovi i pravo na abortus. U poređenju sa zapadnim Evropljanima, manji broj stanovnika Centralne i Istočne Evrope bi prihvatio muslimane i Jevreje kao deo svoje porodice ili komšiluka, podržali pravo stupanja u brak za gejeve i lezbejke ili dopustili da definicija nacionalnosti uključi i ljude rođene van njihove države.

Podaci o ovim razlikama rezultat su niza istraživanja koje je sproveo „Pew Research Center“ iz Sjedinjenih Američkih Država između 2015. i 2017. godine na skoro 56.000 odraslih (starosti od 18 i više godina) u 34 države Zapadne, Centralne i Istočne Evrope. Razlike nastavljaju da dele kontinent više decenija nakon što je Evropska unija počela da se širi i van svojih zapadnoevropskih korena kako bi obuhvatila, između ostalog, centralnoevropske zemlje poput Poljske i Mađarske i baltičke države Estonije, Letonije i Litvanije.

Podeljenost kontinenta u stavovima i vrednostima može biti ekstremna u nekim slučajevima. Na primer, u skoro svakoj anketiranoj zemlji u Centralnoj i Istočnoj Evropi manje od polovine odraslih kaže da bi bili spremni da prihvate muslimane kao deo svoje porodice. Sa druge strane, u gotovo svakoj zapadnoevropskoj zemlji koja je bila ispitana više od polovine njih je izjavilo da će prihvatiti muslimana u porodicu. Slična podela se javlja između Centralne/Istočne Evrope i zapadne Evrope u pogledu prihvatanja Jevreja.

Posebno pitanje odnosilo se na prihvatanje muslimana u komšiluku i neposrednom okruženju, ali i tu su zapadni Evropljani pokazali veći stepen tolerancije. Na primer, 83 odsto Finaca kaže da bi bili spremni da prihvate muslimane kao susede, u poređenju sa 55 odsto Ukrajinaca. I mada je po pitanju prihvatanja Jevreja u naseljima podela manje oštra, zapadni Evropljani češće izražavaju pozitivan stav.

Po pitanju odnosa prema muslimanima i Jevrejima, Srbija se nalazi negde na sredini evropske lestivce, odnosno jedna je od zemalja centralnog i istočnog bloka koje iskazuju veći stepen tolerancije. Među ispitanima, 43 odsto Srba izjasnilo se da bi prihvatilo muslimana u svojoj porodici, dok je prema Jevrejima pozitivniji odnos – 61 odsto građana Srbije ne bi smetalo da Jevreji budu deo njihove familije.

Srbija se ujedno nalazi i na središnjem mestu među zemljama zapadnog Balkana koje su ušle u istraživanje – manji procenat tolerancije je u Bosni i Hercegovini a veći u Hrvatskoj.

Najveći otpor po pitanju ovih razlika iskazuju Jermeni, koji istorijski imaju možda i najveći otklon od muslimana, te je svega 7 odsto građana Jermenije reklo da bi prihvatilo muslimana kao člana svoje porodice, a prema Jevrejima ovaj procenat raste na nešto većih 28 odsto.

Primer ekstremne razlike u ovim stavovima nalazi se na drugom kraju lestvice u, prema istraživanjima, najtolerantnijoj Holandiji. Čak 88 odsto Holanđana nema ništa protiv da neko od članova njihove porodice bude muslimanske veroispovesti a 96 odsto građana ove zemlje Zapadne Evrope prigrlilo bi i nekog Jevrejina kao deo svoje porodice.  

Značaj religije kao dela nacionalnog identiteta stavlja Srbiju visoko na listu zemalja koje iskazuju nacionalističke, konzervativne i desničarske stavove u ovom istraživanju. Za razliku od, po pitanju religije liberalniju i sekularnu Zapadnu Evropu, anketirani Srbi većinom su izrazili da je pripadanje određenoj verskoj zajednici – konkretno pravoslavnom hrišćanstvu, neophodan preduslov da bi se neko smatrao „pravim“ Srbinom. Čak 78 odsto Srba smatra da biti pravoslavac znači – biti „pravi“ Srbin. To nas stavlja na treće mesto na listi država Evrope koje imaju nizak prag tolerancije prema drugim religijama.

Stavovi prema verskim manjinama u regionu idu ruku pod ruku sa različitim konceptima nacionalnog identiteta. Kada su bile u sferi uticaja Sovjetskog Saveza, mnoge zemlje Centralne i Istočne Evrope su zvanično držale religiju izvan javnog života. Ali danas, za većinu ljudi koji žive u bivšem istočnom bloku, biti hrišćanin (bilo katolički ili pravoslavni) važna je komponenta njihovog nacionalnog identiteta.

Nasuprot tome, u Zapadnoj Evropi većina ljudi ne smatra da je religija glavni deo njihovog nacionalnog identiteta. U Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, većina kaže da nije važno biti hrišćanin da bi bili istinski Francuzi ili istinski Britanci.

Oštra podela između Istoka i Zapada vidljiva je na još jednoj komponenti nacionalizma – kulturološki šovinizam. Ankete su pitale ispitanike širom kontinenta da li se slažu sa izjavom: „Naši ljudi nisu savršeni, ali naša kultura je superiornija od drugih.“ Iako postoje izuzeci, generalno centralni i istočni Evropljani su skloniji da kažu da je njihova kultura superiorna. Osam zemalja u kojima je ovaj stav najviše zastupljen su geografski na istoku: Grčka, Gruzija, Jermenija, Bugarska, Rusija, Bosna, Rumunija i Srbija. Čak 65 odsto Srba smatra da je njihova nacija bolja i važnija od drugih. To isto, u sličnom procentu, za svoje nacije misle i stanovnici susednih zemalja – Bosne, Rumunije, Bugarske, dok su Grci najekstremniji. Nešto umereniji u regionu su jedino Hrvati gde 44 odsto građana veruje u superiornost njihove nacije.

Ljudi u Centralnoj i Istočnoj Evropi su takođe skloniji da kažu da je za deljenje istog nacionalnog indentiteta važno da su ljudi rođeni u istoj zemlji i da imaju porodično poreklo odatle.

Kada se posmatraju zajedno, ova i druga pitanja o nacionalnom identitetu, verskim manjinama i kulturnoj superiornosti ukazuju na značajnu podeljenost Evrope, s visokim nivoom religijskog nacionalizma na Istoku i većom otvorenošću prema multikulturalizmu na Zapadu. Ostala ključna društvena pitanja ukazuju na dalje produbljivanje „vrednosnog jaza“ između Istoka i Zapada - u pogledu istopolnih brakova i prava na abortus.

Većina Evropljana iz centralnog i istočnog bloka protivi se istopolnim brakovima, a Srbija se nalazi na 6. mestu po broju onih koji ne podržavaju brakove gejeva i lezbejki sa 83 odsto građana protiv, na listi od 34 države. Po pitanju legalizacije abortusa, Srbi su se izjasnili kao nešto liberalniji, te je njih 63 odsto reklo da podržava da abortus bude zakonsko pravo žene. Oko ovog pitanja nema većih razlika između Zapadne i Istočne Evrope – većina građana, sa manjim razlikama u procentima, zalaže se za pravo na abortus.

Dodatne analize istraživanja pokazuju da čak i među mlađom populacijom u istočnom bloku Evrope – stavovi ne postaju liberalniji ni tolerantniji. Njihov odnos prema pitanjima istopolnih brakova i prava na abortus podudara se sa starijim ispitanicima u njihovim državama.

Цитат

Geografska, ali i „sovjetska“ podela na istok i zapad

O granici podele Evrope na zapadnu i istočnu moguće je diskutovati ali za potrebe ovog istraživanja u obzir je uzet geografski položaj i kulturno-istorijsko nasleđe. Istraživači su označili Poljsku, Češku Republiku, Slovačku, Mađarsku, baltičke zemlje i Balkan kao deo “Centralne i Istočne Evrope” jer su sve te zemlje bile deo sovjetske sfere uticaja u 20. veku. Iako Grčka nije bila deo Istočnog bloka, ona je svrstana u ovu grupu zemalja zbog svoje geografske lokacije kao i stavova javnosti, koji su približniji Istočnoj, nego Zapadnoj Evropi po pitanjima obuhvaćenim istraživanjem. Na primer, većina Grka kaže da nisu voljni da prihvate muslimane u svojim porodicama; tri četvrtine smatraju da su samo pravoslavni hrišćani „pravi“ Grci; i skoro devet od deset kaže da je grčka kultura superiornija od drugih. Istočna Nemačka je još jedan neobičan slučaj - ona je bila deo Istočnog bloka, ali je sada uključena u Zapadnu Evropu kao deo ponovo ujedinjene Nemačke.

Aleksandra POPOVIĆ