Претражи Живе Речи Утехе

Pozdrav, u poslednje vreme dosta slušam predavanja oca Arsenija. Međutim dosta viđam ljudi koji daju komentare kao ove: http://prntscr.com/kcs7dz Verovatno zbog njegove istorije, ali neki i komentarišu to što nosi nočare za sunce u nekim intervjuima.. Šta vi mislite o ocu Arseniju?

Pomaže Bog svima. Novi sam na forumu i imam pitanje. Zašto se dozvoljava ružan rečnik i omalovažavanje Mitropolita Amfilohija u najtežem momentu njegove službe? Malo je reći da su učesnici koji pljuju po Mitropolitu notorne lude i ljudi sa dijagnozom. Ali za Boga miloga jesu li vam i administratori ludi ili potkupljeni?????

Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne? Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva. Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne. Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih. Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti. Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija. Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi. Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj. Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.

Recimo, ode neki covek kod popa i kaze: "Oce, meni nista nije dobro, non stop sam nervozan, ne mogu lepo sa ljudima da pricam, ne mogu da zaspim, izgubio sam apetit, izmedju mene i zene odnosi hladni.. Sta da radim?" I on njemu lepo kaze: "Ti si nesrecan zato sto nemas odnos sa Bogom. Pocni da zivis pravoslavno, da se pricescujes, ispovedas, molis, probaj pomalo i da postis, pa ce ti se vratiti radost i spokoj. Sa Bogom i u Bogu je tvoj mir." E sad, sve je to okej i super, rekao bi da je dobar savet, ali znam da je Patrijarh Pavle, jednom prilikom citirajuci nekog svetitelja, rekao da postoje tri stupnja u veri. A to su: rob (zivi po zakonu jer se plasi kazne svog gospodara), najamnik (zivi po zapovestima jer ocekuje svoju platu) i sin (zivi po zapovestima iz ciste ljubavi prema Bogu). Mi bi trebali da budemo sinovi boziji. Verujem da Bog ocekuje od nas da se prema njemu tako ophodimo, sa takvom nekakvom toplinom. A ova druga dva stupnja, cine mi se licemernim. To je kao kad bi ja sad otisao u crkvu, ispostio recimo sedam dana, pricestio se, ispovedio, nikog ne bi vredjao, cak bi i krenuo da se bavim smirenoumljem, pa bi istrpeo i razne uvrede, naravno, sve kako pise u duhovnoj literaturi. I onda posle nekog vremena rekao "Pa ovo je totalno bezveze, sto ja nisam srecan? Eno vidi onaj tamo kocka se, pije, pusi sta sve ne radi a eto, raspolozeniji od mene." Naravno, ne mora to za takav kratak period, covek moze dugo da se bavi verom pa onda mu sve dosadi jer eto, nije srecan. Ako je to vec tako, zar covek moze da bira "e, od sutra sam Sin boziji" i da se presalta iz jednog stupnja u drugi? To je opet zavrzlama kojoj nema kraja -- "nisam radostan jer sam najamnnik, daj da budem sin pa cu da budem radostan." Kako god okrenuli, coveku fali nesto. Inace, ovo mi je palo napamet citajuci https://svetosavlje.org/pouke-bozanstvene-ljubavi/60/