Претражи Живе Речи Утехе

Pripadnici ROSU upotrebili su palice i suzavac protiv meštana opštine Štrpce koji su pokušali da zaustave bager za izgradnju mini-hidroelektrane. Policija je rasterala demonstrante, a radovi na mini-hidroelektrani su prekinuti. Meštani su pokušali da spreče prolazak bagera do mesta gde su započeti radovi na gradnji mini hidrocentrale. Srbi su blokirali lokalni put, a Kosovska policija je, kako bi ih uklonila, upotrebila biber sprej i palice, objavila je TV Most. Dvadesetoro ljudi je povređeno u sukobima s tzv. Kosovskom policijom, javlja reporter RTS-a. Povređenima je prva pomoć ukazana u Domu zdravlja u Štrpcu. Kosovska policja potvrdila je danas da je u Štrpcu izbio sukob između policije i stanovnika tog mesta, koji su protestovali zbog izgradnje mini-hidrocentrale. U saopštenju se navodi da se sukob desio kada su Srbi blokirali lokalni put, a Kosovska policija, kako bi ih uklonila, upotrebila biber sprej i palice. "Oko 60 ljudi, nezadovoljnih izgradnjom mini hidrocentrale protestovalo je u Štrpcu. Oni su pokušali da spreče prolazak bagera do mesta gde su započeti radovi na gradnji mini hidrocentrale, tako što su blokirali put, što je rezultiralo intervencijom policijskih službenika iz Stanice policije Štrpce", navedeno je u saopštenju policije. Iako je policija obavestila i naredila demonstrantima da ne ometaju rad i da odu, oni nisu to nisu uradili, te je nakon što je policija upotrebila biber sprej put odblokiran, dodaje se. U saopštenju se navodi i da je dogovoreno da narednih dana bude održan sastanak opštinskih žvaničnika i predstavnika demonstranata u vezi s njihovim zahtevima. TV Most je javila da su radovi na mini-hidroelektrani prekinuti, a da je za ponedeljak ujutro zakazan sastanak predstavnika kosovske policije, lokalne samouprave, investitora i meštana. KANCELARIJA ZA KOSOVO I METOHIJU: IZAZIVATE REVOLT SRBA Kancelarija za Kosovo i Metohiju najoštrije je danas osudila upotrebu gole i brutalne sile policije nad demonstrantima u opštini Štrpce, koji protestuju protiv izgradnje mini-hidrocentrale. "Podećamo Kfor i međunarodne misije da je srpski narod u opštini Štrpce posebno ranjiv zbog činjenice da se veoma dugo nalazi u izolaciji, i da svaka demonstracija sile nad ljudima koji žive u tako teškim uslovima, ne samo da nije humana, već i izaziva opravdani revolt čitavog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji", navodi se u saopštenju Kancelarije za KiM. Iz Kancelarije pozivaju predstavnike međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji da Srbima garantuju demokratsko pravo na javno i miroljubivo izražavanje nezadovoljstva i da spreče nasilne akcije policije i njenu zloupotrebu u stvaranju atmosfere vanrednog stanja u sredinama koje većinski naseljavaju Srbi. "Na učesnike protesta u Štrpcu apelujemo da svoje opravdano nezadovoljstvo iskazuju na miran i dostojanstven način i da ne daju povode Prištini da dodatno oteža položaj Srba u tom delu Kosova i Metohije, jer jasno je da najekstremnije prištinske političke strukture željno čekaju svaku priliku i izgovor da demonstriraju silu prema našem narodu u Pokrajini", navodi se u saopštenju. video pogledajte na linku

Značajne razlike u odnosu prema religiji, istopolnim brakovima i pravu na abortus održavaju gvozdenu zastavu između istoka i zapada Srbija iskazuje veći stepen tolerancije prema Jevrejima i muslimanima od većine zemalja centralnog i istočnog bloka Značaj religije kao dela nacionalnog identiteta stavlja Srbiju visoko na listu zemalja koje iskazuju nacionalističke, konzervativne i desničarske stavove u ovom istraživanju Čak 78 odsto Srba smatra da biti pravoslavac znači – biti „pravi“ Srbin Srbija se nalazi na 6. mestu po broju onih koji ne podržavaju brakove gejeva i lezbejki sa 83 odsto građana protiv, na listi od 34 države Iako postoje izuzeci, generalno, centralni i istočni Evropljani su skloniji da kažu da je njihova kultura superiorna Među prvima u „podeljenoj“ Evropi po stepenu kulturološkog šovinizma, ubeđeni da su superiorna nacija dok je pravoslavlje za većinu neizostavni deo nacionalnog indetiteta, Srbi pokazuju nešto manje netolerancije prema muslimanima i Jevrejima nego što bi se to očekivalo, ali dalje sa značajnim otporom prema istopolnim brakovima. Ovo su rezultati obimnog istraživanja stavova i vrednosti stanovnika cele Evrope koje je između, ostalog, pokazalo da podela na istok i zapad na starom kontinentu u kulturološkom smislu još uvek nije prevaziđena. Gvozdena zastava koja je nekada delila Evropu možda je davno srušena, ali kontinent je i danas podeljen izraženim razlikama u stavovima javnog mnjenja o religiji, manjinama, i društvenim pitanjima kao što su istopolni brakovi i pravo na abortus. U poređenju sa zapadnim Evropljanima, manji broj stanovnika Centralne i Istočne Evrope bi prihvatio muslimane i Jevreje kao deo svoje porodice ili komšiluka, podržali pravo stupanja u brak za gejeve i lezbejke ili dopustili da definicija nacionalnosti uključi i ljude rođene van njihove države. Podaci o ovim razlikama rezultat su niza istraživanja koje je sproveo „Pew Research Center“ iz Sjedinjenih Američkih Država između 2015. i 2017. godine na skoro 56.000 odraslih (starosti od 18 i više godina) u 34 države Zapadne, Centralne i Istočne Evrope. Razlike nastavljaju da dele kontinent više decenija nakon što je Evropska unija počela da se širi i van svojih zapadnoevropskih korena kako bi obuhvatila, između ostalog, centralnoevropske zemlje poput Poljske i Mađarske i baltičke države Estonije, Letonije i Litvanije. Podeljenost kontinenta u stavovima i vrednostima može biti ekstremna u nekim slučajevima. Na primer, u skoro svakoj anketiranoj zemlji u Centralnoj i Istočnoj Evropi manje od polovine odraslih kaže da bi bili spremni da prihvate muslimane kao deo svoje porodice. Sa druge strane, u gotovo svakoj zapadnoevropskoj zemlji koja je bila ispitana više od polovine njih je izjavilo da će prihvatiti muslimana u porodicu. Slična podela se javlja između Centralne/Istočne Evrope i zapadne Evrope u pogledu prihvatanja Jevreja. Posebno pitanje odnosilo se na prihvatanje muslimana u komšiluku i neposrednom okruženju, ali i tu su zapadni Evropljani pokazali veći stepen tolerancije. Na primer, 83 odsto Finaca kaže da bi bili spremni da prihvate muslimane kao susede, u poređenju sa 55 odsto Ukrajinaca. I mada je po pitanju prihvatanja Jevreja u naseljima podela manje oštra, zapadni Evropljani češće izražavaju pozitivan stav. Po pitanju odnosa prema muslimanima i Jevrejima, Srbija se nalazi negde na sredini evropske lestivce, odnosno jedna je od zemalja centralnog i istočnog bloka koje iskazuju veći stepen tolerancije. Među ispitanima, 43 odsto Srba izjasnilo se da bi prihvatilo muslimana u svojoj porodici, dok je prema Jevrejima pozitivniji odnos – 61 odsto građana Srbije ne bi smetalo da Jevreji budu deo njihove familije. Srbija se ujedno nalazi i na središnjem mestu među zemljama zapadnog Balkana koje su ušle u istraživanje – manji procenat tolerancije je u Bosni i Hercegovini a veći u Hrvatskoj. Najveći otpor po pitanju ovih razlika iskazuju Jermeni, koji istorijski imaju možda i najveći otklon od muslimana, te je svega 7 odsto građana Jermenije reklo da bi prihvatilo muslimana kao člana svoje porodice, a prema Jevrejima ovaj procenat raste na nešto većih 28 odsto. Primer ekstremne razlike u ovim stavovima nalazi se na drugom kraju lestvice u, prema istraživanjima, najtolerantnijoj Holandiji. Čak 88 odsto Holanđana nema ništa protiv da neko od članova njihove porodice bude muslimanske veroispovesti a 96 odsto građana ove zemlje Zapadne Evrope prigrlilo bi i nekog Jevrejina kao deo svoje porodice. Značaj religije kao dela nacionalnog identiteta stavlja Srbiju visoko na listu zemalja koje iskazuju nacionalističke, konzervativne i desničarske stavove u ovom istraživanju. Za razliku od, po pitanju religije liberalniju i sekularnu Zapadnu Evropu, anketirani Srbi većinom su izrazili da je pripadanje određenoj verskoj zajednici – konkretno pravoslavnom hrišćanstvu, neophodan preduslov da bi se neko smatrao „pravim“ Srbinom. Čak 78 odsto Srba smatra da biti pravoslavac znači – biti „pravi“ Srbin. To nas stavlja na treće mesto na listi država Evrope koje imaju nizak prag tolerancije prema drugim religijama. Stavovi prema verskim manjinama u regionu idu ruku pod ruku sa različitim konceptima nacionalnog identiteta. Kada su bile u sferi uticaja Sovjetskog Saveza, mnoge zemlje Centralne i Istočne Evrope su zvanično držale religiju izvan javnog života. Ali danas, za većinu ljudi koji žive u bivšem istočnom bloku, biti hrišćanin (bilo katolički ili pravoslavni) važna je komponenta njihovog nacionalnog identiteta. Nasuprot tome, u Zapadnoj Evropi većina ljudi ne smatra da je religija glavni deo njihovog nacionalnog identiteta. U Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, većina kaže da nije važno biti hrišćanin da bi bili istinski Francuzi ili istinski Britanci. Oštra podela između Istoka i Zapada vidljiva je na još jednoj komponenti nacionalizma – kulturološki šovinizam. Ankete su pitale ispitanike širom kontinenta da li se slažu sa izjavom: „Naši ljudi nisu savršeni, ali naša kultura je superiornija od drugih.“ Iako postoje izuzeci, generalno centralni i istočni Evropljani su skloniji da kažu da je njihova kultura superiorna. Osam zemalja u kojima je ovaj stav najviše zastupljen su geografski na istoku: Grčka, Gruzija, Jermenija, Bugarska, Rusija, Bosna, Rumunija i Srbija. Čak 65 odsto Srba smatra da je njihova nacija bolja i važnija od drugih. To isto, u sličnom procentu, za svoje nacije misle i stanovnici susednih zemalja – Bosne, Rumunije, Bugarske, dok su Grci najekstremniji. Nešto umereniji u regionu su jedino Hrvati gde 44 odsto građana veruje u superiornost njihove nacije. Ljudi u Centralnoj i Istočnoj Evropi su takođe skloniji da kažu da je za deljenje istog nacionalnog indentiteta važno da su ljudi rođeni u istoj zemlji i da imaju porodično poreklo odatle. Kada se posmatraju zajedno, ova i druga pitanja o nacionalnom identitetu, verskim manjinama i kulturnoj superiornosti ukazuju na značajnu podeljenost Evrope, s visokim nivoom religijskog nacionalizma na Istoku i većom otvorenošću prema multikulturalizmu na Zapadu. Ostala ključna društvena pitanja ukazuju na dalje produbljivanje „vrednosnog jaza“ između Istoka i Zapada - u pogledu istopolnih brakova i prava na abortus. Većina Evropljana iz centralnog i istočnog bloka protivi se istopolnim brakovima, a Srbija se nalazi na 6. mestu po broju onih koji ne podržavaju brakove gejeva i lezbejki sa 83 odsto građana protiv, na listi od 34 države. Po pitanju legalizacije abortusa, Srbi su se izjasnili kao nešto liberalniji, te je njih 63 odsto reklo da podržava da abortus bude zakonsko pravo žene. Oko ovog pitanja nema većih razlika između Zapadne i Istočne Evrope – većina građana, sa manjim razlikama u procentima, zalaže se za pravo na abortus. Dodatne analize istraživanja pokazuju da čak i među mlađom populacijom u istočnom bloku Evrope – stavovi ne postaju liberalniji ni tolerantniji. Njihov odnos prema pitanjima istopolnih brakova i prava na abortus podudara se sa starijim ispitanicima u njihovim državama. Aleksandra POPOVIĆ

Akademik Srboljub Živanović o komisiji koja je 1964. istraživala zlodela u NDH logoru: Posle prvih izveštaja i samo tri meseca rada, sve je stopirano. Ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Oko 20 % žrtava živo zakopano ADA je Državna komisija sudskih antropologa bivše SFRJ u sastavu: dr Zdravko Marić, Vida Brodar, Aton Pogačnik i dr Srboljub Živanović, septembra 1964. završila prvu fazu ispitivanja masovnih grobnica na stratištu u Donjoj Gradini sa druge strane Save od logora Jasenovac, uplašili smo se brojeva do kojih smo došli. Na stratištima duž reke, u masovnim grobnicama koje su se prostirale na dužini 12,5 kilometara i širini 4,5, složili smo se nedvosmisleno da tu leži više stotina hiljada zverski ubijenih ljudi - 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma! U grobnice, široke šest, a duboke osam metara, naslagani su jedno na drugo, po 27 osoba, starih i mladih. Prve analize uzroka smrti svedočile su da je oko 20 odsto njih u grob otišlo živo. printscreen Ovo je, sa gorčinom u glasu, ispričao za Novosti akademik Srboljub Živanović, jedini profesor medicine Državne komisije koja je istraživala broj žrtava u Jasenovcu i predsednik Međunarodne komisije za istinu o ovom NDH logoru sa sedištem u Londonu. Živanović ističe da je Komisija izvršila 130 sondažnih bušenja na 100 masovnih grobnica, čiji su se rovovi protezeli između 60 i 80 metara. Radili su, seća se, tri meseca, te daleke 1964. godine. Posle prvih izveštaja, sve je, međutim, stopirano. Država im nije rekla zašto. Sa kolegama iz Sarajeva i Ljubljane bili ste prva stručna komisija koja je za račun države pokušala da utvrdi broj žrtava? - I pre nas je bilo istraživanja. Prvo je bilo u maju 1945. Komisija ZAVNOH iznela je tada procenu o između 500.000 i 600.000 ubijenih. Dve godine kasnije, bivši logoraš dr Nikola Nikolić sa sinom u Donjoj Gradini je identifikovao 258 grobnica dužine od 60 do 80 metara dubokih oko osam metara. Borci iz Kozarske Dubice 1961. ponovo su počeli sa istraživanjima, mada oni nisu imali stručna znanja. Nas su pozvali 1964. i bili smo najreprezentativnija grupa stručnjaka do tada. Posebnim bušilicama izvršili smo otvaranje 100 grobnica i posle tri meseca teškog rada izneli smo državnim organima procenu o broju žrtava. U Hrvatskoj priznaju samo nedela Miroslava Filipovića.. - Šta reći o zločincu, upravniku logora, koji je na jednoj misi pozvao pastvu da ode u selo i pobije sve Srbe, ali da prvo ubije njegovu rođenu sestru koja je udata za Srbina. Ja sam na Konferenciji Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u Londonu izveo za govornicu Jevrejku Skibu kojoj je katolička časna sestra Pulherija zatezala vrat kako bi koljač mogao preciznije da udari. Skiba je govorila, a posle njenog govora katolički sveštenici su napustili salu. Dragutin Kukolj, Nikolom Masić, Jolo Josip Bujanović, Mihovil Marber, Stjepan Gabrić, samo su neki od sveštenika koji su ubijali. screenshot Kako je izgledao odlazak u Jasenovac 1964? - Bilo je čudno. Veliki profesori iz Beograda, Zagreba, Ljubljane nisu hteli ni da čuju da budu u sastavu te komisije. Pošto je ona ipak stvorena, odabrani su referentni centri iz Sarajeva, Ljubljane i Novog Sada, odakle sam i ja odabran kao docent sa medicinskim znanjem. Sećam se da sam prvo otišao u Aušvic da se spremim za posao jer do tada nisam znao mnogo o istraživanju masovnih stratišta. U tom logoru sam video da su Nemci praktično, industrijski ubijali žrtve, praveći od njih sapune, češljeve. U Donjoj Gradini smo naišli na žrtve koje su sadistički ubijane iz mržnje i sa velikom strašću. Koja vam je prva asocijacija kada se danas prisetite tog vremena? - Strah i stravičan slatkasti miris smrti uvek kada je sonda otvorila grobnicu. Kada se istražuje jedna takva raka, pa kada u ruke uzmete polomljenu lobanju jednogodišnjeg deteta, to vas promeni zauvek. Kada god govorim o tome, pa i u ovom momentu, ja se tresem, a kao sudski antropolog svašta sam video. Onda možete zamisliti kakav je to osećaj bio. Kada vidite cucle, kantice za mleko, flašice... Vama je bilo zabranjeno da fotografišete svoje nalaze. Šta ste radili sa pronađenim stvarima u grobnicama? - Nismo smeli da slikamo, ali sve smo beležili u radne sveske. Svaki član komisije je vodio dnevnik i posle radnog dana jedan drugom smo pregledali zapisnike i potom ih potpisivali. Sva četiri dnevnika imaju potpise svih članova komisije. U tim zapisnicima su neke od najstrašnijih stvari koje čovek može da zamisli. Recimo, u lobanjama su se tada još nalazili ostaci mozga i oni su poslati na obradu u Zavod za sudsku medicinu u Ljubljanu. Na osnovu rada došli smo do zaključka da je gotovo dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob. U grobnicama, naročito tamo gde su bili ujamljeni Romi, nalazili smo ogromne količine zlata, đerdana, dukata, i sve to smo posle otvaranja grobnica ponovo sahranjivali. Mi smo imali obećanje da će se istraživanje nastaviti i pravljeni su planovi kako dalje. tanjug/public Kako ste došli do broja od 730.000 umorenih samo u Gradini? - Anton Pogačnik je radio matematičku procenu broja žrtava na osnovu broja grobnica i na osnovu broja pronađenih žrtava u onima koje su bile otvorene. Svi smo se složili oko ove brojke. Međutim, pošto ste u jesen 1964. predali nalaze, sve je stalo? - Obavezali smo se na ćutanje u javnosti, a ja nisam mogao da ne govorim. Razgovarao sam sa jednim novinarom „Politike". Međutim, taj tekst nikada nije ugledao svetlost dana. Kada sam pitao novinara Momu Stefanovića šta se događa, on mi je samo kratko rekao da ga više nikada o tome ništa ne pitam. Posle još nekih signala, 1965. sam emigrirao u Afriku, pa u Englesku, a 1968. indirektno mi je saopšteno da se ne vraćam u zemlju. Ipak, nastavio sam sa istraživanjem Jasenovca. Public Kako komentarišete inicijativu da se Stepinac proglasi za sveca, zašta Vatikan traži i mišljenje SPC? - Kada je ta inicijativa objavljena dobio sam iz Australije pismo od Vase Kondića iz Sidneja, koji je posvedočio da je kao sedmogišnjak video mnogo katoličkih sveštenika kako ubijaju srpsku decu. Njega su, veli, spasli Nemci. Kondić piše i da je u logoru bilo pravo slavlje kada bi dolazio u Jasenovac nadbiskup Alojzije Stepinac. Nosio je nekakvu posebnu uniformu, a njegov krst je bio mnogo veći od krstova ostalih sveštenika. I on je učestvovao u zločinima - prenosi Đivanović delove ovog pisma. Ovo svedočenje, kako ukazuje, overeno je u advokatskoj kancelaraji u Adelaidu u Australiji od strane advokata Vaska Vukoja. Šta se dogodilo kada su državni organi dobili procenu stručanjka? - To ne znam. Ja sam svoju kopiju poneo u London i ceo život sam je nosio sa sobom. Kada sam pomislio da je devedesetih godina došlo vreme da se vratim u Beograd, predao sam je Arhivu Grada. Predao sam i još nešto, zapisnik sa sednice Svetog arhijerejkog sinoda SPC iz 1942. godine koji je posvećen Jasenovcu, a koji je tajnim kanalima završio u Londonu 1943. Posle rada od 50 godina na Jasenovcu i dokumenata koje ste sakupili, šta još mora da se zna? - Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, jame na Velebitu... nisu delo zavedenih ili izmanipulisanih ljudi. To je proizvod državne politike NDH i napora cele te države da fizički istrebi srpski narod. Genocid nad Srbima nisu vodile ustaše, već sam vrh Katoličke crkve na čelu sa Alojzijem Stepencem.Učestvovali su svi, hrvatski domobrani, obični seljaci, železničari, a kada je 1944. postalo jasno da Nemačka gubi rat, ponovo su svi uložili veliki napor da sakriju tragove genocida. Moša Pijade i Mile Budak su se sretali i po ovom pitanju. Tito je, kako je to otkrila dr Smilja Avramov, 1944. išao u tajnu audijenciju kod pape. Možda je sa teritorije bivše SFRJ ova dokumentacija nestala, ali u svetskim arhivama, u to sam ubeđen, postoji. Šta ste našli tragajući po svetu? - U Londonu, recimo u Javnom arhivu je više od 2.000 dokumenata o ustaškoj državi i zločinima nad Srbima. U Arhivu SSSR u Moskvi smo našli tek dva dokumenta. Plašim se da su braća komunisti učestvovala u prikrivanju zločina. U malom Muzeju holokausta u gradu Aki, u Izraelu, pronašli smo more dokumenata i svedočenja o ovim zločinima. Godine 2000. u Njujorku, kada je naša Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu izlagala veze Katoličke crkve sa genocidom, ustao je profesor Majkl Bernbaum iz Muzeja Holokausta u ovom gradu i izgrdio nas što ništa ne radimo da se istina sazna. Naime, mi smo tada imali podatak da je oko 370 katoličkih sveštenika bilo direktno uključeno u likvidacije Srba, dok je Bernbaum imao spisak od 1.400 imena. Krenuvši za ovim spiskom, naša komisija je došla do imena 1.371 katoličkog sveštenika koji je učestvovao u likvidacijama. Ako se zna da je 1941. u Hrvatskoj bilo oko 2.000 katoličkih sveštenika, nije teško izračunuti koliko ih je među njima bilo ubica. Public Alojzije Stepinac http://informer.rs/vesti/drustvo/371296/tito-je-krio-istinu-o-jasenovcu-jer-srbe-nisu-klale-samo-ustase-nego-i-svestenici-seljaci-radnici-sokantno-svedocanstvo-akademika-srboljuba-zivanovica