Претражи Живе Речи Утехе

Архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније Анастасије, како преноси грчки сајт Ромфеа, поново се огласио поводом Украјинског питања. ''Од почетка црквене кризе у Украјини, ми смо усмено и писмено указивали да се црквени раздори и расколи не лече временом. Напротив, оно их продубљује их и учвршћује. Недавна одлука Московске патријаршије о оснивању егзархата на афричком континенту потврђује првобитну бојазан. Упоредо са раздором између милиона украјинских православаца, ствара се нови јаз на осетљивом афричком континенту, где се последњих деценија развија православна инострана мисионарска активност. У афричким земљама одавно су успостављене различите хришћанске деноминације, као и експанзионистички ислам. Обичне Африканце ће од сада две Православне Патријаршије позивати да дођу у Православље, а да се међусобно не причешћују. Саблазан и слабљење православног сведочанства овом делатношћу поделе је очигледна. Ово је болан развој догађаја. Тврдња да у православљу нема раскола, већ једноставно неслагања личи на теорију да нема корона вируса. Раскол, са разним мутацијама, је очигледан и хитно треба тражити лека и употребу вакцине, коју је апостолско предање дефинисало - помирење. У новембру 2019. упутили смо свим православним Црквама текст – који је такође објављен у штампи – „Апел-молитва за превазилажење црквене поларизације“, у којем смо истакли апсолутни приоритет - јединство, потребу да се користити дијалог, избегавање етно-расних група и хитно активирање принципа Синодалности, на који се Православна Црква ослањала (кроз своју историју). Јасно смо ставили до знања да „сједињени у Духу Светом, уз узајамно поштовање треба да пронађемо мирно решење, имамо могућност да дођемо до решења које би било општеприхваћено од целе Православне Цркве“. Овај апел и данас је апсолутно актуелан.'' (Цео текст из 2019. на грчком, у извору на крају текста). У тексту апела, како преноси грчки сајт Ромфеа, наводи се, између осталог и следеће: ''О украјинском црквеном питању се већ месецима много пише и говори. „Ништа тако Бога не раздражује као кад се Црква подели“. Дакле, важност јединства Цркве је пре свега и изнад свега. Црквени догађаји у протеклој години створили су нову реалност, уз очигледну умешаност геополитичких интереса. Уступак аутокефалности Православној Цркви Украјине (ПЦУ) није донео жељено јединство православних, нити мир, као што се дешавало са свим претходним доделама аутокефалности. Поделе су се прошириле и на друге области и на православни свет уопште. Десетине милиона православаца прекинуло је евхаристијску заједницу са Васељенском патријаршијом, Александријском патријаршијом и Црквом у Грчкој. Уосталом, питање ваљаности хиротонија које је извршио самозвани „патријарх“ господин Филарет, док је био рашчињен и анатемисан, и даље остаје. Болне последице добро су познате не само у православним круговима, већ у целом хришћанском свету. У већини православних цркава тренутно влада узнемирујућа тишина, а политички притисци на обе стране нарушавају духовни престиж Православне цркве. Вређање оних који износе другачија мишљења и истовремено ласкање онима који их подржавају, деградира православни дијалог у критичном тренутку за православље. Неки црквени кругови изражавају очекивање да ће мало-помало све православне цркве признати ПЦУ. Као резултат етно-расне поделе (на Грке, Словене и оне који желе хармоничне односе са свима), поништава се вишенационални и мултикултурални карактер Православља и његова универзалност. Сада је хитно потребно тражити начине да се превазиђе црквена поларизација. Да би се ухватили у коштац са разним сукобима у свету, први корак је деескалација. Широко је прихваћено и често се понавља на међународном нивоу да се тензије могу ријешити само кроз озбиљан дијалог. Тражимо што пре комуникацију и размену креативних предлога између кључних актера кризе. У православној цркви постоје људи који могу допринети да се консултације одмах почну. Решења постоје. Бог ће нас просветлити да их идентификујемо. Решења се, наравно, неће постићи разменом увредљивих и претећих текстова или ванцрквеним интервенцијама, нити се могу наметати једнострано или аутоматски током времена. Свако одлагање погоршава већ болну ситуацију. А ако се „на крају“, „у будућности“, нађе решење, у историји Православља ће се већ нагомилати многе непријатне странице. Основно начело синодалности, на коме се током времена заснивао курс Православне Цркве, једино може коначно отворити пут за решење постојеће кризе. Сабрани у Духу Светом, уз узајамно поштовање и са јединим циљем проналажења мирног решења, имамо прилику да дођемо до решења које ће бити општеприхваћено од целе Православне Цркве. Све док се коришћење Синода на свеправославном нивоу одлаже, мултилатералне поделе у Православној Васељени постаће још опасније. Данашња технологија појачава буку, конфузију и немир међу православнима и на крају смањује кредибилитет православља у савременом свету. Иницијатива за третман нове стварности несумњиво припада Васељенској патријаршији. Али све аутокефалне цркве, сви православни без изузетка, имају одговорност да допринесу помирењу. Крећући се на тај начин, православље ће потврдити своју духовну способност да ''исцели ране'' (раскола прим. аут.), вођено Речју Божијом и силом Светог Духа - потврђујући истину да је она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која има Христа, оваплоћеног Сина Божијег, за њену Главу. Извор: https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/47813-arxiepiskopos-anastasios-to-rigma-apo-tin-oukrania-stin-afriki

https://www.bizlife.rs/aktuelno/izjava-dana/dijalog-dana-zeljko-mitrovic-dobio-kulturan-odgovor-od-ministra-kulture/ Izjava ministra kulture Vladana Vukosavljevića da bi rijaliti programi trebalo da se emituju na posebnim kanalima koji se plaćaju, isprovocirali su vlasnika Pinka Željka Mitrovića koji se ministru ovako obratio: Ubrzo je usledio i odgovor:

Tomislav Janko Šagi Bunić - pokoncilski teolog i mislilac 21. stoljeća - dijalog drugog puta nema, dokumentarni film. Prof. dr. sc. fra TOMISLAV JANKO ŠAGI-BUNIĆ, verovatno i najveći rimokatolički teolog u Hrvata je dobro poznat i našim teolozima. "Upoznali" smo se sa njime još tokom studija kroz literaturu potrebnu za spremanje ispita, najpre kroz "Povijest kršćanske literature", a onda i kroz mnoga druga dela. Tomislav Janko Šagi-Bunić se rodio 2. februara 1923. godine u Brodarovcu kraj Varaždina, u kojem gradu je nakon osnovne škole nastavio obrazovanje kod fratara kapucinera. Tu završava tzv. veliku i malu maturu u ondašnjoj franjevačkoj gimnaziji. Svečane zavete je položio 1944. godine, a godinu dana pre dolazi u Zagreb gde upisuje studije teologije na Katoličkom bogoslovnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (KBF). Iz svih predmeta postiže izvrsne rezultate. Diplomirao je 1949., a u međuvremenu je radio već i na svojoj budućoj doktorskoj disertaciji koju je odbranio u septembru 1951. Tema doktorskog rada je bila: „Kristologija Prokla Carigradskog [434. – 446.]. Prinos tumačenju kalcedonske dogmatske definicije [451.]“ Profesor Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Zagrebu postaje akademske godine 1952/53. Za dekana Fakulteta izabran je 1969. godine, a zatim ponovno u više navrata. Kao dekan zalaže se za razvoj teološkog istraživanja i integraciju ove najviše crkvene visokoškolske ustanove sa Zagrebačkim sveučilištem. U decembru mesecu 1979. Šagi-Bunić je izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) u Zagrebu. U svojstvu privatnog teologa zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Franje Šepera, Šagi-Bunić prisustvuje svim zasjedanjima Drugog vatikanskog sabora (1962–1965). Postaje članom medunarodne Teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere (1969). Jedan je od osnivača Glasa Koncila (1962.) i pokretač je biltena za ekumenska pitanja Poslušni Duhu i časopisa Svesci u izdanju Kršćanske sadašnjosti (1966.) čiji je glavni i odgovorni urednik do 1971. godine; takođe sarađuje kod organizovanja Kršćanske sadašnjosti - Centra za koncilska istraživanja, dokumentaciju i informaciju (1968) i Teološkog društva Kršćanska sadašnjost (TDKS), kojemu predsedava od 1977. do kraja 1989. godine. Makar na glasu kao najizvrsniji teolog, češće je pisao članke i knjige za široku čitalačku publiku, uvek pazeći na visok kvalitet sadržaja. Godinama je redovno objavljivao popularne tekstove o teologiji na trećoj stranici Glasa Koncila, najčitanijeg katoličkog glasila u Hrvatskoj. Zbog pojedinih tekstova mu je dva puta suđenjo pred sudovima SR Hrvatske i to sredinom 50-ih godina kada mu je zabranjeno umnožavanje i deljenje po parohijama teksta "Znati i živjeti". Novčano je kažnjen zbog kršenja "socijalističkog morala" nakon objavljivanja teksta "Djevice u crkvi Kristovoj". Tokom 40 godina pedagoškog rada na KBF, predavao je sve predmete izuzev Kanonskog prava, a iza sebe je ostavio na desetine naučnih dela i na stotine tekstova upućenih kako vernicima iz lokalne župe tako i svim hrišćanima sveta. Najvažnija dela su mu: "Bogu nitko nije nevažan", "Povijest kršćanske literature" , "Euharistija u životu kroz povijest crkve", "Kršćanstvo ne može biti umorno", "Ali drugog puta nema", "Nema privatnog Boga", "Izazov starih", "Vrijeme suodgovornosti I i II", "Prema civilizaciji ljubavi", "Živjeti Kristovim Duhom Svetim",... Čitavog života se zalagao za dijalog, naročito sa SPC, te otuda i veoma razuđena prepiska i kontakti koje je imao sa pojedinim velikodostojnicima naše Srpske pravoslavne crkve, sveštenicima, vernicima i predavačima sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Životni moto mu je, ako se tako može reći bio: „Što god učiniste jednome od moje najmanje braće, meni učiniste!“ [Mt 25, 40] Upokojio se u Zagrebu 21. jula 1999. godine. O životu i delovanju Šagi-Bunića 2013. godine snimljen je dokumentarni film autora i scenarista Augustina Bašića, te reditelja Nevena-Mihaela Dianeževića, koji ćemo u ovo navečerje Božića-Badnje veče za u Hristu braću koja ga slave 25. decembra, a ljubaznošću fra Anta Barišića moći da vidimo i mi na Poukama. Prvi kadrovi vode u rodno mjesto Brodarovac kraj Varaždina, gde je Šagi-Bunić rođen, a priču počinje kapucin fra Anto Barišić, koji govori o ovom izvrsnom čoveku, odličnom teologu: „U svakom trenutku me oduševljavao, dojmio me se njegov neumorni rad na svim područjima“. O širitelju koncilskog duha u Crkvi u Hrvata svedoče Šagi-Bunićevi školski drugovi fra Bonaventura Duda i 89-godišnji fra Zvonko-Marija Pšag (kapucin u Osijeku), sestra Dragica, brat fra Bono Zvonimir Šagi, lični sekretar zagrebačkog nadbiskupa Franje Šepera mons. Vladimir Stanković, kršćanski (protestantski) teolog dr Peter Kuzmič, muftija Ševko Omerbašić, bivši profesori na KBF-u Zagrebu i Sarajevu, pisac Predrag Matvejević i što je za nas posebno zanimljivo, profesori našeg Bogoslovskog fakulteta, đakon prof. dr Radomir Rakić, te protojereji, prof. dr Dimitrije Kalezić i nažalost pokojni, prof. dr Radovan Bigović. Nakon kontakta koji su Pouke ostvarile sa Hrvatskom kapucinskom provincijim Svetog Leopolda Bogdana Mandića, ljubaznošću fra Ante Barišića, dobili smo DVD sa ovim filmom koji večeras ekskluzivno "prikazujemo". Inače, otac Anto, docent na Katedri Povijest kršćanske literature KBF se intenzivno bavi i istraživanjem, proučavanjem i publikovanjem teološko-znanstvene, duhovne, kulturne, povijesne baštine i ostavštine prof. dr. sc. Tomislava Janka Šagi-Bunića. U ime foruma "Pouke-Žive reči utehe" i ovim putem se zahvaljujemo fra Anti Barišiću, a svim hrišćanima koji vreme računaju po gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru želimo srećan i blagosloven praznik: Mir Božiji-Hristos se rodi! View full Странице

На друштвеној мрежи Фејсбук одавно постоји група Стоп веронауци и индоктринацији деце. У опису ове групе наведене су грубе неистине о веронауци као инструменту клеркализације друштва и пошто је опис преопширан и несмислен нећу све наводити. Религија се спомиње у једном крајње негативном и подругљивом контексту иако сви знамо да је веронаука изборни предмет у школама и да нико никога не тера да те часове похађа. Исти је случај и са грађанским васпитањем, такође изборним предметом. Међутим о грађанском васпитању и концептима истог није нигде ни слова написано. То наиме није индоктринација, већ је индоктринација само веронаука. Чланови групе постављали су разне теме и у самом старту ова група је вероватно била замишљена као дијалог и покушај да се скрене пажња на њима знане негативне концепте вере и веронауке. Чланови групе и администратори углавном су били припадници Атеиста Србије. Расправе су се водиле са верницима. Међутим својим боравком у групи и покушајем дијалога, као и многи други верни искусио сам заправо праву страну и циљ те групе а то је да се ми прикажемо у негативном контексту као нетолерантни и примитивни уз истовремено наметање концепта како је вера измишљотина. Гомиле увредљивих слика, апсолутно несланих шала и понижења само су се ређали. Маниром селективног брисања коментара и провоцирањем верника чланови и админи ове групе показали су изузетан степен нетолеранције према сваком другачијем мишљењу. А за то су углавном највише оптуживали вернике. Брисан је сваки разуман пост који би неког могао да наведе да и посумња да ова скупина није у праву. Више пута сам био избачен и враћен у групу под образложењем да сам покварена плоча, да верујем у деда мраза и сл.... Поред тога, отворено је вршена пропаганда и ништа се није имало посебно замерити са њихове стране против нпр сатанизма и сатаниста, иако сами атеисти заступају наводно став да су и против тога. Зашто стоп веронауци, а позивање на увођење Шандора Ла Веја у школске програме ? Поједини су и до тога ишли. Али био бих једностран да кажем да су само атеисти били бабароге и у неку руку разумем њихов бес према вернима. Многи верни показали су изузетан ниво некултуре и безобразлука. Ипак је то њихова група и свако ко заиста верује у Бога не би смео себи да дозволи онакве речи па ни на рачун атеиста, ма све и био испровоциран. Ћутање је увек опција и нико никога не тера да улази у дијалог, увредом одговори на увреду, па да се због лошег исхода тога љути. Степен нетолеранције био је у неку руку подједнак. Углавном због тога сам тада напустио групу. Други разлог је био то што је сваки мој смислен коментар и питање на које нису имали одговор бивао обрисан. Недавно сам се подстакнут писањем свог пријатеља на групи, поново прикључио и затекао сличну ситуацију, где је поред познатих провокација извирила толеранција, и могућност дијалога са атеистима. Свако са мало стрпљења и праштања те умереног смисла за хумор, могао је да учествује у расправи са њима. То ме је изненадило исто као што ме изненадило и ћутање (или можда неприсуство) верних у групи. Наиме расправу са њима водили смо само ја и тај мој пријатељ. Некада смо претеривали ми, некада они, углавном дијалог је постојао. Њега су неколико пута избацили првенствено из хира, но увек су му и дозволили да се врати. Да напоменем није то био дијалог на дубљим основама, већ би се више могло назвати расправом. Највише речи је било о теорији еволуције и из ње проистеклим хипотезама, које су од стране атеиста биле приказане као чињенице и докази, иако оне то заправо нису....На доказе од стране нас верујућих, реаговано је са подсмехом и увредом а на наше шале упозорењем и бановањем. Истовремено њихове увреде су се ређале без последица...Но да похвалим овај пут није се прибегавало брисању и фабриковању контекста расправе. Мој мали узраст у вери није ми дозволио да водим неку озбиљнију расправу са њима, као ни мом пријатељу јер много позванији на то би био неки теолог..... Но да не дужим даље, волео бих да чујем мишљења људи на ЖРУ о томе, наравно и верних и атеиста. Више пута сам припаднике групе упутио на овај форум, као извор одговора на многе њихове незнањем изазаване недоумице и заблуде о вери. Друго питање је питање позивања атеиста на присуство, па и учествовање у св Литургији, јер је наш задатак као верних управо да позивамо све људе на заједницу у св Духу кроз св Литургију. Ја сам то питање кроз дискусију покренуо на групи и нисам добио никакав смислен одговор на њега од стране атеиста. На основу расправе увидео сам наиме да су у једноставно у питању људи са заблудама о вери као некаквој наметнутој бабароги, који се више подсмевају из непознавања вере него из стварне мржње према Богу и зле намере према вернима. Поздрав свима, Бојан

Папа: Православље нам је најближе На сусрету са највишим представницима православних и оријенталних цркава Немачке, папа Бенедикт XВИ рекао да се нада да „није далеко дан када ћемо заједно славити евхаристију” Папа Бенедикт XВИ, који се налази у вишедневној посети својој домовини, састао се у Фрајбургу са највишим представницима православних и оријенталних цркава Немачке. Делегацију је предводио митрополит Цариградске патријаршије за Немачку Августинос, преноси Виа. Према објављеној процени, у Немачкој живи око 1,6 милиона православаца. Папа се захвалио на могућности «пријатељске размене мишљења». «Радо ћу поновити то што сам и на другим местима говори, међу хришћанским црквама и заједницама православље нам је најближе. Католици и православни имају исту древну црквену структуру. Тако се можемо надати да није далеко дан када ћемо заједно славити евхаристију». Католичка црква, рекао је папа, са пажњом прати развој православља на западу Европе. Православни су у Немачкој постали саставни део немачког друштва. Они освежавају благо хришћанске културе и хришћанске вере Европе. Рад на разјашњењу теолошких разлика остаје значајан, њихово уклањање води ка поновном успостављању пуног јединства, коме се надамо и за њега се молимо. Ради се првенствено о питању примата, око чијег правог разумевања још треба даље да радимо. У томе нам може помоћи разликовање између суштине и форме обављања примата, о чему је говорио папа Јован Павле Други, рекао је он. Папа «са захвалношћу» гледа на рад Заједничке комисије за богословски дијалог између Католичке и старооријенталних цркава. Католицима и православнима стало је до заштите људског живота од зачећа до природне смрти, оне су против манипулације и селекције у медицини. Такође се залажу за интегритет брака између мушкарца и жене. И за породицу, наглашава епископ Рима. Пред сусрет са папом Бенедиктом, митрополит Августинос је изјавио да католици и православни деценијама воде «дијалог љубави и истине», дијалог је «задовољавајући», мада се лакше постиже љубав, него истина. Како је рекао, за православље је «папство проблем», различито га разумемо. Председавање универзалном црквом у љубави (агапе) је потребно. За православље, као за католичанство, напоменуо је митрополит Августинос, целибат «није проблем». Пре рукополагања свештенички кандидат сам одлучује да ли жели брак или целибат. Што се екуменизма тиче, неки са тим «имају проблем», посебно на Истоку, у бившим комунистичким земља, где су до скоро били неслободни. Они су како против Запада, тако и против екуменизма, протоком времена стање ће се изменити, рекао је митрополит Августинос. ЖАЉЕЊЕ ЗБОГ ПАТЊЕ СЕКСУАЛНО ЗЛОСТАВЉАНИХ Папа Бенедикт XВИ срео се са жртвама сексуалног злостављања чији су виновници свештеници и изразио дубоко жаљење због њихове патње и бола њихових породица, саопштио је Ватикан. Папа је био "дубоко потрешен патњама жртава" и рекао им је да ће црква све учинити ради спровођења правих мера заштите деце. До овог приватног сусрета је дошло у семеништу у Ерфурту, у источној Немачкој и он је био сличан онима који су се већ одиграли на другим скорашњим путовањима, па и у Великој Британији у септембру, а јучерашње саопштења Ватикана и речи употребљене у њима су такође веома слични, примећује британска агенција Ројтерс. Католичка црква у Немачкој до сада је примила скоро 600 захтева за обештећење због сексуалног злостављања, а удружење жртава процењује да су протеклих деценија католички свештеници сексуално злоупотребили више од 2.000 особа. ИЗВОР