Јеретик- Бранко Ћопић документарни филм

[Вилер Текс]

 

[emilija]

Vjecnaja pamjat najvecem srcu kojeg sam upoznala kroz pisanu rec

Hvala za video!!

[Милан Ракић]

пре 14 часа, emilija рече

Vjecnaja pamjat najvecem srcu kojeg sam upoznala kroz pisanu rec

Hvala za video!!

Ove godine sam, o božićnim blagdanima, po 41-i put pročitao "Magareće godine". 

To mi je nakon Politikinog Zabavnika i Zagora, zbog čega sam "morao" da naučim da čitam pre polaska u školu, bila prva "prava" knjiga koju sam pročitao i kojoj se jednom godišnje vraćam.

I uspeo sam i deci svojoj da ukažem na Brančila, koji eto, iako ne vole da čitaju išta sem stripova j epske fantastike, pročitahu i "godine" i "orlove". Za sad

Inače, moja tetka koja zna za ovu anegdotu o mom svakogodišnjem ponavljanju čitanja skazke o školskim danima iz bi'aćkog gimnazijuma, s obzirom da su joj kćerke, a moje sestre bile "đavolske" kao male, nije im "dozvoljavala" da čitaju taj roman, e da ne bi negde i na nekome primenile u romanu opisano. Npr., ona creva pileća 'mesto ratluka Smrdonjinog.

Spram njih je čas veronauke sa stražarnim sprovođenjem hajduka i Drugim Hristovim Dolaskom kao i prefektova kazna od 5 dana bez ručka za Dušana Dabića Hajduka...

 

[emilija]

Dusha velika kao kosmos, najbolji poznavalac ljudske psihe u nasoj knjizevnosti pored Andrica (nije ni cudo sto su "se nasli", pravdalac ljudskih slabosti..jedina knjiga koju sam ponela u jednoj bezaniji na jednosmernom putu,  je bila Basta sljezove boje..

nesto toplo, konstanta cistote ljudske duse , valjda je to bila asocijacija u promenama koje su bile vrtoglave i opasne...tako istancane duse cesto stradaju zbog ovozemaljske nepravde ukoliko nisu zasticene verom, istinom i objasnjenjima....

[Милан Ракић]

Predrag Finci: Ćopić

UrednikdanaOžujak 27, 2019/Comments closed

Mališani su znali njegove pjesme napamet. Odrasli su se pravili da čitaju Nikoletinu Bursaća da bi ga mogli prepričati podmlatku, a onda su ga prepričavali jedni drugima. “Polja će orati karakteri….; Majko, od jučer nema Boga, rekao komesar…”. Iako je bio na spisku obavezne školske lektire, nije bilo djeteta koje nije rado čitalo Ćopićeve knjige, ni jednog koje nije znalo naslove njegovih romana, imena junaka, a poslije mnogih iščitavanja čak i cijela poglavlja. U dvorištu smo ponavljali cijele pasuse i svaki čas rekonstruirali njegove priče, izmjenjivali replike i sve nekako zamišljali da smo mi ti orlovi, koji rano lete. Branko Ćopić je zaista bio pisac za djecu prije svega zato što su ga djeca voljela. Djeca nisu znala da ga vole zato što je on dobar pisac, jednako kao što nisu razabirala da Ćopićeve knjige nisu samo za njih. Nisu to znali ni odrasli. Nisu znali da je “ozbiljan sadržaj” svaki koji je na zadovoljavajući artistički način uobličen. Uzalud je pisati o životnom bogatstvu ako si siromah u talentu. Tek kada je izašla Ćopićeva Bašta sljezove boje počeše s uvažavanjem govoriti o njemu. Do tada su govorili sa simpatijama. Onda su naročito mnogo govorili o Brankovoj posveti Ziji (molim, pročitati ponovo!) a sve mislim da baš nisu najbolje dokučili da je Ćopić sa jednakom svježinom, čistoćom i vještinom napisao sve svoje knjige. I sa istom, depresivcima od duha svojstvenom, duhovitošću. Čopićev lirski humor je bio njegov način da prebrodi vlastitu nesreću, da izmakne nagomilanoj patnji, da ublaži jezu sjećanja na ratne klance. Možda baš zato u njegovim pričama nije bilo mjesta za likove neprijatelja – što je uveliko pridonijelo njegovom literarnom simplicizmu -, jer je u sebi potiskivao sjećanje na zlo. Dobroćudnost je bila Ćopićeva karakterna osobina.

I navečer kada bi nestalo svjetla, čitao sam njegove knjige pod svjetlošću svijeće ili šćućuren uz veliku kaljavu peć molio majku da mi prepričava Čopićeve priče. Plijenio me njegov jednostavni, a vrcavi jezik, jezik u kome su se susretala različita bosanska narječja, jezik u kome je sačuvan živi govor, jezik koji je činio njegove junake živima. Kada mi se sestra Javorka vratila s mora ništa joj nisam vjerovao. Rekla mi je, ni manje ni više, nego da je svaki dan drugovala s Brankom Ćopićem. Mislio sam da se veliki ne druže sa smrtnicima i da su odmaknuti u neki nepristupačni svijet. Sestra mi, međutim, ispriča da Branko Ćopić stvarno postoji, da voli da jede, da pije, da “jest, veseo je, stalno se smije i zbija šale”, da je čovjek među ljudima. I kao da bi to potvrdio, Čopić se jedan dan pojavi. Otišli smo na Jahorinu, on jeo, pio, pričao kako mu u Rusiji knjige izlaze u milionima primjeraka, kako je sreo Nikoletinu, junaka svog romana, a ovaj ga umalo nije prebio (“Gdje je sad onaj što napisa ‘Petokraka zvijezda sija/juri Peta divizija’, a mi stalno bježana. Dao bi mu ja da on ne bi vidio petokraku, nego sve zvijezde na nebu”), pričao da on ne bi da bude bilo čiji pisac, već “sve djece, a ako je i nekom odraslom do toga, bujrum”, najavljivao kako se nada da će se jednom zauvijek nastaniti u svoju Bosansku Krupu, obećavao kako će napisati novu knjigu za djecu, biće to… “Hajmo” – dreknu njegova žena. I još svašta izgovori. U kolima je vladala mučna tišina. Čudio sam se kako je ljepota slaba i nezaštićena. A opet, najduže traje i sve nadživi. U jednom trenutku htjedoh upozoriti Ćopićevu ženu da je njen muž veliki pisac, ali se nisam usudio. Možda bi mi rekla da pisac i njegovo djelo nisu isto. I da tvorca ne štiti stvoreno.

https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/03/27/predrag-finci-copic/

[Предраг М]

ја сам волео "орлови рано лете". када би ме мама терала да нешто читам увек сам то узимао, тако да сам је исчитао неколико пута као основац. 

[Поуке.орг инфо]

On 28.3.2019. at 20:35, Милан Ракић рече

Ove godine sam, o božićnim blagdanima, po 41-i put pročitao "Magareće godine". 

Одушевљење које сам доживљавао читајући "Магареће године" се не може речима описати. Бог да прости Бранка.

[geronymo]

Sjeti me fiilm i pokojni Toma na jedne Brančilove stihove u Tominom izvođenju 

 

[Милан Ракић]

пре 2 часа, Поуке.орг инфо рече

Одушевљење које сам доживљавао читајући "Магареће године" се не може речима описати. Бог да прости Бранка.

Иначе, мало се зна да су "Магареће године" екранизоване на филмском платну. 

Ненад Диздаревић је 1990. године започео снимање филма са тада младим студентима сарајевске академије и натуршчицима,  "ојачаним" екипом старијих већ афирмисаних глумаца. 

Тако се у филму од "познатијих" појављују Љубиша Самарџић,  Мића Томић,  Давор Јањић, Миралем Зупчевић,  Младен Нелевић,  Мирко Влаховић,... Наратор филма је Раде Шербеџија. 

Нажалост,  било је неких проблема,  мсм.  да је и Баздуљ то давно помињао,  а поврх свега,  дошла је и балканска кланица. 

Ипак,  аутор је некако успео да се "скрпи" и филм је завршен ратне 1994. године. 

Био је и босански кандидат за Оскара те године,  но је ипак са Балкана "отишао" Милчо Манчевски - са "Пре кише"; (Србија и Хрватска су на натјецање за Оскара конкурисале,  свака са својом причом о Вуковару). 

Но да су и отишле "године", те '94-те је лауреат био Никита Михалков са антологијским "Варљивим Сунцем".

Како год,  ако нисте погледали филм,  ето прилике... 

 

[Милан Ракић]

Иначе, "тривија" гледе овог романа,  иако је тема о његовом писцу-извињавам се постављачу теме. 

Душан Дабић Хајдук - ДеДеХа,  један од главних ликова Ћопићевог романа је у "правом" животу, након романа,  завршио Педагошку академију и службовао као учитељ по Србији и отац је,  контроверзног пуковника ЈНА и генерала Армије БиХ,  Јована Јове Дивјака. 

[Rašo]

Сад ме развали носталгија.