Списак грехова (Приче из богословије)

[JESSY]

У петак прве седмице Великог Поста била би исповест свих богослова. Дошло би неколико свештеника из епархије и обављала би се света тајна исповести у капели богословије, на спрату. Прве године сви смо имали велику трему због овога. Руку на срце,  пре тога наши парохијски свештеници махом нису тражили од нас да о својим греховима причамо. Можда због тога што су нас сматрали децом, а вероватније јер здрава литургијска пракса исповести није заживела, упркос њиховим настојањима. Наша је исповест до тад изгледала овако:

„Кајеш ли се?''

„Кајем се.“

Епитрахиљ на главу и  разрешна молитва.

Требало је сад, са својих шеснаест година, стати пред непознатог свештеника и рећи шта си све грешио. Није то мала ствар. Другачије је кад то требаш изговорити, некако тај грех постаје далеко јаснији, конкретнији, а ти у својој намери озбиљнији и духовно одговорнији.

Професори нас упутише да добро размислимо о свему учињеном, реченом и замишљеном, пронађемо у томе своје слабости и грехове, те да их пред духовником исповедимо.

„Запишите ако је потребно, да не бисте нешто заборавили.”

Тако је и било. Свако је имао свој списак и преслишавао се пред одлазак у богомољу. Поједини су своју листу научили напамет. Други су написали пар редова, а трећи дволисницу А4 свеске. Одлазили бисмо на спрат дрхтећи, као да идемо на операцију, или пред страшни суд, а враћали би се са осмејком на лицу:

„Ма, ништа страшно.”

Друге године школовања некима од нас је засметао овакав начин спремања за исповест.

„Понећу списак, па ћу штиклирати, како за који грех добијем опроштај.”,  велим ја. Седим заваљен, наслоњен на зид, а ноге уморне од дугог богослужења испружио сам преко три спојене столице. Напољу киша, време тмурно, нас неколико седимо у учионици осветљеној само пламеном кандила које мирно тиња изнад табле.

„Пал'те то свијетло, пишем списак, оћорави' скроз! ”, виче Боске из задње клупе и напреже поглед у папир.

„Не пали ништа, спавам... ”, Дака се једва чује, заронио је главу у руке наслоњене на сто.

„Не палимо, лепо је. ”, слажем се ја.

„'Ајд, помаж'те, шта да ставим на списак!? ”,  клацка се Боске на столици. Ја му спремно помажем:

„Јеси ли ставио: Напио се к'о стока!?''

„'Есам. 'Есам. Види."

"А шта ти је ово - комшиница Јасмина, шта то значи?"

"Т-то је... О'ш ме ти сад исповједати?", нађе се Боске увређен.

Пар тренутака касније, он опет запомаже:

 'Ајд ми, Марко, дај да нешта препишем од тебе, имам само четири ставке, срамота.''

„Што, срамота?''

„Испашћу прелесник, као да се не сматрам грешним! Ђе ћу пред исповедника са четири ставке... Кол'ко ти, Лало, имаш?''

„Па... Немам ни ја пуно!'' , поспан је и Лала, игра игрицу на мобилном телефону. Нокиа 33.10, буржуј. „Петнаестак! Али сетићу се још...''

„Ма шта мало... Е, видиш!“, кликће Боске хемијском. „Ти си свет чо'ек, ти се сматраш грешником! 'Ајд ми дај да препишем!“

„О, па не иде то тако!“

„Пих, каки си! Е тачно ми сад дође да нешто сагријешим, па да имам шта причати са чо'еком!“

„Мени је смешно што ми уопште правимо списак.“, кажем ја Боскету. „Као да смо запослени у фирми и сад доносимо листу ствари које смо погрешно урадили. Губи се искреност у свему томе. Чисто сумњам да је блудни син кренуо ка оцу са свешчицом у џепу, у којој је исписао шта је све сагрешио. Не, просто је рекао: сагреших теби и небу, и нисам достојан назвати се сином твојим! Битан је осећај кајања, жеља за променом, свест да си грешан!“

„А чему онда исповест?“, подиже Лала обрве. „Треба да покажеш да си свестан својих грехова! Најбоље тако што ћеш их именовати!“

„Па ти и не можеш именовати све своје грехове, све и да хоћеш! Испаде да си се задужио код Бога и сад имате инвентар!”

„О томе се ради.“, уздиже и Дака уморну главу.  „Посматрамо грехове као наше преступе,  а не као окретање леђа Богу и најближима. Некад ми се чини да више искрености и труда уложим  кад треба да кажем другару  Извини, погрешио сам.  Кад пред њим заиста доживим своју реч или поступак као промашај, као нешто јадно, трагично и отужно. Кад чак и замрзим себе због оног шта сам другоме учинио. Е то је покајање, брајко мој. Онда не мораш пред пријатељем рецитовати због чега се извињаваш, ако то чиниш искрено. Кажеш: Опрости, погрешио сам. И хоћеш, брате мили, у црну земљу да пропаднеш колико ти је криво. И заиста желиш да то исправиш и грешку не поновиш. Тако би требали да прилазимо и Богу.“

Замислили смо се над овим речима.

Тишину прекиде прекорни Боскетов глас:

„Ма шта баљезгаш ти, Дарко, кад си се ти икоме извинио!? Ниђе везе твоја прича!“

„ Ти знаш, међеде босански!?“, виче  Дака.

„Не причаш с пола разреда, а тобож се љубите и праштате, сад, пред почетак поста! Ја се све страшио да ће ти неко у томе ухо одгристи!“, виче Боске.

[JESSY]

 

 

 

„Није да ја не причам с пола разреда, већ пола разреда неће да прича са мном!“

„Па кад се са свима свадиш! А овде дробиш о пријатељству! Ти би треб'о у политичаре, лажеш за медаљу!“

„Идем у попове, исто ти је то!“, шали се Дака.

„ 'Ајде, смирите се.“, смејем се. Боске и Дака су имали чудан однос: обојица су имали такву нарав да би стално говорили оно што мисле и увек би рекли човеку истину у лице. Дака, иако самотњак, имао је свој начин да се према другоме покаже као велики пријатељ. Боске, као и сваки Србин из Босне, или је волео људе, или их није волео. Није могло између.  Због различитог менталитета, сфера интересовања и другачијег начина размишљања, они се нису никад активно дружили нити се пријатељима називали, али сам стекао утисак да су један другог дубоко поштовали и у ствари били пријатељи. Иако тога нису ни били свесни.

„Ја, Дака, хоћу у црну земљу да пропаднем сваки други пут кад уђем у цркву! Што сам све Богу скривио, чудо је да ме муњом не опржи!“ , вели Боске.

„О томе ти причам.“, потврђује Дака.

„А пропашћу у црну земљу и кад станем пред исповедника и за петнаес' секунди завршим исповијест!”

„Ако се искрено кајеш, довољно је и пет секунди!“, велим  ја.  „Квалитет исповести се не мери количином речи које употребиш! Више се мери плачом који ти испуњава срце.“

Размишља Боске.

„Значи, треба да плачем? Шта још, Маркиша, па да ми исповест буде... Баш оно, у фулу!?“, смеје се Боске и помера стиснуту песницу од себе на оно  у фулу.

„Треба да читаш гомилу акатиста иако не разумеш о чему се ту ради.“, вели Дака.

Тајац. Лала гледа Даку испод обрва:

„Јел' ти то нешто на мој рачун, Дарко?“

„Ја тебе, Лало, помен'о нисам.“

„Јутрос си ме питао зашто читам молитве пред Причешће ако идем на Литургију где се молимо баш за то.“

„Некад и спортисти узимају стереоиде да постигну бољи резултате.“, зачикава Дака.

„Не можеш... Боже, Дарко, не можеш молитве Богу упоређивати са дрогама!“

„ По мом мишљењу, на Литургији се молиш за све што ти је потребно. Кад се молиш лично, а то нек буде твој лични разговор са Богом. Причај, брате, својим речима, од свог срца! То је молитва, да видиш како је тешко! А не, читаш шта је тамо неки монах писао, он се моли од свог срца, за оно шта њему треба.“

„Значи, нема Оче наш?“

„Немој сад и ти да мешаш бабе и жабе.“

 „По теби, значи, не би требало да постоји молитвено правило? Нити навика да се моли Богу?“

„По мени, Лало, човек треба редовно да се моли Богу, али да му то никад не постане навика. Јер ће молитва постати хладна, као и свака навика. Дакле, радије бих да немам навику, већ да се молим Богу често, кад ми срце крене горити, да Му се обраћам и да Га тражим. Да  мој однос са Богом нема постављено правило, нити је он ствар навике. Он је спонтан и никад исти. Али ја сам такав, нису сви такви. Ти, ето, волиш досаду и смарање.“

„ Добро, хајде ми онда објаси ово.“, брани Лала и даље свој став. „Толико наглашаваш спонтаност... Онда  испаде да, ако ти тренутно у свом срцу немаш жељу за великопосним расположењем, Црква намеће сва ова богослужења.“

„То је друга ствар, Лало.“, велим ја . „Било би себично руководити се само својим срцем, где би онда била заједница? Где би била Црква? Богослужења Заједнице усмеравају срце, приводе ка покајању, да би се спонтаност јавила... Али битно је да се јавља у Заједници. Не постоји нешто што је себична духовност.“

„А ти то на неки начин радиш!“, упире Дака прст у Лалу и намерно провоцира. „Ти си узео на себе задатак да будеш побожнији од осталих, теби није довољна служба у Цркви, не! Нема довољно благодати за тебе на Литургији, па је тражиш сричући туђе молитве! Допингујеш се благодаћу! Да би се ти и само ти спасио, нећеш ти да се спасаваш са нама, гољама!“

[JESSY]

„Не лупај!“, Лала није насео. „Можда моје срце спонтано жели да се Богу моли још усрдније и више, можда и док читам молитве који су други написали, те исте доживљавам као своје, као да ја са Богом разговарам!“

Замислили смо се.

Дака се насмеја:

„Јесте ли провалили да је ово управо теологија? Сва ова дискусија? Свако има своје мишљење, свако на свој начин схвата исповест, живот, молитву, Бога?”

 

„То нас и чини хришћанима и теолозима“, размишљам ја на глас. „Покушавамо да пронађемо смисао. Кад бисмо прихватили без размишљања, или без искреног доживљавања све оно што нам други кажу, или што прочитамо... Били бисмо странице које други исписују. Овако... Сами градимо свој однос према стварности, ближњима и Богу.“

Тишина.

Боске дрекну:

„'Ајде,  каж'те ми сад који грех да турим на листу!?“

 

 

http://avdenagom.blogspot.com/2019/03/blog-post_13.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)