Богословско/Подвижничка Слова

[Искушеник]

"Шта је најстрашније за човека? Смрт? Да, смрт. Нико од нас не може без страха замислити да ће морати да умре и испусти дах. Али, браћо немојте се плашити и немојте се превише жалостити. Исус Христос, наш Спаситељ, Својом смрћу победио је нашу смрт и Својим васкрсењем поставио је темеље нашем васкрсењу: смрт истинског хришћанина није ништа друго него сан до дана васкрсења или рођење за нови живот. Учите се да непрестано умирете за грех и душама васкрсавате из мртвих дела, обогаћујте се врлином и немојте неутешно жалити за умрлима; научите се да смрт сусрећете без ужаса, као што је то и наредба Оца небеског, јер је васкрсењем Христовим из мртвих смрт изгубила своју суровост." (св. Јован Кронштатски) "Све су земне насладе пролазне, и саме по себи, и због непостојаности људског живота. Наслада небеског блаженства неће имати краја, она је безгранична. Зар не би требало презрети све насладе овог привременог света и још пролазнијег живота како би се свим срцем заволеле насладе духовне, непроменљиве?" (св. Јован Кронштатски) "Сва земаљска наслађивања су заводљива, штетна, пролазна и већ у самом свом почетку носе заметке труљења, уколико их се само дотакнемо. Болови и болести које од њих потичу служе као доказ за то." (св.Јован Кронштатски) "Најважније у животу јесте да ревнујеш за узајамну љубав и да никога не осуђујеш. Свако ће за себе дати одговор пред Богом, а ти се загледај у себе. Чувај се од злобе." (св. Јован Кронштатски) "Те руке, које воле да примају дарове, склопиће се на грудима и ништа више неће узети; те ноге, које воле да иду за злом а не воле да стоје на молитви, заувек ће се испружити и више никуда неће поћи; те очи, које воле да са завишћу гледају на благостање ближњег, затвориће се, заувек ће згаснути њихов пламен и ништа их више неће примамити; слух, који се често отвара да би слушао клевете и ружне рели, обамреће и никакве громове више неће чути: чуће једино трубу која ће васкрсавати мртве,  тада ће наше нетрулежно тело устати “или у васкрсење живота... или у васкрсење суда“ (Јн. 5,29). ШТа је то онда што ће у нама живети и после смрти и што треба да буде предмет свих наших настојања, док год смо живи? Оно што ми сада називамо срцем, тј. наш унутрашњи човек, наша душа – она мера бити предмет наших брига. Очишћујте своје срце током читавог живота, да би оно (или ваша душа) касније било способно да гледа Бога." (св. Јован Кронштатски)

[Искушеник]

"Свештеник је - слуга Божији, одевен у Његову моћ и силу (покајања): благослов свештенички јесте крсна сила."

(св. Јован Кронштатски)

"Крсно знамење свештеника или архијереја израз је благослова или благонаклоности Божије према човеку у Христу и ради Христа. Како радостан, важан и драгоцен чин! Блажени су сви који са вером примају овај Благослов! Како свештеници морају бити пажљиви када вернима дају благослов!"

(св. Јован Кронштатски)

"Свештениче, ти си представник вере и Цркве, ти си представник самог Христа Господа; ти мораш бити пример кротости, чистоте, храбрости, постојаности, трпљења, узвишеног духа. Ти твориш дело Божије и ни пред ким не треба да клонеш духом, никоме ниси дужан да ласкаш, да се додвораваш, а своје дело треба да сматраш важнијим од свих дела људских."

(св. Јован Кронштатски)

"Литургија је очигледно изображавање - у ликовима, различитим стварима, речима, и чинодејствима - рођења, живота, учења, заповести, чуда и пророштава, страдања, распећа на крсту, смрти, васкрсења и вазнесења на небо Господа Исуса Христа. Током Литургије Он Сам невидљиво присуствује, Сам чинодејствује и све извршава кроз свештеника и ђакона, који су само Његова оруђа."

(св. Јован Кронштатски)

[Искушеник]

"Божанствена Литургија је уистину небеско служење на земљи у коме Сам Бог на посебан, најблискији, најприснији начин присуствује и борави међу људима, будући Сам невидљивим Свештенодејствеником који приноси и који се приноси. На земљи не постоји ништа светије, узвишеније, величанственије, свечаније и животворније од Литургије!" (подебљање моје)

(св. Јован Кронштатски)

"Твоје животворне Тајне, Господе, служе као непрестани, громогласни доказ Твоје љубави према грешнима, јер је то Твоје божанствено Тело било изломљено за мене и све нас; та Крв је за мене и за све нас изливена. Господе! Прослављам чуда Светих Твојих Тајни на вернима Твојим, којима сам их предао; прослављам безбројна исцељења којима сам био сведок; прослављам њихово свеспасоносно дејство у мени; славим милосрће Твоје према мени, које ми се у њима и кроз њих показало, силу Твоју животворну која у њима дејствује.

Свете Тајне називају се Божанственим даровима, зато што нам их Сам Господ даје - бесплатно, као поклон и незаслужено са наше стране; уместо да нас казни за наша безбројна безакоња, која чинимо свакога дана, часа и минута, и да нас преда смрти духовној, Господ нам у Светим Тајнама дарује опроштај и очишћење грехова, освећење, духовну снагу, исцељење и здравље душе и тела и свако добро, и то искључиво по вери нашој."

(св. Јован Кронштатски)

"Кад неко Светој Чаши приступа са било каквом страшћу на срцу, тада прилази Јуда и притворно целива Сина Човечијега"

(св. Јован Кронштатски)

"Велика је несрећа за душу ако се дуго не причешћује Светим Тајнама: душа почиње да заудара од страсти, чија снага расте сразмерно томе колико се дуго не сједињујемо са својим Животодавцем."

(св. Јован Кронштатски)

[Искушеник]

"Каже се: ако немаш воље, онда се немој ни молити; то је лукаво, телесно мудровање; не само да ћеш престати да се молиш, већ ћеш  потпуно одустати од молитве, а тело управо то и хоће. "Царство се небеско на силу узима" (Мт. 11,12), и без самоприсиљавања на добро, нећеш се спасти."

(св. Јован Кронштатски)

"Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тела на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се од душе и тела".

(св. Јован Кронштатски)

"Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и потпуно свесно изливање душе пред Богом. "Пред Богом изливам душу своју" (Молитва Ане, мајке Самуилове)."

(св. Јован Кронштатски)

[Искушеник]

"Људи заборављају на своју бесмртну душу и живе као да су привремени, као да су путници; заборављају каква је будућа бесмртност - мучење или блаженство - па сви живе немарно и у безакоњу, следећи једино законе овдашњег, привременог живота."

(св. Јован Кронштатски)

"Често имај на уму да је зло у теби, а не у другим људима. Таквим уверењем, потпуно истинитим, сачуваћеш себе од многих грехова и страсти. Често је наша несрећа у томе што своје зло приписујемо другим људима."

(св. Јован Кронштатски)

"Не обазири се на туђе грехе и немој се непријатељски односити према ономе ко је сагрешио - ни у себи, нити да то показујеш јавно; имај на уму сопствене грехе и свесрдно се кај због њих, сматрајући себе истински горим од свих осталих".

(св. Јован Кронштатски)

"Немој изједначити човека - то обличје Божије - са злом које је у њему, јер је зло смо случајна несрећа, болест, демонска обмана, док суштина његова - обличје Божије - без обзира на све, остаје у њему."

(св. Јован Кронштатски)

"Млади ретко долазе у цркву и уопште нису свесни значаја свог духовног васпитања, сматрајући га непотребним и предајући се житејској сујети. То је плод гордости, духовне неразвијености. Сматрајући долазак у цркву за ствар простог народа или жена, они заборављају да у храму заједно са људима са страхом служе и Ангели, који ту службу сматрају за највеће блаженство.

Чему пост, великопосна богослужења, наклони, покајање, несвакидашње и рано звоњење? Да би човека довело до свести и осећања сопствених грехова, (да би схватио) да је удаљен од Бога и да се налази у опасности да пропадне, да би се порушила греховна препрека и да  би се човек сјединио са Богом, да  би се његово срце очистило од греха, да би видео Бога."

(св. Јован Кронштатски)

[Искушеник]

" Старче, кад ап. Павле каже: "А плод Духа јесте: љубав, радост..." (Гал. 5, 22), да ли под тиме подразумева да је радост последица исправног живљења?

Да, јер постоји радост овога света и радост божанска. Кад нешто није од Духа, кад није истинско и чисто не може изазвати истинску радост и мир у срцу. Радост коју осећа духован човек није радост од овога света коју, иначе, многи данас траже. Не треба мешати те ствари. Да ли су светитељи имали ту радост коју ми тражимо? Да ли је Богородица имала такву радост? Да ли се Христос смејао? Који је светитељ прошао кроз овај живот без муке и бола? Који светитељ је имао ту радост коју покушавају да постигну данашњи хришћани који не желе да чују ништа непријатно да се не би ожалостили и изгубили свој мир? Ако избегавам тугу да бих био радостан, ако избегавам узнемиреност да бих био кротак - онда сам равнодушан! Једно је кротост духовна а друго кротост равнодушности. Неки кажу: "Треба да будем радостан јер сам хришћанин. Могу да будем спокојан јер сам хришћанин." То нису хришћани. Разумете ли? То је равнодушност, то је радост овога света, Онај ко у себи поседује такве особине није духован човек. Духовног човека све боли, све га дира. Болно преживљава тешке ситуације у свету, боли га људска несрећа, али за тај бол бива награђен божанском утехом. Осећа бол, али осећа у себи и божанску утеху, јер Бог, заједно са благословом, шаље души предукус раја и човек осећа сладост од љубави Божије. То је радост, духовна радост која се не може речима исказати и она преиспуњава цело човеково срце."

(преп. Старац Пајсије Светогорац)

[Маша]

Сећам се једног философа који је дошао код другог философа. И тај имађаше врло надарену жену. И отпочео је казивати:

-        Господине, имам тако лепу жену!

Онај други беше за столом, с оловком у руци и хартијом, и написао је нулу.

-        Моја је жена од високога рода: отац јој је био министар.

Онај други је написао још једну нулу.

-        Моја жена је здрава као дрен, није била болесна, нити је болесна.

Онај је написао још једну нулу.

-        Моја жена је врло учена.

Онај је написао још једну нулу.

-        Моја жена уме да ради домаћинске послове, да справља сваковрсне колаче, јела за велике гозбе.

Онај је написао још једну нулу.

-        Моја жена уме да везе уметничке везове, везе цвеће, плете, штрика. Ето колико талената има моја жена!

Онај је написао још једну нулу.

-        Најзад је додао:

-        Моја жена има страх Божији и побожна је!

Онај је ставио јединицу испред које беше ставио шест нула. Бројка један за којом следи шест нула чини милион. И рекао је:

-        Ево сада сам проценио вредност твоје жене. Не када си рекао да је лепа и учена и здрава и да уме много што – шта да ради. Јер, ако би јој недостајао страх Божији, све би код ње било равно нули, ништавно, ништа!

Тако се догађа и с мужем, као и с том женом и с било којим човеком. Може да има све таленте, може да познаје све занате на свету, може да зна све светске науке – ако му недостаје страх Божији, недостаје му училиште мудрости, и тај човек није ни за шта.

                                                                                        старац Клеопа

[Маша]

О ДАРИВАЊУ – ДАВАЊУ ЉУБАВИ

Човек мора да не дозволи да буде разочаран. Мора да воли као мајка, неодступно. Да воли до краја. Да волиш и кад тебе не воле. Да волиш, како бих рекао, и без разлога и да не очекујеш да ти овде, и у овом времену и на овом свету, буде враћено и плаћено, јер тиме показујеш да се стварност и живот претаче из времена у вечност.

Све што дарујеш и ако не буде примљено, ту нема промашаја. Ако је љубав, ако је енергија искрено послата из нашег бића, из нашег срца, ако она не буде примљена од другог човека, узеће је Господ и примиће је и вратиће нам кад се не надамо и много више него што се надамо.

Прави хришћанин никада не очајава, никада се не разочарава. Може да има падове, али мора брзо да се из тога ишчупа. Једноставно човек не сме да се преда. Зато је важна борба. Најгоре је и најлакше је да легнеш и кажеш - Предајем се,  кажеш  "Ја не могу више и не могу ништа." Најгоре је да нађеш изговор који те ослобађа од борбе, па да кажеш: " Не могу да имам пријатеље јер се пријатељства прекидају. Не могу да волим људе, зато што људи изневеравају. Не могу да живим у браку, зато што је брак тежак. Не могу да имам децу, зато што то није лако."

Мораш да уђеш у то. Мораш да уђеш у догађај. Живот је догађај. Живот је дар, а са даром се треба опходити онако како се опходимо према Дародавцу, који нам дарује, неко ко нас воли и кога ми волимо а то значи Благодарност, а Благодарност значи покрет, да будеш добар. Да умножиш добијене дарове и обрадујеш Дародавца...

Владика Захумско-Херцеговачки

Г р и г о р и ј е

Октобар, 2005 год

[Искушеник]

"Света Литургија је непрекидно вршење спасења и обожења човекова бића: врши се грандиозни домостој спасења = домострој обожења, обогочовечења."

(преподобни Јустин Нови Ћелијски)

"Грех је једина неприродност у природи човека и космоса. Туђинац, странац, уљез, злочинац, мучитељ, убица, ето то је грех у свакоме од нас. Али, по разорности својој, грех је нешто страшније и горе од свега тога. Шта дакле? Грех је у суштини ђаво. По ненадмашној дефиницији ненадмашног благовесника Христовог, Светог Јована Златоуста: ,,Ђаво је грех“. Ето, у томе је сва тајна греха, и сва сила греха, и сав ужас греха, и сав пакао греха. Нема ђавола без греха, ни греха без ђавола. И у најмањем греху крије се ђаво. Свакако мали, али ипак ђаво. А ђаво не зна за милост према човеку. Када грех сазри, рађа смрт (ср. Јаков 1,15). Ето коналне страшљивости греха: смрт. Искуство њих ђаво држи грехољубиве људе у свом одвратном загрљају. Докле? Док се не покају. Када се човек покаје, Бог га спасава."

(преподобни Јустин Нови Ћелијски)

[Искушеник]

"Грех, зло треба схватити као болест људске природе, не као природну неминовност, удес - болест - збир свих болести: смрт - коју треба лечити."

(преподобни Јустин Ћелијски)

"Света Тајна Причешћа - Св. Литургија - синтезира, дефинише, представља Христов метод и средство за сједињење свих људи: кроз њу се човек органскисједињује са Христом и са свима вернима."

(преподобни Јустин Ћелијски)

"Православље се изучава молитвом. А срце свих молитава јесте Света Литургија. Ко зна њу - зна срце Православља; ко има њу - има срце Православља. Човек је истински православан, када Свету Литургију доживљава као најбитнију реалност свога живота. Он то постиже, када артеријом свесрдне молитве веже себе са срцем Православне Цркве - са Светом Литургијом. Онда кроз цело његово биће заструји животворна крв Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, И он тек онда осећа, тек онда сазнаје шта је дубина и висина , дужина и ширина (Еф. 3,18) благодатног живота Православног."

(преподобни Јустин Ћелијски)

"У Светом Причешћу сам Господ Христос, Истинити Бог, даје Себе теби. Бог улази у тебе, све што је греховно, све што је ђавоље мора бежати од тебе, све што је смртно мора бежати од тебе... Црква Христова у овоме свету јесте небеска апотека, препуна свих лекова за све грехе, лекова за све смрти, лекова за сва зла. Чудесни и дивни Светитељ Божији, Свети Игњатије Богоносац, кога су незнабошци бацили лавовима и они растргли и тако пострадао (за Христа), пише хришћанима за Свету Евхаристију, Свето Причешће, и вели: Свето Причешће је лек бесмртности (Посл.Ефес.,20,2). Причешћујући се, гле, ти си узео лек за бесмртност, јер тај лек уништава сваку смрт, уништава у теби сваки грех. Тако је, браћо, свака Света Тајна Христова, свака Тајна Цркве. Ето, Свето Причешће је леј бесмртности."

(преподобни Јустин Ћелијски)

[Искушеник]

"Црква је богочовечанска заједница људи са Богом, и преко Бога - заједница људи међу собом. И то заједница јединствена у свету: Богочовечански организам, Богочовечанско Тело. Све своје она води од Богочовека Христа. Из безграничне љубави Своје Господ Христос је претворио Себе у богочовечанско тело Цркве, у коме помоћу обогочовечења, охристовљења, обожења једино и врши спасење људи од греха, смрти и ђавола. Обоговечујућа сила (=енергија) долази људима кроз Свете Тајне и Свете Добродетељи (=врлине). На правом месту кроз Свету Тајну Причешћа = Евхаристије. У њој је сва неисказана љубав Господа Христа према људима: њоме се Он оваплоћује у нама, и ми у Њему. Та љубав зрачи из свега што је евхаристично. Установљена на Тајној Вечери - Вечери љубави, Света Евхаристија остаје занавек Вечера Господња (1Кор.11,20) - Вечера љубави. Помоћу ње, ми се духовно (и телесно) сједињујемо с Господом, и међу собом."

(преподобни Јустин Ћелијски)

[Искушеник]

"Свето Причешће је увек Тело свеживог Господа Исуса: Ово је Тело моје; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се тим Светим Телом причешћују. Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску Заједницу. У самој ствари, у Светом Причешћу је сва Црква, све њене тајне. Јер је у Светој Тајни Причешћа (= Евхаристији = Литургији) сав Господ Исус, У њој - сав Нови Завет. Завет у свеживотвроној Крви Божијој : Нови Завет у Мојој крви (1Кор.11,25). А крв је извор живота, свеживота. Кроз Свето Причешће ми стално обнављамо свој завет са Господом Христом; стално се утврђујемо у Њему, и Он је за нас стварно увек нови завез, Нови Завет у Богочовеку Христу. Сав Нови Завет је у томе. То да се никад не заборави. То је обо што треба увек памтити, увек обнављати, и тако себе увек све изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато је Спаситељ и оставио благовесну заповест: Ово чините у мој спомен (1Кор.11,25). Јер тај спомен потсећа на сав богочовечански подвиг спасења света извршен Господом Христом у васцелој пуноћи Његовог Богочовечанства. Јер нам ништа новозаветно не даје тако целога  Господа Исуса као Свето Причешће (= Света Литургија). Истина, све што је новозаветно, потсећа на Њега, спомен је Његов, али Свето Причешће (= Литургија) даје нам Њега Васцелог: Вечног, Свеживог и Свеживотворног, увек истог и свеистог - јуче и данас и вавек (Јевр.13,8). У том спомену је сав Бог са свима Својим бескрајним и вечним силама (= енергијама) и савршенствима, сав Његов богочовечански Лик и подвиг (= Личност и дело). Јер кроз Свето Причешће (= Литургију Цркве) ми доживљујемо сав Његов богочовечански подвиг спасења као свој. А пре свега - Његову свеспасоносну Смрт и Васкрсење. Јер нас они потпуно уводе у спасење (...)"

(преподобни Јустин Ћелијски)

[Цвеле1993]

Брате Перо, хвала ти на овој теми!

[Искушеник]

Брате Перо, хвала ти на овој теми!

hvala

[Искушеник]

" -Зато је на стварсности богочовечанског Тела Спаситељевог засновано све: и Црква, и Причешће (= Литургија), и спасење, и братство, и бесмртност, и живот вечни. Од тог пресветог Тела зависи све, на Њега се своди све. Зато је Причешћивање неопходно док Он не дође (1Кор.11,26). А после? И после ће Свето Причешће (= Небеска Литургија) бити неопходно људском бићу у вечном Царству Господа славе. Зато се на Светој Литургији после Светог Причешћа и молимо умилно и чежњиво: ,,О велика и свесвета Пасхо, Христе! О Мудрсти, и Речи божја, и Сило: дај нам да се присније причешћујемо Тобом у незалазни Дан Царства Твога“."

(преподобни Јустин Ћелијски)

"-Пошто је у Светом Причешћу присутан сав Господ наш Исус Христос; пошто је у Њему наше спасење, и освећење, и обогочовечење, и оцрквењење, и обожење, и живот и бесмртност, и вечност, онда - какави треба да смо када приступамо Светом Причешћу! Како смирени, како богобојажљиви, како покајани, како кротки, како молитвени, како скрушеним како чисти! Пред нама је наш Чудесни, Свечисти и Свесвети Бог и Господ; и Он треба да се овоплоти у нама, да проникне васцело биће наше: и душу, и срце, и савест, и тело, и све мисли, и сва осећања, и сва расположења... Имајући у виду сву неизмерну важност Светог Причешћа за хришћане, Свети Апостол благовести: Стога, ко недостојно једе овај Хлеб или пије Чашу Господњу, биће крив Телу и Крви Господњој (1Кор.11,27). А ко недостјно једе Тело Господње, и пије Крв Господњу? Онај који непокајан и неисповеђен приступа Светом Причешћу. Онај који без предходне припреме постом и молитвом (Мт.17,21) приступа Светом Причешћу. Онај који после Светог Причешћа остаје свесно при својим гресима, при своме грехољубљу, те је, по речима Светог Апостола, као пас који се враћа на своју бљувотину, и свиња, окупавши се, у каљугу (2Петр.2.22). - Шта је недостојно Господа? Сваки грех и свако зло; све оно што није Еванђеље и по Еванђељу. - А ко је достојан Светог Причешћа? Достојан је ко је свестан своје свегрешности, и Спасове чудесне безгрешности. Достојан је ко је у своме покајничком расположењу жеравично свестан своје недостојности, и сву наду полаже у Спасову свемилост, свељубав, свеопраштање. О томе подробно, надахнуто и потресно говоре све молитве које се читају пред Свето Причешће и после Светог Причешћа."

(преподобни Јустин Ћелијски)