Празнина промашеног циља

[Милан Ракић]

Погрешна представа о појединим појмовима у Хришћанству, попут греха, казне, спасења душе, може бити велика препрека ка разумевању суштине вере, те тако онима који нису у вери стварати одбојност према Хришћанству, а са друге стране, верницима изазивати тугу, очајање или стагнацију у духовном животу, поткрадајући тако све оне дивне плодове вере.

Данас је, чини се, Хришћанство представљено као једна морална тамница која поробљава младог човека тешким оковима стриктних правила и забрана, бранећи му сваки вид забаве и уживања. Бог је представљен као тиранин који те чека на крају живота, како би ти оштро пресудио и за најмањи преступ и послао у пакао на вечне муке, а грех је све оно што делује забавно и примамљиво а Црква оштро забрањује. Kоме, дакле, треба такав Бог, таква Црква и такво оптерећење? Јасно је, никоме!

Међутим, да ли је стварно тако? Да ли је грех преступ некаквог записаног закона, након чега следује казна, па и вечна мука у Паклу (а ко је мучитељ?)? Да ли се спасење постиже некаквим плитким улизивањем Богу, стриктно се придржавајући моралних правила и црквених форми, које за последицу имају то да ће нас Бог поштедети казне која чека оне који се не покају?
Управо овакво схватање последица је површног познавања хришћанског учења. Истина је да Бог не забрањује, већ ослобађа, а мучитељ је – грех!

Грех, дакле, није само оно на шта би прво помислили када се помене овај појам. Алкохолизам, блуд, агресија, само су спољашње манифестације, последице греха који је заправо дубље у нама. Зато је погрешно и често неуспешно ''лечити се'' од ових грехова, а да не откријемо онај који је у позадини, из кога они само црпе снагу.

***

Дуго сам водио разне битке у свом уму, од којих већина није била потребна, док је мој спољашњи живот био у све већем хаосу. Сматрао сам да је проблем нека мисао, или гордост, прелест, нешто треће… Наравно, све је то присутно у већој или мањој мери, али суштина проблема све време ми је измицала.

Мој проблем био је постављање ствари на своје место. У прелазном периоду између основне и средње школе, што је заправо и почетак одрастања, тражио бих забаву у игрицама, а постепено, како је време одмицало, све више у изласцима и пијанкама. У том периоду, први пут сам искусио нешто другачије, а то је била заљубљеност. Она је убрзо прерасла у нешто што би се можда могло назвати ''платонска љубав'', која је само на кратко и била остварена. Никада после тога нисам искусио ништа слично. Након неког времена, почео сам да откривам Хришћанство, да упознајем нове погледе на свет, које сам прихватио. Прошло је неколико година а мој живот се истовремено и распадао и исправљао, пролазио сам кроз мрачне периоде, периоде интензивног алкохолисања и периоде када је мање-више све било у реду, када сам више био посвећен духовном животу.

Ипак, и даље је недостајало ''то нешто'', заправо, недостајао ми је онај осећај који сам доживео само једном, током те заљубљености. Био сам готово сигуран да је то оно што ми је потребно да се коначно доведем у ред, али не; моја потрага за тим, изгубљеним осећајем, водила је све више у пропаст, ка очајању, самодеструктивном понашању и неуспелим покушајима остварења тог осећаја са другим особама, које су након тога остајале повређене, а ја разочаран због још једног свог неуспеха, сваки пут све уверенији да никако не могу да повратим оно што сам изгубио.

Током пар година колико сам активно у црквеном животу, врло добро ми је полазило за руком да не видим тај проблем који сам себи направио. Проблем је све време био идеализовање романтичног односа између две особе, где би Бог био само зачин, само додатак на ту срећу насталу из првог. Аристотел је, када је говорио о циљевима у људском животу, препознао две врсте циљева: циљеви које бирамо ради остварења других циљева, и крајњи циљ, оно што бирамо ради њега самога (односно срећа). Мој извор среће био је све време на погрешном месту, и Бог, који према хришћанском предању јесте извор вечне радости и Љубави, био је код мене само на месту једног од "нижих" циљева.

Дакле, промашио сам циљ и то ме је коштало. Отац Серафим Роуз је написао: "казна за грех је сам грех". И заиста, окусио сам то на својој кожи током претходних година. Један промашени циљ, грех, води ка другоме и мука се нагомилава. Када је темељ лош, не може се саградити добра кућа. Ако ти је животни темељ погрешно постављен, све даље може да буде само посртање и копрцање, покушаји импровизације, али истинска радост остаће недостижна. Лако је удавити се у том вртлогу, из којег, чини се, нема излаза, а једини излаз је Христос, који ће, ако га само пустимо да буде у центру, заиста уредити целокупан наш живот, много боље него што би га ми, својим ограниченим снагама осмислили.

***

Једна од најупечатљивијих карактеристика модерног друштва, или духа времена, а посебно међу младима, јесте површност, празнина и неутољива глад за нечим (или Неким) која се често испољава кроз промискуитетно понашање и конзумирање алкохола или дроге. То је управо та замена циља коме тежимо. Човек је жељан радости, али је и слабе природе, па лако пожели ''инстант'' радост, која увек долази кроз пороке, а која никада не може потпуно да нас испуни.
Човек живи у греху. А шта је грех? То је промашен циљ или промашен пут ка циљу. А када се уђе у погрешан воз, све наредне станице су погрешне.

http://smrt-svetu.blogspot.com/2019/02/blog-post_27.html

[Milica Bajic]

Баш добар и поучан текст. Хвала.

["Tamo daleko"]

Hvala za postavljanje ovog korisnog teksta! 

пре 7 часа, Милан Ракић рече

Лако је удавити се у том вртлогу, из којег, чини се, нема излаза, а једини излаз је Христос, који ће, ако га само пустимо да буде у центру, заиста уредити целокупан наш живот, много боље него што би га ми, својим ограниченим снагама осмислили.

Amin!

Kako da budemo sigurni da smo nas zivot potpuno prepustili Hristu? Kada govorimo o crkvenim vernicima, koji zive Svetotajinski zivot u Crkvi, trude se koliko im je dato od Boga, da li znamo sta je to sto smo prepustili Njemu, a u kojoj meri (ne)svesno pribegavamo nekoj kontroli zivotnih situacija, misleci da njihovo resenje zavisi samo od nas? Kada nam se dese zivotne provere, iskusenja, naravno molitvom se obracamo Ocu Nebeskom, da nas prosvetli, pomogne I sl., I tada ocekujemo od nas samih da nesto ucinimo konkretno, nesto sto je Bogu ugodno, ali da li zaista prepoznajemo Njegovu volju u celoj stvari? Za svakoga je to individualna borba, nema univerzalnog recepta to znamo, ali da li postoji neki znak prepoznavanja smerne prepustenosti Hristu, onog afirmativnog voljnog Da, nastani se u meni, budi moj centar zivota , dakle sve to, ali da u isto vrmee sumnjamo da nije u pitanju neka nasa neodgovorna pasivnost, lenjost…. indiferentnost, kako u medjuljudskim odnosima , tako I sa zivotnim preprekama koje su pred nama. ….. 

[Vladan :::.]

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

ali da li postoji neki znak prepoznavanja smerne prepustenosti Hristu, onog afirmativnog voljnog Da, nastani se u meni, budi moj centar zivota , dakle sve to, ali da u isto vrmee sumnjamo da nije u pitanju neka nasa neodgovorna pasivnost, lenjost….

Рецимо учинимо оно колико је до нас, колико стварно можемо, желимо, смемо, усуђујемо се... захвалимо се и за то Богу и препустимо њему на даље. Нема ту неког рецепта, човек мора отворено и искрено да преиспитује и себе и свој однос са Богом и другима.

[Задње Време]

пре 2 часа, "Tamo daleko" рече

ali da li postoji neki znak prepoznavanja smerne prepustenosti Hristu

Постоји знак,а то је утеха којом нас Св. Дух утешава у животним недаћама, Ако је она ту онда не треба да сумњамо јесмо ли угодни Богу

[sanja84]

пре 12 часа, Задње Време рече

Постоји знак,а то је утеха којом нас Св. Дух утешава у животним недаћама, Ако је она ту онда не треба да сумњамо јесмо ли угодни Богу

A šta ako je nema? Da li to znači da je Bog digao ruke od nas. Sveti Siluan atonski je govorio o bogoostavljenosti, a bio je svetac." Drži svoj um u paklu i ne očajavaj." 

[Задње Време]

пре 7 часа, sanja84 рече

A šta ako je nema? Da li to znači da je Bog digao ruke od nas. Sveti Siluan atonski je govorio o bogoostavljenosti, a bio je svetac." Drži svoj um u paklu i ne očajavaj." 

Мало је ово да би се разумело шта је Силуан хтео да каже, Ако можеш нешто мало више на ту тему само немој да морам целу књигу да прочитам.

Неки мало дужи цитат од Силуана где он говори о овоме.

А Бог дигне руке од нас тек кад ми јасно својом вољом окренемо леђа Богу. Неби он ни тада то урадио али и он као законодавац поштује законе живота које је сам поставио. Ако нема утехе то значи да нема вере и да човек није послушан Христу па се услед непослушности то дешава, То је као кад отац покушава да посаветује сина а овај одговори, Дај матори не смарај. И шта отац може да учини? нити може да утеши дете кад му је тешко, нити да му помогне, а види да пати.

Тако ни Дух Божији не може да нас теши кад ми не желимо да посветимо пажњу мислима које долазе од њега, јер су мисли које долазе од нашег интелекта бучније и лакше привуку нашу пажњу.

[sanja84]

@Задње Време 

 

Цитат

https://svetosavlje.org/starac-siluan/18/

Inače mi se čini da treba pročitati celu knjigu da bi se razumelo. Zapravo je reč o tome da nas napušta Božija blagodat ta početna i da moramo potrpeti periode bogoostavljenosti. 

[Задње Време]

Па да, та богоостављеност долази од тога што ми не познајући прави пут мало врлудамо, онда нас Бог кара због тога и враћа на прави пут.

Сина којег отац воли њега и кара, Реч кара вероватно има везе са покоравањем,