Претражи Живе Речи Утехе

Одликаштво, дакле, даје привилегију и није никакво мерило за правилно усмеравање оних који су њиме обележени. Мислим да рад младих људи не сме бити мотивисан привилегијом, него интересовањем за проблеме и појаве у животу. Уобичајено је међу наставницима, као и међу ученицима, да се говори о расположењу наставника и оценама које је дао. Не­кад је то расположење ведро, оптимистично, те се добре оцене дају лаке руке, некада је суморно, мрзовољно и онда они које наставник оцењује имају „злу срећу”. Ако је разред или група коју наставник испитује уопште узев слабијег знања, онда је и критеријум оцењивања нижи. Ако првих двоје-троје питаних ученика покаже висок ниво знања, онда то постаје критеријум за тај дан, за ту групу, за тај разред, те појединци, и са бољим знањем од претходне групе, добијају мање оцене. Ствари можемо да обрнемо и да пођемо од ученика. Познато је да нека деца почну да жврљају и лоше пишу у време кад у кући има свађа или се родитељи разводе. Знамо да „трема” може да паралише ученика тако да не одговара повезано. Знамо да пре­мор и неиспаваност такође могу да паралишу дететову снагу, па и оно што га мотивише да се напрегне и изложи све што је на­учио. Осећање да никада не могу да науче градиво за одличну оцену утиче на то што та деца заиста ретко кад и добијају такву оцену, иако имају одговарајуће знање. Често се дешава и то да наставник, наљутивши се на децу што су немирна, прозове оног најнемирнијег и постави му питање на које претпоставља да овај не зна одговор. Међутим, то нема ни­какве везе са знањем и сазнајним могућностима ученика. Покушај да се избегне субјективност на тај начин што ће се у тестовима дати питања са низом могућих одговора није се по­казао довољно успешним. Тако се избегавају лоше стране интер­субјективног односа између испитивача и испитиваног, али, исто тако, онемогућава се и препознавање стварних квалитета онога ко одговара не само у погледу знања већ и кад је реч о организовању одговора, држању на испиту, образложењу одго­вора итд. Уосталом, и само састављање питања може да буде сасвим субјективно мотивисано. Питања се могу поставити тако да испитивани, у маси, покажу шта све знају, а могу и тако да се испитивани збуне те да их што више добије лоше оцене, при чему су разлози за то потпуно непедагошке природе. Слагање питања и могућих одговора захтева и одлично поз­навање језика, као и одлично сналажење у простору. Многа деца не схватају лако редослед питања, како које треба да се зао­кружи те, изгубивши време на тим техничким детаљима, дају слабије одговоре. Уз то, понекад има по два-три могућна одго­вора, а вреднује се само онај за који испитивач мисли да је најтачнији. Који је, у ствари, најтачнији није увек поуздано. Тестови, према томе, и поред највеће пажње, могу да буду не­довољно јасни, због чега као мерило знања нису сасвим ва­лидни. Сећам се времена када су се тестови масовно примењивали у школама, а на основу њих оцењиван је и рад ученика и нас­тавника. Оних дана када су рађени тестови у наш диспанзер долазио је већи број деце из школа са којима смо сарађивали него обично. Ствар је била у томе што су наставници децу за коју су веровали да ће лоше урадити тестове слали било где, само да тога дана не буду на настави, јер од резултата тестова зависиле су плате наставног особља и оцене виших инспекцијских слу­жби. Када су расформиране гимназије те се приступило такозва­ном усмереном образовању у школама, у бивше гимназије дошла су и она деца која су се примарно определила за про­изводна занимања и која се нису занимала за научне области које су се до тада неговале у овим школама. На првом полу­годишту оцене су биле „катастрофалне”, по мишљењу инспек­тора и они су ишли од једног до другог наставничког колектива да их моле да снизе критеријуме „како би реформа прошла”. То је било време круте једномислеће гарнитуре власти вазалског типа, а школа је била у рукама те власти. И тако је започела тотална ерозија и оно мало објективности, па и морала. Наставници су покушавали да сачувају образ настојећи да контро­лишу своје личне ставове, потребе и расположења, што је често било безуспешно. Међутим, оцене су даване не да би се утврдило знање него, као и све што се у то време радило, из политичких разлога „да реформа не пропадне”. Оцењивање је у суштини субјективан чин. Међутим, иако субјективно одређена, оцена сасвим објективно обележава лич­ност детета, средњошколца, студента, ударајући му печат за цео његов живот. Дете поласком у школу постаје татин или мамин ђак. Чим почну да „пљуште оцене” постаје татин или мамин ђак одликаш, или њихова срамота. Оцена сужава егзистенцијално поље сваког детета, она га битно одређује, па чак и ремети међуљудске односе у породици и школи. Сећам се дечака од тринаест година који се трудио да по­навља јер су сви његови „мангаши из улице” понављали и није хтео да се издваја као „докторско дете”. Исто тако знам девој­чицу са дискалкулијом, која је западала у озбиљна депресивна стања, јер су је се клониле све другарице пошто су биле одличне и пазиле са ким се друже. Посебан став и очекивања родитеља и школе стварају мента­литет одличних. Нека деца тешко подносе таква очекивања. Она у њима буде стрепњу која некада доводи до разградње њихових осећања и до менталних поремећаја. С друге стране, онај кога једном прогласе осредњим или лошим учеником, остаје увек то, негујући своју осредњост, дивећи се или пакостећи одличнима, презирући слабе, без храбрости да се сам устреми ка одличном успеху. Оцене деле дечје колективе на псеудокласе: класу од­личних (богати који владају) и класу слабих (сиротиња која је увек за нешто крива). Одлични су увек негде у власти, у пред­ставничким телима ученика, обасути похвалама и могу да буду добри и да помогну неком „слабом ученику”, а могу и да буду горди и презиру „нејаке”. Они слаби, опет, могу да буду груби према одличнима, да им се смеју и ругају јер нису вични којекаквим марифетлуцима, бежању са часова, што су „кукавице” те се клоне изгреда и слично. Ретко када школа може са овим по­делама да изађе на крај. Сећам се, међутим, једне виспрене социјалне раднице у ос­новној школи у Каштелима, на мору. Она је радила са децом која су била проблем школе; на крају су та деца, „проблеми”, орга­низовала приредбу. Рецитовала су као и други, умели су да учес­твују у квизу, имали су лепу изложбу и лепо су певали у хору. Њихова ведрина и, зачудо, одлично понашање натерали су њи­ховим мајкама и по коју сузу на очи. Први пут је школа прих­ватила њихову децу „као људе, на прави начин”. „Први пут сам га видела данас како љепо пјева. И умије се понашат…”, рекла је једна мајка. Оцена обележава дете и тиме га отуђује од његове властите егзистенције и гура га у ону коју му је сама наметнула. Тако се наставници често изненаде: „Зар ти, одликаш, а такве ствари радиш?” или „Ко би се томе надао од њега. Данас је заиста лепо знао”. Оценом се детерминишу способности а тој вештачкој де­терминацији робују и сама деца под сугестивним деловањем оцена као неког апсолутног обележја. …. Ако је дете имало успешан развој до шесте године живота, то је знак да је све оно што је томе претходило: генетски програм, породица, предшколска установа, било у складу једно с другим те се развила способна личност. Између седме и десете године развијају се нове структуре и стичу нова искуства. Остварује се и нови однос са средином, посебно са социјалним пољем којим сада доминирају учитељ и школа. Ти нови услови могу да се не усагласе, да буду неприкладни и да се у овом раздобљу живота дете испуни страхом, да заостане у развоју говора, да има проб­леме у дружењу или у некој другој области. Може да наиђе и нека болест која разара основе структуре и функције битне за развој личности. Међутим, може бити све складно, што се ве­ћином и дешава. Или, ако школа покаже своје мане, породица може да помогне детету и учини га отпорним, што јој често и успева. Ако се све заврши добро, то опет није гаранција за успешност у пубесцентном добу. И тако, када дете заврши основну или средњу школу са одличним успехом, то је награда за све што је претходило, али не гарантује да ће оно и у првом разреду средње школе или на факултету да буде исто тако успешно. … Пре­лази из једног у други сегмент школовања увек су шанса за нове могућности. За могућност пада, ако ученик властиту будућност сагледа као обезглављену и безнадежну, као и за могућност успеха, ако је сагледа као нешто што је у пуној снази, што је укорењено у садашњем тренутку, утврђено оним чиме се већ сада бави. Зато оцена показује само квалитет прошлости. У нај­већем броју случајева, а посебно кад је реч о најделикатнијим и најкреативнијим појединцима, оцена није никакав гарант успе­шности или неуспешности у будућности. Ово говорим зато што желим да покажем како одличан успех тренутно, у нашим условима школовања, јесте пука привилегија. Одлична деца могу да бирају школе и факултете по жељи, друга, чак и када су талентованија, то не могу. Одлична деца добијају и нека друштвена признања, привилегију да бирају места на кон­курсима за запошљавање, док друга то не могу. Тако одликаши могу да изаберу факултет и радна места која су у моди, која обећавају бољу зараду, иако за њих немају смисла ни интере­совања. Ово знам на основу искуства у диспанзеру за ментално здравље. Неколико студената медицине, чији су родитељи лекари, долазило је да затражи помоћ, јер су схватили да „тај факултет није за њих”. „Знате, нисам хтела да повредим маму”, рекла ми је једна студенткиња. Зато се уписала на медицину, а желела је да студира ликовну академију. Један младић је, после терапије код нас, прешао на историју. Други, чији су родитељи били профе­сори којима је било „доста те професорске беде, малих плата, деце која нису ни заинтересована за све што им се чини…”, на њихову сугестију уписао се на електротехнику „да буде инже­њер (то се данас тражи и у свету), па да коначно буде свој човек”. Младић је заиста био талентован за математику и вредан, али је исто тако био талентован и за музику. Компоновао је и добијао награде. „Куд сам га терао у ту музичку школу” вајкао се отац. „Хтео сам тако, да мало и свира, због друштва. Знам како је то кад смо на мору, на летовању, па узмем мало гитару сви се окупе око мене… Нисам ни знао на шта ће све оно изаћи.” Младић је упућен у диспанзер због емоционалних проблема који су ишче­зли чим је примљен на конзерваторијум. Одликаштво, дакле, даје привилегију и није никакво мерило за правилно усмеравање оних који су њиме обележени. Мислим да рад младих људи не сме бити мотивисан привилегијом, него интересовањем за проблеме и појаве у животу. Мотив учења и рада уопште не би смео да буде став: желим да будем, да постигнем, него желим да одгонетнем, сазнам, урадим. Докле год будемо учили омладину да су циљ школовања привилегије и добра плата, дотле ће свако моћан, а зао и лош, моћи да уце­њује ту нашу децу и после, кад одрасту и заузму позиције у друштву, нудећи им ситан ћар или одузимајући им неку освојену привилегију. Милица, девојчица из мањег града, симпатична, ведра, миље­ница школе, одликаш, уписала се, у једном од наших великих градова, у средњу школу и интернат. Тамо се нашла међу врсним математичарима и хемичарима, пристиглим из свих крајева земље, а посебно из основних школа великих градова у којима постоји оштрија конкуренција и између деце и међу школама. Уложен рад није давао резултате као раније, јер су њена основна знања била мања. Почела је више да ради да се „не би обрукала”. Добила је писмо од бивше разредне у коме јој она жели све најбоље и нада се да ће „осветлати образ” њиховој школи. Ро­дитељи јој пишу у истом стилу, желе јој успеха и знају да он неће изостати. У првом тромесечју добија углавном тројке. На пис­меним задацима добија и прве слабе оцене. У то време се по­јављују главобоље, мука у стомаку, мрзовоља, туга, губитак апе­тита. Почиње да иде од лекара до лекара, јер једино болест може да буде разлог неуспеха, а да се при том не доживи срамота због пада. Тако је та ведра и симпатична девојчица дошла на наше психијатријско одељење сва суморна, са идејама о самоубиству. Проблем је, наравно, био пролазан. Откриће истине о томе до­живела је тешко и бурно. Верујем да је после тога ведро и ус­пешно завршила средњу школу не тежећи томе да буде „скроз одлична”. Од оцене се очекује да буду „стимулативне за децу”. Поставља се питање на који начин. Да ли она треба да има улогу ловоровог венца са грчких олимпијада? Да ли се успех може мерити за­вишћу других? Сетимо се како је чак и један победник на олим­пијским играма, Кимон, убијен из зависти, а његови су побед­нички коњи заклани. Или се, можда, оцена уклапа у схему гладијаторских борби? Тамо је најбољи био онај који би другога оборио на плећа, а по потреби и убио. Ако оцена подстиче на такмичење, а доноси привилегију, онда је привилегија мотив такмичења. Тиме се млади припремају за полтронске улоге у друштву, а рад и знање постају само средство, а не циљ живљења. Циљ је онда на другој страни, на страни супротној животу, јер привилегија фиксира живот и гуши га. Она буди сујету у привилегованом, а завист у онима који то нису. Она изазива мржњу према онима који брже напредују ка врху пирамиде при­вилегија, а онога ко допре горе испуњава страхом да ће га одатле скинути, због чега уништава све оне који га могу угрозити. Оцена, дакако, има још једну улогу. Она треба приближно да одмери успешност развоја сваког појединог детета. Она треба да му покаже колико је напредовало у односу на оно што је раније знало. Тако, заједно са дететом можемо да пратимо његов раз­вој, да га приближно објективизујемо и да му омогућимо да и оно само има увид у тај развој. Једино тако оцена може да буде мотив за рад, за стицање знања, за овладавање вештином. Мислим да педагогија мора да одустане од тога да припрема децу за неки тамо двадесет први век, да не сме да буде „класно одређена”, „национално обојена”, да мора да се окане тих хи­мера. Она мора једном постати педоцентрична до те мере да се оспособи да прати развој детета, да му пружа додатне инфор­мације, да увежбава и развија у њему оне способности које оно има или које се у њему наслућују. Фронтални приступ, такми­чарство, потхрањивање сујете, супарништва и зависти међу младима морају се једном превазићи и бацати на отпад заједно са тенковима, атомским бомбама и једноумљем. Педагогија би морала, идући под руку са менталном хигијеном, у томе да предњачи. Проф. др Светомир Бојанин, одломак из књиге „Школа као болест“ https://www.detinjarije.com/dr-bojanin-dokle-god-budemo-ucili-decu-da-su-cilj-skolovanja-privilegije-i-dobra-plata-dotle-ce-svako-mocan-a-los-moci-da-ucenjuje-tu-nasu-decu/

—Оче Фјодоре, какав је био ваш први, дечији доживљај мора. —Не сећам се. Како сам научио да пливам, исто се не сећам. Одрастао сам на Азовском мору. Чак сам се родио на обали. Мајка се сећа: „Кренула сам ујутру ракове да скупљам. Тамо сам и родила.“ У нашем родослову, сви су свештеници и морепловци. Од осме године сам већ знао да ћу бити путник, као Геогриј Јаковљевич Седов. Мој дека је учествовао у његовој првој експедицији на Нову Земљу. Дека је говорио да пре него што би постао морепловац, морам да се обучим за кормилара. Уписао сам Поморску школу града Одесе. После сам завршио и Лењинградску арктичку школу. —У совјетско време се о вашим рођацима-путницима, вероватно, говорило. Да ли се отворено говорило и о вашим рођацима-свештеницима? —Мог рођака, протојереја Николаја Коњухова, су убили 29.децембра 1918.године. Поливали су га водом на мразу. Када је изгубио свест, стрељали. При совјетској власти родитељи су се трудили да о томе нигде не помињу, бојали су се. Чак, када сам отишао у Духовну семинарију 1969.г., отац је рекао: „Мање тамо говори да си у породици имао свештенике“. Сада се, наравно, поносим својим прецима. Молим им се и тражим опроштај што смо се стидели и бојали да о њима говоримо. —Како је дошло до тога да сте отишли у семинарију? —Било је врло просто. Уписао се, и то је то. Како сам од детињства знао да ћу путовати, тако сам знао и да ћу бити свештеник. Мислио сам да ћу негде у 50-им престати да путујем и да ћу служити у парохији. Ето, у 58. сам рукоположен. —Када сте били мали, Ваша мајка је говорила да ћете бити врло усамљен човек. Зашто? —Мајка зна своје дете. Због мојих навика. — То јест, у детињству сте били усамљени? —Не сасвим да сам био усамљен. Увек сам се нечим бавио. Оним што ми се свиђало. Волим да цртам, имам таленат. Лош, и мало га је, али имам. То је моје. Зато сам изучавао сликарство. Исто је и са путовањима. Нико ме није терао на пловидбу. Једноставном ми се свиђа, тамо је мој свет. И свештеник сам постао не да бих градио каријеру у Цркви. Свештеник сам јер ми је у крви. —Били сте „бела врана“? Разликовали сте се од остале деце? — Не-не-не!Нисам „бела врана“. Две сестре и три брата. Ја сам средњи, али сам увек био лидер. Имао сам главну реч. Остали су слушали. Када су одрасли и отишли на своје стране, ако је требало доносити неке породичне одлуке, родитељи би говорили: „Ево Фједка ће доћи. Како он каже, нека тако и буде.“ —Сматра се да је у совјетско време било врло сурово васпитавање. Деца нису била размажена. —Зашто нису била размажена? Колико је деце при совјетској власти пушило, опијало се, седело по затворима! —Шта вас је сачувало од штетног пута? —Сачувао ме је циљ. Од детињства сам знао да морам да дођем до Северног пола, и наставим дело Георгија Јаковљевича Седова. Дека је причао: „треба да оправдаш азовске рибаре“. Много сам волео Седова, много су ми о њему причали. Увек сам жалио што нисам био са њима на последњој експедицији. Дека је умро када сам имао осам година. Све време, како се сећам, лежао је парализован на кревету. Чувам његов крст. (Вади испод мантије.) Излизао се. Сребрни је. У школи су говорили: „А, Федјка Коњухов, он ће бити путник.“ Тако да су ми за многе предмете гледали кроз прсте. Када је математика слабо ишла, бубао сам је, јер сам знао да се нећу уписати у поморску школу. Имао сам циљ. Када живиш са циљем, онда све имаш. И код деце треба васпитавати стремљење циљу. Романтика треба да буде присутна, и патриотизам. Тада човек неће мислити ни на пушење, ни на игранке, ни на новац. —Шта мислите, чиме прво треба да се баве деца? Спортом? — Ја сам совјетски човек. Ја сам мајстор у многим спортским дисциплинама. Али када говоре, како сви треба да се баве спортом, слушам и мислим: „Погрешно говорите! Погрешно!“ Колико се врхунских спортиста пропило, завршило у затвору. Посебно 90-их година. Због чега? Зато што је за спорт потребно имати духовност. Учимо вештине, а шта је спортиста без духовности? Само њушке да бије и ништа више. Није довољно само учити, треба проникнути у дете. Имам школу за извиђаче у Миасси и Тотми. Уписују се деца након посебне селекције. Дајемо им све да пробају: и да управљају једрима, да се пењу по стенама, да иду у походе...Господ Бог је на свакога показао прстом, свакоме је дао таленат. Али не гради свако таленат. Тако и ми у извиђачкој школи дајемо од свега по мало. И да се фотографише. И да се црта. Није обавезно да ће дете постати фотограф или уметник, али основе је неопходно знати. Деца пишу дневнике, стихове, свирају гитару. Моја ћерка је завршила уметничку и музичку школу. Сада ради као медицинска сестра. Са њом се може ићи и на најразличитије изложбе, и на концерте. Слуша и класику и рок. —Очинство-је или срећа или бреме? —Деца су срећа. Исто као и унуци. Знате, колико сам светских рекорда поставио, књига написао, слика насликао. Данас рекорд-сутра су га већ побили. Данас се одушевљавају књигама, а сутра их већ заборављају. Деца, унуци су вечност, ни са чим неупоредива. —Да ли сте путовали са својом децом? —Наравно. Претерао сам брод преко Атлантског океана са старијим сином. Путовао сам са њим око Рта Хорн, пловио преко Тихог и Индијског океана. Преко Атлантског смо пловили неколико пута. Али, не бих желео да моја деца буду путници. — А они? — Њима свака част. Кажу: „Схватамо да никада нећемо бити као тата“. Они имају своју судбину. — Они исто имају циљ, као што је био и код Вас? —Имају. Не као мој. Млађи син жели да постане војник. Планира да се упише на Суворовску академију. Старији је као менаџер. Жели да организује експедиције. Био је предстедник Федерације спортског једрења. — Шта су вам донела заједничка путовања? —Почели су боље да ме разумеју, постали су сигурнији. Када сам са женом и сином путовао преко Атлантског океана, кренула је бура. Схватам да је ситуација озбиљна, а они су смирени. Кажу: „Па ти си ишао око света“. Овако размишљају: „Ако је тата стао за кормило, значи, све ће бити добро.“ А ја знам шта све може да се догоди, и у мом присуству. — Ако би неког од деце оштетили у вртићу, школи, да ли сте их штитили? — Трудио сам се да не идем. Тиме се супруга бавила. Ако бих долазио, обично су ме доживљавали као Коњухова, као путника, а не као оца. Уз такав однос, тешко је решавати одређена лична питања. Синовима сам увек говорио да морају да знају како да се одбране. —Да ли ваша деца живе теже него што сте Ви живели у њиховим годинама? —Не. Мислим да ни мени није било тешко, а ни њима. Треба увек прихватати оно што је дато. Ми смо имали једно детињство, а они друго. Ми смо имали једне тешкоће, а они друге. Знате, никада на земљиној кугли неће бити раја. Нашим дедовима је било лако да живе? Не. Нашим родитељима-исто не. Никада неће бити лако живети! Све време је рат. Све време. Деда је ратовао у Првом светском рату, а отац у Другом. Теча у Кореји, 1953.г., а брат у Авганистану. Ја сам служио у Вијетнаму. Истина, нисам ратова, на броду сам служио као механичар. У мом роду су сви пролазили кроз рат. — Ваша омиљена дечија игра? У детињству сам волео да се играм игре „Робинзон Крусо“. — Како сте се играли? — Имао сам острво у блату. — То јест, опет сами? — Не. Ја сам био своја екипа. Био сам капитен. Свештеник Фјодор Коњухов извор