Претражи Живе Речи Утехе

Погрешна представа о појединим појмовима у Хришћанству, попут греха, казне, спасења душе, може бити велика препрека ка разумевању суштине вере, те тако онима који нису у вери стварати одбојност према Хришћанству, а са друге стране, верницима изазивати тугу, очајање или стагнацију у духовном животу, поткрадајући тако све оне дивне плодове вере. Данас је, чини се, Хришћанство представљено као једна морална тамница која поробљава младог човека тешким оковима стриктних правила и забрана, бранећи му сваки вид забаве и уживања. Бог је представљен као тиранин који те чека на крају живота, како би ти оштро пресудио и за најмањи преступ и послао у пакао на вечне муке, а грех је све оно што делује забавно и примамљиво а Црква оштро забрањује. Kоме, дакле, треба такав Бог, таква Црква и такво оптерећење? Јасно је, никоме! Међутим, да ли је стварно тако? Да ли је грех преступ некаквог записаног закона, након чега следује казна, па и вечна мука у Паклу (а ко је мучитељ?)? Да ли се спасење постиже некаквим плитким улизивањем Богу, стриктно се придржавајући моралних правила и црквених форми, које за последицу имају то да ће нас Бог поштедети казне која чека оне који се не покају? Управо овакво схватање последица је површног познавања хришћанског учења. Истина је да Бог не забрањује, већ ослобађа, а мучитељ је – грех! Грех, дакле, није само оно на шта би прво помислили када се помене овај појам. Алкохолизам, блуд, агресија, само су спољашње манифестације, последице греха који је заправо дубље у нама. Зато је погрешно и често неуспешно ''лечити се'' од ових грехова, а да не откријемо онај који је у позадини, из кога они само црпе снагу. *** Дуго сам водио разне битке у свом уму, од којих већина није била потребна, док је мој спољашњи живот био у све већем хаосу. Сматрао сам да је проблем нека мисао, или гордост, прелест, нешто треће… Наравно, све је то присутно у већој или мањој мери, али суштина проблема све време ми је измицала. Мој проблем био је постављање ствари на своје место. У прелазном периоду између основне и средње школе, што је заправо и почетак одрастања, тражио бих забаву у игрицама, а постепено, како је време одмицало, све више у изласцима и пијанкама. У том периоду, први пут сам искусио нешто другачије, а то је била заљубљеност. Она је убрзо прерасла у нешто што би се можда могло назвати ''платонска љубав'', која је само на кратко и била остварена. Никада после тога нисам искусио ништа слично. Након неког времена, почео сам да откривам Хришћанство, да упознајем нове погледе на свет, које сам прихватио. Прошло је неколико година а мој живот се истовремено и распадао и исправљао, пролазио сам кроз мрачне периоде, периоде интензивног алкохолисања и периоде када је мање-више све било у реду, када сам више био посвећен духовном животу. Ипак, и даље је недостајало ''то нешто'', заправо, недостајао ми је онај осећај који сам доживео само једном, током те заљубљености. Био сам готово сигуран да је то оно што ми је потребно да се коначно доведем у ред, али не; моја потрага за тим, изгубљеним осећајем, водила је све више у пропаст, ка очајању, самодеструктивном понашању и неуспелим покушајима остварења тог осећаја са другим особама, које су након тога остајале повређене, а ја разочаран због још једног свог неуспеха, сваки пут све уверенији да никако не могу да повратим оно што сам изгубио. Током пар година колико сам активно у црквеном животу, врло добро ми је полазило за руком да не видим тај проблем који сам себи направио. Проблем је све време био идеализовање романтичног односа између две особе, где би Бог био само зачин, само додатак на ту срећу насталу из првог. Аристотел је, када је говорио о циљевима у људском животу, препознао две врсте циљева: циљеви које бирамо ради остварења других циљева, и крајњи циљ, оно што бирамо ради њега самога (односно срећа). Мој извор среће био је све време на погрешном месту, и Бог, који према хришћанском предању јесте извор вечне радости и Љубави, био је код мене само на месту једног од "нижих" циљева. Дакле, промашио сам циљ и то ме је коштало. Отац Серафим Роуз је написао: "казна за грех је сам грех". И заиста, окусио сам то на својој кожи током претходних година. Један промашени циљ, грех, води ка другоме и мука се нагомилава. Када је темељ лош, не може се саградити добра кућа. Ако ти је животни темељ погрешно постављен, све даље може да буде само посртање и копрцање, покушаји импровизације, али истинска радост остаће недостижна. Лако је удавити се у том вртлогу, из којег, чини се, нема излаза, а једини излаз је Христос, који ће, ако га само пустимо да буде у центру, заиста уредити целокупан наш живот, много боље него што би га ми, својим ограниченим снагама осмислили. *** Једна од најупечатљивијих карактеристика модерног друштва, или духа времена, а посебно међу младима, јесте површност, празнина и неутољива глад за нечим (или Неким) која се често испољава кроз промискуитетно понашање и конзумирање алкохола или дроге. То је управо та замена циља коме тежимо. Човек је жељан радости, али је и слабе природе, па лако пожели ''инстант'' радост, која увек долази кроз пороке, а која никада не може потпуно да нас испуни. Човек живи у греху. А шта је грех? То је промашен циљ или промашен пут ка циљу. А када се уђе у погрешан воз, све наредне станице су погрешне. http://smrt-svetu.blogspot.com/2019/02/blog-post_27.html

Немогуће је опростити некоме ко нам је учинио зло, ако нас то зло понижава. Треба мислити да нас није понизило, него да нам је открило наш прави ниво. Жеља да се види ближњи како пати од истога од чега и ми патимо. Управо зато, изван раздобља друштвених нестабилности, кивност сиромашних се усмерава против њима сличних. То је један од чинилаца друштвене стабилности. Склоност да се патња пребацује ван себе. Ако због превелике слабости не можемо ни побудити милост према себи, нити нанети зло ближњем, наносимо зло слици света у нама. Свака лепа и добра ствар тада је као увреда. Чинити зло ближњем значи нешто добити. Шта? Шта се добило (и за шта ће се, ако буде требало, платити) када се нанело зло? Прерасло се. Растегло се. Испупила се у себи празнина тиме што се стварала у ближњем. Моћи некажњено наносити зло ближњем – на пример, испразнити свој гнев на потчињеном, који мора ћутати – јесте поштедети себе трошења енергије, издатка који овај мора да утроши. Исто је с недозвољеним задовољењем неке жеље. Енергија која се на тај начин уштеди, одмах се деградира. Главобоље. Овакав тренутак: бол је мањи када се пребаци на свемир, али свемир је тада искривљен; бол је много јачи када се поново своди на своје место, али нешто у мени већ не пати и остаје у контакту с неискривљеним светом. Слично поступати са страстима. Снижавати их, сводити на једну тачку и престати се за њих занимати. Тако се односити особито према свакоме болу. Забранити му да се ближи стварима око мене. Они којима су уништили град и које су одвели у ропство, више нису имали ни прошлости ни будућности: чиме су могли испунити своју мисао? Лажима, и то најситнијим, најжалоснијом прождрљивошћу можда пре спремни да се дају распети за крађу пилета него раније да умру у одбрану свога града. Чак и сигурно, јер када би било другачије, не би морали доживљавати своја стравична мучења. У супротном требало би умрети или умети поднети празнину у мисли. Да би се имало снаге за посматрање несреће кад је човек несрећан, био би потребан натприродни хлеб. Механизам преко кога нас превише тешка ситуација понижава у томе је што енергија какву нам пружају узвишена осећања – уопште – јесте ограничена; ако ситуација тражи да идемо даље него та граница, треба имати извор у ниским осећањима (страх, похлепа, воља за рекордима, жеља за спољним почастима) која су богатија енергијом. То ограничење је кључ за многа скретања. Трагедија оних који су, ступивши из љубави према добру на неки пут где је ваљало патити, стижу после неког времена до своје границе и пропадају. Камен на путу. Бацити се на камен као када би при неком појачању жеље требало да престане постојати. Или ићи као да сам ниси постојао. Жеља садржи у себи апсолут, и ако не успемо да га задовољимо (пошто се исцрпе енергија), апсолут се претвара у препреку. Стање душе побеђених, потлачених. Вољено биће које нас разочарава. Написала сам му. Немогуће је да не одговори речима које сам ја себи већ рекла у његово име. Људи су нам дужни онолико колико замишљамо да треба да нам дају. Ослободити их тога дуга. Сложити се да су другачији него творевине наше маште, значи опонашати одрицање од Бога. И ја сам другачија него што замишљам. То знати, значи опростити. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић View full Странице