Претражи Живе Речи Утехе

Погрешна представа о појединим појмовима у Хришћанству, попут греха, казне, спасења душе, може бити велика препрека ка разумевању суштине вере, те тако онима који нису у вери стварати одбојност према Хришћанству, а са друге стране, верницима изазивати тугу, очајање или стагнацију у духовном животу, поткрадајући тако све оне дивне плодове вере. Данас је, чини се, Хришћанство представљено као једна морална тамница која поробљава младог човека тешким оковима стриктних правила и забрана, бранећи му сваки вид забаве и уживања. Бог је представљен као тиранин који те чека на крају живота, како би ти оштро пресудио и за најмањи преступ и послао у пакао на вечне муке, а грех је све оно што делује забавно и примамљиво а Црква оштро забрањује. Kоме, дакле, треба такав Бог, таква Црква и такво оптерећење? Јасно је, никоме! Међутим, да ли је стварно тако? Да ли је грех преступ некаквог записаног закона, након чега следује казна, па и вечна мука у Паклу (а ко је мучитељ?)? Да ли се спасење постиже некаквим плитким улизивањем Богу, стриктно се придржавајући моралних правила и црквених форми, које за последицу имају то да ће нас Бог поштедети казне која чека оне који се не покају? Управо овакво схватање последица је површног познавања хришћанског учења. Истина је да Бог не забрањује, већ ослобађа, а мучитељ је – грех! Грех, дакле, није само оно на шта би прво помислили када се помене овај појам. Алкохолизам, блуд, агресија, само су спољашње манифестације, последице греха који је заправо дубље у нама. Зато је погрешно и често неуспешно ''лечити се'' од ових грехова, а да не откријемо онај који је у позадини, из кога они само црпе снагу. *** Дуго сам водио разне битке у свом уму, од којих већина није била потребна, док је мој спољашњи живот био у све већем хаосу. Сматрао сам да је проблем нека мисао, или гордост, прелест, нешто треће… Наравно, све је то присутно у већој или мањој мери, али суштина проблема све време ми је измицала. Мој проблем био је постављање ствари на своје место. У прелазном периоду између основне и средње школе, што је заправо и почетак одрастања, тражио бих забаву у игрицама, а постепено, како је време одмицало, све више у изласцима и пијанкама. У том периоду, први пут сам искусио нешто другачије, а то је била заљубљеност. Она је убрзо прерасла у нешто што би се можда могло назвати ''платонска љубав'', која је само на кратко и била остварена. Никада после тога нисам искусио ништа слично. Након неког времена, почео сам да откривам Хришћанство, да упознајем нове погледе на свет, које сам прихватио. Прошло је неколико година а мој живот се истовремено и распадао и исправљао, пролазио сам кроз мрачне периоде, периоде интензивног алкохолисања и периоде када је мање-више све било у реду, када сам више био посвећен духовном животу. Ипак, и даље је недостајало ''то нешто'', заправо, недостајао ми је онај осећај који сам доживео само једном, током те заљубљености. Био сам готово сигуран да је то оно што ми је потребно да се коначно доведем у ред, али не; моја потрага за тим, изгубљеним осећајем, водила је све више у пропаст, ка очајању, самодеструктивном понашању и неуспелим покушајима остварења тог осећаја са другим особама, које су након тога остајале повређене, а ја разочаран због још једног свог неуспеха, сваки пут све уверенији да никако не могу да повратим оно што сам изгубио. Током пар година колико сам активно у црквеном животу, врло добро ми је полазило за руком да не видим тај проблем који сам себи направио. Проблем је све време био идеализовање романтичног односа између две особе, где би Бог био само зачин, само додатак на ту срећу насталу из првог. Аристотел је, када је говорио о циљевима у људском животу, препознао две врсте циљева: циљеви које бирамо ради остварења других циљева, и крајњи циљ, оно што бирамо ради њега самога (односно срећа). Мој извор среће био је све време на погрешном месту, и Бог, који према хришћанском предању јесте извор вечне радости и Љубави, био је код мене само на месту једног од "нижих" циљева. Дакле, промашио сам циљ и то ме је коштало. Отац Серафим Роуз је написао: "казна за грех је сам грех". И заиста, окусио сам то на својој кожи током претходних година. Један промашени циљ, грех, води ка другоме и мука се нагомилава. Када је темељ лош, не може се саградити добра кућа. Ако ти је животни темељ погрешно постављен, све даље може да буде само посртање и копрцање, покушаји импровизације, али истинска радост остаће недостижна. Лако је удавити се у том вртлогу, из којег, чини се, нема излаза, а једини излаз је Христос, који ће, ако га само пустимо да буде у центру, заиста уредити целокупан наш живот, много боље него што би га ми, својим ограниченим снагама осмислили. *** Једна од најупечатљивијих карактеристика модерног друштва, или духа времена, а посебно међу младима, јесте површност, празнина и неутољива глад за нечим (или Неким) која се често испољава кроз промискуитетно понашање и конзумирање алкохола или дроге. То је управо та замена циља коме тежимо. Човек је жељан радости, али је и слабе природе, па лако пожели ''инстант'' радост, која увек долази кроз пороке, а која никада не може потпуно да нас испуни. Човек живи у греху. А шта је грех? То је промашен циљ или промашен пут ка циљу. А када се уђе у погрешан воз, све наредне станице су погрешне. http://smrt-svetu.blogspot.com/2019/02/blog-post_27.html

Уобичајено човјек има циљеве, велике или мале, далеке или блиске, оне који могу бити достигнути у најближој будућности, или сасвим безначајне. Али, постоје и људи који у животу немају циљеве. Свакако, сматра се да је човјек створен како би имао циљ. Због чега је тако? Због тога што вјерујемо и читамо у Светом Писму, да је човјека Бог створио; а ми знамо да Бог не чини нешто случајно, те ни човјека није створио случајно и човјек се није тек тако појавио на овом свијету. Оно што Бог чини је савршено, и у замисли и у отјелотворењу, савршено је у своме циљу. Сва дјела Божија су савршена. И човјек, који је најсавршеније створење Божије, има циљ и разлог због којег је створен. Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“. Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца. Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко. Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе. Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине. Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено. Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије. Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено. Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара. Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти. Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање. Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице