Оријенталне Православне Цркве (Копти, Јермени, Етиопљани..)

[Дејан]

Дохалкидонске или старе источне цркве, су заједнице несторијанских или монофизитских стремљења које су се одвојено организовале, одбацивши Сабор у Ефесу (431) и Халкидону (451). У атмосфери почетка V века, кад је христолошки догмат био изложен различним неправославним тумачењима и формулисањима, Православна Црква сазива два Васељенска Сабора: 431. год., кад осуђује "несторијанство" те се због тога форм-ира Сиријска црква, и 451. год., кад осуђује "монофизитство". Тако су се цркве у Јерменији, Сирији (јаковитска), Египту (коптска), Етиопији и Индији, односно у пределима на границама Византијског Царства, одвојиле од оних хришћана који су прихватили догмат из Халкидона, сматрајући да су они цареви послушници. Заједничке карактеристике ових цркава јесу: опозиција према доминацији византијске империје, жеља за црквеном аутономијом, локална богослужења, симбиоза са домаћом културом и језиком.

Коптска црква ("копт" значи "стари Египћанин") има порекло у групи православних Египћана које је водио патријарх Диоскор I. Он је подржао "монофизитство" на Сабору у Халкидону (451) и одвојио се од мелкитске групе ("мелкит" значи "царев припадник"), формиране од православних Грка који су прихватили халкидонски догмат. Иако се 520. год. покушало поновно сједињење ове групе са умереним монофизитством око Севера Антиохијског (512-538), од 542. године Копти се, највише благодарећи утицају Јакова Барадаја, епископа Едесе (541-578), организују аутономно као антихалкидонска групација. Временом се Коптска црква коначно одцепила како од Рима тако и од Византије, а арапско освајање 642. год. фаворизовало је ту аутономију. У животу ове цркве монаштво је играло велику улогу. Будући да је њено порекло повезано са пребивањем Јеванђелиста Марка у Александрији, поглавар ове цркве носи титулу "папа Александрије и патријарх престола Светога Марка". Седиште цркве налази се у Каиру.

Сиријска црква потиче од древне Антиохијске Патријаршије, од које се одвојила после 451. год. Има свој зачетак у монофизитској групи у Сирији, која се независно окупила око антиохијског патријарха Петра 455. године. Позната је под именом "сиријско-јаковитска", по епископу Јакову Занзали или Барадају, који је око 540. год. играо значајну улогу у њеном организовању. После прогонства из Антиохије (Арапи су освојили Антиохију 638. год.), црква премешта своје седиште у Мардин (Турска), затим у Хомс (Сирија), а 1959. године у Дамаск. Сиријски монофизити служе Литургију Светога Јакова на сиријском. Од 878. год. сиријско-јаковитски епископи носе титулу Игњатије. Седиште Цркве налази се у Дамаску.

Сиријска (малабарска) црква у Индији има сродну историју са Сиријско-јаковитском црквом, али је аутономна и аутокефална од 1912, кад патријарх антиохијски Абдул Масија ствара у Индији независни патријархат. Поглавар ове Цркве има своје седиште у Котајами (Керала, Индија).

Јерменска Апостолска црква. Хришћанство је продрло у Јерменију још у време Апостола а службеном религијом постаје у IV веку благодарећи светом Григорију Просветитељу. У V веку прихвата монофизитство да би постала независна од Кесарије Кападокијске и Антиохије које се налазе под византијским утицајем. Јерменска црква веома рано има своју сопствену културу, језик и азбуку (саставио је Месроб Маштоц). Историјско, национално и културно средиште свих Јермена јесте Ечмијадзин (Јерменија). Током историје организовали су се други центри за Јермене у дијаспори: 622. Јерусалимски Патријархат, за Јермене у Јордану и Палестини; 1441. Киликијски Католикосат за Јермене у Либану; 1461. Цариградски Патријархат за Јермене у Турској.

Етиопска црква. Етиопију су покрстили Сиријци почетком IV века, мисијом Фрументија, првог етиопског епископа кога је хиротонисао александријски патријарх Свети Атанасије, за древну њену престоницу Аксум. У VIII веку ова црква коначно се изолује од Византијског Царства и прихвата монофизитство. Целе векове, све до 1951, епископе и презвитере рукополагали су и слали коптски патријарси из Александрије. А 1958. Етиопска црква постаје аутокефална патријаршија. После фебруарске револуције 1974. године и збацивања патријарха Теофила, Сабор у фебруару 1976. год. изабира, а у августу исте године устоличује, трећег патријарха Етиопске цркве, Абуна Теклу Хајманота, који има седиште у Адис Абеби.

Асиријска црква Истока ("халдејска" или "несторијанска"). Црква носи име покрајине (персијског царства, источно од Еуфрата), где су се склонили хришћани несторијанци прогоњени од римских царева. Црква се проглашава независном према Антиохији 424. год., са центром у Селевкији-Ктезифону. Од VI до VIII века Несторијанска црква развија у Индији и Кини једну од највећих мисионарских акција познатих у историји. Приврженици ове цркве раширени су по Ираку, Ирану, Сирији и Либану. Употребљавају Литургије несторијанског духа, сачињене пре 431. године на старом сиријском језику. Католикоспатријарх има седиште у Ирану.

Да се не би стварала конфузија имена, треба напоменути да се назив Грчка Мелкитска црква сада употребљава и за католичке заједнице византијског обреда ("унијати"), који су 1724. год. прихватили унију са Римом (после 451. па чак и после 1054. сви православни хришћани, са Запада и Истока, називаху се "мелкитима", у смислу припадности Халкидонском Сабору). Већина мелкита данас су либански Арапи. Такође, Маронитска Католичка црква обухвата групу коју је основао монах Марон (V век) - који је прихватио монотелитско учење, одбацивши Цариградски Сабор (681) - а која се, под притиском крсташа Латина, сјединила са Римокатоличком црквом 1445. године.

Старе источне или дохалкидонске цркве ангажовале су се у последње време на организовању у један покрет међу њима самима, као и између њих и Православних Цркава. Први Свеисточни сусрет био је у Адис Абеби (8. јануара 1965), гдеје одлучено да се формираједна стална комисија за координирање која се поново састајала и следећих година. Иницијативом Екуменског Савета цркава организовано је низ неслужбених консултација између православних и оријенталних теолога: у Архусу, 1964; Бристолу, 1967; Женеви, 1970; Адис Абеби, 1971. У току ових дискусија теолози су разоткрили велики заједнички христолошки темељ на којем се може васпоставити јединство између двеју заједница Источних Цркава. Папа Павле VI и папа Шенуда Ш (Коптска Црква) потписали су 10. маја 1973. године заједничку изјаву којом потврђују да њихове цркве имају начелно исти традиционални темељ вере.

http://www.spcoluzern.ch/index.php?pg=1810&lang=sr

[Guest Alefshin]

  Цитат

Заједничке карактеристике ових цркава јесу: опозиција према доминацији византијске империје, жеља за црквеном аутономијом, локална богослужења, симбиоза са домаћом културом и језиком.

Треба нагласити да је антивизантијски сентимент одиграо велику улогу у одвајању ових цркава од православља. Јермени и Грци мало-мало па се потуку у Јерусалиму...

[Иван]

Хајде да кренемо са овом темом.

Реч је о заједници Цркава које су (не)посредно настале у вези са Халкидонским Васељенским Сабором из 451. године. Наиме, поменуте заједнице нису прихватиле халкидонски орос (сматрајући да је недовољно јасан и да се недовољно заснива на учењу св.Кирила Александријског), као ни одлуке Халкидонског Сабора (свргавање патријарха-папе Диоскора са чела славне цркве у Александрији, рехабилитација Теодорита Кирског и Иве Едеског).

Раскол није настао одмах. Црква је била јединствена све до почетка 6 века (данашња Православна Александријска Патријаршија и даље сматра Тимотеја Елура и Петра Монга за своје патријархе по редним бројевима 27. и 30. http://www.greekorthodox-alexandria.org/index.php?module=content&cid=001003). Коначни раскид настаје у петом веку стварањем паралелне јерархије у Сирији и Египту. И тај раскол траје, нажалост и дан данас.

Од средине 60их година 20.века теку преговори о обнови јединства. Резултат преговора су и две заједничке Христолошке изјаве 1988. и 1990. Нажалост, тренутно преговори нису активни. Из неког недовољно објашњеног разлога, нехалкидонске Цркве нису нам на првом месту листе за дијалог иако су нам светлосним годинама ближе од оних који то место тренутно заузимају.

Основна слабост јесте то што православни немају довољно информација о томе шта нехалкидонске Цркве заиста исповедају. Препричавају се стереотипи о њима: како су они монофизити, како негирају човечанску природу Христову, како исповедају монотелитство и сл.

Можда њихово учење заиста није православно, можда и јесте. Али да би се то рекло, неопходно је да се бар још једном утврди: да ли Копти, Јермени, Етиопљани, Еритрејци, Сиријци, Малабарци "сабирају са нама" или "расипају"?

п.с. иначе сви народи припадници нехалкидонских Цркава током историје много пута су Христа сведочили својим мучеништвом...

Ето, за почетак. Има ли ко расположен за причу klapklap?

[Милан Меденица :)]

добро, пошто смо разлучили шта нису, шта јесу?

[Иван]

ко ће га знати шта јесу 0104_cheesy

шалим се...

па, ако нису јеретици, онда су?

[Guest Alefshin]

  Цитат

Из неког недовољно објашњеног разлога, нехалкидонске Цркве нису нам на првом месту листе за дијалог иако су нам светлосним годинама ближе од оних који то место тренутно заузимају.

Једноставно смо много ближи географски са римокатолицима и протестантима, иако си у праву што се ове реченице горе тиче.

[Lion]

... "сви су странци у Казабланци" 

[Милан Меденица :)]

изгледа да не постоји заиста једноставан одговор, јел су ''наши'' или не ...

да не поставим то црно бело, јел, то код Бога не постоји, из мог искуства

[Иван]

На крају коптске Литургије је овај део:

The Confession

PRIEST: 8086.gif. 8086.gif. 8086.gif. I believe, I believe, I believe and confess to the last breath, that this is the life-giving body that your only-begotten Son, our Lord, God and Saviour Jesus Christ took from our lady, the lady of us all, the holy Theotokos Saint May. He made it one with his divinity without mingling, without confusion and without alteration. He witnessed the good confession before Pontius Pilate. He gave it up for us upon the holy wood of the cross, of his own will, for us all. Truly I believe that his divinity parted not from his humanity for a single moment nor a twinkling of an eye. Given for us for salvation, remission of sins and eternal life to those who partake of him. I believe, I believe, I believe that this is so in truth. bendoff.

HERE the PRIEST worships saying: That every glory, honor, and worship..

DEACON: bendoff. bendoff. amen. I believe, I believe, I believe that this is so in truth. amen. Pray for us and for all the Christians who said to us concerning them, remember us in the house of the Lord. The peace and love of Jesus Christ be with you. Sing. Alleluia. Pray for the worthy communion of the immaculate heavenly, and holy mysteries. Lord have mercy.

CONGREGATION: Glory to you, O Lord, glory to You.

http://www.coptic.net/prayers/StBasilLiturgy.html

значи на крају сваке Литругије исповедају своју веру којом одбијају монофизитство.

[Иван]

Ево једног суштински важног објашњења израза "ti theoria moni" разликовања Христових природа, а према којем ми православни имамо одређене сумње.

Човештво Исуса Христа, које никада није постојало самостално (засебно), одвојено од Његовог човештва, може се сагледати само пажљивом мишљу и умним сагледавањем, посматрајући тренутак Оваплоћења. Ово се чини тако што се претпостави један период времена, који никада није постојао у стварности већ само у мислима, како би се људском уму омогућило да види како су се две природе сјединиле у јединство. Овај период времена јесте једноставно једна мисаона препоставка ("ti theoria moni"), пошто човештво Исуса Христа је почело да постоји управо у тренутку када се догодило сједињење по природи којим се оформила композитна природа Оваплоћеног Бога Логоса.

http://www.metroplit-bishoy.org/english/Dialogues.htm

дакле, разликовање природа "ти теорија мони", не би значило замишљање фиктивне људске природе која заправо не постоји, већ се односи на могућност од божанства одвојеног сагледавања неокрњене и у потпуности стварне људске природе.

Уосталом, седми канон 5.Васељенског Сабора каже:

7. Ако неко говори да знамо и исповедамо једног Господа нашега Исуса Христа у две природе, али не из Божанства и човечанства, што би значило различитост природа из којих је постало нераздељиво и недокучиво (тајанствено) сједињење (јединство); нити се природа Логоса претворила у тело (плот), нити се пак тело (плот) изменило у природу Логоса, јер остаје свака (природа) оно што је њој својствено, и настаје сједињење по ипостаси, и још раздвајање у посебност (сваке природе) има (узима) облик по тајни Христовој; или број природа исповедајући у Њему једном Господу нашем Исусу Христу Богу Логосу оваплоћеном, не само пак теоретски да узимамо ову разлику, из којих је Он, не одбацивањем јединства (јер је један из двога, и од једнога су двојица), него је то објављен број (природа) које су неразлучне и са сопственим ипостасима (лицима) и имају природе, нека је анатема.

[vladimir1111]

[Исихије]

5 Васељенски сабор није донео ниједан канон. Ово је анатемизам и он сасвим довољно говори. Јер ако пратимо текст монофизитског исповедања јасно се види опасност од мешања двеју природа јер се човештво посматра "само у теорији".  

[Иван]

  Цитат

5 Васељенски сабор није донео ниједан канон. Ово је анатемизам и он сасвим довољно говори. Јер ако пратимо текст монофизитског исповедања јасно се види опасност од мешања двеју природа јер се човештво посматра "само у теорији". 

Брате, волео бих да ово мало више образложиш. Наиме из навода који сам поставио, ја уопште не видим јасно опасност на коју ти указујеш. Митрополит Бишој управо говори да се под "само у теорији" подразумева не фиктивност постојања људксе природе, већ  фиктивност временског тренутка у којем људска природа постоји самостално од божанске.

Даље, што се тиче опасности од "мешања двеју природа", препоручујем следеће наводе:

Коптски православци су и званично прихватили Христолошку изјаву која каже:

„Исповедамо да је наш Господ Бог и Спаситељ и Цар свих нас, Исус Христос, потпуни (савршени) Бог у свом божанству (божанској природи) и потпуни (савршени) човек у свом човештву (људској природи). У Њему је Његова божанска природа уједињена са Његовом људском природом у стварно, савршено јединство, несливено, непроменљиво, непомућено, неизмењиво, неодељиво и нераздвојиво.  Његова Божанска природа није раздељена од Његове људске природе ни у ком тренутку, ни у трептају ока. Он, Бог вечни и невидљиви постао је у телу видљив и преузео на себе улогу слуге. У Њему су сачувана сва својства божанске и сва својства људске природе, заједно у стварном, савршеном, недељивом и неодвојивом јединству.“

Ово је део званичног учења Цркве и он сасвим јасно говори да није било мешања или промене људске и Божанске природе у Христу, већ да су оне сачуване и остале непромењене и непомешане.

....

Сиријска Православна Црква формулисала је званичну Христолошку изјаву:

“Верујемо да Он (Исус Христос) се оваплотио због нас узимајући на себе стварно тело и разумну душу. Његово човештво је у свему подобно нашем, осим у греху. Исповедамо да је наш Господ и наш Бог, наш Спаситељ и Цар свега, Исус Христос, савршени (потпуни) Бог у свом божанству (божанској природи) и савршени (потпуни) човек у свом човештву (људској природи). Јединство (природа) је стварно, савршено, несливено, непомешано, неодвојиво и нераздељиво, без и најмање поделе. Он, који је предвечни и невидљиви Бог, постао је видљив у телу и постао слуга свих. У Њему су божанство и човештво уједињени у стварном, савршеном, недељивом и неодвојивом јединству и у Њему су присутна и активна сва својства божанства и човештва.

.....

Индијска Православна Црква такође је формулисала изјаву следећим речима:

“Господ наш Исус Христос је један, савршен (потпун) у свом човештву и савршен (потпун) у свом божанству, у исто време једносуштан Оцу по свом божанству и једносуштан нама по свом човештву. Његово човештво и божанство су уједињени – непроменљиво, несливено, недељиво и неодвојиво.

Божанска и људска природа са свим својим својcтвима, могућностима и дејствима уједињене су у једној Личности Вечног Оваплоћеног Логоса и активне су на савршен и стварни начин.”

Како оно беху четири халкидонска придева?

П.С.Наводи су из текста "Људска природа Христова" чији се оригинал налаз на:

http://www.coptichymns.net/module-library-viewpub-tid-1-pid-394.html

а превод на:

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg182453#msg182453

[Visoki]

Ovo sto ste napisali da su pojedine crkve formulisale o Hristu... Ja ni na koji nacin ne vidim kako se to razlikuje od naseg shvatanja Hrista. Kako sam ja razumeo iz svega, Hristos je jedna licnost a ne samo covecja ili samo Bozanska. On je jedinstven kao bice i on jeste Bog to jest jedno od oblika ili lica Svete trojice. Ja ne vidim nista neobicno u svemu ovome i molim da mi neko ovo pojasni a najbolje da to ucini neki svestenik.

Cak cu ici i dotle da kazem da je i samo telo Hristosa Bozanske prirode posto je telo po meni jedan nacin, jedan oblik duha. To jest telo i duh su oblik istog postojanja samo sto mi ljudi to gledamo kao dve stvari a u stvari one su jedno. Tako je Hristos Bog celim svojim bicem i svaki atom, svaki delic duse u njemu je svetao i deo Boga. Kako se ovo moje misljenje razlikuje od bilo kojeg od navedenih misljenja ukljucujuci i misljenje Srpske crkve to jest svih nas, jer mi smo crkva, mi narod prosti i ubogi okupljeni u Bogu nasemu Hristu.

[Иван]

Не знам колико смо упознати, али нехалкидонске Цркве су повукле анатеме са аката и отаца наших 4-7. Васељенских саборе, не из куртоазије већ

Такође је јасно да Православно тумачење 4 потоња сабора Православних је идентично учењу Оријенталног Православља који је увек порицао и Несторијеву и Евтихову јерес. Две породице су позване да ојачају једна другу у својим напорима против јереси и да допуне једна другу као једно тело Исуса Христа Господа нашег и Спаситеља.

Позитиван одговор Оријенталних православаца на Праовославно тумачење (потоњих Васељенских сабора) исказан је кроз повлачење анатема против Православних Отаца и Сабора као и кроз узимање у обзир сваког позитивног елемента у учењу и актима потоња 4 Православна Сабора.

http://www.metroplit-bishoy.org/english/Dialogues.htm

Митрополит Бишој (Пајсије) је испред Коптске Православне Цркве, копредседник заједничке комисије за дијалог.