Атеисти питају вернике

[Милан Меденица :)]

Medo , zašto akuilia zoveš "akviljo" ?

тачно, најправилније би било акуилио али пошто ми је српски матерњи лакше ми је да уведем ветацизам у изговор са ублажавањем л испред и добијем лј тачније љ - аквиљо.

иначе, подсећа на име је римског божанства зиме а значи северни ветар ... међу грцима се помиње и као бореас.

http://en.wikipedia.org/wiki/Anemoi#North_wind_.28Boreas.29

sve je to lepo i krasno , ali , ovde se imena ne izgovaraju , već pišu !

a , da te nisu možda inficirale tzv. "španske" serije ... :mad:

па и лакше је 5 слова него 7 да се откуца, а имамо и правило - пиши као што говориш  777bakisin

а теве слабо и ретко гледам, а шпанску серију сам укупно погледао три епизоде да видим о чему се ради и тај експеримент се завршио још са rosa salvaje  isus-sinai

[Grizzly Adams]

Medo , zašto akuilia zoveš "akviljo" ?

Ја га зовем Аквилије :mad:

[Ulični Muzičar]

To baš najsrpskije zvuči ! (Akvilije)

Dobro , Medo , čekam da ti  ulovim grešku ("piši kao što govoriš")

A , ono za španske serije ... pokušao sam da te isprovociram !

ne spava mi se , pa ...

nego , mož' ovo da prebaciš u ono kafanče (nije baš u vezi teme)

[andrej]

Хришћанство није комунистика утопија која проповеда мир богатсво благостање на земљи, оно нема потребе да даје лажна обећања људима.

Ovde je trebalo da stavis smajli... pomislice neko da si ozbiljan...

znaaaaao 0110_hahaha 0110_hahaha smej.gif smej.gif  4lg1k751spamte-bilo

[Aquilius Cratus]

[Аурор]

Хришћанство није комунистика утопија која проповеда мир богатсво благостање на земљи, оно нема потребе да даје лажна обећања људима.

Ovde je trebalo da stavis smajli... pomislice neko da si ozbiljan...

    mense0198626478946378946

[trapa]

Хришћанство није комунистика утопија која проповеда мир богатсво благостање на земљи, оно нема потребе да даје лажна обећања људима.

Ovde je trebalo da stavis smajli... pomislice neko da si ozbiljan...

algabacaju                             smej.gif

[sqny]

Ево ти једног примера ако не мрзи да прочиташ:

Један подвижник се молио Богу преклињући га да му открије због чега су праведници често сиромашни и неправедно пате док су грешни и неправедни богати и задовољни. Док се молио Богу да му открије ову мистерију, зачуо је глас који му је рекао:

-   Немој тражити да разумеш оно што твој ум и знање не могу обухватити, и немој испитивати тајне Божије, јер су његове одлуке сличне бескрајном океану. Али, ако желиш да то сазнаш, иди у свет и посматрај људе. Онда ћеш бити у стању да схватиш нешто од Божијих одлука. Тада ћеш спознати да је премудри промисао Божији неистражив и недокучив.

Када је подвижник све то чуо, отишао је у свет. Пошто је извесно време пешачио, стигао је до једне ливаде. Ту се налазила једна фонтана, а поред ње старо издубљено дрво. Сакрио се у то удубљење и почео да посматра ужурбану гомилу која је пролазила поред ливаде. Након извесног времена, прошао је један богаташ јашући на коњу. Застао је крај фонтане да би се напио воде и одморио. Док је седео, из џепа је извадио новчаник са златницима и почео да их броји. Када је завршио бројање, грешком је новчаник ставио на траву уместо да га врати у џеп. Затим је јео, одморио се и одспавао. Убрзо је кренуо, не приметивши да му је новчаник остао у трави.

После извесног времена, појавио се још један пролазник. Зауставио се покрај фонтане, а када је спазио новчаник са златницима, зграбио га је и потрчао у поље. Након неколико минута, појавио се и трећи човек. Како је био уморан, попио је мало воде и сео да поједе комад хлеба. Док је сиромах јео, вратио се онај богаташ да потражи свој новчаник. Лице му је показивало страшан гнев и он се запутио право према сиромаху, вичући од беса и захтевајући да му врати новчаник. Сиромах, пак, који ништа није знао нити о новчанику нити о златницима, поче да га уверава да ништа од тога није ни видео. Тада је богаташ почео да га туче. Ударао га је тако снажно да је сиромах на крају издахнуо. Богаташ је онда почео да претреса његову одећу али, наравно, ништа није нашао. Отишао је осећајући се веома потиштено.

Испосник, који је седео у дупљи и посматрао шта се дешава, беше запрепашћен. Много се растужио и почео да плаче, осећајући велику жалост због неправедне сиромахове смрти, па је на крају завапио к Богу:

-   Господе, шта значи оваква Твоја воља? Желео бих да знам како Твоја доброта може да поднесе оволику неправду! Један човек је изгубио новац, други га је нашао, а трећи је због тога неправедно убијен!

Док се молио и јецао, пред њим се појавио ангео Господњи:

-   Немој да жалиш за сиромахом, нити да мислиш да се ово није десило по вољи Божијој. Имај на уму да се неке ствари дешавају или зато што Бог тако допушта, или да би тиме поучио људе или, пак, ради наше користи. А сада слушај: човек који је изгубио новац је најближи сусед оног што је новац нашао. Овај други је некада поседовао имање вредно стотину златника а богаташ, иначе врло похлепан, присилио га је да то имање прода за само педесет златника. Осећајући се беспомоћно, сиромах се молио Богу да казни његовог суседа. Бог га је двоструко наградио. Други човек, онај уморни сиромах који је неправедно убијен, некада је и сам починио убиство. Он се, међутим, искрено покајао и остатак живота провео је поштујући Божију вољу. Стално се молио Богу да му опрости и говорио: "Боже, допусти да умрем истом онаквом смрћу какву сам и изазвао". Разуме се да му је Бог опростио истог тренутка када се покајао због преступа. Бог је, осим тога, био дирнут осећајношћу и праведношћу овога човека, који се није трудио само да живи сагласно Божијој вољи него и да, исто тако, плати за свој грех. Бог је испунио његову жељу и допустио да буде уморен насилном смрћу - као што је и сам тражио - а затим га вазнео на небо, дарујући му венац славе због његовог дубоког и искреног покајања.

Трећи човек, онај похлепни богаташ што је изгубио златнике и починио убиство, пао је у два греха, у похлепу и тврдичлук. Бог је допустио да почини убиство како би могао да доживи бол који ће га на крају довести до покајања. почињено убиство је за њега постало разлог да напусти свет и да се замонаши.

Гле, дакле, и у каквим околностима видите да је Бог био неправедан, немилосрдан и суров? Ви не можете испитивати Божије одлуке јер их он увек доноси исправно и сагласно путевима које познаје, док ви о њима погрешно просуђујете и сматрате их неправедним. Треба да знате да се многе ствари дешавају по Божијој вољи и из разлога који су нам непознати. Ми, дакле, треба да кажемо: Праведан си, Господе, и прави су судови твоји (Пс. 119; 137).

0409_feel

Ovo je nekom ubedljivo? Kako sad to - nema pravde na ovom svetu i bog se u njega uopste ne mesa, ali je u stvari i ima jer je bog o svemu promislio i sve je ispravno i nemoj uopste o tome da razmisljas vec se bogu zahvali 0442_feel .

Sve mi se cini da bi ti volela i jare i pare. Ajde uzmi pa mi protumaci kako ti ovaj citat dozivljavas - da li ima pravde na ovom svetu? Ako nema cemu ovakav tekst i zasto si ga citirala?

[trapa]

Прво ја сам од мушких.

А правде у овом свету нема, а Бог се меша у овај свет тј. утиче на околности али апсолутно поштује слободну вољу човека. Примера ради Бог може да те на неки дискретан начин заустави да не учиниш неко зло рецимо да убијеш некога, али неће утицати на то да ли ти желиш да учиниш зло. Значи имамо слобдоу избора између добра и зла и имамо слободу коме ћемо приклонити срце али деловање нам је ограничено. Не бирамо ни где ћемо се родити нити прављамо околностима у нашем животу али у свакој ситуацији имамо слободу да се поставимо како хоћемо.

А што се правде тиче, овај текст управо покушава пластично да опише да правде на овоме свету нема али из перспективе вечности не само да има правде већ више од тога има љубави и милости. Свако деловање Божије у овоме свету је усмерено на спасење људи за вечност, то често по мерилима овога света може бити неправедно. Па рецимо имамо апостоле који су сви осим Јована Богослова страдали мученички предходно проживевши у тешким страдањима. По логици овога света то је неправда јер је Бог дозволио да Своје најверније слуге настрадају најгоре у беди и сиромашту. Али по небеској логици они удсостојени највећег дара тј. увенчани су највећом славом у Царству Божијем и апостол Павле се још за живота хвали својим страдањем. Наравно апостоли су сами прихватили да носе крст дат им од Бога како знају и умеју, без роптања, нису их само страдања увенчала већ и њихов однос према њима, то се назива синергијом између наших напора и Божије благодати не спасава ни једно ни друго само за себе већ заједно усмерени ка спасењу. Или имамо случај разбојника на крсту који је починио великаа недела а Христос га је због искреног покајања у последњи час удостојио Раја. Ту нема правде по логици овога света. Тако да закључак је да не можемо кривити Бога зашто праведници страдају зашто се злотвори богате, зашто деца страдају, свако страдање је последица греха дал личног или туђег или колективног али Бог користи страдања да би нас спасао за живот вечни. И из перспективе овога времена често не можемо увидети зашто је Бог нешто дозволио рецимо да ова бака и унука страдају у порти, и питамо се где је правда и милост и љубав Божија и како је то дозволило, али не можемо знати како ће тај догађај утицати на њихову вечност и вечност њихових ближњих и зато кажемо да судове Божије не треба испитивати, али верујемо да Бог све што чини у свету, чини на нашу вечну корист.

[Милан Меденица :)]

јашта, рецимо свети Исак Сирин пише да се Бог не назива праведним јер помилује разбојнике само због кајања, али не и исправке (зло)дела.

наравно, мисли се на људско задовољење правде јер кад се мало боље размисли, узвраћање истим неће вратити уназад време а ни изгубљено а таква правда је почетак крвожедности и/или освете јер наша беспомоћност се огледава у агресији према другој личности.

[sqny]

Прво ја сам од мушких.

My bad smej.gif .

Ok, ajde da redefinisemo Pravdu (pisacemo je velikim slovom da je razlikujemo) – ono sto se desava tako da nas priblizava spasenju, oklosnosti koje nam pomazu da uvidimo nase grehe, i sve sto je na nasu vecnu korist je Pravedno. Ti dakle verujes da je ovaj svet Pravedan, i da se bog stvara okolnosti da bi on takav bio.

Dokle to bozije delovanje ide? Ako smatras da on pravi ovaj svet Pravednim, onda kako bogu dolikuje on ga ne pravi ponekad takvim, vec je onda ovaj svet apsolutno Pravedan uvek i u svakom trenutku?

Kako bi takav apsolutno Pravedan svet izgledao – kad bi se mi potrudili da ga zamislimo - pa verovatno slicno kao u ovom psalmu sto si ga citirao. Ali i taj mu taj citat nekako dodje ko karikatura – ovaj ga je ubio i to ga je posle nateralo da se pokaje, ovaj je hteo da bude ubijen kako bi se iskupio, a onaj prvi je dobio pare za koje se molio.

Ocigledno je da svet tako ne funkcionise, i da je ta Pravda mnogo suptilnije prirode. Ona bi zapravo morala da bude toliko suptilna da je mi uopste ne mozemo primetiti. Niko ma koliko se trudio nece moce da vidi Pravdu u cunamiju koji nediskiminisuce pobije 100 000 ljudi – ona je iz nase perspektive nevidljiva. Ako je tako onda cak i kad vidimo nesto sto deluje Pravedno, mi pojma ne mozemo imati da li  to stvarno spada u tu kategoriju, niti bi uopste ikad mogli donosti sud u tom smislu. U to jedino mozemo verovati na slepo.

Zato mi je citat zasmetao – jer prikazuje Pravdu kao nesto konkretno sto se svakodnevno desava, i sto bi relativno lako mogli da primetimo u ovom zivotu.

[trapa]

Да управу си потпуно, и онај пример о оној тројици не треба схватати као неко правило по коме Бог делује у свету, свима је јасно да не бива увек тако, он је требао да само покаже на простом примеру како нешто наизглед неправедно може бити Праведно, али не треба узимати тај пример за правило и мерило. Суштина је да Бог увек дела за наше спасење, и у оквиру хришћанског предања имамо разних примера и пре свега сваки верник лично у своме животу може наћи примера можда не овако експлицитних али не морају ни да буду, али далеко да се може доказати овако нешто. Зато је то и вера, верујемо на основу личног доживљаја и на основу ауторитета, а по својој слободној вољи, зато не треба ни тражити од хришћана да објасне и разјасне сваки пример јер је то немогуће. Правда је као што си рекао суптилна скривена итд. Наравно за дубље бављење овим проблемом потребно је много више од овог примера, али он може да послужи ваљано кад се са супротне стране поставе питања типа зашто Бог дозвољава да дете страда у порти.

И наравно треба имати у виду да је и Божије деловање ограничено нашом слободом, зато овај свет никад и неће бити апсолутно праведан, Бог може да нам помогне само колико Му сами допустимо, и зато се ни сви не спашавају.

Зло у свету долази од нас и наше слободне воље да га чинимо а Божије деловање у свету можемо упрошћено приказати тако што ћемо рећи да Бог покушава на разне начине да нас усмери ка истинском Добру али ипак наша воља је ту пресудна.

[Милан Меденица :)]

Правда се не примећује од наших хтења и жеља, а пошто редовно на погрешну страну гледамо или сувише мали предео дешавања обухватамо да бисмо могли целокупну слику, која је у конкретном случају 6 и по милијарди душа са својим унутарњим хтењима и тајнама повезано на неки начин, нисмо у могућности да сагледамо и у реалном времену процесуирамо и донесемо суд или правду.

врло ретко и неко мишљење, а које се неће саплести о само себе постављено наспрам истинитости догађаја.

зато и имамо четри Јеванђеља која је свако доживео на одређени начин, сходно томе и описао.

уосталом, 100 људи нека присуствује једном догађају, сваки понаособ ће различиту нијансу видети, а тек сагласјем ће поставити нешто као ''истину'' догађаја и то ће или надгласати већина или ће бити корумпирано неким ставом који ће преовладати.

људи су сувише кварљива роба да би могли једни другима да суде и пресуђују а камоли Богу ...

то је као да видиш делимично светлост од Сунца кад носиш заштитне наочаре одређеног интензитета пропустљивост светла а и угла посматрања видокруга.

питање је који ћеш светлосни опсег видети између ултраљубичастог и инфрацрвеног спектра.

нема тог човека који ће очима обухватити цео спектар и узети све у обзир, већ тек онолико колико познаје.

дакле, Правда, тачније Истина, се налази само у пуноћи познања.

[Eniz]

Tekst za ateiste:

Mjesto ovog susreta bio je Bagdad, centar i rasadnik islamske misli u to doba. Razlog ovog susreta bio je dolazak izaslanika (nevjernika) sa strane kako bi raspravljao sa muslimanskim učenjacima u vezi Uzvišenog Boga. Učenjaci su odabrali velikog alima u to vrijeme, šejha Hamada, inače, učitelja Ebu Hanife, neka je Allah zadovoljan obojicom. Dok su ljudi čekali učenjaka, Ebu Hanife se odjednom pojavio, izrazio dobrodošlicu prisutnima i rekao: „Naš učitelj (Hamad) je uveliko iznad toga da prisustvuje ovakvom skupu i da raspravlja o ovakvim pitanjima. I, on je odabrao svoga najmlađeg učenika, Nu'mana ibn Sabita (Ebu Hanife) da odgovori na tvoja pitanja. Nakon toga je sjeo na svoje mjesto a izaslanik ga je odmah zasuo mnogobrojnim pitanjima:

Izaslanik: Koje godine je vaš Gospodar rođen?

Ebu Hanife: Allah postoji prije datuma, vremena ili godina, (Njegovo postojanje je neograničeno).

Izaslanik: Mi želimo da nam doneseš dokaze iz naše stvarnosti.

Ebu Hanife: Šta je prije (broja) četiri?

Izaslanik: Tri.

Ebu Hanife: Šta je prije tri?

Izaslanik: Dva.

Ebu Hanife: Šta je prije dva?

Izaslanik: Jedan.

Ebu Hanife: Šta je prije jedan?

Izaslanik: Ništa.

Ebu Hanifa: Ako prije (statističkog) broja jedan nema ništa, šta je onda sa Istinskim Jednim, Allahom?! On je oduvijek i njegovo postojanje je neograničeno.

Izaslanik: Na koju stranu je tvoj Gospodar?

Ebu Habnife: Ako doneseš lampu na mračno mjesto, na koju stranu ide svjetlost?

Izaslanik: Na sve strane.

Ebu Hanife: Kada je to slučaj sa vještačkom svjetlošću, šta je onda sa Svjetlom nebesa i Zemlje?!

Izaslanik: Reci nešto o biti tvog Gospodara. Da li je On čvrst poput čelika, ili je tečan poput vode, ili možda gasovit poput dima i pare?

Ebu Hanife: Da li si ti sjedio pored osobe koja je na smrtničkoj postelji?

Izaslanik: Da.

Ebu Hanife: Da li je on ikada razgovarao sa tobom nakon što je umro?

Izaslanik: Zasigurno ne.

Ebu Hanife: Prije njegove smrti on je govorio i kretao se, ali nakon smrti, postao je nepokretan i ukočen. Ko je promijenio njegovo stanje?

Izaslanik: To je zbog toga što je njegova duša uzeta iz tijela.

Ebu Hanifa: Dakle, njegova duša je uzeta?

Izaslanik: Da.

Ebu Hanife: Opiši mi tu dušu, da li je ona čvrsta poput čelika, tečna poput vode ili gasovita poput dima i pare?

Izaslanik: Mi ništa ne znamo o tome.

Ebu Hanife: Ako se duša, koja je stvorena, ne može opisati zašto ti od mene tražiš da ti opišem Božansku Bit?

Izaslanik: Na kojem mjestu se nalazi tvoj Gospodar?

Ebu Hanife: Ako doneseš posudu napunjenu sa svježim mlijekom, da li ono sadrži maslo?

Izaslanik: Da.

Ebu Hanife: Na kom mjestu je maslo u mlijeku?

Izaslanik: Ono nema određenog mjesta, već je razdijeljen u cijelom mlijeku.

Ebu Hanife: Ako napravljena stvar, maslo, nema određeno mjesto, da li ti želiš da Božiju Bit ograničiš na jedno mjesto? To je čudna stvar.

Izaslanik: Ako su stvari određene prije stvaranja univerzuma, šta je onda uloga tvog Gospodara?

Ebu Hanife: On određuje stvari. On neke ljude uzdiže a neke unizuje.

Izaslanik: Ako ulazak u raj nema početka, kako da za njega nema kraja, naime, njegovi stanovnici su zauvijek osuđeni.

Ebu Hanife: Statistički brojevi nemaju ni početak ni kraj.

Izaslanik: Kako to da ćemo jesti u raju a da nećemo urinirati niti obavljati veliku nuždu?

Ebu Hanife: Ti, i svako stvorenje, i ja smo stajali u utrobi naših majki devet mjeseci. Hranili smo se krvlju naših majki a nismo obavljali ni malu ni veliku nuždu.

Izaslanik: Kako je moguće da se darežljivost raja uvećava jedući i trošeći njegove plodove, a da oni nemaju kraja ni isteka?

Ebu Hanife: Što se više znanja postigne, ono će više porasti.

Jednom je beduin pitao Ebu Dža'fera Muhammeda ibn Ali ibn el-Haseina, r.a.: „Da li ti vidiš svog Gospodara dok Ga obožavaš?“ Ebu Dža'fer kaza: „Nelogično je obožavati ono što ne vidim“. Beduin upita: „A kako Ga vidiš?“ Ebu Dža'fer kaza: „On se ne može vidjeti samo sa očima, već srca to čine preko vjerovanja. On se ne može prepoznati osjetilima, niti sliči ljudima. On se prepoznaje preko Njegovih znakova i tragova, i On je Pravedan. On je Gospodar i nema drugog boga osim Njega“. Beduin reče: „Allah najbolje zna kome će povjeriti Svoje poslanstvo“.

Nevjernik i Ebu Hanife po drugi put

Jednom je Ebu Hanife bio pozvan na raspravu sa nekim ateistima. U tu svrhu je zakazan i određeni termin. Kada je vrijeme za početak rasprave nastupilo ateisti u bili na određenom mjestu ispred okupljenog naroda. Ebu Hanife je mnogo kasnio, a ljudi su čekali sve dok se nisu umorili od čekanja, a ateisti su se među sobom došaptavali i jedni druge uvjeravali više o nepostojanju Uzvišenog Boga. Zbog nedolaska Ebu Hanife u dogovoreno vrijeme oni su shvatili da je to nemogućnost da dokaže ono što tvrdi.

Kada je priča ateista dosezala svoj vrhunac a dosada prisutnih bivala sve veća zbog kašnjenja imama, Ebu Hanife je stigao. On je odmah zatražio od prisutnih da prihvate njegovo izvinjenje, rekavši da je namjeravao da stigne na vrijeme: „Bio sam na suprotnoj obali Tigrisa i nisam našao čamac da me prebaci preko rijeke. Morao sam da čekam još neko vrijeme, ali nisam našao nikakav čamac. Kada sam bio razočaran u prebačaj htio sam da se vratim svojoj kući. Međutim, iz daleka sam vidio neke daske kako mi se približavaju (bez mornara). Kada su te daske došle blizu mene, počele su da se organizuju tako da su formirale jedan lijepi čamac. Tako sam je upao u taj čamac, prešao rijeku i došao kod vas“.

Nakon toga, slobodnomisleći ljudi su rekli, da li nas ti to zafrkavaš Ebu Hanife?! Nije logično da daske same dođu do tebe, kao što si nam rekao, i da same naprave čamac?! On reče, pa zbog toga ste se vi okupili ovdje da raspravljate samnom. Ako vi ne možete da prihvatite da daske same od sebe mogu formirati jedan čamac, kako je onda moguće da tvrdite da ovaj savršeno uređeni svijet, sa nebesima, zemljom, ljudima, životinjama, itd., sam sebe stvori, te da je nastao slučajno bez stvoritelja?! Nakon toga su slobodnoumni ljudi zanijemili ne mogavši da kažu ni jednu riječ nakon ovih iznijetih dokaza. Potom su izjavili povratak islamu na rukama Ebu Hanife, r.a.

Da li nam je potreban dokaz o postojanju Allaha?

Jednom je učenjak duhovnih nauka upitan šta je dokaz za postojanje Allaha. Allah, odgovorio je učenjak. Onda je ponovo upitan, a šta je sa razumom? 'On je nedovoljan i vodi samo ka nečem sličnom'.

Ibn Ata' es-Skenderi je rekao: „O, Allahu, kako oni mogu navoditi šta Ti treba kao dokaz da postojiš?! Zar ima većeg dokaza za Tvoje postojanje od Tebe?! Kada si ti to prekinuo posmatranje svijeta kojeg trebamo kao dokaz da postojiš?! I koliko si to daleko otišao da moramo tragati za Tvojim tragovima kako bi Te našli?! Kako On može biti skriven kada otkriva sve?! Kako On može biti skriven kada je svuda očevidan?! Kako On može biti skriven kada je sveprisutan i kada samo On nema sličnoga?! Kako On može biti skriven kada nam je bliži od svega ostalog?! Kako On može biti skriven kada mi dugujemo naše postojanje Njemu?!“

Dakle, nema poređenja između onih koji znaju za Allaha kao izvora dokaza ili kraja dokaza. Prvi vraća pravo svom posjedniku dok je posljednji zaveden. Kada je On to prekinuo posmatranje svijeta kojeg trebamo kao dokaz da postoji?! I koliko je to daleko otišao da moramo tragati za Njegovim tragovima kako bi Ga našli?!

Između vjerovanja i ateizma

Jednom je učitelj nevjernik rekao svojim učenicima: „Samo što vidite stvarno postoji?!“ Odgovorili su: „Da“. Vi primjećujete bilježnicu, olovku, svesku i stolicu? Sve to je vidljivo i opipljivo, zar ne? „Da“, odgovorili su. On potom reče: „Da li vidite Boga?“ „Ne“, odgovoriše. „Onda Bog ne postoji“. Učenici su bili zbunjeni, jer su srcem vjerovali da Allah postoji. Međutim, Allah je otkrio laž učitelja preko jednog od njegovih učenika. Nakon što je dobio odobrenje, jedan učenik upita ostale đake: da li ste shvatili ono što vam je učitelj kazao. Shvatili smo. Dobro. Da li vi vidite sada učitelja? Da. Da li učitelj ima pamet? Da, ima. Da li vi vidite njegovu pamet? Ne. Je li tako da samo ono što vidimo postoji. Dakle, naš učitelj nema pamet jer je ne možemo vidjeti! Potom su se svi učenici nasmijali, a učitelj je bio zaprepašten i nikad više nije spominjao ovu temu. Sljedeće je također druga korisna priča: ti prihvataš da Allah postoji u potpunoj zavisnosti od zakona slučajnog uticaja koji glasi da svaka stvar koja je napravljena ili stvorena mora imati majstora ili stvaraoca. Tako, recimo, tkanina nas upućuje na tkača, slika na slikara, a statua na skulptora. Prateći istu zakonitost univerzum nas upućuje na svemogućeg Boga. Mi, onda vjerujemo u tog Stvoritelja, ali možemo slijediti istu zakonitost i upitati, ko je onda stvorio Stvoritelja? Ko je stvorio Allaha o kome ste govorili? Zar vaš dokaz i zakon slučajnog uticaja ne vodi ka takvom rezultatu?

Nastavit će se...

[Eniz]

Ovo je malo iz islamske riznice mudrosti!