Dušan Vesić: Magi - kao da je bila nekad

[Милан Ракић]

MAGI, NAŠA TRAGIČNA ROK HEROINA (1)

Sama na stepenicama u Parizu: "Njen mozak je radio potpuno drugačije nego kod drugih"

Ivo Vejvoda (1911-1991) važio je za čoveka od poverenja Josipa Broza Tita. Njegov treći sin Srđan, diplomirani romanolog, upoznao je Magi 1979. godine. Godinu dana kasnije, počeli su da se zabavljaju. Srđan je na funkciji Maginog dečka nasledio budućeg glumca Svetozara Cvetkovića. U to vreme radio je kao prevodilac-spiker u Radio Jugoslaviji. Konkurisao je za stipendiju koja je pokrivala troškove novinarskog kursa u Parizu u trajanju od devet meseci. Septembra 1981. otputovao je u Pariz.

Nije htela da bude sama u Parizu

U decembru, Magi je došla da ga poseti. Njihov dan počinjao je tako što je Srđan svakog jutra odlazio na časove. Magi bi ga ispratila do ulaza u zgradu gde se sve dešavalo, a onda ga sledeća četiri sata čekala na stepenicama. Ona koja je uvek volela da šeta, nije želela da šeta bez njega po Parizu. Nije htela ništa da radi bez njega. Nije htela da bude sama. Dok ga je čekala na stepenicama opet je nekako bila s njim. Vejvodi je to, naravno, bilo čudno, ali nije ulazio dublje u problem nego ga je objasnio utiskom koji je poneo kad ju je prvi put video: "Njen mozak radio je sasvim drugačije nego kod drugih ljudi".

Početkom januara 1982. godine, planom kursa bilo je predviđeno da Srđan provede deset dana u Izraelu. Pošto nije mogao da vodi Magi, bio se dogovorio da ona tokom tih deset dana ostane sa Bojanom Pejić, Srđanovom prijateljicom s kojom je delio stan. Magi je taj Srđanov odlazak u Izrael bez nje doživela kao neku vrstu izdaje. Čim je Srđanov avion uzleteo, sela je u voz i otputovala u Beograd.

Ujutro kod Uglješe, uveče kod Srđana

Kada se vratio u Pariz, Srđan ju je zvao svakodnevno. Tri četvrtine novca koji je imao mesečno na raspolaganju odlazilo mu je na telefon. Negde od aprila, umesto Magi koja je do tada strpljivo čekala njegov poziv, počela je da se javlja Desa i da govori da Magi nije kod kuće.

U junu, trebalo je da se Srđan pridruži roditeljima u porodičnoj kući u Vrsaru, zato je putovao vozom iz Pariza do Trsta. Tamo su ga čekali otac, majka i Magi. Dok su se vozili prema Vrsaru, otac i majka napred, Magi i Srđan na zadnjim sedištima auta, rekla mu je: "Putujem kod Uglješe Janjića u Južnu Ameriku". Srđan je bio šokiran. Posle dan ili dva otputovala je u Beograd, i iz Beograda u Venecuelu.

Kad se vratila, zajedno s Uglješom, Magi mu je saopštila da će nadalje biti i s Uglješom i s njim. "Mozak koji je funkcionisao drugačije" lako je s bezuslovne ljubavi prešao na podeljenu. Ujutru je dolazila kod Srđana, po podne kod Uglješe. Na kraju, Srđan je pobedio. Ili je tako izgledalo jer je Uglješa otišao u vojsku.

Tragovi uboda na rukama

Magi je i dalje dolazila u Srđanov stan u Prote Mateje, često i u vreme kad bi on bio na poslu. Imala je ključ, ulazila bi, ostavljala mu ljubavnu poruku otkucanu na njegovoj pisaćoj mašini i odlazila. Pošto on nije umeo da kuva, ručavao je u restoranu "Lovac". To je njoj bio poznat teren jer je tu bila Slavina kafanska baza, tu je pio i igrao karte s pajtosima. Negde u drugoj polovini 1983. godine, došla je tamo i stavila ruke na sto, a na rukama su se mogli uočiti tragovi uboda. Kad je jednom neoprezno rekla Srđanu da uzme nešto iz njene tašne, on je pronašao špriceve.

Nije htela ništa da prizna. To su bile prve od kasnije poznatih situacija tipa "da li veruješ meni ili svojim očima?". Tad je već bila dvostruka ličnost, Vejvoda je to zvao "svetlom i tamnom stranom Meseca". Živela je paralelno u različitim dimenzijama i nije dozvoljavala da se one međusobno dodiruju. To je izgledalo tako što je s Vejvodom provela nekoliko godina, a nikad mu nije rekla ni za epilepsiju, ni za heroin, ni za teške odnose s majkom koji su joj obeležili život. Srđan je mogao da vidi da je Desa neobično stroga, ali nije znao ništa više. To je bilo zato što Magi nije bila naučila da razgovara o sebi. Kako da čovek nauči da živi sam sa sobom takav kakav je ako ne razgovara o sebi?

(Tekst objavljen u "Blicovom" dodatku Pop&kultura povodom nove knjige "Magi - kao da je bila nekad" Dušana Vesića, Laguna, 2018.)

[Милан Ракић]

EPILEPSIJA, DROGA I TEŠKI ODNOSI S MAJKOM OBELEŽILI SU ŽIVOT NAŠE ROK HEROINE (2)

Neću da mi dete bude k...a

Kroz nižu i srednju muzičku školu Magi se družila s Ivom Pogorelićem. Kasnije se među njima razvio neobičan odnos, nešto više od prijateljstva, nešto čak više i od ljubavne veze. Činilo se kao da je Ivo za Magi na jedan način bio zamena za oca koga je retko viđala i koji nikad nije bio tu kad je bio stvarno potreban.

Bila je oduševljena kad im se oboma pružila prilika da nastave školovanje u "školi za talente" u Moskvi. Pogorelićevi su rekli "da", ali Magina majka presudila je da "Margita neće ići".

FOTO: M. PETROVIĆ / RAS SRBIJA

Ivo Pogorelić je danas veliki pijanista sa svetskom karijerom

- Sve sam ostavila zbog nje, a sad da je ne vidim pet godina - rekla je, i tu se svaka priča završila. Bila je sasvim ubeđena da je njen razlog jači od Maginog. Otac Slava se nije umešao.

Kad nije mogla da ide u Moskvu, Magi je rešila da upiše Muzičku akademiju u Beogradu. Međutim, Desa je odlučno odbila. Podredila je ceo Margitin život sviranju, a onda se naprasno sve promenilo.

- Mene kao da je grom udario - rekla je Magina nastavnica klavira Miroslava - Lilika Petrović u jednom intervjuu. Lilika je tom prilikom dodala da razlozi za ovakvu Desinu odluku "po svoj prilici nisu bili racionalni, nego su bili lične prirode". Šta se, u stvari, dogodilo?

Margitin otac u ljubavnoj vezi sa pijanistkinjom

U kući Stefanovića dogodio se u najkraćem ovakav scenario. S obzirom na način života koji je vodio, Ravasi je u to vreme imao paralelnu ljubavnu vezu. U krugovima u kojima je funkcionisao nije nikoga čudilo da je ona bila pijanistkinja.

Desi je to saznanje zadalo dvostruki udarac. Muž joj je bio neveran, i to je objašnjavalo njegova stalna odsustva iz kuće i povremene novčane krize - mada su reditelji Televizije Beograd u to vreme astronomski zarađivali. Ali, možda ju je više povredilo neverstvo sveta u kojem se jedino kretala otkad ju je Ravasi izopštio iz svog sveta.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Magi sa učenicima Srednje muzičke škole "Josip Slavenski" na gostovanju u Trstu 1975.

Taj svet klasične muzike, skupljen oko klavira, kojem je po definiciji pripadala kao Magina majka, i gde je mogla i da se čuje pokoja njena reč jer je Magina majka, zabio joj je nož u leđa. Znala je da svi znaju. Kad je potom ušla u Maginu sobu, učinilo joj se da joj se i Magin klavir izruguje. Znala je da više neće moći da se pravi važna jer je Magina majka. Da više nikad neće moći da ode tamo a da ne razume poglede iz kojih bi se prosipao podsmeh. A onda će oni progutati Magi, bez nje, i ona će postati ista kao oni.

"Sve pijanistkinje su kurve"

Desin izbor nije bio nimalo lak: ili razvod ili saglasnost za preljubu. Shvatila je da je prinuđena na saglasnost. U drugom izboru, koji je išao uz taj, morala je da odluči da li će pustiti Magi samu u to po njoj očigledno promiskuitetno okruženje, ili će je povući iz njega. Taj izbor bio je naizgled teži, ali je odluku donela lakše. Magi neće nastaviti školovanje pijanistkinje. „Sve pijanistkinje su kurve“ - rekla je Desa u obrazloženju. "Neću da mi dete bude kurva".

U svojim očima Desa je uzvratila udarac. Ravasi se pak našao pred izborom: ili razvod (i samim tim saglasnost za Maginu sudbinu), ili samo saglasnost. Odabrao je mekši model, bez razvoda. Razvod bi upropastio Magine šanse zauvek.

Dalje je sve išlo svojim tokom. Da li je Magi ikad saznala? Sve govori da je nešto od toga došlo do nje tek u godinama posle Ravasijeve smrti. Izgleda kao da je to zauvek trebalo da ostane Desina i Ravasijeva tajna.

(Tekst objavljen u "Blicovom" dodatku Pop&kultura povodom nove knjige "Magi - kao da je bila nekad" Dušana Vesića, Laguna, 2018.)

[Милан Ракић]

EPILEPSIJA, DROGA I TEŠKI ODNOSI S MAJKOM OBELEŽILI SU ŽIVOT NAŠE ROK HEROINE (3)

Čitulja za oca i suze Svetozara Cvetkovića

Bio je drugi februar 1996. godine. Magi se vratila odnekud u stan u Smiljanićevoj i nije zatekla oca kod kuće. Spremila je večeru i čekala ga. Mislila je da se zadržao u Televiziji, ili u pozorištu, ili s društvom u kafani. Onda je neko pozvonio na vrata i Magi je ustala da otvori. Umesto Slavoljuba Stefanovića Ravasija, tamo su stajala dva policajca. Rekli su joj da njen otac neće doći na večeru. Izašao je iz autobusa 24 na uglu s Njegoševom, pao i umro.

Setila se da je još kao mala u nekoj situaciji zapisala da je sve jedno dugačko umiranje. I setila se da joj je nastavnica klavira rekla da se u životu ništa ne mora sem da se umre. Ravasi je te večeri ispunio jedinu obavezu prema životu.

"Strašni" Beograd

Njen tadašnji dečko Vladimir odveo ju je do sofe u dnevnoj sobi. Provela je noć u bunilu. Onda je otišla da da čitulju u "Politici". Napisala je: "Drugog februara 1996. u strašnom Beogradu umro je moj otac Slavoljub Stefanović Ravasi. Imati i nemati. Ćerka Margita." Dežurni lektor nije dozvolio reč strašni uz imenicu Beograd. Na kraju, Ravasi je umro u "bolnom Beogradu".

FOTO: ZORAN VESELINOVIĆ / PRIVATNA ARHIVA

Magi na koncertu EKV u Novom Sadu 1989. godine

Bila je njegova ćerka, jedino što je ostalo iza njega, a ni čitulja, ni komemoracija, ni sahrana, ništa nije moglo da bude po njenom. Pravila je scene svuda, na ulici, u Televiziji, u "Politici". Negde je morala da da oduška bolu koji ju je proždirao. Bila je nesrećna što je država rešila da ga sahrani u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Izrugivala se ceremoniji tako što je Aleju nazivala "lejom". Nije imala novca da ga sama sahrani na Novom bežanijskom groblju, pored Dese. Rekla je glasno, u nemoćnom besu, da će jednog dana zaraditi veliki novac i da će ga preneti tamo, da svi budu zajedno.

Pad u fras

"Magi je pala u fras", seća se Vladimir. "To je bio toliki fras da više nije mogla ni da govori normalno." Počela bi jednu rečenicu, nastavila drugu, završila treću. Iz toga se moglo jasno videti kakav joj je haos bio u glavi. "To je bio jako bolan period", svedoči Magina prijateljica Hologram, koja je u to vreme živela kod Magi. "Baš jako bolan."

Šta sad? Umro je veliki radnik i kockar iz Monte Karla i najbolji poznavalac stare srpske muzike i neko za koga se pričalo da se pod stare dane zaljubio i dobio vanbračno dete i najpošteniji čovek na svetu i njen tata i njeno sve. Šta sad?

Žuta ruža

Svetozar Cvetković se seća da je Magi na sahrani išla za kovčegom i da je u ruci nosila jednu žutu ružu. Cvele je gledao taj prizor i plakalo mu se: znao je da će vrlo brzo biti isto tako jedna povorka, jedan kovčeg i jedna žuta ruža koju će tom prilikom nositi on.

Kad se sve završilo, Magi se okrenula prema Cveletu i rekla: "Vodi me negde". Pod nekim od mostova na Savi zamolila ga je da zaustavi. Izašla je i nestala.

(Tekst objavljen u "Blicovom" dodatku Pop&kultura povodom nove knjige "Magi - kao da je bila nekad" Dušana Vesića, Laguna, 2018.)

[Милан Ракић]

ЕКВ: Велика туга жене која је остала без своје музике

Ко је била Маргита Стефановић Маги? Одликаш, млада нада класичне музичке сцене, несуђени архитекта, „фам фатал“ београдског круга двојке, наркоманка, промискуитетна жена опседнута магијом, бескућник и пробисвет? Због чега се нека бића са златним крилима никада не вину високо колико заиста могу и како заврше угажена, на најцрњем дну?

О трагичној судбини талентоване музичарке, клавијатуристкиње култног ЕКВ-а, сада можемо да читамо у књизи „Као да је била некад“ музичког новинара Душана Весића у издању београдске „Лагуне“.

„Једном приликом сам обећао Маги да ћу написати књигу о њој. Рекла ми је тада да жели истиниту књигу. То је било 1991. или 1992. године и тада још није било време за истину о ’Екатарини Великој‘. Нисам очекивао да ће умрети, то не очекујете када некога волите… Међутим, последњих година испоставило се да, кад год неко нема о чему да пише, ’опљуне‘ Маргиту Стефановић — од таблоида, преко дневних и недељних новина, до портала. Једног дана ме је то баш озбиљно изнервирало и схватио сам да је време да испуним свој дуг“, испричао је Душан Весић у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“.

Многи мушкарци су били заљубљени у Маги — крхку и тиху жену великих тамних очију и дуге црне косе. Многима је дозволила да јој се приближе, али никоме није откривала неизлечиву тугу и бол које носи у себи.

„Сваки њен бивши дечко с којим сам причао потврдио је оно у шта сам сумњао: никоме није рекла да има епилепсију од пете године живота; никоме није рекла за хероин, или је говорила да више није на хероину; никоме није говорила о тешким односима с мајком, који су је и довели до свега онога што је преживела“, наводи наш саговорник.

• Ова књига није само биографија, она пружа врло солидно сагледан оквир за биографију — предисторију, предиспозиције, друштвене околности, породичну атмосферу у којој је одрастала Маргита Стефановић, као и психолошку анализу неких преломних тренутака у њеном животу. У почетку је све изгледало сјајно – стабилна београдска породица више средње класе, угледан отац, мајка домаћица посвећена кћерки јединици, лепо васпитаној београдској девојчици, музички надареном детету коме се смеши блистава музичка каријера. Шта је, заправо, било испод те површине?

— То је била класична српска традиционална породица тог времена. Ово је књига о сукобу тог традиционалног начина живота са занимањем које није традиционално, патријархалног начина живота с нечим што је потпуно супротно томе. Маргита Стефановић је имала све предиспозиције да буде пијанистичка звезда светског гласа и да буде раме уз раме са својим пријатељем из музичке школе, пијанистом светске славе Ивом Погорелићем, који није био нимало бољи од ње.

• Али су јој буквално одсечена крила.

— Да. Прво јој мајка није дозволила да се упише на конзерваторијум у Москви, иако је била довољно талентована да је тамо приме. Она је тада одлучила да упише Музичку академију у Београду, али јој мајка ни то није дозволила и натерала је да се упише на архитектуру. Мајка је, дакле, од малих ногу спремала Маргиту за ту музику, у школи јој није допуштала да ради физичко, да случајно не би повредила прсте, није смела да се бави спортом, могла је само да плива преко лета — живот јој је био испуњен сталним одрицањем. А онда, када је дошао дан да се упише на музичку академију, мајка јој је рекла: Не! То је веома тешко за некога ко има 17 или 18 година. Њој је музика од малена била нешто у шта је бежала од стварног света, од луде мајке, а тада је остала без те могућности. Не чуди ме што је посегнула за другим бекством.

• Како се Маргита Стефановић окренула рокенролу, то није дошло преко ноћи?

— Мислим да је рокенрол био чист инат мајци: Ако ми ниси дала да будем ово, бићу нешто друго, и бићу најбоља у томе! Таква је напросто била Маргита.

• Она је, с једне стране, била особа која може да уради све што жели, а с друге, једно сасвим крхко биће — како објашњавате тај парадокс?

— Можда и није парадокс. Из таквих крхких бића изашли су велики уметници, можда је у тој крхкости разлог. А велико је питање да ли би нам Маргита Стефановић била интересантна да је била пијанисткиња, да ли бисмо данас овде причали о њој. „Екатарина Велика“ је била њен компромис са животом. То је Милану Младеновићу (фронтмену) било најважније на свету, а њој је било компромис. То није била њена музика. Ја сам „Екатарину Велику“ назвао великом тугом жене која је остала без своје музике.

• Али је она донела много свом бенду?

— Срећа је што смо из тог компромиса добили нешто заиста вредно, нешто што и данашње генерације слушају као своју музику.

• У књизи сте написали да су „и музици, и поетици, и поруци ’Екатарине Велике‘ потребна озбиљна проветравања“. „Ако неком уметничком субјекту нису потребни повремени разговори о њему самом, можда то уопште није уметнички субјекат. Али неће ваљда свако од тих проветравања почињати са: ’Пре свега, они су били наркомани!‘ Не. Пре свега, они су били уметници“. Да ли Вам је ова мисао била основна водиља приликом писања ове књиге?

— Генерације које ЕКВ памте с бине престале су да слушају музику. Када смо обележавали рођендан Милана Младеновића, јесенас у клубу „Полет“, није било никог старијег од 35 година, чак је највише било оних који имају око 25. То је увек тако с бендовима који су остали недоречени — или су прецењени, или су потцењени. ЕКВ није стигао да се упропасти, остали су заковани у времену у којем су престали да раде, тако да их нове генерације сада откривају на свој начин.

• Шта је „појело“ ЕКВ, односно већину чланова бенда?

— Појели су их односи у кући. Мислим да их је појела породица. Цео живот сам на овај или онај начин био окружен људима који су узимали разне дроге, већ крајем гимназије, имао сам неке другове који су почели да улазе у тај свет и доста рано сам видео да је проблем у кући — углавном, тешке мајке и / или тешки очеви. Ту су увек биле неке недоречене, конфузне ситуације из куће. Све долази из куће. Доста сам рано схватио да, кад држава изводи дилере на суд, треба да изведе пред суд и родитеље њихових корисника, да заједно претресу тај проблем, да се види шта се ту заиста догађа и зашто се догађа.

• Вашој или мојој генерацији порука ове књиге је блиска и јасна, нећемо из ње извлачити погрешне закључке. Шта она доноси некоме ко данас има 20 или 25 година?

— Могу да сазнају доста о времену у којем су се дешавале ове ствари, могу да се труде да схвате да је дрога велико зло и када год помисле да би требало да посегну за њом, да се предомисле на време. Могу да науче доста о пропасти те београдске средње класе, кругова којима је припадао Маргитин отац, чувени позоришни и филмски редитељ Славољуб Стефановић Раваси. Неко ће ту тражити спискове дилера, неко ће тражити истину, неко утеху. Ово време постаје време компромиса, требало би сести и размислити. Треба правити компромисе с људима око себе, али компромисе са животом није добро правити. Маргита Стефановић је требало да побегне од куће једног дана и да се не врати док се не договори с родитељима. Није смела да направи компромис са животом.

Валентина БУЛАТОВИЋ