Претражи Живе Речи Утехе

Obilje je način života gde mi koristeći razum promišljamo o svojim životnim potrebama i svoje imanje koristino na ispravan način. Ja sam imao predstavu da je obilje kada čovek uvek ima dovoljno da ispuni sve svoje želje, ali zahvaljujući jednom Božijem otkrovenju sam razumeo da nisam bio u pravu za to svoje mišljenje i da je to bila samo još jedna od mojih predrasuda. Otkriveno je da orbitofrontalni režanj , čeoni režanj, našega mozga služi da bi mi koristeći njega rasuđivali o svojim osnovnom životnim potrebama, i da bismo koristeći njega imali kontrolu nad svojim mislima i svojom dušom. Da bi mi kao Um imali kontrolu nad željama naše duše i našeg intelekta koji vole užitke i svojim željama čine da se mi stalno nalazimo u oskudici bez obzira koliko novca i imanja imali. Ljudi misle da se ljubav može osetiti i po osećanjima koja imaju sude o tome da li je nešto prava ljubav ili nije. Ali osećanja su varljiva i mi se lepo osećamo i kad činimo stvari koje sa ljubavlju nemaju veze nego su naši sebični užici. Tako žene znaju da razmišljaju tipa: Ja sam srećna kada je moje dete srećno: A kao posledica takvog mišljena je da deci daju stvari koje nisu njihova osbovna životna potreba nego im daju stvari koje ispunjavaju dečije sebične želje i njihov osećaj radosti. Kada dete traži kokakolu ili neki slatkiš: umesto da se rasudi da li je to osnovna životna potreba tako što se iskoristi čeoni režanj, i rasudi se o tome, majka pođe za željom da njeno dete bude zadovoljno i srećno i da mu nešto što njenom detetu samo šteti. Jer kokakola izaziva povećano lučenje dopamina, hormona zadovoljstva, a to za posledicu ima isključivanje čeonog režnja bez čijeg korišćenja mi se ne možemo nazvati razumnim bićima. Tako nas naša želja da ugodimo detetu vodi ka tome da se ponašamo nerazumno, a i naše dete učimo tome da ispunjava svaku želju svoje duše i misli da je sreća u tome. Živeti u obilju je stvar razuma, i ne znači da čovek ima dovoljno sredstava da ispuni sve svoje želje, nego se ogleda u korišćenju razuma da čovek uvek ima dovoljno za svoje osnovne životne potrebe. Kada čovek koristeći razum počne da vodi svoj život na drugi način preispitujući želje duše on ubrzo uvidi da odjednom on ima viška sredstava, da njegov život obiluje u svemu. On počinje da oseća neki mir i posebnu vrstu zadovoljstva sobom i svojim životom i ta vrsta skoro neprimetne radosti ispunjava njegov život zadovoljstvom koje je trajno i ne zavisi od toga koliko ćemo svojih želja ispuniti. Čovek uvidi da njegov život obiluje svime šta mu je potrebno. I tu dolazimo do one poslovice: Nije bogat koji mnogo ima nego onaj kome malo treba. Takvi ljudi stalno žive u obilju i imaju i viška koji mogu drugima da daju. A koje su to stvari koje dovode do povećanja dopamina u krvi i samim tim isključujemo naš čeoni režanj? Tu su razne vrste opijanja, što duhovnih što materijalnih: Kafa, alkohol, cigarete, droga, Muzika, sport, igrice, filmovi, čitanje zabavnih knjiga, rialiti, uživanje u hrani umesto da hranimo svoje telo, žene se opijaju osećanjima ugađajući svojoj deci umesto da ih vaspitavaju.... Sve to podiže nivo hormona zadovoljstva u krvi i dovodi do isključivanja čeonog režnja bez koga mi bivamo samo inteligentna a nerazumna bića. I što je čovek inteligentniji to se više oseća da ga razum sputava, i okreće se nekoj vrsti zadovoljstva kojim isključuje Čeoni režanj koji smeta intelektu da bude gazda koji vlada našom voljom. Kada čovek izbaci zadovoljstva iz svog života on počne da oseća neku vrstu tihe radosti koja ispunjava njegov život mirom i spokojom jer on stalno živi u obilju i nikada mu ne nedostaje života.

Danasnji problem kod vaspitavanja mladih je prezasticivanje od rada I hedonizam kao smisao zivota. Naravno uvek ima I onih roditelja koji uce decu pravim vrednostima, da ne budu paraziti, jer svaki vid parazitiranja vuce u bolest I depresiju kao I samosazaljenje Ili u gordost. Pogresno nauceni, prepusteni sami sebi takvi sutra budu na teret drustvu ... O tome bi trebalo vise da se pise...

Jedan od najpoznatijih prodavatelja indulgencija (oproštajnica) u katoličkoj crkvi bio je njemački fratar Johann Tetzel. Ostao je upamćen po izjavi „čim zlatnik upadne u kovčeg i zvecne, spašena duša uskače u raj”. Tetzel je do te mjere razradio prodaju oprosta da je čak napravio i cjenik za svaki pojedinačni grijeh. Ni to nije bilo dovoljno, pa je, kako bi zaradio još više novca, počeo da prodaje i oproštajnice za buduće grijehe. Kada se jednom prilikom našao u Leipzigu, sreo je plemića koji ga je upitao može li dobiti oproštajnicu za budući grijeh. Tetzel je odgovorio potvrdno i sa zadovoljstvom prodao oproštajnicu. Kada je Tetzel, nakon što je prodao dosta oproštajnica, krenuo iz Leipziga „pun kao brod”, na putu je naišao na istog plemića koji ga je tom prilikom dobro isprebijao. Plemić mu je tada uzeo sav novac i poručio da je to budući grijeh za koji je kupio oproštajnicu. Nadležni koji su prvotno htjeli kazniti plemića zbog ovakvog postupka, stali su na njegovu stranu kada su čuli cijelu priču. Pojedinci poput Tetzela su zbog svojih postupaka navukli dosta mržnje na Katoličku crkvu i u krajnjoj liniji doveli do reformacije. Veliki Tetzelov kritičar bio je i Martin Luther koji u jednoj od svojih 95 teza pita: „zašto papa, čija su bogatstva danas veća od imetka najbogatijih ljudi, ne sagradi samo jednu baziliku sv. Petra, i to svojim novcem, a ne onim siromašnih vjernika?” Iako se cijelog života borio protiv njegovog shvaćanja religije, kada je čuo da je Tetzel smrtno bolestan, Luther mu je ipak poručio da ne brine jer „stvar nije počela sa njim i da je dijete imalo sasvim drugog oca.” Jeste li znali ovu zanimljivost iz života Johanna Tetzela, prodavatelja oproštajnica? – IPA IPAPRKC.ORG Jedan od najpoznatijih prodavatelja indulgencija (oproštajnica) u katoličkoj crkvi bio je njemački fratar Johann Tetzel. Ostao je upamćen po izjavi „čim zlatnik upadne u kovčeg i zvecne, spašena...

-Nemoj to da bacaš, zatrebaće! Koliko puta ste čuli i izgovorili ovu rečenicu? Koliko nepotrebnih stvari ste kupili, dobili i što je najbitnije – zadržali ?! Zadržali jer teška su vremena, nema se, možda zatreba. Neka ga, tu u nekom uglu sobe, ispod kreveta, u ormanu… ne jede hleba… zatrebaće. Istina je da neće. Da stoji. Da oduzima energiju i Vama i svim ukućanima. Da nervira jer pravi nered. Čuvamo sve – od plastične ambalaže eurokrema, pavlake, kesa, do kutija, starih majica, starih cipela, starih aparata. Skupljamo kao hrčci. Ćuškamo po kući, krijući sami od sebe i pri tom se radujemo jer ćemo imati kad zatreba, a zapravo kad zatreba odemo u prodavnicu i kupimo to što nam treba. Omiljena rečenica moje babe je bila – Ta komoda je čisto drvo, hrastovina, sto godina će da traje, to nema više gde da se kupi. A ona se raspala, fioke više ne možeš da otvoriš i zatvoriš bez pola sata uloženog vremena. Ne mili ti se da joj priđeš ako nešto zatreba. Baba ne da da se izbaci iz kuće i zameni novom, manje „kvalitetnom“, ali funkcionalnijom.

Pozdrav, Ima pitanje, ako može neko upućeniji da mi objasni malo stvari. Naime, čitao sam pre neki dan esej naše braće iz Hrvatske na njihovom sajtu Upoznaj Pravoslavlje. Tamo je katolicima objašnjena specifika pravoslavlja, ali je navedeno nešto što me je zbunilo. Naime, piše kako je ideal teženja ka oboženju čoveka monaški život, iz koga ostali laici primimo neke vrste "pravila" i svetonazor - post, asketizam itd. sve u cilju odbacivanja svetovnog kako bi se sjedinili sa Bogom, jer sve što je na zemlji je posledica naše pale prirode i pada zbog izvornog greha. Takođe, piše o uklanjanju svoje volje zbog volje bližnjeg (tako nekako, meni se činilo kao preveliki naklon revnosti i krotkosti u preteranom smislu). Ali ovako - ja volim planine. Volim dobru muziku, hranu, sitne hedonističke užitke. Više od ma kog Boga volim svoje dete i porodicu. Nema razloga u kojem se ne bi za svoje dete pekao na tihoj vatri celu večnost, bez razmišljanja. Volim putovanja. Volim ... ... život. Volim život na ovoj zemlji i u svom domu. Jednostavno, imam strast do života. Znači, pečen.