Akademik Fedor Mesinger: Srbi ne veruju svetu čak i kad se o klimi priča

[Милан Ракић]

Fedor Mesinger je prvi meteorolog u SANU od Drugog svetskog rata. Model "Eta" - čiji je on začetnik i prvi autor - za računanje vremenske prognoze i regionalnih promena klime koristi se u više od 20 zemalja. Jedan je od najviđenijih naučnika numeričke meteorologije i dobitnik više međunarodnih priznanja.

Da se zadržimo na ovim detaljima iz njegove biografije, pošto Mesinger ne voli mnogo da govori o sebi. Osim o jednoj temi, ali o njoj na kraju intervjua.

Zato krećemo od klime i klimatskih promena, o kojima gotovo niko ne priča.

• Koliko smo mi u Srbiji kao društvo svesni klimatskih promena i šta nam sve donose?

Stanovništvo je, nažalost, vrlo malo svesno šta nam se događa sa klimom. Klima nije više ista kao što je bila. I što pre shvatimo taj globalni fenomen - to bolje za naše društvo. Mnogi ljudi u Srbiji kao da priču o promeni klime vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Imam utisak da naši ljudi ne veruju svetu čak i kad se o klimi priča. I da misle da taj svet jedino od Srbije traži da kupi neku njihovu novu tehnologiju za smanjenje klimatskih problema, a zapravo hoće da nam prodaju maglu.

• Zašto je to tako? I da li su samo odbojnost prema svetu i nerazumevanje suštine ključni problemi?

Prošlog januara bilo je izuzetno hladno na Dunavu. Dunav se zaledio, ne pamtim da se to odavno desilo. A onda vas običan čovek pita: o kakvom globalnom zagrevanju onda ovi govore kada se Dunav zaledio. Radi se, međutim, o razlici između vremena i klime, koju naši građani teško razumeju. Gledano u svetu ukupno, protekli januar je bio veoma topao. Vreme je promenljivo, globalna temperatura postepeno raste i veća je u proseku za jedan stepen nego što je bila u predindustrijskom periodu, negde početkom prošlog stoleća. A taj jedan stepen je veoma mnogo. Pretpostavljam da su vaši čitaoci čuli za Pariski sporazum kojim su se sve ozbiljne zemlje sveta obavezale da se povećanje temperature ograniči na dva stepena. To je veoma urgentan proces, koji je nastao zbog sagorevanja fosilnih goriva, nafte, prirodnog gasa... I ako ovako nastavimo - neće biti dobro za čovečanstvo.

Problemi su i što ta dva stepena nisu dovoljna da se kako tako bezbedno osećamo gledajući stotinak godina unapred, kao i što su to spori procesi, tako da povećani ugljen dioksid koji je već sada u atmosferi, uz druge gasove staklene bašte, nema gde da ode, i učiniće svoj dalji doprinos povećavanju temperature čak i kada bismo mogli magičnim štapićem od danas pa nadalje da zaustavimo svo sagorevanje fosilnih goriva na celoj Zemlji.

Kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? 

Jako neprijatna stvar, zato što ne postoje argumenti koji bi opravdali takvu odluku Sjedinjenih Država. Srećom, to je odluka sa sporim dejstvom, kao i odluka koju ne odobravaju više federalnih država SAD, kao Kalifornija, Oregon,Wašington..., pa čak i prave sporazume za ponašanje u pravcu poželjnog smanjenja emisije CO2. Svi hoće da proizvode energiju, ali sa sagorevanjem fosilnih goriva to je put bez povratka. Sagoreli smo već oko jedne polovine fosilnih goriva od količine koja dovodi do povećanja temperature za dva stepena... Problem je što je količina ugljen dioksida u atmosferi povećana za preko 40 procenata u odnosu na onu pre današnjeg industrijskog razvoja, i što to povećavanje uredno napreduje. Možda to nekom ne deluje frapantno, jer ugljen dioskida u atmoseri sada ima samo oko 400 delova na milion. Ali nepobitno je da je sadržaj CO2 veoma bitan za klimu Zemlje. Naime, od veoma toplog perioda klime Zemlje pre oko 50 miliona godina, pa do minimuma temperature za vreme poslednjeg ledenog doba, temperatura blizu tla na Zemlji se smanjila za oko čak 14 stepeni! Nema drugog objašnjenja - za ovo veliko smanjeje temperature od promene sadržaja ugljen dioksida.

U SAD je po jednom stanovniku godišnja proizvodnja ugljen dioksida čak 16 tona. Prosečna godišnja emisija po jednom stanovniku Zemlje je oko četiri tone, ni to nije složićete se malo. CO2 apsorbuju okeani, ali to nije baš dobro, jer oni postaju kiseliji, što ne odgovara životu u morima, ribama koje znamo i koristimo. Apsorbuju ga i stene Zemljine kore, ali tu se radi o vremenima reda veličine stotine godina. A ceni se da imamo svega nekoliko decenija vremena, pa da povećavanje temperature ograničimo na ta dva famozna stepena. Bez veoma energičnog smanjenja emisije, koje se ne događa, ozbiljne studije predviđaju za ovaj vek povećanje nivoa mora od oko metar, pa i više.

Foto Nedeljnik

 

• Kakve promene temperature možemo da očekujemo u budućnosti?

Čekaju nas letnje temperature koje kod nas nismo još doživeli. Pre 20 godina za rubriku "Da li znate" u Politici pisao sam da su maksimalne temperature u Beogradu bile mislim 40,3. A nedavnih godina dogodile su se temperature iznad 42 stepena.

• Kolika je to pretnja?

Pobornik sam britanske izreke: dokaz pudinga sastoji se u jedenju. Ali sve je toplije. Poslednje tri godine, temperatura pri tlu zemlje bila je svake godine viša nego prethodne. To se još nikada nije dogodilo od kada postoje meteorološka merenja. To je znak za uzbunu, i to je ozbiljno upozorenje.

• U kojoj meri je Srbija spremna da odgovori klimatskim izazovima?

Situacija u Srbiji je jako nepovoljna. Dve trećine potrebe za energijom omogućavamo sagorevanjem lignita što je najgori mogući izvor energije. Vrlo je neefikasan po količini ugljen dioksida koju napravimo za dati iznos energije. U sagorevanju uglja oslobađa se i živa koja ostaje u vazduhu, čime se narušava njegov kvalitet.

Srbija se Pariskim sporazumom obavezala da za 10 odsto smanji emisije ugljen dioksida. Ja ne znam kako će Srbija to da postigne. Nisam primetio da se nešto radi na tom polju.

Kad slećete na aerodrome u Beču i tu i tamo Nemačkoj, vi odmah primetite stotine vetrenjača koji proizvode struju na obnovljiv način. To jeste skupo, i primereno je možda uglavnom bogatijim zemljama, ali kod njih očigledno postoji ta opšta svest da se enegrično krene u nove procese proizvodnje energije. Kod nas još nema te svesti.

• Ko je odgovoran za takav pristup? I našu takvu svest o klimatskim promenama?

Vi to znate bolje od mene. U mnogim zemljama postoje ministri za promenu klime ili ministri za održivi razvoj. A kod nas? Političari svuda po prirodi stvari žele narodu da govore samo pozitivne stvari, a ovde se radi o tome da bi trebalo da govore o uvođenju formalno skupih stvari. Ali to je samo na prvi pogled, formalno, skuplje. Dugoročno, pa i u pogledu uticaja na zdravlje - nije.

A buđenje svesti naroda o klimi nažalost po prirodi stvari teško može da donosi neke političke poene. Pa kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Ali zato uništavamo budućnost naših unuka, koji će bojim se platiti cenu za sve što danas ne budemo uradili u suočavanju sa klimatskim promenama.

• Dotiče li vas politika?

Čovek mora unekoliko da prati politiku, ali ne treba da pretera ako ima drugu profesiju kojom se bavi. Šta je tu sve moguće, dovoljno je pogledati jednu Ameriku - ko može da poredi Kartera i Trampa, a obojica su izabrani od manje-više istog naroda.

Ljudi u Srbiji priču o klimatskim promenama vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Ne veruju svetu čak ni kad se o klimi priča

• Imate li utisak nas laika da više ne postoje četiri godišnja doba, nego samo leto i zima?

Ne verujem utiscima, verujem brojevima. A brojevi kažu: kada pogledate dijagrame jasno vidite da temperatura definitivno raste. Bilo je i nedavno ljudi koji su stručnjaci, ali nisu verovali u globalno zagrevanje. Danas se rekao bih meteorolozi u svetu spore samo oko toga da li se globalno otopljavanje usporilo, ili nije. Ima i jedna studija koja zaključuje da se globalno zagrevanje atmosfere pri tlu usporilo, ali da se u otprilke istom iznosu količine toplote zagrevanje okeana i topljenje leda ubzalo.

Što se tiče reakcije široke publike, možda je dobar primer Koljčickog koji je bio laik, neškolovan za posao. Njegove prognoze nisu imale provereno naučno utemeljenje, ali ljudima su se one tipično dopadale. Naravno, Koljčicki je možda mislio da njegove prognoze imaju ispavan osnov. To možda više govori o psihologiji naroda. Problem je što prognoza nije kao lek za rak, pa ako propisujete lek koji ništa ne vredi, biće uočljiva šteta. I pojaviće se zakon koji će delatnost sveta koji se bavi ovakvim "lekarstvom" zabraniti.

• Kakav je danas status akademika u Srbiji?

U mnogim naučnim discipinama imate nekog akademika ili stručnjaka koji je u svetu priznat i poznat. Ugled u egzaktnim naukama se postiže na svetskoj pozornici, a ne u Srbiji. Nauka je međunarodna i ako hoćete da uradite nešto zapaženo, to onda svet treba da vidi.

A postati član SANU je rezultat uspeha u poslu, ali malo je i stvar sreće. Ima mnogo vrednih ljudi sa odličnim naučnim radovima koji nažalost nisu u SANU. Zavisi i od glasanja u Akademiji, koje je tajno. Tu svakako ima i problem što će svet pre glasati za nekog čije rezultate razume, bliski su mu, što favorizuje one discipline koje su već zastupljene u Akademiji. Ograničenje broja članova odeljenja na 25, usvojeno na prošlogodišnjoj Skupštini, trebalo bi da ograniči uticaj ovog faktora. Velika je u svakom slučaju počast biti akademik.

• Sledeće godine očekuju nas izbori u Akademiji...

Naš predsednik Vladimir Kostić uložio je veliku energiju da se uspostavi ravnoteža između odeljenja u Akademiji. SANU u društvenim naukama ima samo šest članova, a u odeljenju za matematku, fiziku, i geo-nauke, kao i medicinskom, više od 20. Ja podržavam Kostića, ali to nije lako ostvariti.

• Čitate li Dostojevskog?

Dobio sam ime po Dostojevskom.

• Zato vas i pitam?

Moja mama je predložila ime. U kući mojih roditelja se mnogo čitalo. Književnost, klasična muzika preko radija, opere, knjige su bili na prvom mestu.

• Da li vas je ime odredilo - da budete bliži Rusiji nego EU u toj klackalici Srbije?

Kultura i književnost su svetske, a ne nacionalne kategorije. Moja mama je volela Dostojevskog, ali znala je na pamet pesme Eriha Marije Rilkea, i mnoge druge, mađarske na primer, tako da sam na isti način svakako podjednak poštovalac i evropske i ruske i uopšte svake kulture. Kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu, moj tata, tada beznadežno bolestan, živnuo je za poduže vreme, čitajući koliko može ponovo njegovo ovo ili ono delo. Neostvaren san mu je bio da sa knjigom "Na Drini ćuprija" pređe preko stvarne ćuprije.

Nenad ČALUKOVIĆ