О призренским митрополитима и укидању Пећке патријаршије 1766. године

[Поуке.орг - инфо]

Међу историјским подацима наилазимо на спомен  Митрополита Ганадија – 1626. године. Управљао је Призренском митрополијом у време Патријарха Пајсија Јањевца (1614 – 1647).
Потом је 1649. године, у Запису остало убележено о Митрополиту Михаилу, дословце овако: „Смирени митрополит Призренски Михаил.“

О Митрополиту Никодиму (1670 – 1695) читамо следеће: „Када је постављен за призренског митрополита – не знамо, али се зна да је – године 1670, новембра 7. приспео у Кијев српски митрополит Никодим“. Из Кијева био је „пропуштен“ у Москву и добио основна средства за издршавање. Приликом свог доласка имао је намеру да се стално настани у Русији, па кад му то није дозвољено, отишао је у Малорусију и „живео у Батурину четири године“, од 1671. до 1675. године. „Отуда се вратио у Призрен, али због великог гоњења од стране Турака, није се могао одржати на престолу своје Митрополије, већ га је предао Патријарху српском Арсенију III Црнојевићу, а сам отишао у Свету Гору и живео тамо осам година“. Из Свете Горе поново одлази у Батурин, где је остао све до 1695. године, када је отишао у Москву да тражи милостињу и „дозволу да може вечно живети у Кијевопечерском манастиру“. Од њега нам је остао један омофор са следећим натписом: „Сеи омофор устроен на служение милостију Божиеју преосвајашценому кир оцу НИкодиму, митроп. прзрнскому, року от рождества Христава 1672.“

 

Наилазимо на још два имена: Митрополита Исаије Димитријевића Туцака „1731 в лета в времја блажењејших и словесњејших господин патриарх Моисеи месеца ноевриа 10 приде в Призрен и постави митрополитом Исаија Димитриевича...“ и Митрополита Васцилија – 1756. године. Управљао је за време Патријарха Гаврила III Николића (1752 – 1758).

 

Септембра 11. године 1766. издан је беран о укидању Пећке патријаршије, са одлуком: „Никад ником више да се не даје та Патријаршија, ни на какву и ни на чију молбу.“ Када је она укинута, десило се на национално – политичком плану друго српско Косово. Српски православни народ потпао је сада поред политичко – националног ропства и под црквено – духовно ропство Фанариота, људи „материјално веома лакомих и национално великогрчки оријентисаних“. Да би уништио значај Пећи као верско – националног и политичког средишта српског народа – Цариградски патријарх „потчинио је Пећ под управу Призренске митрополије“ на челу са Митрополитом Гаврилом, бившим митрополитом амасијским – дакле, Грком, који је дао свој пристанак за укидање Пећке патријаршије. Тако је сада Призренска митрополија обухватала: призренски, новобрдски, ђаковички и пећки крај. На формирање овако простране митрополије, наследнице Пећке патријаршије, дали су пристанак и бивши Патријарх Калиник II,  нишки Гаврило, скопски Константин, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврило, дакле иста лица која су дала пристанак на укидање Пећке патријаршије. Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије за српски народ, а посебно за Призренску митрополију, је прелазак становништва Горе и Опоља у ислам.

 

 Снежана Крупниковић

 

Извор: Телевизија Храм

View full Странице