Жељко Ињац: Сребреница и Ахмићи – зашто сви знају за прво а нико не памти друго

[Данче*]

Хашки трибунал је завршио свој рад доносећи пресуде генералу Ратку Младићу и шесторици високих функционера бивше Хрватске Републике Херцег Босне у размаку од само недељу дана. Обе пресуде су изазвале хаос и подељена мишљења у медијима а пре свега у региону и у Босни и Херцеговини.

Пресуда хрватским генералима их Херцег-Босне изазвала је очекивано незадовољство у хрватској јавности јер је ово прва пресуда Хрватима али и Хрватској за агресију на Бих. Исто тако није добро дочекана ни у српској јавности због тога што за скоро иста дела нису донете пресуде за злочине почињене над српским цивилима у Републици Српској Крајини за време операције Олуја и у Босни и Херцеговини током неколико операција Хрватске војске и хрватског вијећа обране током лета и јесени 1995. године. У Босни су по Хашком трибуналу Срби чинили злочине над свима, Хрвати само над муслиманима Бошњацима а Бошњаци нису уопште чинили злочине.

Међутим, кад се упореде реаговања бошњачких лидера, почевши од Бакира Изетбеговића, изгледа да ни њима није много стало до жртава које су побили њихови савезници Хрвати. Стиче се утисак да ће се они лако договорити, јер Срби су по њима прави и опаки злочинци. Бошњацима, али и Хрватима је нарочито криво што Србија није доведена у никакву везу са злочином у Сребреници.

Вратимо се сада на два злочина током рата у БиХ која по нама заслужују највећу пажњу. Један је масакр у Сребреници за који главни хашки тужилац Серж Брамерц каже да је геноцид без обзира о томе, како он наводи, колики је број жртава. Други је онај у Ахмићима, који представља по свему судећу, најгнуснији злочин у ратовима на подручју бивше Југославије током деведесетих.

У петак, 16. априла 1993. године дошло је до сукоба између ХВО-а и Армије БиХ у насељима општине Витез, међу њима и у Ахмићима. Тог јутра возила ХВО-а блокирала су главне путеве према Ахмићима, а напад на Ахмиће је започео са три стране како би се становништво у бегу усмерило према југу где су војници ХВО-а чекали и пуцали на људе. Мале групе од око 5-10 припадника ХВО-а ишле су од куће до куће, палили их, те убијали или терали мештане. На крају, Ахмићи су тешко разорени. Убијено је 116 особа, од чега су 32 били жене а 11 деца млађа од 18 година. Две локалне џамије су уништене експлозивима. Свет су обишле слике спаљених људских лешева. Према Центру за људска права у Зеници, од 200 бошњачких кућа, спаљено је 180.

Хашки трибунал пресудио је да су убиства у Ахмићима била злочин против човечности, а један од заповедника ове акције, Дарио Кордић, осуђен је на 25 година затвора. По повратку из затвора дочекан је као херој у Хрватској, али и код Хрвата у БиХ. Херцегбосанска шесторка у којој се налазио и Слободан Праљак није суђена за овај злочин.

Дакле злочин у Сребреници, у ком готово није било цивилних жртава (већина жртава је пала у борбама, а око 800 до 1000 муслиманских бораца је пало у борбама две њихове колоне у „пријатељској паљби“), већ је у њему извршена незаконита и недозвољена егзекуција заробљених војника, међу којима се према досада обрађеним подацима налазила једна жена, окарактерисан је као геноцид, док је злочин у Ахмићима у којима је међу страдалима било више од трећине цивилних жртава окарактерисан као злочин против човечности. Да не кажемо да су егзекуције у Сребреници извршене на најбезболнији могући начин – пуцањем из ватреног оружја (што представља премију у сукобима на подручју бивше Југославије) док су у Ахмићима многи спаљени.

Пример ова два злочина приказује колико је праведна правда у Хашком трибуналу, али још више делује поражавајуће то што ни сами Бошњаци не гаје исти пијетет према свим жртвама ронећи крокодилске сузе за поубијаним војницима из Сребренице истовремено заборављајући побијене жене и децу из Ахмића којих се не сећа скоро нико сем њихових прородица и сапатника из логора бивше Херцег-босне. Но политика објашњава све – Запад је објединио хрватске и муслиманске војске у рату против Срба те су као колатерална штета пале у заборав жртве крвавог муслиманско-католичког сукоба.

Жељко Ињац

http://vidovdan.org/2017/12/01/zeljko-injac-srebrenica-i-ahmici-zasto-svi-znaju-za-prvo-a-niko-ne-pamti-drugo/

[Iulianus]

http://www.zurnal.info/novost/16943/ici-mici-lucici-ziv-iz-pisme-on-ne-smi-izici

 

 

Ići mići Lucići: Živ iz pisme on ne smi izići!

Njuška autora ovog teksta može se vidjeti na inkriminiranoj snimci iz Pavarotti centra na kojoj Predrag Lucić izvodi satiričnu pjesmu "Ići mići Ahmići". Autor teksta je tip koji se češe po nosu i smijulji, a u cijeloj je frtutmi sudjelovao kao promotor zbirke pjesama "Mjesec iznad Splita"

Ekskluzivno objavljujemo pjesmu Predraga Lucića napisanu povom napada

FOTO: 6yka

Piše: Marko Tomaš

Naporno je imati mišljenje. Opće je poznato da je ono kao dupe i da ga svatko ima. No, ne pokazuje baš svatko dupe u javnosti i to je stvar koja ga razlikuje od mišljenja. A nije ni svako dupe za pokazati baš kao ni mišljenje. Misaoni egzibiocionizam, po meni, je ipak puno problematičniji. Katkad imam problem s vlastitom erotskom izopačenošću koja se odnosi upravo na tu vrstu egzibicionizma i zbog toga nikom ne odričem pravo da i moje mišljenje usporedi s dupetom, jer nekad je to potpuno nebrušen bijes, nekad nerazumijevanje isl.

VLADAVINA STRAŽNJICA

Mašu tako neki ljudi mišljenjem, pljeskaju dlanom isturenu golu stražnjicu, kao da pokazuju u koje mjesto hoće da ih poljubite, a na tom mjestu, poznato je, sunce nikad ne sija, baš kao što ne sija i u mnogim glavama u kojima se, samim tim, roje odreda mračne i opskurne misli. 

Budući je "javnost" odavno preselila na, hrvatski rečeno, međumrežje, kad otvorite internetske stranice uplašit će vas tolika količina uslikanih stražnjica, pardon, zapisanog i objavljenog mračnog mišljenja. No, budući se smatram slobodoumnim čovjekom ne odričem ni sebi ni drugima pravo da mišljenje izraze koliko god mi vlastito, a pogotovo tuđe mišljenje često bilo naporno.

Književni pregaoci, znanstvenici s portala bosnjaci.net, nedavno su nam otkrili jedan potpuno novi književni žanr. Riječ je, naime, o nečemu što gospoda nazivaju: genocidna književnost. Uz tu je književnost, jedan uvaženi profesor čija sam predavanja nekom nesrećom, jer sam valjda jebene sreće, imao priliku kratko vrijeme pohađati, vezao i novi književni pojam: antifašistički književni podtekst. 

Priznajem, o teoriji književnosti i ne znam mnogo. Meni je književnost prostor osobne slobode, prostor za istraživanje i tu sam potpuni autodidakt ako izuzmemo stvari koje su nas tjerali da usvajamo kroz osnovno i srednješkolsko obrazovanje. Formalnu su mi naobrazbu na tom polju zgadili upravo teoretičari i profesori poput Ibrahima Kajana i njemu sličnih.

Profesor, dakle, možda i zna o teoriji književnosti nešto više od mene, druga je stvar kako on to znanje koristi, ali, siguran sam, ja književnost volim više nego on. Štoviše, spreman sam tvrditi da rečeni profesor i njegove kolege s portala bosnjaci.net mrze književnost na onaj način na koji frustrirani diktatori mrze slobodu pojedinca. I tu je srž problema. 

Zbog toga su velikani književne misli okupljeni oko portala bosnjaci.net optužili Predraga Lucića da je tvorac genocidne književnosti. Nije njima, zapravo, problem pjesma "Ići mići Ahmići", njima je problem kompletan Lucićev svjetonazor. Pjesma je samo instrument, halat, što bi rekle neke kolege profesora Kajana, pomoću kojeg su napali slobodoumlje i osobni integritet Predraga Lucića. U tome su ova nedotupavna gospoda kao jaje jajetu nalik svojim hrvatskim i srpskim mamlaz pandanima, onoj vrsti tikvana koja u svojim tiskovinama i na svojim portalima veliča Kordića i njemu slične proglašavajući ih nacionalnim vitezovima. Svima njima, naprosto, smeta sloboda za koju se Lucić zalaže godinama. 

ODVRATNA ZLOUPOTREBA

Čudan je samo izbor trenutka u kom su odučili besprizorno blatiti čovjeka koji je simbol novinarske slobode već više od dvadeset godina. Trenutak je čudan iz razloga što je pjesma na koju su se obrušili drvljem i kamenjem u Mostaru izvođena i ranije, prvi put, ako me sjećanje ne vara, 2009. godine. Izvođena je i u Sarajevu. I tko tu zapravo zlopotrebljava godišnjicu zločina u Ahmićima? Bojim se da su adresanti jasni. Svi odreda pišu kolumne i komentare na bosnjaci.net. 

Oni su naime, zloupotrebili ovu tužnu obljetnicu, samo kako bi napali ono što najviše mrze: slobodu i književnost kao jedan od izraza slobode. To čine iz jednostavnog razloga. Oni, naime, nisu u stanju promovirati niti jednu pozitivnu svjetonazorsku vrijednost pa vlastiti svjetonazor grade napadajući pozitivne vrijednosti tuđeg.  

Ne mislim da Predraga Lucića, nakon svega što je prošao u svojoj novinarskoj karijeri, treba braniti. Ne mislim uopće da je rečenoj gospodi moguće objasniti bit satire. Ne mislim, na koncu, da njima treba išta objašnjavati. 

Tko su, naime, ti samoprozvani borci za Bošnjačku stvar da bi pred njima trebalo pravdati Predraga Lucića? Možda bi najbolje bilo da gospodu potpuno ignoriramo. Ovako su iskoristili jedno časno i svima poznato ime kako bi promovirali vlastito mračnjaštvo toliko nalik onome Franje Tuđmana i likova koje su njegove mračne ideje sprovodili u djelo. Katkad je kontraproduktivno takvim opskurantima podizati rejting uzimajući njihovo mračno mišljenje u obzir. Ali, jebiga, u tom smislu, šteta je već napravljena.  

Budući je šteta već učinjena onda si uzimam za pravo da ustvrdim još jednu stvar. Naime, na stranici bosnjaci.net kao prilog tekstu "Ulazi li Hrvatska u EU preko Ahmića", objavljena je poema "Ubijte me, ali Ahmiće mi ne dirajte". Autor poeme i teksta je Admir Muhić. E, pa, rečena poema je najveća zamisliva književna uvreda za žrtve zločina u Ahmićima. Muhić bi se zbog te poeme trebao ispričati ne samo žrtvama zločina u Ahmićima nego i književnosti samoj.

Na koncu, bilo bi neobično da tipovi poput Abdukića, Kajana i Muhića ne napadaju čovjeka i novinara kakav je Predrag Lucić. To bi značilo ili da je Predrag u defenzivi te da mu je ljudska i novinarska oštrica otupila, ili, s druge strane, to bi imalo značiti da živimo u normalnom društvu. 

Srećom, Predrag je još uvijek u formi, a, na nesreću, mi i dalje živimo u mračnom brlogu koji osvjetljavaju jedino rijetki ferali razuma. Da je drugačije, da je više Ferala i razuma, danas ne bismo obilježavali obljetnicu užasa koji se dogodio u Ahmićima. Ovako, možemo samo svi skupa kleknuti u Ahmićima i crvenjeti se od stida, jer se mačujemo svjetonazorima preko mezarja u Ahmićima. 

U nastavku teksta ekskluzivno objavljujemo pjesmu Predraga Lucića napisanu povom napada.

 

IĆI MIĆI LUCIĆI

Ići mići Lucići...
To je pisac pogrešnih riči,
Koje ako ćeš shvatit
Moraš pisca umlatit
Prije nego šta počneš ga štit!

Ići mići Lucići...
To na verse sotonske sliči,
Ako ih ne zatučeš,
Bar da piscu navučeš
Kletvu i fetvu za vrat!

Loš postat će pjesnik
Prvoklasni bolesnik:
Dario Kordić
Izum će bit
Tog hrvatskog bilmeza!

Ići mići Lucići...
Živ iz pisme on ne smi izići!
Jerbo piše bez veze,
Gluparije, hereze,
Ča su svima dopizdile.

Da mi je satiri prići,
Satrat je nako bez riči...
Oš nan pivat o ratu?
I još htit da te shvatu?
Ala, ludega Lucića!

Znat svaki će pravnik
Da bezmozgi bezglavnik
Ludi je Lucić
Krivac za rat,
Da on ga je stvorija!

Ići mići Lucići...
On bi triba i u Haag stići,
Tamo reć: „Žaj mi nije
Pisat sve pizdarije
Ni za dvi vake robije!“

Ići mići Lucići...
Došli pivat s Dežulovići,
Misto ispriku kazat
Došli opet pokazat
Da ne znaju prikinit srat.

I neće bit mira
Dok postoji satira,
Dok god se more
U librima štit
Ovaka parodija!

Ne, neće bit mira
Dok rat se parodira,
Dok štiš tog pisca,
Literatnog zločinca
Šta rat pismon je vodija!

Predrag Lucić

(zurnal.info)

[Iulianus]

Novinari Feral Tribunea su jedini u Hrvatskoj dizali buku svojevremeno, ukazivajući na genocidnu i agresorsku politiku tadašnje hrvatske vrhuške spram Bosne i Hercegovine. Iz tih razloga su i bili prinuđeni da "zatvore firmu", što je bio veliki gubitak za normalne ljude u Hrvatskoj, a i šire, rekao bih.