Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Размишљање о светом Православљу

[Поуке.орг - инфо]

Прослављање Православља јесте прослављање светости, убедљивости, божанствености и истинитости вере наше. Истина је да су и све остале вере, које су се појавиле и до хришћанства као и после њега, увек проповедане као истините. Учитељи, проповедници свију вера, у сва времена, учили су да баш они говоре истину, а својим вернима обећавали су спасење. Ако је било, или ако има разлике међу учитељима, проповедницима вера, онда је она само у томе, шта ко од њих подразумева под појмом, под именом спасење. У овоме и јесте основна разлика међу верама.

Па какав би значај имала и за нас наша вера, православна, кад нам она не би дала тврдо, непоколебљиво убеђење, уверење у то, да верујући њеним откровеним истинама и живећи по њеном учењу, очишћавајући се и јачајући се натприродном Силом која кроз њу дела, добијамо вечни живот – долазимо до спасења?

 

Велики апостол народа, свети апостол Павле, предвиђајући да ће доћи доба када ће се покушавати да се хришћанство схвати другојачије него што су га апостоли Христови а са њима и прва Христова Црква схватили, још првих десетину година после оснивања Цркве дао је тачно обележје, тачно разумевање свега Христовог дела. Ако је Исус Христос дошао на земљу, међу нас, само да нас научи мудрости овога света – мудрости житејској или, како да уредимо наше овоземаљске односе те да нам овдашњи живот донесе највише радости, да нам пружи што веће уживање и насладе – онда нам Христос није много донео ни дао – тако размишља свети апостол Павле. Заиста, ако би Христово учење било ограничено што већим искоришћавањем овоземаљских блага, ако би то био крајњи резултат свију човечјих напора, онда би тек за нас био неразумљив живот и рад Исуса Христа. Остављајући све друго на страну, ми не би ничим могли објаснити ону трпељивост, ону кротост, оно смирење које је Христос пројављивао па и Своје ученике њима поучавао. Ми не би имали чиме да објаснимо Христово примиривање са свима оним неправдама, унижењима па и мучењима којима су Га непријатељи награђивали за Његова доброчинства. А Његова доголготска и голготска Својевољна страдања?! Све се ово не да ничим другим објаснити него само тиме што је за Исуса Христа било главно не земаљско – него небеско, не времено – него вечно, не телесно – него духовно. Задремалом па и заспалом човечанству а што је још важније – утонулом у тешке пороке, безакоња и грехове свакојаке, дошао је Христос да светлост пружи, да га пробуди, да га изведе на пут истине да му отвори очи за самопознавање и за познавање правога живота; и, да тај живот, треба да буде крајњи циљ свију човечјих напора, нада, жеља – и да је тај живот живот са Богом, кроз Бога и у Богу. Доћи до овога живота, завладати оваквим животом, живети овим животом и јесте спасење по учењу вере наше свете православне.

 

Разумети учење о спасењу значи разумети једну од основних истина вере наше. Да би се човек ослободио од робовања греху и свакоме безакоњу, да би се пробудио за познавање правога живота – мора почети са унутрашњим препорођавањем – унутрашњом радњом – реформом. Обновити себе изнутра – произвести реформу у унутрашњем човеку јесте најјаче, најсигурније јемство за постизавање онога, ради чега је Христос међу нас дошао.

 

Ако се Исус Христос може упоредити са другим реформаторима човечанства онда је Он заиста Реформатор јединствени и нарочити, баш у овоме смислу. Овим се Он одликује и од свију досадашњих и будућих реформатора.

 

Реформа Христова почиње баш тамо где престаје рад осталих реформатора. Христос поставља темељ своме делању и учењу баш на граници силе и моћи свију других реформатора човечанства. Христос као Нови Адам, тражи од сваког оног који тежи ка спасењу удаљење, уклањање из себе старога Адама да би његово место уступљено било Новоме Адаму – Њему Самоме Исусу Христу.

 

Ево, дакле, чему нас учи Христос:

 

1. Ако желимо да се спасемо морамо почети са обнављањем – са реформирањем самога себе;

 

2. обнављање, реформа мора пре свега да се врши у нашој унутрашњости – да се усади у наше срце Нови Адам; и најзад,

 

3. наше обнављање, реформа, мора да се опире на помоћ Божју, без које наше сопствене силе су недовољне. Прво долази реформатор, па тек онда долазе реформе које он чини: прво је дошао Спаситељ па тек онда долази спасење. Помоћ Његова стално нам је потребна.

 

Сила вере наше православне, светост наше вере баш и јесте у томе па и истинитост њена баш се тиме и потврђује што се ово препорођавање, ово обнављање – не само тражи, захтева као први услов нашему спасењу, него што се оно и достиже, остварује. Остварује се у животу људи сарадњом Онога Који од нас тражи и захтева ново рођење, обновљење – па да се спасемо. Без моје слободне воље и без мога личног напора нема за мене спасења. Али ја спасење не добијам без Бога, без Христа, без Спаситеља, без Његове силе и милосрђа, јер је Он „Помоћник и Покровитељ мој у спасењу моме“.

 

Била би неоправдана крајност, ако би, овако схватајући смисао обнављања, реформе, коју од нас вера наша православна тражи, одрицали важност осталих реформама, било: у области образовања, личног и јавног морала, социјалних односа, државног уређења, економско-финансијског стања и т. сл., јер и они имају важност за наш живот. Али би исто тако била крајност кад се не би хтело разумети да све ове реформе могу само тада успевати, ако се почне са реформом свију реформама, и то пре свега унутрашњег човека, верскоморалном реформом, т. ј. оном, коју од нас тражи вера наша православна, Црква Света, чија смо ми деца.

 

Ми ћемо увидети овде дане радости, мира и среће, земља ће наша бити света и благословена, ако почнемо са уклањањем, избацивањем из нас старога Адама свима оним његовим неваљалствима, гресима и пороцима њему својственим – пре свега ђаволском гордошћу, Јудином халапљивошћу за благом овога света, зликовачком – Кајинском мржњом према рођеном брату – и усељавањем у дом душе наше Новога Адама – љубави према Богу и ближњему.

 

Од одлучности наше у овоме послу зависи и јачина уклањања из нашег живота свију оних невоља и криза којима сада у толикој мери обилујемо. Све дотле док не почнемо са оном реформом коју нам вера наша проповеда ми ћемо узалудно тражити нове путеве и начине за излазак из многобројних криза у нашем личном, друштвеном па и државном животу.

 

Стручњаци ђе нам од слабе помоћи бити па ма како их ми тражили и ма колико се за њима гонили.

 

Ово је истина света – али и истина вере наше; достојна прослављања у овај свети дан.

 

Целокупан живот Спаситеља нашег на земљи највеће је сведочанство ове истине. Васкрсење Христово – чудо над свима чудима али које је посведочено више и јаче него ма који догађај из историје човечанства – јесте доказ да се све кризе у нашем животу налазе у нераздвојној вези са нашом верско-моралном кризом. Довести у ред и склад наше мисли, осећаје и делања, са истинама вере наше значи не само говорити и стално понављати: Господе, Господе, него и чинити оно што нам је од Господа заповеђено. Као што је васкрснуће Христово резултат, истина, мучне али истрајне борбе противу греха и смрти, исто тако најјача је гаранција за победу свију недаћа – грехова наших и савлађивање свију криза у одлучној и истрајној борби, за права Новога Адама.

 

Православна Црква увек је била „стара црква“ и чуварица „старе вере“. Православна Црква остала је верна учењу Новога Адама – Исусу Христу: Он је остао Главом и Руководитељем њеним. Ово је смисао нашег веровања – да је Православље вера оне Цркве која је једна, света, саборна и апостолска. Као такво Православље има у Исусу Христу најсигурнијег борца са старим Адамом. Нико од смртних синова не може да заузме Његово место у Цркви а да тиме Црква не изгуби од њене светости и да не падне у страшну заблуду. Амин.

 

Извор: Православие.ру

View full Странице