Ненад Живковић Sky Seeker

[АлександраВ]

Пуна празнина

Шта је прљавог посуђа у судопери; усисивач нисам празнио од прошле године, па сад не могу да усисавам; корпа за отпатке се напунила, нико да је однесе до контејнера и испразни; машина за веш је сасвим отказала, па сад газим по прљавом вешу; фрижидеру је цркао мотор, храним се пицом и буреком, већ су ми се огадили; на прозорима су флеке и маснице, као да ручам на њима; парче стакла на прозору је пукло, па сам залепио картон да не вуче промаја; ролетне су се заглавиле на пола пута, па неће ни горе ни доле; на зидовима се мешају жута, наранџаста и црна боја, а смео бих да се закунем да сам их офарбао белим кречом; паркетне плочице искачу, као да ме намерно саплићу; славина ми капље по целу ноћ, због ње сам неиспаван; туш ми се откинуо, па се сад поливам лончетом кад се купам; на столу шустикла са мрљама од вина, а ја не знам да хеклам; нога од кревета је пукла, па сам подметнуо дашчице; неколико сијалица ми је прегорело, па сад са батеријском лампом ноћу идем у клозет; висећи лустер је отпао, везао сам га конопцем да ме свако ко дође не пита „а где ти је лустер“; неколико полица са ветрина је отпало, па сад најважније и омиљене књиге држим под креветом; мољци ми пробушили једина два џемпера која имам, јер се нафталин убајатио; ципеле ме жуљају, па у чизмама идем на посао; квака на спољним вратима се расклимала, свако дете може да ми провали у стан; фиксни телефон не плаћам већ месецима, одсекли су ми га; за оба мобилна телефона сам изгубио пуњач, сад сам ваљда једини у граду који користи телефонску говорницу; црк’о ми телевизор, а други се намагнетисао, па приказује све у љубичастим нијансама; ручни сат, који сам добио за двадесетпетогодишњицу рада, се напунио прашине, ради успорено, па сад нема ко да га однесе код сајџије да га очисти; збуњују ме оволики мрави и буба-швабе, шта једу кад се и ја све чешће храним по ресторанима...

Спремио сам новац за месец дана зимовања у Аустрији и месец дана летовања у Грчкој, да се мало одморим; али комшије, што ми позајмуљују кофере за пут, нису ту.
Мада не знам шта бих ставио у те кофере, али да не помисле људи да сам неки просјак.
Све се уротило против мене.

извор

 

[АлександраВ]

VREME

Vreme je gola fikcija
I meri se od bola do bola
Ako ne zaboli, nije se ni desilo
Ne budi malodušan
Vreme je hipohondrija
Ja nikada nisam zagrizao asfalt
Nisam ni zajahao tramvaje
Oni su mišje rupe za propale ambicije
Vreme je ambivalencija
Nezadrživi stampedo prezira i obmane
Godine ti daju onu finu glazuru
Nisi valjda razočaran?
Vreme je suptilni Ketman
Maskirani vitez i tihi razvratnik
Juče su te tražile profesionalne ubice
Danas lovci na zakopano blago
I sada si kao iznenađen?!?!
Idemo sve ispočetka
Vreme je gola fikcija
I meri se…

[АлександраВ]

Ненад Живковић: КРИВАК (Ову реч, са њеним изворним значењем, нећете наћи чак ни на Гуглу!)

 

   Е, да! Кад се сетим моје Драгобраће, тако ме прођу жмарци.
   Скривали су телевизор у шифоњеру да им поштар не би наплатио ТВ претплату, нису дали да се комшији прикачи жица за телефон јер то је „моја бандера“, једни другима нису допуштали да захвати воду из њиховог бунара, нису могли да скупе паре за пут (па је вожња изгледала као трка Париз-Дакар), годинама сам гледао како двојица пролазе један поред другог а нисам знао да су рођена браћа (од истог оца и исте мајке), бројали су сваку шљиву са грана које прелазе у комшијин забран; о поломљеном прошћу и недостајућим гранчицама које су појеле комшијине овце, да и не говорим...
   Традиционално, свако са сваким је био у свађи, нико ни са ким није говорио; моје двориште им је било „демилитаризована зона“, ту дођу, испричају се – а онда свако на своју страну...
   Ево их сада преживели староседеоци, и њихови потомци – сви до једног су на Фејсбуку. Хвала Богу, научили су да користе друштвене мреже, па кад већ не говоре – бар да се дописују. (НБ: Ако провалите Password њихових тараба проћи ћете горе него да сте упали у сајт америчког нуклеарног програма).
   А ја их и даље волим са истим жаром, они су моји, и имају село са најлепшим именом и најдивнијим људима.
 

Љуби вас и воли ваш
Уображени Београђанин

[АлександраВ]

А онда…?

Сви ми мислимо да смо мудри и интелигентни, а онда дођу будале да нас опамете...
Сви се ми рађамо као писци, а онда добијемо свој први рачунар.
Сви ми мислимо да гора времена не могу бити, а онда нас спопадне носталгија баш за тим временима.
Сви ми лечимо ране из прошлости, а онда се присећамо: „Ех! Како је то некад било“.
Сви ми мислимо да смо богати, а онда читамо петпарачке љубавне романе.
Сви ми мислимо да смо школовани и интелигентни, а онда одемо на концерт кич музике.
Сви ми маштамо о великим делима, а онда решавамо укрштене речи.
Сви ми мислимо да смо јаки, а онда нам каменчић сломи ногу.
Сви смо ми нечији, а онда нам тај неко испостави рачун.
Сви смо ми прошли кроз тежак живот, а онда су нам птице покљуцале пут.
Сви ми добро видимо шта нам се дешава, а онда нам неко гурне прст у око.

Сви ми полетимо ка бољој будућности, а онда нас земљина тежа врати на почетак.
Сви ми мислимо да смо на правом путу, а онда неко окрене путоказ.
Сви ми говоримо истину; а онда наседнемо на много већу лаж од ове.
Сви ми тежемо вишим циљевима, а онда циљеви постају све нижи.
Сви бисмо хтели да се наједемо деликатеса, а онда нам неко донесе хлеба и масти са мало соли.
Сви бисмо хтели да се провозамо луксузним аутом, а онда поред нас прође погребни аутомобил.
Сви ми имамо жену свог живота, а онда нам нека друга жена пошаље захтев за пријатељство.
Сви ми некога волимо, а онда се оженимо/удамо оним кога не волимо (иако партнера нисмо променили).
Сви ми волимо кућне љубимце, а онда пређемо на њихову храну.
Сви ми проносимо славу наших предака, а онда неки сазнају да су усвојени.
Сви ми мрзимо када нас покраду,  а онда нам је жао што нисмо крали више.
Сви ми дајемо велику напојницу, а онда чекамо минимални попуст у центромаркету.

[АлександраВ]

Треба ми десеторо паметних људи да започнем један интелектуално-духовни пројекат.
Ви што сте дигли руку – спустите је.
Нисам тражио аутостопере, већ паметне људе.

Ненад Живковић

[Flojd]

Док сам читао текст залето сам се да дигнем руку.