Deca su nam postala DIGITALNI ROBINZONI i skoro da su ZABORAVILA PRIRODU

[JESSY]

Koliko su nove generacije dece zaboravile na prirodu? Hodanje po konopcu, logorska vatra, planinarenje - ali ne u virtuelnom, već u stvarnom svetu...

 

Foto: RAS Srbija

Kućica na drvetu oduvek je bila san svih generacija dece. Beg od odraslih, sloboda i igra u krošnji. Današnje generacije, čini se, skoro pa da preko aplikacija dizajniraju te kućice na drvetu, a iz svoje sobe ne izlaze. Čitav svet im je tu. Mada, kad se posmatraju u igri, deluju kao i sva deca pre njih. Vladislav Mandić, jedan od osnivača „Avanturija letnjeg kampa“ na Kopaoniku, ski-instruktor i diplomirani teolog, kaže da deca nisu toliko troma i neaktivna kako se često čuje u medijima, ali da i te kako žude za prirodom.

 

- Statistika sa upisa u prvi osnovne pokazuje da su manje fizički aktivni. Porast deformiteta je očigledan, ravna stopala, deformacija kičme. I sasvim je očigledno zašto su manje aktivna i u tom smislu možemo da krivimo razvoj tehnologije. Ali mi ne možemo ni da zamislimo kako će i svest da raste zajedno s njima. Na nama je da ih malo vratimo na Tarzane i Robinzone, inače će živeti samo u glavama i potpunom Matriksu - kaže Mandić.

Foto: RAS Srbija

Kao generacija koja je odrastala osamdesetih na Novom Beogradu, već tada uz konzole i igrice, on kaže da se pojam „idem napolje“ sada promenio.

- Kao deca mi smo provodili mnogo sati napolju, osećali smo se bezbedno. Nije postojala mogućnost da neko ukrade dete, da dete nestane, kao što se to dešava danas. I da ne bude opšte mesto, ali roditelji jesu prezaposleni i često nemaju vremena za to sportsko, avanturističko podizanje dece, ali ipak imaju svest da je to njihovoj deci potrebno. Zato smo mi došli na ideju da napravimo kamp u prirodi i da deca budu aktivna od ujutru do uveče. Da se veru po drveću, da se penju po stenama, da lete kroz vazduh, sve što može da im bude interesantno i da im ponude igrice, ali ne u virtuelnom svetu, već u realnom - kaže Mandić.

[JESSY]

Foto: RAS Srbija

Naš sagovornik kaže da tehnologija još nije uzela toliki danak i da su deca koja dolaze kod njih u 80 odsto slučajeva dobro motorički razvijena, kretanje, pokreti, koordinacija.

- Deca su željna prirode, ali ih grad sputava. Klincima se svidi sve. Onda svaki dan kažu „ovo nam je najbolji dan u životu“. Vole sadržaje koji su neobični. Deset sati će biti uz telefon i kompjuter, ali i deset sati bi se pentrali po drveću. Deca hoće i imaju prirodni poriv ka kretanju i aktivnosti - kaže Vladislav Mandić.

On naglašava da se ovde radi i o fizičkom i o psihološkom aspektu.

- Deca na ovaj način uče da prevazilaze svoje strahove i mentalne barijere. Najveći broj naših aktivnosti nisu toliko fizički zahtevne, već traže mentalnu stabilnost da bi se to radilo. Dete blokira od straha na nekoj visini, naša uloga je da ga hrabrimo, da sam nađe izlaz ili da, ako ne može, prihvati i da bude u redu i sa svojim strahom jer je prirodno i da se plašimo nečega. Dirljivo je proći sve te procese s njima. Vi vidite kako se ta devojčica ili dečak bore, kako iskorače iz svog straha i savladavaju svoja ograničenja. U najvećem broju slučajeva kad jedan iz grupe pokaže strah, ostala deca se skupe i kreću da ga bodre. Kad sve to savlada, mi ga proglasimo za pobednika tog dana. Velike i snažne su to lekcije za njih, pozdravljanje sa strahom u glavi - nadahnuto priča naš sagovornik.

[JESSY]

Avantura kamp

Deca tokom nedelju dana boravka na Kopaoniku svakodnevno vežbaju penjanje na veštačku stenu, a onda, u punoj alpinističkoj opremi, izlaze na lično malo prvenstvo u penjanju i spuštanju na pravoj, poznatoj Beloj steni na Kopaoniku. Organizovano idu u vožnju biciklima niz pitome padine Kopaonika, uče kako da se orijentišu u šumi, logoruju u šatorima. Svakodnevno se organizuju ekipna takmičenja, a uveče, posle večere, ekološke radionice. Park je namenjen deci od sedam do 16 godina. Deca su smeštena u hotelu Rtanj, sa punim pansionom.

Najčešća roditeljska greška: rečca „ne“

Slađana Đorđević, telesni psihoterapeut, naglašava da dete preko fizičke aktivnosti razvija socijalnu i emocionalnu inteligenciju.

- Dete prilikom fizičke aktivnosti, bilo da je u pitanju igra, sport, trčanje ili skakanje, upoznaje svoje telesne kompetencije, svest o tome “ja to mogu”, ali i ograničenja “ja to ne mogu”. Kroz iskustva o svojim mogućnostima i granicama u realnom svetu, dete formira identitet, tj. pojam o sebi, odnosno odgovor na pitanje “ko sam ja?”. Važno je da se ova iskustva stiču u realnom, a ne u virtuelnom svetu, gde u igricama ili na televiziji dete lako može da se poistoveti sa “superherojima” i “svetom bez ograničenja”, što stvara nerealnu sliku o sebi. Ta deca sve više odlaze u svet mašte, a odvajaju se od realnosti - kaže sagovornica.

Ponekad roditelji nesvesno, zbog straha ili brige za dete, sputavaju razvoj.

- U parkovima možemo čuti roditelje koji neprekidno govore “ne” svom detetu - “ne trči, oznojićeš se”, “ne diraj to, isprljaćeš se”... Naravno da detetu treba postaviti osnovne granice sigurnosti, ali ne treba zaboraviti važnost osnaženja deteta da uči na svojim greškama. Kada na ranom uzrastu sputamo detetovu želju za slobodnim pokretom ili istraživanjem, time zapravo blokiramo formiranje osnove detetove autonomije, samostalnosti i samopoštovanja - kaže Slađana Đorđević.

 

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/alarm-deca-su-nam-postala-digitalni-robinzoni-i-skoro-da-su-zaboravila-prirodu/f0qsv7z

[Ненад Р.]

Деци треба увести друге активности, како би се боравак поред компјутера свео на разумну меру.

Треба да имају активности и да иду у природу. Јада сам ја био мали није имало дана а да се не отиђе у шуму и скоро да нисмо знали шта је телевизор, а камо ли компјутер и живели смо срећно и са пуно активности. Јурњаве је увек било.Тркање, фудбал, вожња бицикле, између две ватре, стони тенис и остале игре где су биле веће физичке активности и трчање. Сада када би деца бар имала делимично физичке актибности колико смо ми имали, било би добро.