Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'deca'.
Found 23 results
-
Foto: Twitter/Čarli Vafls Učenicima drugog razreda osnovne škole u radnim sveskama za Građansko vaspitanje, predsednik Aleksandar Vučić garantuje da "sve što rade odrasli treba da čine za njihovo dobro". Međutim, to nije jedini sporan momenat u toj knjizi. Nakon što je cela Srbija zanemela pred 100. stranicom radne sveske za Građansko vaspitanje koju koriste učenici drugih razreda osnovnih škola, ljudi su krenuli pažljivije da listaju tu knjigu i uočili više momenata zbog kojih je tumače kao “lažno poverljivi kurs za potkazivanje svih”. To se posebno odnosi na ilustrovanje Dečjih prava, koja se obrađuju u sedmom poglavlju – pored Vučićeve “garancije”, mališani treba i da pokažu da su razumeli svoja prava i da su spremni da se bore za njih – i kod kuće i u školi. Između ostalog, deca se pozivaju da nacrtaju odraslu osobu s kojom žive kada je besna, a u poglavlju “Kad roditelji krše dečja prava” da nacrtaju šta roditelji rade, a zastrašujuće je, te da napišu šta oni tada govore. Isto se očekuje da urade i ako ih je neko od odraslih u školi uznemirio ili uplašio. “Odgovori su samo za tebe i mene”, poručuje im nacrtana žirafa, mada su mnogi skeptični i oko toga kome su namenjeni ti odgovori i kakve bi posledice mogli da povuku. “Građansko vaspitanje – saznanje o sebi i drugima” – radnu svesku za drugi razred osnovne škole, čiji su autori Nada Ignjatović-Savić, Jelena Dimitrijević, Valerija Živković, Stanka Žica, Tatjana Živanović, Smiljana Grujić i Marina Ostojić, izdao je Kreativni centar, a odobilo Ministarstvo prosvete Republike Srbije. https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/gledate-li-sta-deca-uce-iz-gradanskog-vaspitanja-trebalo-bi/
- 3 нових одговора
-
Gordana Ratković je majka jednog Mihaila koji ima osam godina i boluje od spinalne mišićne atrofije, teške i često smrtonosne genetske bolesti koja onemogućava kretanje, normalno disanje i gutanje. Ona nam se obratila jer, kako tvrdi, njen sin i još troje dece već šest meseci čekaju na lek koji može da pomogne i olakša njihovo stanje, ali administrativne procedure to onemogućavaju i koče. Dok sirup Risdiplam čeka u nekom magacinu, stanje dece se pogoršava. “U decembru 2019. Roche je završio patentiranje leka sirupa koji se zove Risdiplam. Sproveli su studiju i u Srbiji zbog čega je naša zemlja dobila šansu za ovu donaciju. U januaru Roche je dozvolio apliciranje najtežih pacijenata koji nisu pokriveni nikakvom terapijom. U februaru doktori su aplicirali za četiri najteža slučaja, a u martu je Roche dao zeleno svetlo i dokumenta na potpis”, objašnjava ova majka. “Od tada evo do sada mi čekamo, prošlo je pola godine, odgovornost se prebacivala sa klinike na ministarstvo i obrnuto bez ikakvog razloga. U pitanju su deca pacijenti koji su među najtežima obolelima i koja ne primaju nikakvu terapiju”, sa pravom je nestrpljiva Gordana. “Naša deca više nemaju vremena”, kaže Gordana i dodaje da celokupna procedura registracije leka može trajati i do dve godine. “Da li će moje dete tada biti živo?”, pita. Foto: Privatna arhiva Naša sagovornica ističe i da se stanje njenog sina pogoršalo za vreme čekanja. “Ima kanilu od druge godine života. Ima gastrostomu (peg direktno u želudac), ali može da pije i jede na usta. Skolioze mu se javila sa tri godine starosti i deformacije kičme i zglobova nažalost napreduju. Noću dok spava koristi respirator. Ne sedi dugo. U poslednjih nekoliko meseci dok čekamo on slabije guta i zagrcnjava se. Češće ga aspiriram, do 50 puta dnevno, znam po broju katetera. Zahteva respirator preko dana jer se umara dok diše. Zahteva dodatni kiseonik, od maja ove godine”, priča nam naša sagovornica koja glavnog krivca vidi u direktorki Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu Jasnu Jančić, za koju tvrdi da odbija i odugovlači sa potpisivanjem i omogućavanjem besplatne terapije za decu. Gordana tvrdi da se Risdiplam uredno po sličnim principima koristi već u 12 zemalja, i ubeđena je da postoji način da se procedura olakša i premosti i u Srbiji. “Direktorka je, ukoliko je imala volje, za šest meseci mogla da pronađe neko rešenje”, smatra ova majka koja se bori za to da život njenog detata bude lakši. Foto: Privatna arhiva U odgovoru za naš portal direktorka Jasna Jančić tvrdi drugačije. Objašnjava da je reč o procedurama koje se moraju ispoštovati. “Lek nije registrovan ni u Srbiji ni u EU” “Gotovo pola veka Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu se bavi dijagnostikovanjem i lečenjem najtežih neuroloških i psihijatrijskih bolesti, pa tako i SMA. U skladu sa preporukama lekara, Komisija za retke bolesti RFZO odobrava deci oboleloj od SMA lek Spinrazu koji se, iako neregistrovan u našoj zemlji, kontinuirano primenjuje u ovoj Klinici. Nažalost, ovo nije slučaj sa lekom Risdiplam”, objašnjava direktorka Jančić. “U Srbiji, kompanija Roche i dalje sprovodi kliničku studiju za lek Risdiplam, u kojoj učestvuju i pacijenti naše Klinike. Ovaj lek nije registrovan u Republici Srbiji, registrovan je u SAD, ali ne i u zemljama Evropske unije. Za uvoz neregistrovanog leka postoji zakonom predviđena procedura u kojoj se podnosi zahtev RFZO-u za svakog pojedinačnog pacijenta, o kome odlučuje Komisija za retke bolesti RFZO, a po odobrenju, sredstva obezbeđuje navedeni fond”, kaže Jančić za Nova.rs. Prema njenim rečima, Klinika nije aplicirala za donaciju leka Risdiplam kompanije Roche. “Veoma je važno znati, da bi javnost bila adekvatno informisana, da deca koja bi dobijala lek iz programa donacije, kroz donaciju bi dobijala terapiju samo dok program traje, a ne u periodu koliko im je neophodan, za ceo životni vek. U skladu sa propisima Republike Srbije, ukoliko se sa primenom leka počne u određenoj zdravstvenoj ustanovi, ta ustanova je u obavezi da lek obezbeđuje dok god postoji potreba, iako za to nema obezbeđena sredstva. Ovo praktično znači da je, po prestanku donacije, Klinika dužna da nadalje obezbedi navedeni lek za sve pacijente koji su terapiju započeli u Klinici. Ta sredstva nisu odobrena od strane RFZO, a Klinika ih na drugi način ne može obezbediti. Godišnja terapija lekom Risdiplam, za jednog pacijenta, iznosi između 100 000 i 340 000 dolara, u zavisnosti od uzrasta pacijenta”, objašnjava Jančić. Ona kaže da ne postoji dokument kojim je Ministarstvo zdravlja odobrilo upotrebu ovog leka. “Primena svakog leka, pa tako i Risdiplama, mora biti u skladu sa propisima Republike Srbije, jer bi u protivnom nastupile mnogostruke štetne posledice po Kliniku, čiju bi štetu podjednako snosili i mali pacijenti. Jasno vam je da sam ja kao V.D. direktora Klinike odgovorna za zakonitost rada ove Ustanove, ali isto tako, može se reći, još više zainteresovana za lečenje malih pacijenata, kojima se kao lekar, bavim više od trideset godina. Lično sam zainteresovana da se sa primenom leka počne što pre, ali po zakonom propisanoj proceduri, jer ćemo samo na taj način obezbediti kontinuiranu i neophodnu količinu leka za sve pacijente kojima je potreban”, zaključuje Jančić. Gde je zapelo? Nova.rs pokušala je da stupi u kontakt sa Ministarstvom zdravlja, kako bismo saznali u kojoj je fazi registracija Risdilpla, kao i kada bi oni koji kojima je neophodan mogli da ga očekuju, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor. Potražili smo obgovor i od kompanije Roche i sa te strane stiže objašnjenje da je reč obimnim procedurama i dokumentaciji. “Lek Risdiplam kroz kliničku studiju u Srbiji prima osmoro dece. Kako se registracija u Evropi očekuje tek 2021. godine, kompanija Roche na globalnom nivou pokreće tzv. ‘compassionate use’ program. Na početku program je bio otvoren za pacijente koji boluju od spinalne mišićne atrofije – SMA tip 1, a od jula ove godine i za SMA tip 2. Po našem Pravilniku za uvoz neregistrovanog leka ovaj program se definiše kao’donacija ili humanitarna pomoć zdravstvenoj ustanovi’. Da bi se dobilo odobrenje za uvoz leka neophodno je da ‘predlagač’ (direktor zdravstvene ustanove sekundarnog ili tercijernog nivoa) potpiše dokumenta, koja su ovim pravilnikom definisana, i to nakon što je na Etičkom komitetu ustanove doneta odluka o medicinskoj opravdanosti primene leka i mišljenje etičkog odbora da je primena leka u skladu sa načelima profesionalne etike”, objašnjavaju iz kompanije Roche. https://nova.rs/vesti/drustvo/cekate-li-da-deca-umru-malisani-ugrozeni-zbog-procedura/
-
Alarm: Deca ne mogu ni da potrče, imaju krive noge i kičme
тема је објавио/ла JESSY у Дечија Страница
Roditelji čija deca su do početka pandemije išla na neki sport imaju dosta nedoumica. Sve je više onih koji decu ispisuju sa grupnih treninga jer se plaše da će se u gužvi, u salama zaraziti koronom. Proverili smo da li je bezbedno slati decu na treninge, ali i koliko je opasno to što se klinci manje kreću jer fizičko vaspitanje u školama danas funkcioniše dosta drugačije. Ceca Radović, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi Skadarlija u Beogradu, priča za portal Nova.rs kako danas izgledaju časovi fizičkog vaspitanja koji podležu preventivnim merama protiv širenja zaraze. “Deca su podeljena u grupe, u jednoj grupi ima najviše 15 đaka, kod mene konkretno trenutno je 12 đaka. I mi smo sada napolju jer je lepo vreme. Radimo na otvorenom terenu bez maski – deca ne mogu da dišu i rade s njima, ali vodimo računa o svim merama”, priča nastavnica koja predaje đacima od petog do osmog razreda. Deca sve manje aktivna Ona kaže i koje aktivnosti dolaze u obzir u doba korone. “Radimo individualne vežbe, trčanja, najviše atletiku, vežbe oblikovanja i elemente različitih sportova, npr. rukometa, košarke, odbojke. Dakle, samo elemente, bez igre jer u toj igri imate napad, odbranu, deca stupaju u kontakt licem u lice…”, priča naša sagovornica. Ona napominje i da se posle svakog časa radi dezinfekcija lopti, ruku, brava, posebno jer opasnost vreba u svlačionicama. “To funkcioniše, ali za ovih nekoliko meseci od marta, koliko deca nisu išla u školu, mnogo toga se promenilo. Sada ne mogu da istrče ni dva kruga oko školskog terena, oko par stotina metara. To je strašno. I iako su ta deca nešto trenirala, ti treninzi nisu kao što su bili. To je zaista tužna priča. Ne znam kako će deca ući u potrebnu formu. Mi sada imamo jedan čas fizičkog nedeljno, a ne, recimo, tri kao nekad. To je zdravstveni problem”, upozorava nastavnica Ceca. A šta nas onda čeka kad uskoro dođu hladni dani i deca budu morala da pređu u sale? “Mi imamo salu odgovarajućih dimenzija gde može da bude 15 đaka jer više od toga i ne sme u salu. Mi ćemo se toga pridržavati i moći ćemo da sve ovo što sada radimo napolju premestimo unutra. Uz to, imamo prirodnu ventilaciju za provetravanje, što je dodatni plus. Bićemo napolju sve dok ne bude kiše, a kada uđemo u salu, raštrkaćemo se po njoj, otvorićemo sve što možemo.” Međutim, ona napominje da se tim tempom ne ne može doći do zacrtanog cilja. “Onda šaljete deci neke linkove sa primerima vežbi koje mogu da rade kod kuće. Ali vi ne možete nikako da znate da li oni to zaista i rade”, priča nastavnica Ceca. Kaže da se posledice toga što tokom poslednjih meseci nisu radili kao pre već se vide. “Deca su stvarno oštećena zbog nekretanja i sedenja. To su stomaci, to su deformacije leđa, sve je otišlo k vragu. Ali trudimo se da im pomognemo i podignemo svest. I deca sve znaju – da ne smeju da mnogo sede, da treba da se kreću. Stalno im pričam i o ishrani. Oni su svesni, ali teško je sve to sprovesti u delo.” Posledice nekretanja Pedijatar Slavko Dušanov za portal Nova.rs takođe ističe koje sve posledice nosi to što se deca sve manje kreću, što previše sede, ne trče, ne igraju se, ne vežbaju dovoljno. “Zdravstvena posledica usled manjka fizičke aktivnosti, i zbog korone i uopšte, pre svega je nepravilno držanje. Kad radimo sistematske preglede, veliki broj dece, čak preko 70 odsto njih, prema našim podacima, ima nepravilno držanje. To znači da im je kriva kičma, imaju krive noge, slabo razvijenu muskulaturu, ravne tabane, a kičmu i ceo taj kostur drže mišići. S obzirom na to da su deca fizički neaktivna, taj kostur nema šta da drži.” Doktor Dušanov priča i da su u posebnom riziku deca u pubertetu. “Desi se da u pubertetu deca naglo izrastu 10, pa i 15 centimetara u roku od par meseci i onda tek i roditelji i mi vidimo da na jednom sistematskom pregledu sve bude u redu, a već na sledećem je tu strašna skolioza ili kifoza, tj. pogrbljenost leđa. To onda mora da se rešava ili miderom ili nekad čak operacijom”, upozorava doktor. On izdvaja i drugu posledicu manjka fizičke aktivnosti – gojaznost. “Deca jedu to što jedu, često nezdravo, a te kalorije koje unesu ne mogu da potroše ako nisu aktivni jer za kompjuterom sigurno neće da ih potroše. Posledica toga bude da zbog gojaznosti već decu u 15, 16. godini imamo na terapiji za visok pritisak. Poznato je i da je među faktorima rizika koji dovode do kardiovaskularnih oboljenja na prvom mestu manjak fizičke aktivnosti”, napominje doktor. Dileme nema koliko je sport važan, ali izazovi su veliki ovih dana jer zaraza vreba. Atletika da, košarka za neke bolje dane Epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović za portal Nova.rs priča o rizicima koje sport nosi, ali priča i koliko je važno da deca ne prestanu da treniraju zbog korone. “Vrlo je važno omogućiti deci i mladima da budu fizički aktivni. Problem su, međutim, kontaktni sportovi. Što su sportisti zbijeniji, opasnost je veća, utoliko pre što su zadihani, a duvaju jedni drugima u lice.” Doktor izdvaja koje discipline nose manji, a koje veći rizik od zaraze. “Najbezbednije su pojedinačne atletske discipline, recimo, skok u dalj ili u vis, bacanje koplja, i tenis, koji je bolji nego, na primer, badmington. Rizik je povišen kada su u pitanju borilački sportovi, naročito ako se smenjuju partneri, kao i kolektivni sportovi, uz određene razlike – bezbednija je, recimo, odbojka od košarke”, napominje epidemiolog Radovanović. On kaže i da bi za odlučivanje trebalo da budu ključni lokalni uslovi. “Krizni štab, nažalost, ne objavljuje brojeve novootrkivenih po opštinama i/ili gradovima, a takve informacije bi bile vrlo važne. Ukoliko bi neka sredina danima bila bez novootkrivenih slučajeva, mere opreza mogle bi malo da popuste. S druge strane, recimo, danas bi teniseri u Beogradu ili Kragujevcu pre i posle meča trebalo da izbegavaju srdačno i blisko pozdravljanje”, kaže prof. dr Radovanović i zaključuje da život mora dalje da teče, ali lako otklonjive rizike valja izbegavati. Dakle, uvek i svuda treba podržavati fizičku aktivnost, ali treba se prilagođavati i aktuelnoj epidemiološkoj situaciji. I kad se sve sagleda, jasno je da deca ne treba i ne smeju da se odreknu treninga. Samo treba mudro odabrati sport koji je najmanje rizičan u ovim okolnostima i čuvati i sebe i porodicu koliko je moguće. https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/pitali-smo-strucnjake-smem-li-sad-da-upisem-dete-na-sport/ -
FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina. Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam. BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.
-
Obično shvatimo šta je stvarno važno u životu kada u teškim situacijama sitnice izgube značaj. Najbolji odgovor na to pitanje mogu da daju ljudi koji pred smrt analiziraju svoj život, čak i ako je bio veoma kratak. Dečji lekar Alister Mekalpajn, koji radi u ustanovi za palijativnu negu u Kejptaunu, postavio je svojim malim smrtno bolesnim pacijentima nekoliko važnih pitanja: Šta vam je pričinjavalo najveću radost u životu? Šta vam je najviše značilo? Šta vam prija? - Niko od njih nije rekao da bi voleo da je više gledao televiziju, ili proveo više vremena na Fejsbuku, piše Mekalpajn. Pričali su o omiljenim igračkama i superherojima. Sva deca su rekla koliko vole sladoled, plivanje i plažu. - Pravio sam džinovske dvorce u pesku! - reklo je jedno dete. - Bilo je tako uzbudljivo usred talasa - reklo je drugo. Deca veoma vole knjige i priče: - Hari Poter me je ohrabrio - reklo je jedno dete. - Volela bih da postanem detektiv kao Šerlok Holms - navelo je drugo. Životinje su veoma važne u životu dece: - Volim Rufusa, zasmejava me njegovo smešno lajanje. - Volim kada se Džini noću privije uz mene i prede. Sva deca su rekla koliko im je smeh važan u životu, ali najvažnije je ponašanje bližnjih. - Moja baka je tako dobra. Stalno me zasmejava. - Obradujem se kad dođe ona ljubazna bolničarka. Tako je nežna. Onda me mnogo manje boli. Najdragocenija stvar u životu dece je vreme provedeno s roditeljima. - Mama i tata su najbolji! Moja sestra me uvek jako zagrli! - Niko me ne voli kao mama! Mnoga deca su zabrinuta za roditelje: - Nadam se da je mama dobro. Deluje tako tužno. - Kada odem, Bog će čuvati mamu i tatu. Doktor Mekalpajn je bio toliko oduševljen odgovorima da ih je postavio na Tviteru i inspirisao i dirnuo stotine hiljada korisnika. - Deca su tako mudra - kaže on i poručuje roditeljima: - Budite dobri jedni prema drugima. Više čitajte deci. Provodite više vremena s porodicom. Šalite se. Idite na plažu. Grlite psa. Recite bližnjima koliko ih volite. I češće jedite sladoled! blic
-
- deca
- odgovorila
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Dvojica srpskih državljana, Jovan M. (19) iz Prokuplja i Vukašin D. (21) iz Rume, uhapšeni su zbog sumnje da su bili administratori servisa "WEBSTRESSER". U akciji koja je trajala dva dana učestvovale su nacionalne policijske jedinice za borbu protiv visokotehnološkog kriminala Holandije, Velike Britanije (NCA), Hrvatske, Kanade, SAD (FBI), Nemačke (BKA), Španije, Hong Konga, Škotske, Italije i Australije. Ova hakerska grupa je po narudžbini klijenata srušila čak četiri miliona sajtova po celom svetu. Na meti njihovih napada bile su banke, državne institucije, policija i sajtovi za igru širom sveta. Jovan M. je do pre mesec dana bio učenik četvrtog razreda Tehničke škole "15. maj" u Prokuplju, ali je zbog velikog broja izostanaka, više od 300, prešao na vanredno školovanje. Jovan je, čudne li ironije, iz stručnih premeta Programiranje i Računarske mreže imao dvojke. Njegovi školski drugovi kažu da je bio "zaluđen kompjuterima", ali ih je šokirala vest da je uhapšen. - Jovan ima "kliker" za tehniku, posebno računare, ali to je za njega sve bila igra i zabava. Po ceo dan je znao da visi na internetu, da skida neke fore, da istražuje. Nije krio da je opsednut kompjuterima, ali ko bi rekao da je bio na čelu neke međunarodne bande - čudi se Jovanov poznanik iz Prokuplja. Istragu ove međunarodne kriminalne grupe, započela je u oktobru 2017. godine holandska nacionalna kriminalistička jedinica za visokotehnološki kriminal, na osnovu operativnih informacija dobijenih od NCA iz Velike Britanije. Štab za komandu i koordinaciju dvodnevne akcije bio je postavljen u sedištu Europol-a, a akcija je počela upravo u Srbiji hapšenjem Jovana i Vukašina. HAPŠENJA ŠIROM SVETA Nakon toga, na većem broju lokacija širom sveta uhapšeni su i ostali administratori i članovi ovog kriminalnog servisa, dok je servere, preko kojih su izvodili kriminalne napade, preuzela policija. Pomenuti servis je zatim oboren i ugašen i njegovu serversku insfrastrukturu su zaplenile policije Nemačke, SAD i Holandije. Na sajtu "webstresser.org" danas je postavljena tzv. "STOP stranica", na kojoj je i grb MUP-a Srbije i drugih policija koje su učestvovale u akciji. SRPSKI INTERNET PORTALI POŠTEĐENI Protiv korisnika ovog kriminalnog tržišta preduzete su dalje operativne mere, a dosadašnjom istragom nisu pronađeni dokazi o internet portalima iz Srbije koji su na ovakav način napadani i obarani niti o korisnicima iz naše zemlje. "WEBSTRESSER" je smatran za najveće svetsko kriminalno tržište za iznajmljivanje tzv. DDoS napada, sa više od 136.000 registrovanih korisnika i više od četiri miliona napada izvedenih do aprila ove godine na razne internet domene širom sveta. Orkestrirani napadi ciljali su kritične onlajn usluge koje nude banke, državne institucije i policijske snage, kao i industrija onlajn igara na internetu, saopšteno je z MUP. Izvor: Blic.rs
- 1 нови одговор
-
- zlonamerni
- hakleri.
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
-
Sve više mladih u Srbiji žrtve opasne Fejsbuk igre "Izazov 48 sati", u kojem je zadatak da dete pobegne od kuće dok ih očajni roditelji traže. Cilj je da se što duže izdrži i da se izazove što veća pažnja K. P. 20. 10. 2017. 18:45 0 Pixabay Dečja zavera Deo izazova je i da drugovi i drugarice begunca ni po koju cenu ne otkrivaju zašto je on pobegao i gde se nalazi Branka Tišma, dečji psiholog Sve više mladih u Srbiji opsednuto je novom internet igrom "Izazov 48 sati", u kojem je zadatak da dete pobegne od kuće na najmanje dva dana dok ga očajni roditelji traže, saznaje Informer! Cilj ovog izazova, koji se prenosi preko društvenih mreža, pre svega Fejsbuka, jeste da se što duže izdrži u bekstvu i da se izazove što veća pažnja medija i policije. Kada ispune zadatak, klinci se vraćaju kući, a roditelji, srećni što im je dete uopšte živo, prelaze preko svega. Prema našim saznanjima, ova internet igra je, kao i većina drugih, stigla iz Zapadne Evrope, a bila je popularna i pre nekoliko godina, samo se tada zvala "Izazov 72 sata". - Sve više tinejdžera u Srbiji opsednuto je ovom igrom, samo se o tome malo priča jer roditelji obično prećutkuju da im je dete bežalo od kuće. Počinje tako što klinci preko Fejsbuka dobiju zadatak da pobegnu od kuće na 48 sati, a pobednik je onaj ko izdrži i duže od toga. Ako uz to izazove pažnju medija ili ako počne da ga traži policija, još bolje. Većina se uplaši, pa se vrati kući već posle jednog dana, pre nego što roditelji pozovu policiju. Međutim, neki su prešli granicu, pa je bilo slučajeva da ih policija traži i po nekoliko dana, a oni se onda jednostavno vrate kući kao da ništa nije bilo. Roditeljima posle kažu da su imali ljubavnih problema, a mama i tata zamole policiju da zaboravi na neprijatnost i cela stvar se tako zataška - kaže naš sagovornik upoznat sa detaljima ove bizarne igre. Dečiji psiholog Branka Tišma napominje da je ova igra uzela maha još 2015. godine, a onda je jedno vreme ispala iz mode. Kako kaže, deca se upuštaju u ovakve izazove kako ih drugari ne bi nazivali kukavicama. - Oni su u tim godinama kada im je zanimljivo da se čikaju, provociraju. Zato deca pristaju na ovaj izazov, kako bi drugovima pokazala da se ne plaše. Roditelji moraju da prate svoje dete i da reaguju na svaku promenu u ponašanju, a posebno je opasno ako ona noću krišom u svojoj sobi sede za kompjuterom do sitnih sati - kaže Tišma. Ona ističe da ovu opasnu situaciju dodatno pogoršava to što deca, ni pod kakvim pritiscima, neće izdati druga koji je pobegao od kuće. - Deo izazova je i da drugovi i drugarice begunca ni po koju cenu ne otkrivaju zašto je on pobegao i gde se nalazi. Ta deca ne shvataju koliko je opasno to što rade. Dragana Ćorić iz Udruženja roditelja smatra da je roditeljima problem da spreče da im deca padnu pod uticaj ovakvih izazova. - Roditelji nemaju predstavu o tome sa kakvim opasnostima im se deca susreću na internetu, jer nisu ni blizu informatički pismeni kao njihovi naslednici. Deca to koriste i iz želje da se zabave upadaju u razne opasnosti. Tipičan primer su ova igra "Izazov 48 sati" ili još gora "Plavi kit", gde se deca seku žiletima - objašnjava Dragana Ćorić. izvor
-
Deca su nam postala DIGITALNI ROBINZONI i skoro da su ZABORAVILA PRIRODU
тема је објавио/ла JESSY у Дечија Страница
Koliko su nove generacije dece zaboravile na prirodu? Hodanje po konopcu, logorska vatra, planinarenje - ali ne u virtuelnom, već u stvarnom svetu... Foto: RAS Srbija Kućica na drvetu oduvek je bila san svih generacija dece. Beg od odraslih, sloboda i igra u krošnji. Današnje generacije, čini se, skoro pa da preko aplikacija dizajniraju te kućice na drvetu, a iz svoje sobe ne izlaze. Čitav svet im je tu. Mada, kad se posmatraju u igri, deluju kao i sva deca pre njih. Vladislav Mandić, jedan od osnivača „Avanturija letnjeg kampa“ na Kopaoniku, ski-instruktor i diplomirani teolog, kaže da deca nisu toliko troma i neaktivna kako se često čuje u medijima, ali da i te kako žude za prirodom. - Statistika sa upisa u prvi osnovne pokazuje da su manje fizički aktivni. Porast deformiteta je očigledan, ravna stopala, deformacija kičme. I sasvim je očigledno zašto su manje aktivna i u tom smislu možemo da krivimo razvoj tehnologije. Ali mi ne možemo ni da zamislimo kako će i svest da raste zajedno s njima. Na nama je da ih malo vratimo na Tarzane i Robinzone, inače će živeti samo u glavama i potpunom Matriksu - kaže Mandić. Foto: RAS Srbija Kao generacija koja je odrastala osamdesetih na Novom Beogradu, već tada uz konzole i igrice, on kaže da se pojam „idem napolje“ sada promenio. - Kao deca mi smo provodili mnogo sati napolju, osećali smo se bezbedno. Nije postojala mogućnost da neko ukrade dete, da dete nestane, kao što se to dešava danas. I da ne bude opšte mesto, ali roditelji jesu prezaposleni i često nemaju vremena za to sportsko, avanturističko podizanje dece, ali ipak imaju svest da je to njihovoj deci potrebno. Zato smo mi došli na ideju da napravimo kamp u prirodi i da deca budu aktivna od ujutru do uveče. Da se veru po drveću, da se penju po stenama, da lete kroz vazduh, sve što može da im bude interesantno i da im ponude igrice, ali ne u virtuelnom svetu, već u realnom - kaže Mandić. -
Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može
тема је објавио/ла JESSY у Дечија Страница
Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može, na opšte oduševljenje njihovih nevaspitanih roditelja, koje država direktno štiti. Kako da vaspitamo našu decu? Gde grešimo? Ako ih učimo da budu učtivi i pažljivi prema drugima, to se ismejeva među nevaspitanim i bezobraznim. Ako tražimo da budu kulturni i ljubazni, sprdaju se sa njima prostačine i divljaci. Ako im kažemo da budu vredni i da marljivo uče, smeju im se budući političari, tajkuni i kriminalci. Ako im kažemo da se ne tuku i sve rešavaju mirnim putem, napadaju ih nasilnici i siledžije. Šta da radimo? Kako decu da vaspitavamo? Ta pitanja postavljaju vaspitani roditelji. Oni koji su svoju decu vaspitali. Nevaspitani roditelji nemaju nikavih dilema. Njihova deca su nevaspitana. Kako nevaspitanu decu vaspitati? Bilo bi logično da se prvo prevaspitaju njihovi nevaspitani roditelji. Međutim, to prevaspitanje jako teško ide. Zapravo, ko to treba da uradi? Škola ne može da prevaspita nevaspitane roditelje. Pokušava da promeni njihovu nevaspitanu decu. Teško ide, jer nema podršku od države. Nevaspitana deca se vraćaju u porodice nevaspitanih roditelja. Država je potpuno digla ruke od vaspitanja dece u školama. Stvar da bude gora, država je zakonskim merama zaštitila nevaspitanu decu. Tako je država podržala nevaspitane roditelje da prave od svoje nevaspitane dece probleme u društvu. Pošto država nema stroge kazne prema nevaspitanim roditeljima i njihovoj nevaspitanoj deci, oni smatraju da im je sve dozvoljeno i maltretiraju vaspitanu decu i njihove roditelje. Sistemski se to namerno radi. Nevaspitana vlast podržava nevaspitane roditelje i njihovu nevaspitanu decu. Krug zla je zatvoren. Dobro je ostalo izvan tog kruga i mora samo da se snalazi. Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može, na opšte oduševljenje njihovih nevaspitanih roditelja, koje država direktno štiti. Objasnio sam u ranijim tekstovima da se to namerno radi, da država ne kažnjava nevaspitane, jer se na taj način urušava škola, kao javna institucija, a roditelji i deca drže u stalnom strahu od nasilja. Doktrina neoliberalnog kapitalizma je upravo određena tim izazvanim strahom, jer se onda otvara veliki prostor za razvoj privatnog školstva, nasuprot nesposobnom javnom školstvu. U privatnom školstvu se to nasilje ne dozvoljava. Pred tom udruženom silom zla, koju država brani, rušeći institucionalne temelje same države, ostali su nastavno osoblje, vaspitana deca i njihovi roditelji.- 2 нових одговора
-
- nevaspitana
- deca
- (и још 6 )
-
Ni ne slutite šta naša deca nose na duši
тема је објавио/ла Драгана Милошевић у Друштвена брига о људима
"Učenicima sam postavila pitanje o tome da li su nekada pomogli nekom drugu u nevolji. Deca nisu bila raspoložena da pričaju na ovu temu. Dobijala sam kratke, površne i iznuđene odgovore. Onda sam odlučila da promenim taktiku i da učenicima postavim pitanje, da li imaju neki problem koji ih opterećuje, ili su možda osetili nepravdu koja ih je zabolela. Odgovore koje sam dobila nikada neću zaboraviti!" "Na času sam pokrenula temu o dobročinstvu i saosećajnosti. Učenicima sam postavila pitanje o tome da li su nekada pomogli nekom drugu u nevolji. Deca nisu bila raspoložena da pričaju na ovu temu. Dobijala sam kratke, površne i iznuđene odgovore. Naletela sam na dečiju nezainteresovanost. Onda sam odlučila da promenim taktiku i da učenicima postavim pitanje, da li imaju neki problem koji ih opterećuje, ili su možda osetili nepravdu koja ih je zabolela. Odgovore koje sam dobila nikada neću zaboraviti! Posle pitanja usledila je pauza koja me je uplašila. U trenutku sam izgubila nadu da ću animirati decu da kažu nešto na ovu temu, ali onda je ustala Elena . Pošto sam je ohrabrila, Elena (8 godina) je rekla da je socijalni slučaj i da njena porodica živi u jako teškim uslovima. Odeljenje se stišalo. Rekla je da ceo život nosi garderobu starijeg brata koji ima 11 godina. Zbog toga je zadirkuju druga deca. Pre 3 meseca dobila je od komšinice crvenu haljinicu. Bila je presrećna, ali joj majka nije dala da je nosi kako je ne bi isprljala. Jedva je dočekala rođendan kako bi konačno obukla svoju omiljenu haljinicu i izašla iz stare, iznošene muške trenerke. A onda kada je konačno obukla po prvi put, shvatila je da joj je haljinica mala. Mnogo je boli što sve druge devojčice nose lepu garderobu, a ona nema ništa Deca su se uskomešala, ali ovog puta nije bilo podsmevanja i zlonamernih komentara. Novonastalu pauzu prekinula je Aleksandra (8 godina) koja je ustala i rekla da je strašno boli to što gleda oca kako plače. Pre tri dana, ispričala je, njen tata je saznao da mu je umro brat i od onda je jako tužan i često plače. Kada vidi tatu da plače, Aleksandra se zatvara u svoju sobu da je tata ne vidi i tamo krišom plače jer ne želi da ga rastuži. U odeljenju je nastao tajac, deca su sa neverovatnom pažnjom slušala drugare. Ustao je Mitar (8 godina) i ispričao kako mu je nedavno umro pradeda koga je mnogo voleo i koji mu je bio najbolji drug. Pitala sam ga kako pradeda može da bude najbolji drug, a dečak je odgovorio da ga je jedino on slušao i da je samo sa njim pričao. Mnogo je voleo da sluša priče o tome kako je to bilo kada je pradeda bio mali. Mitar je dodao i da sa roditeljima nikada nije provodio toliko vremena i da oni obično dolaze preumorni sa posla i da nemaju snage da pričaju sa njim. Pradeda Petar je uvek imao vremena za njega. Na dan sahrane, majka je rekla da je pradeda otišao na nebo i da se pretvorio u zvezdu koja zatreperi svaki put kad Mitar pomisli na njega. Mitar misli da je majka dobra žena, ali da je malo detinjasta. Niko ne postaje zvezda, ali on je voli i nije hteo da joj razbije iluzije. Odmah za Mitrom, ustala je Tara (8 godina) koja je krenula da ispriča svoju priču, ali u trenutku nije imala glas. Nastao je aplauz koji je ohrabrio da nastavi. Tara je skupila snage. Roditelji su joj se razveli, ali pošto nemaju gde da odu još svi žive u istom stanu. Majka je nedavno kući dovela očuha i sada svi zajedno žive. Kada njen otac ode na posao majka i očuh je zatvore u sobu iz koje ne izlazi veći deo dana. I dok su sva deca napolju i igraju se, ona sama sedi u sobi i uči. Jedva izgovorivši zadnju rečenicu briznula je u plač koji se proširio na celo odeljenje. I ja sam plakala. Jedva dočekavši svoj red skočio je Ramadan koji je rekao da je osmo dete svoje majke Esme koja ima 26 godina. On je najstariji (9 godina) i jedini ide u školu. Majka se protivi tome i stalno priča kako će je njegova škola oterati u grob. Za razliku od ostale dece, malo kasnije je krenuo u školu i stalno živi u strahu da ne ponavlja jer mu majka preti da će ga u tom slučaju dati na usvajanje. Čim se vrati iz škole teraju ga da skuplja karton po ulici i on nikada nema vremena da uči i da radi domaći. Odmah nakon Ramadana ustala je Nina (7 godina), najbolja učenica, i otvarila svoju dušu. Svaki dan posle škole roditelji dođu po ostalu decu, a ona ostaje sama i čeka veče dok njen otac ne dođe po nju. Domaći uradi u školi dok čeka oca, a ponekad spava kod tetkica u njihovoj sobi kad je umorna i nema šta da radi. Mnogo je boli to što je stalno sama i što su svima roditelji mladi i lepi, a jedino su njeni roditelji stari i mama joj je jako bolesna. Prvi put od kako predajem u školi, čas su vodila deca, a ne ja. Bila sam iskreno potrešena. Nikola (8 godina) ispričao je promuklim glasom kako on nema većih problema u porodici, ali kako mu mnogo nedostaje njegov drug iz klupe. Uroša, dečaka sa autizmom stariji dečaci su zatvorili u WC i tamo ga držali ceo veliki odmor. Ti stariji dečaci su Nikoli rekli da će ga prebiti ako ih ocinkari učiteljici. Tog dana, čas je počeo, a Uroš se nije vratio. Čuo je Nikola da je domar jedva izvukao Uroša iz WC-a i da je nesrećni dečak bio jako prljav. Prošlo je celo polugodište, a njega nema. Nikola je čuo da su ga roditelji upisali u drugu školu, ali mu svejedno još uvek čuva mesto... ako se predomisli. Posle Nikole, sramežljivo je ustala Dženana (8 godina). U školu dolazi tri puta godišnje jer živi sa roditeljima u Nemačkoj. Kaže da kao azilanti tamo dobijaju socijalnu pomoć, ali moraju da dođu povremeno za Srbiju zbog nekih papira i njene škole. Ispričala je da joj je jako teško što ništa ne zna kada je pitam i što uvek radi neki kontrolni kad dođe za Srbiju. Ne zna baš dobro da piše i teško čita, a najviše bi volela da može da pročita celu knjigu od korice do korice. Ne zna dobro nemački jezik i nema nijednu drugaricu u Nemačkoj, a u Srbiji je uvek sama na velikom odmoru zato što niko neće da se druži sa Romima. Majka joj je rekla da je najgore kad si dete i da se strpi dok ne postane velika. Pamtiću taj čas do kraja života, i to ne samo zato što je sve pucalo od emocija, već i zato što su u jednom trenutku sva deca bila jednaka. Nestale su sve barijere i različitosti. Nestale su razlike na socijalnoj i rasnoj osnovi. Deca su možda po prvi put bila svesna tuđih problema i muka i izražavala su iskreno saosećanje. Nemojmo ignorisiti probleme naše dece jer se oni neće rešiti sami od sebe već će ih upravo razne frustracije i traume iz detinjstva pratiti i u zrelom dobu. Još nije kasno da im pomognemo!" http://www.dnevno.rs/info/drustvo/94821/vrsnjacko-nasilje -
BBC dokumentarac o transrodnosti kod dece
тема је објавио/ла Paradoksologija у Друштвена брига о људима
BBC je imao prilično dobar i objektivan dokumentarac o transrodnosti kod dece. Napadi od strane aktivista su odmah usledili. Sada je snimak dostupan i za nas van UK, ovde: Transgender Kids: Who Knows Best?- 17 нових одговора
-
- transrodnost
- dece
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Nenad nije jeo 6 dana, pa završio na VMA: "Ne mogu da jedem, kad znam da deca nemaju"
тема је објавио/ла Guest у Друштво
Nenad radi kao moler, dobar je čovek i moj prvi komšija. Taj dan kad su ga odvezli na VMA, ljudi se krstili kako je izdržao, samo što mu se creva nisu zavezala. Primio je 5-6 infuzija i na svoju inicijativu otišao kući - priča njegov prvi komšija Foto: Twitter Nenad Dimitrijević (33) iz Ritopeka u opštini Grocka zbog nemaštine nije jeo šest dana i završio je na VMA. U porodičnoj kući živi sa suprugom, majkom i dva sina, a otac mu je preminuo pre tri meseca. Pored velike nemaštine, ova porodica se greje na struju, jer je put do kuće nepristupačan i teško je dovući drva. Struju su mu nedavno isključili, ali su se dobre komšije dogovorile i platile Nenadu i njegovj porodici račun od 60.000 dinara. Komšije ga hvale, veruju da će svima koji mu pomognu u ovoj teškoj finansijskoj situaciji, vratiti radom, ako već ne može novcem: – Nenad radi kao moler, dobar je čovek i moj prvi komšija. Taj dan kad su ga odvezli na VMA, ljudi se krstili kako je izdržao, samo što mu se creva nisu zavezala. Primio je 5-6 infuzija i na svoju inicijativu otišao kući – priča njegov prvi komšija. Nenad i supruga su trenutno oboje nezaposleni, imaju dva sina (stariji 3, 5 godine i mlađi godinu i po). Ne žele novac, već samo namirnice: View image on Twitter – Ne treba mi novac, šta će mi, novac samo kvari ljude. meni i mojoj porodici samo hrana treba i namirnice da preživimo. Danima ne jedem zbog njih, sve kažem “Nema veze, sutra ću ja jesti, nek ima njima” i tako sam završio na VMA. Ja ni ne mogu da jedem kad znam da oni nemaju. Tako sam i otišao već prvo veče iz bolnice. Jeste meni tamo bilo lepo, toplo, oni meni daju hranu, al kad znam da su mi deca gladna, ne mogu ništa da pojedem – kaže Nenad za Telegraf.rs. (I.L. [email protected]) -
После призива Светога Духа, кад су сва деца потврдили учешће речју Амин, прешло се у црквену салу на послужење. Први часови веронауке и српске историје одржали су свештеници Петар Дамњановић и Владислав Шиповац, као и ђакони Дејан Милошевић и Веселин Сворцан. Радило се у три групе. Деца су упијала речи Светога и Божанскога Писма учећи о стварању света и човека, о Господу Богу који нас све воли и призива у Своју заједницу, тј. Цркву, као и о пророку Мојсију и десет Божјих заповести. Кроз дијалог са децом предавачи су пренели православно схватање живота где Господ Бог позива свакога човека да се придржава заповести Господњих ради вечнога живота и спасења. Час српске историје је захватио светородну лозу Немањића и њен најлепши изданак - Светога Саву, првог српског архиепископа, коме је и храм у Гринзбари посвећен. Деца су изнела своја искуства у смислу да некад доживљавају тешкоће у свакодневном животу због лоше слике Срба у данашњем друштву, али су поносно кренули са часа са знањем да је српски народ имао многе великане и просветитеље који су ударили чврсте хришћанске темеље у српској историји. Ручак и ужину су спремиле вредне чланице Кола српских сестара "Огњена Марија" - Гордана Станимировић, Весна Кашемовић и Невенка Шиповац, а помагали су им Недељко Божић и родитељи из Кизбаре и Рокбенка који су били са својом децом. Многоочекивана радионица (Art & Craft) испунила је срца младих Срба и Српкиња који су бојили, цртали и украшавали иконе светитеља и светих догађаја из повести спасоносног живота Господа нашег Исуса Христа. Под вођством спремне председнице Савеза кола Српских сестара, гђе Милице Козлине из Сиднеја, деца су показала добро познавање православне иконографије. Ореоли око светитеља били су златом украшени, светла боја одежди као и благи ликови светитеља задивили су и одрасле који су помагали. Инспирисани предивним живописом у самом храму Светога Саве, сва деца су положила свој први задатак. Не смемо изоставити чланицу СКСС Славицу Јеремић и младу чланицу СОYА-е, Радмилу Савић које су радиле са децом и обавиле регистрацију и вршиле надзор целога дана. Дечјег летовалишта никада није било без песме и игре, а први дан Кампа је био спој српског и аустралијског. Наиме, деца су научила и отпевала прве строфе Светосавске химне "Ускликнимо с љубављу", као и божићну песму "Ој бадњаче, бадњаче". Млади гласови су се брзо претворили у мали дечји хор захваљујући труду сестре Милице Козлине. А спорт? Ту су се деца вратила "домаћем" терену, играјући крикет на прелепој порти поред цркве. Час крикета је водио парох Владислав Шиповац, који је и сам некада играо овај "џентлменски" енглески спорт као дете у овој предивној земљи. Пред растанак за први дан дечијег летовалишта, или летње школе, деца су своје радове представила једни другима и разишли се у миру, једва чекајуци да се поново састану у Кизбари, у храму светог архиђакона Стефана. Светосавско летовалиште је настављено у цркви св. архиђакона Стефана у Кизбари, 25. децембра 2012. Деца широм Мелбурна су прво упалили воштанице у светоме храму где је служен акатист Пресветој Богородици. Деца су „једним устима и једним срцем" одговарала на песме посвећене Богомајки речима Алилуја и Радујсја Невјесто неневјестнаја. Пре примања благослова од старешине храма, проте Чедомира Видеканића, предводник кампа, о. Владислав Шиповац је позвао децу да се поклоне икони Богородице, што је била припрема за данашња предавања која су била посвећена великом предстојећем празнику, Рођењу Христовом. У три учионице деци је излагано о Рођењу Христовом, спасоносном догађају за цело човечанство, да је рођен у Витлејему, да су га мудри и прости људи дочекали у свет и да је Господ тај које је дошао у свет да донесе мир, радост и спасење. У наставку, деца су учила о древним божићним обичајима који су богати у српскоме народу, и притом им истакнуто да ми у Аустралији и даље можемо и морамо одржати ове обичаје наших предака, па и у врелој и сунчаној Аустралији. И овога пута предавачи су били о. Милић Ракић, о. Владислав Шиповац, ђакон Дејан Милошевић и његова супруга Нада, свршени педагог. Радост на претходној радионици украшавања икона је била сенка радости данашње радионице када су деца узела да праве своје бројанице. Сестра Милица Козлина је свима објаснила да се бројанице праве са 33 свезака, на сећање на 33 године које је Господ Исус Христос провео на земљи, и онда предала деци да по своме избору украсе конце. Од велике помоћи су биле ђаконица Нада Милошевић и чланица СОЈЕ Горица Аврамовић. Нека ових неколико фотографија опише атмосферу деце учесника. Пре и после радионице деца су вежбала божићне песме уз помоћ професионалног диригента хора "Корнелије Станковић", Сање Дрљача. Одмах се запазио напредак. Млађи су постали храбрији и гласнији, а старија деца им пружали подршку, све са надом да ће се први камповски концерт успешно да одржати у четвртак 27. децембра у цркви Свете Тројице у Брансвику. Морамо похвалити вредне чланице КСС "Жене мироносице", под вођством протинице Ђује Видеканић, које су припремиле храну за децу, свештенство и остале. И порука деце? "Оче, једва чекамо да стигне јутро да се окупимо у Рокбенку, новој светињи српској..." Четврти и завршни дан Светосавског летовалишта за 2012. годину одржан је у мелбурншком Саборном храму Свете Тројице у Брансвику, 27. децембра 2012. Молитва благодарења је принесена Господу Богу, а деца су на молитве одговарали гласније и храбрије, што се дало видети из дана у дан. Камп је настављен са часовима у три групе, где су предавачи,протојереји-ставрофори Мирослав Хаџи-Поповић и Петар Дамњановић и протонамесник Владислав Шиповац, говорили о Васкрсењу Христовом и о нашем учешћу на светој Литургији, и изнели резиме историје српскога народа у 20. веку и њиховог доласка у Аустралију. Вредне сестре КСС "Мајка Јевросима" спремиле су посни ручак. Деца су имала прилику и да "на кашику" нешто поједу, неки први пут ван својих кућа. Посебну захвалност упућујемо гђи Бранки Лукић и сестрама, као и председнику ЦО Светозару Михајловићу који су неуморно радили око дочека и прихвата деце. Радионица у Брансвику је деци поново пружила прилику да нешто корисно направе својим рукама. Тесто за славски колач и украсе за децу је припремила сестра Милица Козлина уз помоћ протинице Јелене Поповић, а затим су њих две показале како се праве и састављају разни мотиви за украшавање славског колача не изостављајући славски печат ИС ХР НИ КА. Пажљиво пратећи излагаче, деца су прионула на израду својих украса за славске колаче. Неки су украшавали крстове, неки српске грбове, девојчице су се трудиле око цветова и птичица као и плетеница. Сви су нешто допринели да се два славска колача украсе. Неколико фотографија славских "шара" наше деце дочараће атмосферу 4. дана Кампа. Поред сестре Милице Козлине, радионицу је водила и млада Горица Аврамовић из СОЈЕ, а присутни родитељи су прискочили да такође помогну. После додатних вежби, деца су тачно у 16,30 ч. својим родитељима и пријатељима представил оно што су научилА на Летовалишту 2012. године. Позвали су све присутне да устану и очитају Оченаш. Онда је најмлађа група ученика отпевала песму "Кажи мени, ђаче учениче", а остали су одговарали на питања из веронауке која је постављао предводник Кампа о. Владислав Шиповац. Свима присутнима се обратила сестра Милица Козлина захваливши родитељима на поверењу, а за децу је рекла да су била добра и да ће, ако Бог да, бити будуће вође наше заједнице. Следиле су песме "Ој бадњаче, бадњаче" и "Божић, Божић, благи дан". Као деца Светога Саве и учесници Светосавског летовалишта, програм су завршила химном "Ускликнимо с љубављу". Будући поздрављена бурним родитељским аплаузом, деца су примили своја сведочанства, а као поклон свима је уручена црквена књига, као и фотографије са сваког дана овогодишњег Кампа. "Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно...", па настављамо и током године и догодине у ово доба. Предавање Младена Спасића У четвртак 20. децембра у сали ЦШО Свете Тројице у Брансвику омладина Мелбурна имала је изузетну прилику да присуствује предавању из историје младог наставника Младена Спасића. У организацији омладинског удружења "СОЈА", чији је и Младен члан, предавање је било насловљено "Српски идентитет и историјски смисао". Предавање се састојало од дискусије у вези идентитета српског народа и како се тај идентитет развијао кроз историју, од критика претпоставки о српском идентитету и закључака о развојном процесу. Дефинисани су концепти идентитета, нације и историје и критички преиспитани како се ти појмови уклапају у наше историјске наративе, почев од 6. века и закључно са 19. веком. протојереј-ставрофор Милан Милутиновић Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска http://www.spc.rs/sr/australija_srpska_crkva_mladi
-
- Mitropolija
- Australija
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Патријарх Илија крстио 915 дјеце
a Странице је објавио/ла Guest у Вести из Православних помесних Цркава
Ово је двадесет пето масовно крштење које је обавио лично поглавар Грузијске православне цркве. Патријарх Илија Други сада има око 14 хиљада кумчади. Подсјећамо да у сагласности са родитељима, поглавар Грузијске православне цркве постаје кум трећем или следећем дјетету у породици чији су родитељи вјенчани у цркви. Дан великомученице Варваре, покровитељке дјеце, је један од омиљених у Грузији. Извор: Радио Светигора Погледајте нашу тему https://www.pouke.org/forum/topic/18994-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BE-915-%D0%B4%D1%98%D0%B5%D1%86%D0%B5-22-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80-2012/- 1 коментар
-
- Gruzijska Patrijaršija
- Katolikos
- (и још 8 )
-
„Средства за изградњу игралишта на територији храмова биће издвојена из градског буџета. Према ријечима Јурија Артјуха, „изградња нових храмова је добар примјер изградње, а дјеца су наша садашњост и будућност. Ми смо дужни да васпитавамо у њима духовност, моралне вриједности, понос према својој земљи и њеној историји“, убијеђен је он. Радио Светигора
-
- Radio Svetigora
- Rusija
- (и још 4 )
-
У Сирији убијен протестантски пастор и његова породица
a Странице је објавио/ла Guest у Остале вести из Цркве
-
У свечаној сали Београдског сајма представљено Дечје Јеванђеље на ромском језику
a Странице је објавио/ла Guest у Вести из Цркве
Кратким приказом о самој Библији и преводима на разне језике протођакон Радомир Ракић је присутне поново подсетио на потребу читања Библије и на живи дијалог са Библијом. Износећи чињенице о преводу Библије на српски језик (превод Ђуре Даничића и Вука Караџића) протођакон Радомир Ракић није пропустио да у кратком времену обавести посетиоце и о новом преводу Светог Завета Комисије Светог Aрхијерејског Синода Српске Православне Цркве. Библијско друштво је, иначе, организовсало превод Јеванђеља од Маека на ромски језик. Када је у питању превођење библијских текстова, али и других, на ромски језик, због разних дијалеката, морало би се водити рачуна о тачности превода, истакао је протођакон Ракић. Бајрам Халити, члан Удружења књижевника Србије, указао је на положај Рома и истакао чињеницу недовољног ангажовања преводилаца на ромски језик, као и на недостатак публикација на ромском језику. Само на изглед мала књига по обиму, Дечје Јеванђеље на ромском језику, у ствари је и "збирка православних молитава и правила и начина на који се оне изговарају, а један посебан део посвећен је припреми за исповест и свету тајну причешћа, употпуњена Божјим заповестима посредством којих се, одговарајући на питања, дете на прави начин припрема да приступи светим тајнама", наводи, између осталог, Бајрам Халити, аутор једнотомног Речника српско-ромско-енглески језика. Преокупација преводиоца Златомира Јовановића као председника Скупштине Међународне организације Рома представља развијање и неговање сарадње међу националним културама, а посебно зближавање и разумевање стваралаца из разних земаља и народа. О самим Ромима, који данас немају верску заједницу и већином су православни, говорио је преводилац Јовановић, као о слободном народу који је свугде слободан, јер носи Бога у срцу и са Богом живи, обраћајући му се директно за све што му је потребно, без сумње и не са "условном" молитвом. Проповедање хришћанства код Рома је било на бази симболичких слика и зато је велики број Рома у православљу, иако је због социјалног статуса, стално изложен и другим утицајима и искушењима савремене техничке цивилизације. Представљање ове за Роме значајне књиге Јовановић је завршио речима Меше Селимовића: "Човек није оно што мисли да јесте, него оно што ради." Зорица Зец Извор: СПЦ -
Нова зграда за православну школу у Албанији
a Странице је објавио/ла Guest у Вести из Православних помесних Цркава
Упркос тешкој финансијској ситуацији у којој се област налази, школа се преселила у ново здање, пославши тиме јасну поруку наде да Црква живи у свим условима и временима. Нови комплекс налази се близу храма Христовог Васкрсења у изградњи. Овим је пројављена једна од идеја Архиепископа Анастасија да Православна црква треба да доприноси на пољу образовања, као и да храмови нису само мјеста за богослужење, већ треба да буду центри који ће ширити зраке мира, друштвеног напретка и, посебно, знања и образовања. Школа у Ђирокастри је отпочела са радом академске 2008/2009. године, и сада је достигла до петог разреда, са бројем ђака преко 140. Извор: Радио Светигора -
Међу узвицима који су се чули издвајало се „мама, мама”. Зато је било пуно загрљаја, седења у крилу и ношења „на кркаче” јер деци без родитељског старања то увек највише недостаје. Васпитачице су одмах поделиле слаткише који су донети деци, а крушке и грожђе су им послужиле за ужину. У Дому је тренутно двадесет петоро деце предшколског и млађег школског узраста. Зато је и реч „мама” тако често на уснама. Сва деца носе трауме из најранијег детињства због лоших породичних односа и преживљеног психичког, а често и физичког малтретирања. Многа деца тек у Дому стичу основне културне и хигијенске навике и социјализује се захваљујући бризи и великом труду особља Дома које поред професионалног има и топли људски однос према деци. Резултати су видни нарочито код деце која похађају редовну школу. Дечак Елвис, који је прошле године као првак показао прве „пчелице” у свесци. У септембру је уписао други разред. Он је научио да пише и рачуна и опет добија похвале и „браво” за свој рад. Време дружења је брзо прошло нарочито деци са којом су мушки чланови Милосрдне секције играли фудбал, трчали и носили их. Заједничко дружење и игра били су радост за све јер радост увек прати љубав и кад се она даје и кад се љубав прима. Невидљиви суграђани Волонтери Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке су на позив Црвеног крста Палилула учествовали на трибини „Невидљиви суграђани” која је одржана 22. септембра 2012. године у оквиру Првог уличног фестивала активизма „Врева“ у Београду. На Теразијској тераси, код хотела Москва усред градске вреве било је врло живо. Разговор се одвијао у импровизованом простору на две међусобно повезане трибине. Прво се чуо „глас бескућника” и са њима водио разговор, а затим су представници организација и институција које се у пракси баве овим проблемом говорили о начину свог ангажмана. Трибине је водила новинарка Ана Раца. Два бескућника са вишегодишњим „стажом“, који су се представили као Миша историчар и Бода економиста говорили су о себи и свом животу на улици. Мишу је једног дана док је прегледао контејнер неко потапшао по рамену и тако је захваљујући младићу, активисти Црвеног крста Палилула, ступио у контак са овом организацијом од које је добио помоћ, као и многи други па и његов друг Бода. - Већина нас који смо у овој ситуацији, рекао је историчар Миша, је поражена, има изгубљене битке. Реченица из романа „Ана Карењина”: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин” односи се и на нас. Наше животне приче су различите, заједничко је да смо поражени као људи, да смо изгубили битку. Већина нас за то никог не криви. Ја само немам више ни снаге ни воље да се извучем из овога. Кад сам први пут пришао контејнеру било ме је срамота, после је све ишло лакше. Спавао сам у полусрушеним кућама, напуштеним вагонима, испод мостова. Живим овако шест година. Немам више снаге да губим, зато не желим ништа да имам. Оно што немам не могу да изгубим. За нас су највећи проблеми: где преспавати, где и како се окупати, јер нема јавног купатила, и како извадити документа кад немамо адресу становања, а то нам је потребно да би користили народне кухиње.” Други учесник трибине економиста Бода је радио као власник фирме двадесет четири године. Бескућништво је сада његово опредељење, његов одговор на животни пораз и на изгубљену битку. Није против тога да поштеним радом заради за себе и он повремено као и Миша ради као ноћни чувар. Сналази се, нарочито кад контејнери, њихове „самопослуге” закажу. „Једино нам је” рекао је, „Српска Православна Црква помогла: манастири Фенек и Сланци и помоћ коју сам добио у Француској улици (у Верском добротворном старатељство које се ту налази). Значили су нам и пакети Црвеног крста Палилула. Живот бескућника је суров. Не бих могао поново да живим као некада. За децу и жене је овај начин живота страшан и њих би прво требало склонити са улице. Нама би највише значило отварање јавног купатила и свратишта да би могли да се окупамо и преспавамо”, рекао је између осталог Бода. На другој трибини су учествовали представници Прихватилишта за одрасла лица у Кумодрашкој, Центра за социјални рад Палилула, Црвеног крста Палилула, Београдског Хаусинг центра (Belgrade Housing Center), Центра за унапређење становања социјално угрожених група и Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско карловачке. За ове институције и организације наши „невидљиви” суграђани су видљиви, јер оне својим активностима настоје да им помогну и олакшају положај у складу са својим могућностима. Али то је недовољно, потребе су велике, истакнуто је на трибини, јер у Београду живи преко хиљаду одраслих особа и исто толико деце који смештај проналазе под отвореним небом, у шахтовима, вагонима, испод мостова... Проблем бескућника је сложен и тражи системски приступ. Одржавање ове трибине и целог фестивала и има за циљ да скрене пажњу најшире јавности на проблеме суграђана који живе без крова над главом. Урош Станковић је говорио како ВДС са преко седам ресора помаже социјално угроженим особама и посебно о Црквеној народној кухињи у којој се не траже документа да би се добио топли оброк у чистој и светлој трпезарији како доликује. Верско добротворно старатељство ће, уз Божју помоћ, наставити ово што сад ради уз свесрдно ангажовање волонтера који очима срца „виде” своје „невидљиве” суграђане, наше ближње који су у невољи, као што то од нас тражи Господ: “Кад учинисте једном од ове моје најмање браће мени учинисте” (Мт 25,40). Прихватилиште за одрасла лица „Уколико се „одвојите“ од уобичајеног читања Јеванђеља и прочитате га новим очима, ако погледате како је оно грађено видећете да у Јеванђељу нема ничег другог осим сусрета. То је сусрет Христа са апостолима, апостола са неким људима, неких људи са Христом, неких људи у Христовом присуству, неких људи ван Христа, поред Христа, против Христа.“ (Митрополит Антоније Блум, О сусрету). Нови сусрет са људима у Прихватилишту за одрасла лица имали су чланови Милосрдне секције Верског добротворног старатељства после недељне службе 7. октобра 2012. године, на празник светог Симона. Обишли смо собе у којима су корисници прихватилишта и попричали са њима. Прихватилиште је тренутно попуњено, али се гужва тек очекује са доласком зиме. Тада запослени дају све од себе да заштите од ниских температура свакога ко им се обрати, а атмосфера у прихватилишту постаје напетија. У једној од соба дочекали су нас разним питањима: који је број канцеларије ВДС-а , да ли и даље у ВДС-у постоје бесплатне зубарске услуге, којим данима се у црквеној кухињи служи одређена храна, да ли у ВДС-у неко може помоћи при тражењу посла. Сви су жељни разговора и свакоме треба информација. Људи су се навикли на наше посете, поручују црквене календаре, иконе њихове крсне славе и питају када долазимо поново. На крају посете Сузана Миловановић, координатор Прихватилишта, позвала је чланове Милосрдне секције на кафу у просторијама за запослене. Била је то идеална прилика да разменимо мишљења о недавно одржаној трибини „Невидљиви суграђани“ на тему бескућништва на којој су се срели представници ВДС-а, Дома за бескућнике, Центра за социјални рад и Хаусинг центра. Обрадовало нас је ово мало дружење као и уобичајена гостољубивост запослених у Прихватилишту. Ако се сада вратимо на речи митрополита Антонија Блума закључићемо као и он, да „човек треба да развије способност да сваког човека којег сретне - сретне, да види сваког човека, да чује сваког човека и осим тога да призна да и он има права да постоји, а то се опет веома ретко дешава. У сваком правом сусрету дато нам је да видимо нешто у човеку што није мрак, већ истински човек у њему. Иначе до сусрета није дошло.“ У свакој нашој посети учимо да сретнемо, видимо и чујемо људе које посећујемо. Да видимо истинског човека у њима јер као што су оци пустиње говорили, онај ко је видео брата свог видео је Бога свог. Извор: ВДС
-
- ArhiepiskopijaBeograd
- VDS
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Гватемала… експлозија Православља!
a Странице је објавио/ла Guest у Вести из Православних помесних Цркава
Гватемала, земља централне Америке, чије већинско становништво чине племена Маја, у наредним годинама ће, ако Бог да, постати стуб Православља у западној хемисфери. Тренутно је то најправославнија земља у западној хемисфери ако се узме у обзир проценат у односу на укупан број становника. Тужно је да док људи у Србији читају књиге и гледају филмове са наводним мајанским пророчанствима о крају света током ове, 2012. године, не знају да Маје … постају Православне! Хајде да кренемо од почетка. Гватемалци су млад народ, народ који испуњава заповест Господњу: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу“ (1 Мојс.1:28). То је народ са највећим наталитетом у западној хемисфери. 1900. године их је било 885 000 хиљада, а 2011. године 13 824 000 (13 МИЛИОНА 824 хиљада људи). Сиромашни, али радни и вредни људи, простосрдачни, једноставни. Припремљена земља срца за благу Христову реч. „Гле, изиђе Сијач да сије…“ (Мт. 13:3) Мати Инес и о.Михаил Семе Православља је у Гватемали Господ посејао преко мати Инес. Мати Инес је искрен човек, жељан Истине. Ради Истине је и напустила римокатолицизам и ушла у „стуб и тврђаву Истине“ (1 Тим.3:15) – Христову Цркву, Православну Цркву. Она је са још две монахиње (мати Маријом и мати Ивон) 1986. године основала манастир Свете Тројице недалеко од престонице Гватемале, Гватемала Ситија. Њихов манастир је од 1995. године у окриљу Антиохијске Православне Цркве. Тренутно се при самом манастиру гради ново сиротиште. Манастир Свете Тројице (Антиохијска Православна Црква) Ново сиротиште које се гради при манастиру Свете Тројице „Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући“ (Мт. 5:14-15). Мати Инес је вршећи заповести Господње показала да је верна слушкиња Господња, а Господ је учинио да власти препознају њену врлину. Државне власти су највеће сиротиште у земљи у престоници Гватемале предале на управљање мати Инес и њеним монахињама. Мати Инес тој деци дарује сигурно уточиште, храну, образовање, али што је најважније – дар живе вере у Господа, љубав према Њему. Кроз сиротиште је прошло око 1000 деце, преко 300 је усвојено од стране православних породица у Америци. Плод рада мати Инес види се у томе да ова деца и након одласка из сиротишта (нека од њих која су напуштена, враћају се родитељима) настављају да воде редован литургијски живот. „Подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву…“ (Јн. 4:35) о.Андрес Жирон Све је кренуло са оцем Андресом Жироном. Истакнути римокатолички свештеник, брижан за своју паству, борио се да најсиромашнији слојеви добију земљиште од државе да би преживели. 80-их година прошлог века предводио је чувени марш („La Marcha“) по целој Гватемали у борби да најсиромашнији добију земљиште и тако преживе. Био је посланик у скупштини Гватемале и представник Гватемале при Уједињеним нацијама. У својој борби успео је да својим рукама подигне 42 села и подигне 338 храмова за Гватемалце. Зато су му Маје безгранично лојалне и одане. „Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом.“ (Дела ап. 10:4). Међутим, што је још важније – о.Андрес је, поред тога што је човекољубац, пре свега – Богољубац. У својој потрази за Истином (у корист тој потрази биле су и околности да је о.Андрес због своје борбе за сиротињу дошао у сукоб са римокатоличким црквеним властима), изашао је из римокатолицизма и основао неканонску православну цркву Гватемале. Митрополит Атинагора мексички (Васељенска Патријаршија) Након неколико година, овај истинољубац са својом паством улази у Христову Цркву –улазе у окриље Васељенске Патријаршије, у састав митрополије мексичке на челу са митрополитом Атинагором. о.Андрес, Апостол Гватемале са собом у Цркву доводи и 200 000 људи! (две стотине хиљада људи!) Оно што радује је да ће, ако Бог да, у наредним годинама још десетине хиљада људи ући у Лађу Спасења, прећи из смрти у живот. Парохије у Малаги и Пинули… Свети Инокентије Московски, апостол Америке и Сибира је проповедајући на Аљасци говорио: „Видим у овоме један од путева Промисла да Православље уђе у Сједињене Америчке Државе.“ Надамо се да Дух Свети преко Гватемале отвара врата за велику мисију Православља у целој Латинској Америци. Надамо се једино да ће назив „Латинска Америка“ у будућности бити само споменик који подсећа на прошла времена, да ће у ускоро тај огромни континент дисати и живети Православљем, вером Апостола, вером Отаца… Ускоро ћемо Вам представити како изгледа живот Цркве у Гватемали… * Како им ми, њихова старија браћа, можемо помоћи? Они тамо немају ни најосновније. Немају ни делић онога на шта смо ми овде навикли. Реткост је и радост за њих ако имају иконицу или напрсни крстић. Можемо им послати џепне иконе Христа Спаситеља и Мајке Божије које би на полеђини имале Исусову молитву и „Достојно јест“ на шпанском. Такође, можемо им помоћи ако бисмо им, например, послали неколико стотина Јеванђеља од Марка на шпанском језику. Помозимо им да би нови Христови војници знали да нису сами, да су ушли у велику породицу и да их ми, иако далеко, иако другог језика, боје коже, менталитета, љубимо и волимо, да се за њих Пречистој молимо – јер смо једно у Христу Исусу, Господу нашем. Ако желите дасе прикључите пројекту „500×100“ пишите на [email protected] да бисмо Вас прикључили листи приложника. Чујмо великог Христовог апостола, светог Макарија Невског: „Не може свако да буде проповедник Вере међу невернима. Нису сви Апостоли, нису сви благовесници. Међутим, сваки верујући човек може да помаже проповедницима. Православни хришћани! Покажите Вашу љубав према Христу. Помозите нашим мисијама вашим појачаним прилозима за дело Христово” Станоје Станковић Уредник ПМЦ „о.Данил Сисојев“ Штићеници м.Инес Сирочићи мати Инес певају тропар Педесетнице- 7 коментара
-
Učenicima na Vračaru opština dala 540 laptopova koji u sebi sadrže igricu homoseksualnog sadržaja BEOGRAD - Poklonu se u zube (ne) gleda! „Vračunari“ koje je opština uručila deci 10. novembra u sebi sadrže igricu, vrstu pasijansa, pod imenom „Gordon homoseksualac“. Otac jednog deteta koje je dobilo ovaj računar rekao je za Kurir da je bio zgrožen kad je video o čemu je reč. - Pravilo u igrici je da se slažu karte dok se ne dođe do zbira 11. Ono što je skandalozno jeste pravilo da se žandar stavlja na žandara, što u normalnom pasijansu nije slučaj, već se žandar stavlja na damu - kaže on i nastavlja: - Ja samo želim da dobijem objašnjenje. Da li na ovaj način neko namerno pokušava da ovako obrazuje našu decu? - pita se ogorčeni otac i dodaje da je njegova jedina želja da se ovo obriše s računara i da se na taj način najmlađi zaštite od ovakvih sadržaja. Programom koji je nazvan „Vračunari na dar“ podeljeno je ukupno 540 laptopova i učenici su dobili mogućnost da ih koriste do kraja osnovne škole. Njihove glavne funkcije trebalo bi da budu razvoj informatičke pismenosti dece i pomoć u bržem i lakšem savladavanju gradiva, ali izgleda da u sebi sadrže i ono što ne odgovara tim osnovnim ciljevima. Predsednik opštine Vračar Branimir Kuzmanović, koji je i uručivao ovaj poklon osnovcima, kaže da se greška verovatno potkrala tokom prevoda ove aplikacije na ćirilicu. - Izvinjavamo se zbog greške, ali to je bilo iz želje da koristimo operativni sistem na ćirilici, da bi deci bilo bliskije i lakše korišćenje računara. Naravno da ćemo odmah uputiti zahtev da se to što pre ispravi - dodao je Kuzmanović. Iz Ministarstva prosvete rekli su nam da se obratimo Gradskom sekretarijatu obrazovanja jer je ceo program organizovala jedna beogradska opština. IZVOR
-
И прскају нам главу са водицу Поп је онАј што пева песму када неко умре Поп носи сукњу и црне патике Има беретку и црни мантил.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.