Претражи Живе Речи Утехе

Iako je u matematici najbolja takmičarka na svetu i toga je i te kako svesna, Jelena Ivančić (18) iz Beograda ne pridaje veliki značaj pojavljivanju u medijima, već isključivo radu. Jer, kako ova skromna devojka kaže za Priče sa dušom, drago joj je što svojom pričom i uspesima motiviše vršnjake i one mlađe od nje, ali pre svega mora da nastavi dalje i da se usmeri na rad, a ne previše da se obazire na to što se za nju u javnosti više zna nego ranije i što je ljudi zaustavljaju na ulici da bi joj čestitali.

“Primih prvake pre tri dana. Slatki, veseli, krezubi, širokih osmeha… Radujem se đacima prvacima uvek. No, moram priznati da sam ove godine iznenađena. Da ne kažem – šokirana! Većina dece ne izgovara pojedine glasove, a nekoliko njih ne izgovara većinu glasova. „Usitejice, vesi mi peukle, mama nije imaua vemena da me nauci!“ Tri puta sam tražila da mi ponovi rečenicu, dok nisam shvatila šta želi! Znam ja šta je u pitanju, ali sam i dalje u šoku. Ne zbog te rečenice. Nego zbog toga što roditelji toliko malo vode računa o deci. Ali im zato kupuju satiće- smartiće i patike koje moraju jaako da čuvaju jer: „Molim te, učiteljice, obriši mi patike, tata će me ubiti na mestu ako vidi da su prljave, dao je silne pare za njih!“ Nađite vremena za svoju decu! Ne dozvolite da maternji jezik uče slušajući crtaće i ponavljajući reči onako kako ih sa TV-a ili kompjutera čuju. Igranje na tabletu nije smisao odrastanja. Lutka ginjola kroz koju sam se danas obratila đacima, držala im je pažnju duže nego bilo koja igrica, verujte mi! Nije mi se do sad dogodilo da deca ne znaju šta znači „grafitna olovka“. Nije mi se dogodilo da ne znaju da povuku liniju „od- do“. Troje učenika ne zna svoje prezime. A jedan ne zna kako je mami pravo ime,kaže da je svi zovu Beba. Ali, roditelji kažu: „Sve on (ona), zna! A meni je tako slaatko što ne govori „čisto“… Ima vremena, naučiće.“ Ima vremena? Koliko?

Да ли гледате КотраВизију? Наравно, не гледате, ви сте опозиционари. Фуј КонтраВизија и зли Пајкић. Елем у новој емисији Лава Пајкића, која је наравно у служби актуелне власти, што није спорно, јелте, иде улична анкета у којој се провлачи подметачина како Александар Невски жели да врати свој орден који је продао Вучићу. Омладина, која је учествовала у овој анкети, нема појма ко је Александар Невски. Критикују Невског због тога што је "продао" орден Вучићу. Занимљиво је да се анкета снима на локацији која је на мање од 2 километра од цркве посвећене Александру Невском. Пајкић је овим уличним анкетама показао колики смо Американци, а сад видимо и колико смо клерикална држава, како неки злонамерно желе да нас представе. Омладина просто нема појма ко је Невски, иако им је његова црква на километар и нешто од носа. Било би више логично да неки Суботичани или Новосађани не знају ко је Невски, али је мало неуобичајено да баш Београђани, који једини у Србији имају цркву посвећену Невском, немају појма ко је он. Ово је омладина која је ишла на веронауку. То су те генерације. Шта су они тамо учили и научили када не знају да у њиховом граду постоји црква посвећена светитељу Александру Невском? Замислите сад неког Француза, Парижанина, да га зауставе неки туристи и питају где се налази црква Светог Германа, или Нотр-дам, или неки други сакрални објекат и да он не зна. Мало вероватно. А што смо ми онда толико верски необразовани и где је тај клерикализам и клеронационализам о коме либерални медији и НВО стално трубе?

Životna priča devojčice (8) i dečaka (6), koji su zbog zanemarivanja oduzeti roditelja i njihove hraniteljke Nataše Jenić (34) iz sela Mustafić u istočnoj Srbiji, dokaz su da su sve nedaće premostive kada se voli i bori svim srcem. Foto: Privatna arhivaHraniteljka Nataša Jenić sa svojom porodicom i troje mališana o kojima brine Naime, Nataša koja je mama dvoje dece, pre četiri godine odlučila je da svoju nesebičnu ljubav podeli i sa mališanima koji je nisu imali u biološkoj porodici, te je postala njihov hranitelj. Mlada žena je u malom mestu živela sa suprugom, dva deteta i svekrvom. Kako kaže, svakodnevica je bila prilično monotona, posao nije mogla da pronađe, a siromaštvo se osećalo u vazduhu. Želela je da monotoniju promeni, da se posveti nečemu što će biti i lepo i humano, ali i korisno. Odlučila je svoju ljubav da deci koja je nisu dobila od svojih roditelja. - Nikada neću zaboraviti dan kada su mi doveli dečaka i devojčicu, prelepih osmeha, tako sićušnih i slatkih. Nažalost, deca su imala hidrocefalus (povećana količina moždane tečnosti - vodena glava), a devojčica i poremećaj u razvoju. Nisam mogla ni da pretpostavim kakvu ću golgotu proći. Život je rešio da se poigra njihovim sudbinama i da ih u najranijem detinjstvu baci u paklene muke - priča za “Blic” Nataša, hrabra žena velikog srca. Nakon godinu dana od dolaska dece u selo kraj Majdanpeka, devojčica je počela da oseća nove tegobe. - Malena je imala temperaturu, povraćala je, osećala bolove. Vodili smo je od lekara do lekara i niko nije znao šta joj je. Bolovi su bili ogromni, ona se uvijala i osećala mnogo loše. Hitno smo došli na lečenje u Beograd, gde su dijagnostikovali karcinom pluća - priseća se Nataša. Teška borba počela je 2014. godine kada je biopsijom na VMA otkriveno da je reč o zloćudnom tumoru. - Dren direktno u pluća, devojčica koja jauče od bolova, bolnička soba - izgledalo je da se sprema velika katastrofa. U septembru 2014. godine ona je operisana da bi se tumor vrlo brzo vratio, pa je već u decembru ponovo morala pod nož. U Novu 2015. ušli smo sa saznanjem da se tumor ponovo vratio, pa je u januaru operisana i treći put. Nakon toga smo krenuli s terapijama - primila je 28 zračnih i šest hemioterapija. Svima nam je teško palo. Troje mališana kod kuće, moja biološka deca, tada od 13 i devet godina, i dečak na hraniteljstvu koji je imao dve. Veliku pomoć sam imala od supruga koji je o njima brinuo dok sam ja sa devojčicom bila u bolnici - priča nam Nataša.

Policijski auto na čelu kolone blješti sa uključenim svim rotacijama, iza njega džip sa velikim zvučnicima sa kojih odjekuju srpske božične pesme. Potom kolona automobila. Bruje sirene, svetle baklje. Sa prozora, iz dvorišta, Amerikanci koji su proslavili Božić pre dve nedelje, pozdravljaju svoje komšije Srbe. Od sirena jedva se probija uzvikivanje: “Meri krismas“, „Srećan Božić“! Foto: RAS SrbijaOvako je počelo: Crkvenjak Majk sprema se za božićnu gozbu u Midlandu Na Badnji dan i Božić zatekli smo se sa Srbima u Midlandu. Varošici u Pensilvaniji na 40 kilometara od Pitsburga. Danas ovde živi oko 150 porodica, i iako ima mešovitih brakova deklarišu se po veri – pravoslavlju. Žene poreklom Srpkinje u šali kažu da ih muževi slušaju pa se većina pokrstila i danas su Irci, Nemci, Italijani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ako neko iz Amerike očekuje slavljenje Badnjeg dana i Božića kao usputnu stavku, davno zaboravljenu tradiciju predaka, prevario se. Kao malo gde, poreklom Srbi u Midlandu, danas sa imenima po kojima se nikada ne bi pretpostavilo da su iz Šumadije ili Like, žive tradiciju i običaje države u kojoj nikada nisu bili. Vole tu na mapi daleku Srbiju iako je ne znaju, iako nikada nisu bili, iako tamo nikoga nemaju. Foto: RAS Srbija - Izvinite, kuda treba da vozim, prvi put sam u koloni. Znam da obilazimo ulice, ali koje? Inače, danas mi je rođendan – kaže mladi policajac Kajl, šef stanice.