Нинино писмо

[АлександраВ]

НИНИНО ПИСМО - како се заправо све догодило и молба за помоћ

Помаже Бог драги наши!

Мир Божији, Христос се роди!

Пишемо са великом надом у вашу помоћ. Сигурни смо да ће се у једном кутку вашег срца наћи малено место за нас. За оне који не знају, у нашој породици има нас петоро: супруг Дејан (апсолв. астрофизике), ја његова супруга Нина (економиста) и троје деце – Јана (8), Петра (6) и Симеон (3). Налазимо се тренутно у једној тужној причи. Живот нам се потпуно преокренуо, за само неколико минута изгубили смо све. Наш подстанарски стан, у Улици Дорјанска 12а, са свим нашим намештајем и покућством је потпуно уништен. Изгорео је у пожару који је све што смо имали и са радошћу стицали прогутао – од дечијих књига, одеће, обуће, пешкира, постељине, кућне библилотеке, до технике и намештаја. Нисмо успели да сачувамо ни једну дечију чарапицу. У обавези смо да стан у потпуности реновирамо, а материјална штета је веома велика. Живимо у великом грчу и секирацији док се то не деси. Једва састављајући крај с крајем, ми нисмо у могућности сами обновити ни један једини прозор. Преостаје нам само да се уздамо у Божију помоћ и помоћ добрих људи који би нам помогли као својим ближњима. Верујемо да нам можете помоћи, било лично, било препорукама код других људи. Они који су нам до сада помагали, обули нас, обукли, нахранили, обезбедили нам сво посуђе, дали новац – њима бескрајно хвала, носимо вас у својим срцима и у нашим сте молитвама. Сада када нам је најтеже, ви сте наша утеха и наша нада.

Све се догодило у недељу, 18. децембра 2016. након литургије и свете причести. Верујем да нас је то и спасило погубних последица које су могле да се догоде. Била сам кући сама са сво троје деце. Размишљајући одакле да почнем сређивати стан, одлучила сам се да кренем баш од собе у којој је пожар зачет. Мислим да то није била случајност. Била сам сведок, заједно са нашом децом момента када се мали калорифет од 1000 динара, са којим смо се помало загревали запалио, упалио чаршав на кревету на спрат, а затим је у пола минуте све букнуло неописиво брзо и страшно. Као да ме је нека невидљива сила водила, управљајући свим мојим поступцима, осетила сам огромну храброст, исчупала голим рукама калорифер из струје, покушала угасити ватру водом, а онда, ипак тренутно шокирана брзином којом се све одвијало, повела сам децу ка излазу из стана. После првог неуспелог покушаја да напустимо стан, јер врата нису могла да се отворе од вакума који је нагло настао, дозивања у помоћ са терасе, успели смо да отворимо врата и напустимо стан спашени. Да сам којим случајем била у другој просторији, сигурна сам да би последице биле погубне. Док бих у кухињи кувала ручак, ко зна докле би ватра стигла и да ли би могли да се пробијемо до излазних врата. У хладан децембрски дан закорачили смо боси и без зимских јакни. Тог момента, кроз само неколико минута, започиње наш нови живот из почетка – без игде ичега, али заједно и неповређени ипак смо били срећници. Тај осећај не могу описати – иако сам добро запамтила велике пламене језике који језиво и оштро јуре и гутају све пред собом, ипак у тренутном шоку, убрзо сам у срцу била прилично смирена, не пустивши ни једне сузе, не жалећи ни за једном ствари коју смо са муком стицали. Тога дана и свих наредних, у једном кутку мог срца тињала је тиха радост што смо спасени, живи, заједно... Непроцењиво је то осећање које након великог губитка теши, тај мир који сам осећала у дубини душе. Да ми је неко причао да ће се све ово догодити и да ћу се ја тако прибрано осећати, не бих му нипошто веровала.

Након неколико врло драматичних дана, усељавамо се у други подстанарски стан без иједне своје ствари. Стан нам је пронашла једна нова, драга пријатељица са Форума. Тако почиње то мало чудо за нас, да се нађе толико добрих, непознатих људи који су простодушно, дороћудно и са љубављу навирали као река кроз наш мали стан. Доносили су зимницу, посуђе, постељину, обућу и одећу на чему смо бескрајно захвални. Захваљујући њима, сада имамо скоро обезбеђене основне услове за нормалан живот. Међутим, новца са којим морамо средити изгорели стан, се ипак врло мало сакупило. Још увек нисмо успели да својим апелом за помоћ допремо до неких имућнијих људи, који имају шира и утицајнија познанства од нас и који би нам материјално помогли, било својим препорукама или лично. За нас који смо све до сада врло скромно живели, ово је непојмљиво велика сума. Појављивали смо се у медијима – тв Прва у вестима и емисији 150 минута, у Блиц новинама, и на многим црквеним порталима... Да наша животна прича буде још тежа, године 2002. купили смо стан у изградњи, који смо у целости исплатили у Улици Срнетичка 29 на Карабурми, али смо наивно преварени од стране грађевинске мафије. Стан никада није изграђен и свих ових година остали смо подстанари, не својом кривицом. И супруг и ја само незапослени, тренутно живимо од његових давања приватних часова математике и физике и свих година се свакодневно боримо са немаштином. Ми немамо никога од родбине ко би нам помогао, од почетка нашег брака пробијамо се кроз живот сами. Скоро никада нам нико ништа није дао, све смо сами стекли и све то што смо стекли је отишло у неповрат. Претворило се у прах и пепео. Међутим, ми смо ипак срећници јер смо сви заједно, живи и здрави. То што имамо једни друге нам даје снагу да не клонемо духом и срцем не малаксамо.

Имамо велику наду да ће добри Господ учинити да из свега изађемо као победници. Он који целу васиону под уздама својим држи, звезде и читав космос устројава, верујемо да ће нам помоћи преко добрих и племенитих људи. Велика поука ове приче нам је, не давати превелики значај материјалним стварима, не гомилати их јер су оне прах и пепео, што је у нашој причи буквално тако и било. Ипак са собом ништа не можемо понети када се наш живот заврши. Лепо је бити срећан са малим, да кад се око себе осврнемо, угледамо прави и истински живот који ни један пожар не може уништити.

Све вас поздрављамо пуно и шаљемо вам широке загрљаје, најсветлије осмехе и тихе откуцаје наших срца која према вама осећају велику захвалност.

Неизмерно захвални унаред, породица Рајковић.

 

 

[JESSY]

svaka cast Nini i Dejanu na tolikoj veri u Gospoda, jer su na taj nacin stekli hrabrost, smirenje, trpljenje i iznad svega ljubav....

prosto je facinantno kako su oni sve to podneli i kako se dalje nose sa nedacama....za sve....

Nina i Dejane, ovde sa nama mozete da podelite sve vase brige...i pisite sta vam je potrebno (osim novca, to se podrazumeva)....