Зоран Ђуровић: Свети Јустин Поповић — саучесник у талибанизацији Срба

[Zoran Đurović]

Зоран Ђуровић: Свети Јустин Поповић — саучесник у талибанизацији Срба

 

У овој ноти, пошто ћу се осврнути само на једну стварчицу у Јустина, у преамболи велим да сам још од 1988 кад сам уписао Богословски факултет СПЦ помињао њега и Николаја као свеце у мојим молитвама, мада они тада нису били канонизовани. Дакле, овај осврт нема никакве намере да оспорава Јустинову светост, него да помогне младим теолозима да зрело приступе истраживању његове мисли.

Већ сам у неколико текстова поменуо да Јустин или прећуткује или забашурује ствари које се не уклапају у његову зилотску доктрину. Није да артемити и слични не разумеју шта је он говорио, него је то једноставно тако и као погрешно у његовој теологији мора да се одбаци. Мој поступак је овде сличан ономе који је имао св. Августин приликом обрачунавања са погрешним учењем св. Кипријана на кога су се тадашњи јеретици позивали (донатисти). Поштује се светац, погрешно у учењу се жигоше. Није Августин рекао донатистима: Ви нисте разумели Кипријана — не, то би било непоштено избегавање проблема и вређање интелигенције тих јеретика.

Преп. Јустин Поповић

Ево примера из трећег тома Јустинове Догматике (наводим по пдф верзији, стр. 645, параграф Свете Тајне): „Свете тајне су свештенорадње, кроз које се верницима на видљив начин даје невидљива благодат Божија... Свете тајне се налазе у Цркви, и оне су неопходне за  чланове Цркве. То је Црква изразила у десетом члану Символа вере који гласи: Исповедам једно крштење зa опроштај грехова. — Иако се у овом члану спомиње само тајна крштења, ипак се ту подразумевају и остале тајне. У Символу вере се помиње само света тајна крштења зато што се њоме улази у Цркву и постаје члан Цркве која чува и обавља остале свете тајне. Када се човек крсти, он тиме стиче право на све остале свете тајне. Но постоји још један разлог због кога је у Символу вере, споменуто само крштење. Тај је разлог у томе што је у прва времена хришћанства постојала сумња да ли треба поново крштавати оне који су привремено отпали од вере у неку јерес, па се поново врате правој вери. Црква је решила да их не треба поново крштавати, и то истакла у Символу вере речима: Исповедам једно крштење“.

Ово тумачење је најобичније подметање рога за свећу, јер преп. Јустин није могао да прихвати чињеницу да су канони 7 II Вас. сабора и 95 Трулског признали крштење јеретика. Јустин је добро разумео шта су ови сабори урадили, али сада хоће да нас убеди да су поменути јеретици били у цркви крштени — што аутоматски значи да им је крштење валидно — а не у јереси. То нема благе везе са историјом, са реалношћу. Можемо само да му се насмејемо на овај „егзегетски“покушај. Нећу чак ни да наводим текстове који би показали сав бесмисао овог тумачења. То сваки научник зна. Црква је прихватила крштење јеретика у њиховој заједници.

То пак није Јустин прихватио, али ни део његових ученика. Артемије никако, пензионисани владика Атанасије Јевтић је негде на пола пута. Ипак, њима није јасно како то да крштење може да буде ван цркве. Не разумеју Августиново: Неке црква рађа унутра, неке ван себе. Јустинови пак „унуци“, дечанци, данас покрштавају католике...

Волим ја Јустина, али он не може да замени ауторитет васионских сабора. Интересантна је Јевтићева „хибридна“ позиција. Он покушава да сачува козу и купус, односно Кипријанову идеју да нема крштења ван цркве и каноне који признају то крштење. Зато вели да је јеретичко крштење у назнаци, јесте, али није баш право. Мало нејасна позиција. Али да чујемо Атанасија.

Тумачећи 46 кан Апостола, вели: „Овај, као и други Св. Канони... јасно показују да изван Цркве нема Светих Тајни. Истинско и спасоносно Крштење је једно, предато нам од Господа, Апостола и Отаца... а јеретичко 'крштење' је уствари оскврњење. Непотпуна крштења од неких раскола и повратника из мањих јереси допуњује се у Цркви Светим Миропомазањем. Садашњи псевдозилоти тзв. 'Старокалендарци', који прекрштавају православне хришћане (под изговором 'новог календара' и 'екуменизма'), они, сходно овом канону, исмејавају Крст и смрт Господњу“.

Еп. Атанасије Јевтић

Тачно је да овај канон „показује да изван Цркве нема Светих Тајни“. То је Кипријанов став. Но, Атанасије не разуме, или неће да разуме, да је овај став одбачен васељенским канонима који су каснији. Не могу да се ови канони стрпају у једну врећу. Они су антагонистички. Овај је архаичан, васељенски су га одбацили. Овај канон тражи само прекрштавање, ништа друго. Зато су небогословске даље Атанасијеве интервенције, а које немају везе са текстом овог канона: „Непотпуна крштења... допуњују се Миропомазањем. Садашњи псевдозилоти... који прекрштавају православне хришћане“. Не постоји непотпуно крштење, као што миропомазање није замена или допуна крштења. Тако нешто не постоји у богословској науци. Псеудозилоти пак раде исправно, када се суди по овом канону.

Та збрканост се види и када Атанасије тумачи 7 II Вас.: „Ово свакако не значи да Прав. Црква 'признаје Св. Тајне' изван Цркве, него сведочи о томе да извесне јереси, настале отцепљењем од Цркве, нису сасвим изгубиле сваку везу са њом, него су Црквом на свој начин 'маркиране', 'ознамењене', и ти 'знакови' могу бити Духом Светим, у Цркви, кад јој приступе, оживотворени, јер се они прикалемљују живом организму Тела Христовог (као рањени, засушени, или привремено отсечени удови). То је смисао и примене на њих спасоносне Икономије црквене, којом се такви присаједињују и приопштавају Божанској Икономији спасења=Цркви“.

Напротив, овај канон признаје сакраментално крштење изван цркве. Како то Атанасије не може да прихвати, мора да измени и сам текст 95 Трул: „Несторијанци... и Евтихијанци...,  тј. монофизити, које је, уз Евтиха, предводио Диоскор Александријски..., ове две јереси, пошто не греше у вери у Св. Тројицу... примају се не крштењем, него одрицањем од јереси и Св. Миром“. Атанасије фалсификује канон. Наиме, тамо су наведене 3 групе: 1) који не верују у Тројицу, наново се крштавају (тј. по први пут); 2) Који не верују сасвим исправно у Тројицу примају се кроз миропомазање; 3) Који верују исправно у Тројицу, али су у христологији мањкави, примају се кроз одрицање од јереси и без миропомазања. Зато је нелогична Атанасијева последња реченица.

Св. Кипријан Картагински

Да ли је реч о некаквој омашци код једног од најзначајнијих теолога на српској сцени? Никако. Он мора да убаци миропомазање због својих погрешних претпоставки. Верује да нема тајне ван православне цркве, тако да Миро, акција Духа Светога оживљава мртворођене католике (да њих наведем за пример). Ако нема миропомазања, то сигурно значи да је крштење валидно и истинско, тј. сакраментално. Без миропомазања нема шта да се „доради“, „поправи“ у јеретичком крштењу. Оно је пуно, и тога је Атанасије свестан, па би зато да миропомаже и монофизите и несторијанце. Али то не ради Трул 95. Чак и без несторијанаца јасно је да су канони признали јеретичко крштење иако је било и миропомазања. То је одвојена тајна и она не „дорађује“ крштење које је савршено.

Као што је Јустин прибегао лажирању проблема крштења у раној цркви, тако је нешто урадио и Атанасије. Међутим, њихова полазишна тачка је погрешна, јер покушавају на силу да задрже Кипријаново решење, али је оно одбачено од цркве. Са Јустином не можемо у екуменски дијалог. Ту је анатемисани Артемије у праву. Јустиново уверење да је црква са јасно одређеним видљивим границама је у Артемија постала карикатурална, али доследна. Зато он са правом може да тврди како је СПЦ отпала од њега, а не он од ње. То јесте трагикомично али је доследно Авиној еклисиологији.

Прихвативши јеретичко крштење (иако као своје), црква је раширила своје границе и смањила тензију која се има кроз држање ексклузивитета. Јустинова доктрина поводом овог питања није православна, као што није ни Артемијева ни Атанасијева.

 

Зоран Ђуровић

Рим, 6.10.2016        

[Broken]

Оче, де , појасни мало. Ово што наводиш од преподобног Јустина, болдовани део текста, ја стварно не видим да он ту мисли на оне који су примили јеретичко крштење, него ми више изгледа да мисли на оне који су примили православно крштење па онда склизнули привремено у неку јерес из које, на крају, желе опет да се врате Великој Цркви. Ако су "привремено отпали" значи да су пре тога били присаједињени ?

П.С. Немој, молим те, да ме вређаш и будеш груб према мени из љубави и ради спасења, осетљив сам и слабо подносим.

[Кратос]

1 hour ago, Zoran Đurović рече

2) Који не верују сасвим исправно у Тројицу примају се кроз миропомазање

Znači po ovome Pravoslavna Crkva priznaje katoličko krštenje i činom miropomazanja vraća katolike pod svoje okrilje?Ne moraju da se odreknu ne baš sasvim ispravnog verovanja u Sv.Trojicu već samo da prime pomazanje?

[Goku]

41 minutes ago, Broken рече

П.С. Немој, молим те, да ме вређаш и будеш груб према мени из љубави и ради спасења, осетљив сам и слабо подносим.

Izvinjavam se i O. Zoranu i Broken-u, ali kad se ne udavih od smijeha na ovo.

[Кратос]

I avo da iskoristim ovu temu da te pitam za ove stihove:

 

[Zoran Đurović]

1 hour ago, Broken рече

Оче, де , појасни мало. Ово што наводиш од преподобног Јустина, болдовани део текста, ја стварно не видим да он ту мисли на оне који су примили јеретичко крштење, него ми више изгледа да мисли на оне који су примили православно крштење па онда склизнули привремено у неку јерес из које, на крају, желе опет да се врате Великој Цркви. Ако су "привремено отпали" значи да су пре тога били присаједињени ?

П.С. Немој, молим те, да ме вређаш и будеш груб према мени из љубави и ради спасења, осетљив сам и слабо подносим.

То и ја кажем. Добро си разумео Јустина. А проблем прекрштавања није био у томе што он представља него у томе да ли признајемо јеретичко крштење које је обављено у јереси. Јустин би хтео да нас претури, пада на мала врата увуче причу како је црква уствари прихватила црквено крштење! А то уопште није био проблем. 

[Zoran Đurović]

22 minutes ago, Kratos рече

Znači po ovome Pravoslavna Crkva priznaje katoličko krštenje i činom miropomazanja vraća katolike pod svoje okrilje?Ne moraju da se odreknu ne baš sasvim ispravnog verovanja u Sv.Trojicu već samo da prime pomazanje?

И да изговарају Вјерују без филиокве. Крштење им се признаје, као и свештенство. Зато се само миропомазују.

[Zoran Đurović]

22 minutes ago, Goku рече

Izvinjavam se i O. Zoranu i Broken-u, ali kad se ne udavih od smijeha na ovo.

[александар живаљев]

5 minutes ago, Zoran Đurović рече

Крштење им се признаје, као и свештенство.

Којим васионским сабором?

Овима оцима на Криту, то није било јасно: па су затражили од "инославних хришћана који себе сматрају историјским Црквама да се изјасне о статусу својих светих тајни и апостолског прејемства"?

Стално ми бјежиш са теме Крита, Аво.

Иначе и мени се у сну јавља отац Јустин Преподобни ових ноћи.

[Zoran Đurović]

16 minutes ago, Kratos рече

I avo da iskoristim ovu temu da te pitam za ove stihove:

 

Ис Хс је првенац у свему. Иако су се неки узнели временски гкедано, из наше перспективе пре њега на небо, нису пре јер је то есхатолошки догађај (горе нема нашег времена). Зато је он сишао као цео (оваплоћени Логос). Не у аполинаријевском смислу да је спустио тело са неба, него у смислу да је тај оваплоћени, васкрсли, вазнети и есхатолошки Хр стварност коју смо видели у историји. Не може да се односи на Логоса самог, јер он није Син Човечији. Не може да се тумачи ни општењем својстава природа јер је јасно по Јн да овде нема преносног смисла, односно да на себе приписује својство узете природе или супротно. Јесте се Логос спустио, али у нашој равни, док је у небеској безвремени догађај у питању. Он је тамо реалан. Зато вели да се спустио као цео, као Син Човечији. Ја бих у овом правцу тражио одговор на ово тешко питање.  

[Кратос]

3 minutes ago, Zoran Đurović рече

Ис Хс је првенац у свему. Иако су се неки узнели временски гкедано, из наше перспективе пре њега на небо, нису пре јер је то есхатолошки догађај (горе нема нашег времена). Зато је он сишао као цео (оваплоћени Логос). Не у аполинаријевском смислу да је спустио тело са неба, него у смислу да је тај оваплоћени, васкрсли, вазнети и есхатолошки Хр стварност коју смо видели у историји. Не може да се односи на Логоса самог, јер он није Син Човечији. Не може да се тумачи ни општењем својстава природа јер је јасно по Јн да овде нема преносног смисла, односно да на себе приписује својство узете природе или супротно. Јесте се Логос спустио, али у нашој равни, док је у небеској безвремени догађај у питању. Он је тамо реалан. Зато вели да се спустио као цео, као Син Човечији. Ја бих у овом правцу тражио одговор на ово тешко питање.  

Da eshatološka perspektiva mi jedno od rešenja.Druga mi je bila Hristovo saživljavanje sa ljudskom prirodom,odnosna njena izuzetna prisnost sa Ipostasju Logosa,da on kada govori o sebi govori kao da je ona oduvek ispostazirana u Njegovoj Ličnosti i pre samog istorijskog ovaploćenja.U svakom slučaju zanimljivo i kako kažeš teško pitanje.Pitao sam i o.Savu da vidim šta će on da kaže na tu temu.

Hvala avo na odgovoru.

[Zoran Đurović]

8 minutes ago, александар живаљев рече

Којим васионским сабором?

Овима оцима на Криту, то није било јасно: па су затражили од "инославних хришћана који себе сматрају историјским Црквама да се изјасне о статусу својих светих тајни и апостолског прејемства"?

Стално ми бјежиш са теме Крита, Аво.

Иначе и мени се у сну јавља отац Јустин Преподобни ових ноћи.

Ниједним. Ствар је урађена по аналогији 7 2Вас и 95Тру. Јер тамо су 2-3 категорије одељених па се онда гледа у коју би католици спадали. Стављени су у оне који греше око тројице и зато се миропомазују. Таква је била пракса св. Саве и Марка Ефеског. Могу да се појаве разне јереси данас и увек ће бити разврставане по овим категоријама (Трула још прецизнија од 2Вас). 

Конфузију су направили Цг 1756 из шовинистичких разлога и који су супротни овим васељенским канонима. Дакле, не ради се о 2 једнако легитимне праксе, него се ради о једној која је православна (канонизована на вас саборима) и друге која је хетеродоксна, односно јеретичка (мада се о јереси може говорити тек по саборној осуди доктрине или јерерсијараха). Видети Пагодина како је оплео по овом Цг томосу. Ја делим Руску позицију. Никаквих нејасноћа нема. Јеретичко крштење је валидно и ту нема дискусије. Како они нису били на Криту, онда и ова конфузија око тајни.  

[Zoran Đurović]

9 minutes ago, Kratos рече

Da eshatološka perspektiva mi jedno od rešenja.Druga mi je bila Hristovo saživljavanje sa ljudskom prirodom,odnosna njena izuzetna prisnost sa Ipostasju Logosa,da on kada govori o sebi govori kao da je ona oduvek ispostazirana u Njegovoj Ličnosti i pre samog istorijskog ovaploćenja.U svakom slučaju zanimljivo i kako kažeš teško pitanje.Pitao sam i o.Savu da vidim šta će on da kaže na tu temu.

Hvala avo na odgovoru.

Нема на чему. Твоје решење је присутно у 99% отаца који су одговарали на ову тему. Само напред, Бибија и Оци и да се просвећујемо. Јер где је благо наше... 

[Broken]

36 minutes ago, Zoran Đurović рече

То и ја кажем. Добро си разумео Јустина. А проблем прекрштавања није био у томе што он представља него у томе да ли признајемо јеретичко крштење које је обављено у јереси. Јустин би хтео да нас претури, пада на мала врата увуче причу како је црква уствари прихватила црквено крштење! А то уопште није био проблем. 

Не знам. Не видим у оном цитату мишљење о. Јустина о јеретичком крштењу већ само о православнима који су отпали па се враћају. Просто, тај цитат ми не изгледа довољан да схавтимо његово размишљање о том проблему...бар ја не схватам.

[александар живаљев]

25 minutes ago, Zoran Đurović рече

Ниједним. Ствар је урађена по аналогији 7 2Вас и 95Тру. Јер тамо су 2-3 категорије одељених па се онда гледа у коју би католици спадали. Стављени су у оне који греше око тројице и зато се миропомазују. Таква је била пракса св. Саве и Марка Ефеског. Могу да се појаве разне јереси данас и увек ће бити разврставане по овим категоријама (Трула још прецизнија од 2Вас). 

Конфузију су направили Цг 1756 из шовинистичких разлога и који су супротни овим васељенским канонима.

Хвала на сјајном одговору. Е, да су Тебе позвали на Крит, можда би митрополит пергамски имао јачу потпору од епископа Максима.

Извини, ако скрећем мало са теме, али прокоментарисао бих прво наслов, а онда "оштрицу" Твог чланка. Прихватам, писао сам у теми о Стефану Првовенчаном Твој термин талибанизација, у смислу одсуства више духовне културе у корист ригидне ритуалности. Те "талибанизације", нажалост, имау и Цркви, можда у подједнакој мјери као у артемијевској и акакакијевској секти. Она, наравно, има свој "спољно-мисијски аспект" о коме данас расправљамо. Док је код католика ситуација јасна у односу на прихватање благодати код православних, док лутеранима не признају свештенство:

код нас православних те ствари нијесу рашчишћене. У том смислу, зрачење мисли Светог Старца Јустина није јако само код Срба, него можда и израженије код Јелина и Руса, нарочито монаха. Но, не треба Старца за то "чистити", Милан Ђ. Милићевић, био је само богслов-учитељац (због слабог здравља није отишао на Кијевску духовну академију) а доспио је до положаја предсједника Српске краљевске академије. Када га је један учени академик провоцирао питањем: како је то могуће?, одговорио је " Што сам могао урадио сам, а Ви радите боље, а сад ме оставите да радим!"

Тако, некако, и ја видим улогу и овоземаљског и сада светитељског "рада" оца Јустина, мада нијесам увјерен да су Срби толики јустиновци коликим се приказују. На канонизацији оца Јустина и Светог Старца Симеона Дајбабског, најсветијег Црногорца 20. вијека, било је једва 1500 вјерника уз све десетак аутобуса из Подгорице и Ваљева. Свеједно, било је молитвено величанствено и рекосмо: "Амин". Борци за вечеру гледали су у то доба пренос једне фудбалске утакмице на Јутјубу.

И сада долазим до оштрице Твог текста, упереног на то како ја схватам на садашње "јустиновце", прије свега, владику Атанасија. Он је на Криту изнио да је отац Јустин био екумениста и сада је логично очекивати да одговори на Твоје питање. Сви га знамо и волимо, биће ту "незнавени" итд, али је питање које Ти постављаш сасвим, у најмању руку, легитимно. Епископ бачки Иринеј се оградио од текста критског документа "Односи ПЦ са инославним хришћанима", налазећи у њему чак и јеретичке елементе (текст владике Иринеја је постављен на јелинском и руском у теми на поукама: Сабор на Криту). М. Амфилохије је само рекао да није потписао тај документ, не образлажући шире.

Ја некада "јустиновце" у шали називам "добри ђаци", то је педагошки феномен који испуњава готово половину Јеванђеља, и кажу Христос се никада није смијао, али сам ја сигуран некако да се том односу Учитељ- ученик до Педесетнице, итекако у себи слатко смијао.

Е, сада, "добри ђаци" треба да буду и добри пастири и да изнесу учење на тему коју покрећеш.

П.С. Када су на Коларцу по упокојењу Блаженог Спомена Патријарха Павла, говорили мјестобљуститељ Амфилохије, тадашњи епископ нишки Иринеј и др Жарко Видовић, +Иринеј изнесе како је +Павле тражио по избору за епископа, тражио савјет и благослав старца Јустина: да ли да се прихвати те службе. Старац му одговори: обавезно. М. Амфилохије то прокоментариса: "То нијесам знао". Е, зато што то нијеси знао, нећеш постати патријарх, помислих тада.

Опрости што продужих.