О Светом и Великом Сабору Православне Цркве

[АлександраВ]

О Светом и Великом Сабору Православне Цркве

9. Јун 2016 - 9:08

1. Порука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве поводом сазивања Светог и Великог Сабора на Криту, о празнику Свете Тројице, од 17. до 27. јуна текуће године

Свети Архијерејски Сабор
Српске Православне Цркве
Бр. 62/зап.164
25. мај 2016. године
у Београду

ПОРУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Првојерарсима и Свештеним Синодима помесних Православних Цркава

У данима најрадоснијег хришћанског Празника, који сваког човека и сву творевину испуњава саборним смислом и благовешћу спасења у Христу, поздрављамо сазивање аутокефалних Православних Цркава на Свети и Велики Сабор, који ће, ако Бог дâ, бити одржан у Православној академији на Криту о Педесетници, од 17. до 26. јуна 2016. године.

У братској љубави, са одговорношћу и великим надама размишљајући о овом Светом и Великом Сабору за време саборског заседања наше помесне Цркве, подсећамо себе и друге на то да Црква Православна јесте Сабор, од Бога сазван у Христу и Његовим Духом надахнут, као што је то био и Сабор светих апостола, који је за своје руководство имао речи: „Изволи се Духу Светом и нама” (Дела ап. 15, 28). Радујемо се почетку Светог и Великог Сабора на празник Силаска Светог Духа пошто он јесте и треба да буде светодуховски, педесетнички догађај заједнице (κοινωνία) Цркава. Сабрани да „сагласно славимо Свесветога Духа”, ми верујемо да онде где је Црква, тамо је и Дух Божји; и где је Дух Божји, онде је и Црква и свака благодат, а Дух је истина” (свети Иринеј Лионски, Против јереси 3, 2, 4, 1).

Са овом свешћу о величини и значају Сабора, ми се са свештеним трепетом питамо да ли предстојећи Сабор испуњава критеријуме и меру истинских Сабора из историје Православне Цркве. Питамо се такође да ли ће Сабор изразити јединство Цркве Христове у Духу Светоме, на славу Бога Оца, оно јединство које стално сведочимо и призивамо у светој Литургији: „Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа...” Подсећамо себе и друге: то јединство јесте конкретно јединство по слици Свете Тројице (Јов. 17, 21), јединство Тела Христовог, „благовољењем Оца...  заједништвом Духа Светога”. То је јединство у Једноме Христу као Једној и Јединој Глави богочовечанског Тела Цркве као Дома Очевог, Обиталишта Духа Светога и Тела Христа Спаситеља.

Удубљујући се мислима и осећањима у тему предстојећег Сабора, ми се са разлогом питамо да ли и у којој мери припремљени Сабор изражава Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву (како исповедамо у Символу вере). Стога, свестан историјског значаја овог Великог Сабора за сведочење и мисију Цркве Православне у савременом свету, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве по питању састава темâ и правилника о раду Светог и Великог Сабора износи пред Предстојатеље и Свештене Синоде помесних Православних Цркава своје следеће ставове:

1. По питању усвојеног Правилника организације рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве, сматрамо да се њиме уводи пракса непозната досадашњим саборима Православне Цркве, понајвише због неједнакости и неравноправности свих епископа на Сабору. Не препознајемо у њему вековно живо саборско Предање сазивања, председавања на Сабору, одржавања Сабора и руковођења њиме. Нико у историји није Сабору унапред одређивао и прописивао правилник рада него је то сâм Свети Сабор својом саборношћу остваривао. Могао би се стећу утисак да се наглашавањем извесних „права” сазивања и председавања Сабор ставља у функцију једнога човека, па макар он био и први. А свети апостол Павле поручује: „Чашћу чините једни друге већима од себе” (Римљ. 12, 10). Уколико се овим Правилником унапред предвиђа и контролише саборски рад, мало простора ће бити остављено за слободу чланова Сабора у Духу Светом и за оно што су апостоли изразили речима: „Изволи се Духу Светом и нама” (Дела ап. 15, 28).

2. Наведене слабости овог Правилника воде нас питању о улози и статусу епископâ на Сабору. Да ли су епископи на Сабору учесници или посматрачи? Осим неоправданог ограничавања броја учесникâ Сабора, сматрамо да је неоправдано и то што сви епископи немају право гласа. Ми верујемо да право гласа није у супротности са прокламованим начелом консензуса (чему, по правилу, претходе консултације) и држимо да се слободним и одговорним гласањем епископâ не би спутавало једногласно сведочење Православне Цркве у славу Бога у Тројици слављенога. Саборско Предање Једне Цркве подразумева право гласа сваког епископа на сабору, од регионалног до васељенског. Овај Сабор је прилика да се многобројност помесних Цркава (већине од њих) пројави на радост Мајке Цркве, – првопрестолне Цркве Константинопоља, – као и Мајке свих Цркава, Сионске Цркве.

3. С обзиром на то да је питање општења међу аутокефалним Црквама од пресудног значаја за мисију Православне Цркве у свету, сматрамо да је потребно да се размотри тема аутокефалије, на чему је наша Црква непрекидно инсистирала. Овај Сабор има довољно богословских и пастирских мотива да констатује да данас постоји четрнаест аутокефалних Цркава и да је то довољно да се потврди њихов статус. Осим тога, на досадашњим саборским припремама до детаљâ је обрађена тема аутокефалије, као и начин њеног проглашавања, осим начина потписивања. Стога је сасвим оправдано и целисходно да оно што је деценијама рађено и урађено управо на Светом и Великом Сабору буде прихваћено и проглашено.

4. Исповедајући јединство и непрекинуто саборско Предање Православне Цркве, ми сматрамо да није тачно да у Православној Цркви током дугих векова није било саборâ; премда стоји да у новијим вековима нисмо држали ниједан свеправославни или свеопшти сабор. Имајући у виду њихову догматско-еклисиолошку важност и општеправославну прихваћеност, наша помесна Црква предлаже да се потврди васељенски значај Светог Сабора из 879/880. године у време светог Фотија Цариградског, као и да се потврди исихастички Сабор из 1351. године. Предлажући саборско признање ових Светих Сабора, имамо у виду реч светог Максима Исповедника: „Благочестиво правило Цркве зна као свете и потврђене Саборе оне које је потврдила правилност догматâ”.

5. У духу одлуке свих најсветијих помесних Православних Цркава да је свака од њих позвана да активно и непрекидно учествује у саборском догађају Цркве, изражавамо став да су шест припремљених текстова у основи добри, али да захтевају допуну и дораду како би били усклађени са захтевима живота и мисије Цркве. Текст О мисији Цркве у савременом свету потребно је обогатити Јеванђељем, тојест сотириолошким и космолошким димензијама спасења, а поводом текста О односу са хришћанским светом сматрамо да крајње снисходљиви став према другим религијама не треба да пригуши свест о потреби евангелизације овога света. Истичемо да питање дијаспоре треба решавати саборно, договорно и свеправославним консензусом, под председништвом Првојерарха Константинопољског, али уз равноправно учешће сапрестолникâ, православних Првојерараха, и њихових Свештених Сабора.

Коначно, али не и последње: Свети и Велики Сабор Православне Цркве јесте и позив свима на покајање, сходно Христовој поруци: „Испунило се време и приближило се Царство Божје: Покајте се и верујте у Јеванђеље!” (Марк. 1, 15). Тако ће овај Свети и Велики Сабор Православне Цркве бити обнова и потврда живе, истините и спасоносне вере, „једном предате светима” (Јуда 3), и потврдиће истинску богочовечанску васељенскост (икуменичност) Православља у времену и простору јер је „Исус Христос исти јуче, данас и довека” (Јевр. 13,8).

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски

Иринеј
Председник Светог Архијерејског Сабора

2. Синодско писмо Српске Православне Цркве Његовој Светости Васељенском Патријарху г. г. Вартоломеју, чији је текст достављен и свим Предстојатељима Православних Цркава и њиховим Свештеним Синодима

Свети Архијерејски Синод
Српске Православне Цркве
Бр. 793
6. јун 2016. године
у Београду

Његовој Светости
Архиепископу Цариграда, Новогa Рима, и Васељенском Патријарху
Господину господину Вартоломеју
Константинопољ

Предмет: Свети и Велики Сабор

Христос воскресе!

Најсветији Архиепископе Цариграда, Новога Рима, и Васељенски Патријарше, љубазни у Христу брате и саслужитељу Наше смерности, господине Вартоломеје, Вашу уважену Светост братски у Господу целивајући, најтоплије поздрављамо.

Сматрамо да је сувишно да наглашавамо са коликом је надом, искреном преданошћу и доприносом, по мери наше моћи, наша Црква учествовала у припреми Светог и Великог Сабора Православне Католичанске Цркве.

Узевши, међутим, у обзир:

1. незадовољство и критичке примедбе одређених помесних Цркава у погледу појединачних, у предсаборском периоду припремљених текстова;

2. неопозиву одлуку Антиохијске и Бугарске Патријаршије да се уздрже од учешћа на Сабору;

3. проблеме у односима и општењу међу Црквама (Јерусалим — Антиохија због Катара; заоштравање односа између нас и Румунске Патријаршије, које се већ тешко може превазићи, због антиканонског упада исте у Источну Србију и оснивања онде паралелне епископије, што води ка прекиду литургијског и канонског општења двеју суседних сестринских Цркава уколико не буде стављена тачка на горе описано понашање, и тако даље), уз перспективу да ови проблеми не буду расправљани и решени на Сабору него да буду одложени за послесаборски период, као да било која комисија може бити орган виши од свеправославног Сабора, и

4. одсуство воље код наше Мајке Цркве Константинопољске да бар један од предлога наше Цркве (као што је дискусија о аутокефалности, о праву архијерејâ да гласају на Сабору, о третирању сабора деветог и четрнаестог века као већ васељенских у свести и пракси Православне Цркве, и неки други, можда од мањег значаја) буде уврштен у тематику и дневни ред Сабора, докле нас обавезују ставови Светог Архијерејског Сабора наше Цркве, званично формулисани како пре две године тако и недавно, крајем протеклог месеца маја,

приморани смо са жалошћу — али уједно и са пуним осећањем своје пастирске и, уопште, црквене одговорности— да обавестимо Вашу драгу и уважену Светост  и Ваш Свети и Свештени Синод да, будући да све ово јесте овако, наша Црква осећа тешкоћу да учествује на сазваном Светом и Великом Сабору и предлаже његово одлагање на неко време, с тим што би се наше скоро, уз помоћ Божју, сабрање на Криту сматрало за предсаборско међуправославно саветовање у циљу допунске припреме Сабора и побољшања његових текстова, или, највише, као почетна фаза читавог саборског процеса, који треба довршити у продужетку, у следећој фази, након што буду уклоњене несугласице и буду постигнути и једномислије и консензус Цркава. На тај начин, уз помоћ Божју, плод Сабора ће бити сведочење непорочне вере наше, одговор о нади која је у нама и порука спасења у Христу, упућена свима, и онима који су нам близу и онима који су далеко од нас, а нипошто, не дај Боже, ницање нових непожељних и штеточинских раскола и парасинагога под изговором лажно наречене ревности и тобожњег очувања Православља.

С тим у вези остајемо

Ваше Светости смерни у Васкрсломе Христу брат и саслужитељ

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски

Иринеј
Председник Светог Архијерејског Синода

СПЦ

[АлександраВ]

12 minutes ago, АлександраВ рече

приморани смо са жалошћу — али уједно и са пуним осећањем своје пастирске и, уопште, црквене одговорности— да обавестимо Вашу драгу и уважену Светост  и Ваш Свети и Свештени Синод да, будући да све ово јесте овако, наша Црква осећа тешкоћу да учествује на сазваном Светом и Великом Сабору и предлаже његово одлагање на неко време

 

[Дијана.]

Na ovoj temi mogli smo vidjeti pripreme, predradnje i pred-utiske za predstojeci sabor. (Hvala bratu Aleksandru)

 Vidimo da i nasa pomjesna crkva predlaze taktiku povlacenja. U ova burna i, slobodno mozemo reci, odsudna vremena, vidjeli smo da su npr. atonski monasi upozorili na moguci raskol u PC. Unutarnje jedinstvo staviti ispred iskoraka ka drugima. "Cабрање на Криту би се сматрало за предсаборско међуправославно саветовање у циљу допунске припреме Сабора"  Tesko je izreci argumentovan sud, narocito nama laicima. Jedinstvo i molitva potrebniji nego ikad.

U iznosenju eventualnih misljenja i komentara, molimo za umjerenost i obazrivost.  

[kopitar]

Treba za to moliti , mnogo dobra iz toga je za sve kršćane!

[александар живаљев]

Можемо да будемо поносни на смирену одбрану васељенкости = саборности Цркве Христове коју је предузело свештеноначалије наше помјесне цркве српске.

Само захтјеви да се коначно "обради" тема, не одобравања (већ је усаглашено), него потписивања томоса о аутокефалији, као и инсистирање на проглашењу Васељенским Фотијевог и Паламиног сабора, наша помјесна црква је показала да је неодступно на бранику отачке вјере, заједно са Светим Кинотом Свештене Горе Атонске.

Врло је значајно да је писмо васељенском патријарху г. Вартоломеју упућено 6. јуна, дакле на дан одржавања Синода на Фанару, те се не може сматрати дијелом неке "руско-византијске" препирке, која је иначе, истини за вољу, знатно допринјела оволикој конфузији уочи планираног Сабора.

Стид треба да је домаће опадаче мученичке Светосавске цркве, да их не помињем, сами су се ових дана, по ко зна који пут, навелико огласили.

 

[Саласије]

Деценије (!) припреме сабора. Неки од оних који су учествовали у припреми су се већ упокојили. А сабор треба да се одложи:  не одговарају текстови, организација, правила итд.
Дали одговорни уопште схватају озбиљно своју обавезу? Колико схватају озбиљно цркву?

У теорији све је Јеванђеље, Православна Теологија и Свети Оци - на пракси интерес, ограниченост и оно "православно" нека иде како иде...

Ако Сабор не треба да буде, нек не буде. Али ово је капитулација. Колика је тек смешна утопија екуменистичког јединства, о чемо многи веома озбиљно теоретишу,много се времена и пара троши, а  истинског јединства већ у парихији мало, да не говоримо о епархијама итд. 

[Драгана Милошевић]

Ако врх наше помесне Цркве није сигуран, зашто би ишао на Сабор?

Проблем у Македонији и проблем са Румунијом довољно говори у прилог томе.

[drakce]

Хвала Богу на православној и мудрој одлуци СПЦ. Нека им Бог подари снаге на истрају.

[Ђорђе Р]

Изгледа да смо Једна (Саборна) Црква само на папиру.

[Gresni rab Boziji]

Puno je nesloge i neresenih  racuna medju pomesnim Crkvama i ako bude volje Bozije i ljubavi svaki problem moze da se resi i bez sabora...

Nego ono sto je vaznije, to je da se stice utisak da je ovaj Sveti sabor vise diktiran od strane nekih zapadnih centara moci i interesnih grupa sa ciljem da nametne neka svoja pravila  a mi to da prihvatimo..

E to vec nije dobro, bolje da nebude sabora nego da se donesu neke odluke na stetu Crkve i vernika, a na korist neprijatelja Pravoslavlja ...

[Дијана.]

Владика Максим: Треба ићи на Сабор на Криту

 

Аутор: Максим, епископ западноамеричкинедеља, 12.06.2016. у 22:00

 

На овогодишњем мајском заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у Београду јасно и недвосмислено је изражена воља свих архијерејев да се подржи одржавање предстојећег Светог и великог сабора као и то да Српска православна црква потврђује своје учешће и тиме афирмише Сабор, који ће, ако Бог дâ, бити одржан у Православној академији на Криту о Педесетници, од 17. до 26. јуна 2016. године.

„Порука” нашег сабора осталим црквама, која је читана на завршној седници нашег сабора, ниуколико није подразумевала условљавање Светог и великог сабора нашим захтевима. Mи смо у њој само изнели ставове о неким актуелним питањима и нипошто нисмо имплицирали било шта друго.

Наиме, у саборском саопштењу је речено да се ради о „начелном ставу по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом сабору”. Ваља истаћи, међутим, да одлука о учешћу наше цркве није донета „у начелу”, нити препуштена на додатно разматрање и условљавање ниједној даљој инстанци, па ни Синоду с патријархом на челу.

Да не помињемо да је целокупна Православна црква деценијама саборно и комисијски радила на припреми овог сабора, те да су предстојатељи коначно у неколико наврата протеклих година потврдили и потписали одлуку о сазивању Светог и великог сабора 2016. године (у Цариграду, односно на Криту).

Oсим тога, чланови делегација помесних цркава потписали су не само одлуку о сазивању Сабора, већ и сва документа која се имају разматрати, као и правилник о раду Сабора, а тиме и пристали на агенду коју је Сабор зацртао.

Због тога су непоштени покушаји који се последњих дана намећу да Српска црква после свих својих саборских одлука игнорише не само вољу свог сабора, већ и став њених делегата у припремама великог Сабора коју су и они сами потврдили и својим потписом.

Према томе, полазимо на овај свети и велики сабор са жељом да он васпостави и зајемчи заједништво међу локалним црквама унутар једне цркве „по васељени” и да тиме улије наду у спасење од смрти. Српска црква не испољава маловерје које се дâ приметити код појединих, који би да унапред одлуче да Свети и велики сабор неће бити онакав каквим су га они замислили.

http://www.politika.rs/scc/clanak/357025/Vladika-Maksim-Treba-ici-na-Sabor-na-Kritu

[Ромејац]

У братској љубави, са одговорношћу и надама припремајући се за долазак на Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који ће, ако Бог дâ, бити одржан у Православној академији на Криту о Педесетници, од 17. до 26. јуна 2016. године, Свети Архијерејски Синод у проширеном саставу на свом заседању одржаном у Српској Патријаршији у Београду, 15. Јуна 2016. године, с обзиром на ситуацију насталу после одржавања редовног Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, доноси следећу одлуку:

Најпре, имајући свест о величини и значају Сабора, наша Црква жели да у духу црквоградитељства допринесе да и овај Свети и Велики Сабор испуни критеријуме и меру истинских Сабора из историје Православне Цркве и оправда свој назив.

Са друге стране, наша Црква захтева да проблеми и питања не само Српске Православне Цркве него и оних најсветијих Цркава које су отказале своје учешће на Сабору, морају бити разматрани на овом Сабору.

У том циљу, Свети и Велики Сабор треба да траје док се сва питања не размотре и он не може бити талац унапред срочених и октроисаних правилника. Тек са пуним консензусом Сабор се може сматрати Светим и Великим Сабором.

Коначно, наша Црква инсистира на томе да сабрање на острву Криту буде почетак саборског процеса, да постављена питања решавају у његовом току, а у духу саборно-васељенског предања Цркве Христове.

Уколико Цркве које су већ присутне на Сабору, на челу са Васељенском Патријаршијом, истрају у ставу да одсутне Цркве без стварног разлога бојкотују рад Сабора и уколико већ присутне Цркве одбију да узму у разматрање сва постављена питања, проблеме и несугласице, представници Српске Православне Цркве на Сабору биће, нажалост, присиљени да напусте заседање тога Сабора и да се на тај начин придруже Црквама које су већ одсутне.

Ово није никаква претња ни уцена него доследно спровођење става и одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаног у мају месецу 2016. године.

У духу наше црквене и пастирске одговорности, износимо ове ставове са надом у просвећујуће дејство Свесветога Духа.

АЕМ и Патријарх српски

Председник Светог Архијерејског Синода

 

Извор

[Ромејац]

[Dominika]

Цитат

У изјави за РТС владика Порфирије је рекао да наша црква ни у једном тренутку није донела одлуку да се на Сабор не иде као и да никаквог раскола по том питању унутар цркве није било.

У јавности је створена погрешна перцепција на основу писања појединих медија, рекао је владика Порфирије и нагласио да је владика бачки Иринеј као и сви епископи СПЦ, на челу са партијархом Иринејом, дао једнак допринос у припреми одласка наше делегације на Крит.

"Наша црква је разматрала све аспекте овог Сабора и трудећи се да не иде ни у леви ни у десни екстрем, са идејом да буде мост, одлучила да иде на Кипар. Наш предлог и захтев је да то буде само прва сесија Сабора који ће можда трајати и годину, две али би се размотрила сва комплексна питања и усагласили ставови свих православних цркава", рекао је владика Порфирије за РТС.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2353593/patrijarh-irinej-spc-ide-na-svepravoslavni-sabor-na-krit.html

[Дијана.]

Од Крита до Степинца

 

Аутор: Јелена Чалијачетвртак, 14.07.2016. у 22:00

Српска православна црква могла би бити мост између Московске и Васељенске патријаршије – њен долазак на Свети и велики сабор на Криту могао би ублажити конфронтацију између такозваних јелинских и словенских цркава.

Тако је део оних који су пре око месец дана поздравили одлуку СПЦ да учествује на Сабору на Криту схватио њену улогу на заседању.

Показало се да су заступници ове школе мишљења преценили значај СПЦ у гашењу варница између две најутицајније православне цркве.

Кад је Сабор завршен, оне су остале на истим позицијама, оним због којих се у медијима говорило о православном нејединству.

За Васељенску патријаршију заседање је Свети и велики сабор, а не предсаборска конференција, што је између осталих тражила и СПЦ.

Значи, не припремна седница, већ Свети и Велики Сабор и никако другачије. За Московску патријаршију то је једноставно – састанак на Криту.

А посредник? Није баш најјасније шта је српска црква добила критским Сабором.

Није усвојен њен предлог да то буде предсаборска конференција, а за спор са Румунском патријаршијом упућена је да га сама решава – ван заседања.

Из врха СПЦ не очекују, додуше, ни да ће бити на губитку, да ће покварити односе са Московском патријаршијом због присуства на Криту.

Међутим, Синод руске цркве тек би требало да да своју оцену докумената усвојених на Сабору.

За сад су само апеловали, кроз поруку руског патријарха Кирила, да разлике око припрема за Свеправославни сабор не прерасту у међуцрквени сукоб.

Недуго после заседања „јелинских цркава“, како су злобници прозвали Сабор на Криту, петочлана делегација СПЦ нашла се у Ватикану.

У расцепу између жеље папе Фрање да јој омогући преиспитивање улоге Алојзија Степинца у Другом светском рату и ватреног настојања Римокатоличке цркве у Хрватској да га уврсти у ред светих.

Један од саговорника српским архијерејима, загребачки надбискуп Јосип Бозанић био је кристално јасан кад је на миси за Дан државности рекао да ко иде против Степинца, иде против Бога.

И Света столица је била јасна – циљ православно-католичког, српско-хрватског дијалога јесте расветљавање историјских чињеница, али то неће утицати на процес канонизације.

Поједини историчари, не само из српских редова, сматрају управо супротно – да историјске чињенице не иду у прилог Степинчевом светачком ореолу.

Ватикански састанак прошао је у пријатељској атмосфери. Питање је како ће изгледати они наредни јер Срби и Хрвати не дефинишу исто шта у вези са Степинцем представља увреду Бога.

Сваки дијалог је добар, без сумње.

Добро је састајати се са сестринским црквама, као што је добро разговарати са високим представницима других хришћанских цркава. Питање је само – да ли се и колико у том дијалогу чују и аргументи српске стране.

http://www.politika.rs/scc/clanak/359185/Pogledi/Od-Krita-do-Stepinca