Цитат + песма

[Данче*]

Баш често ми се дешава у задње време да када прочитам неки цитат, изреку, афоризам у том моменту оживим тих пар речи и спојим са неком песмом.

Отварам ову тему и сви сте добродошли. Ево ја ћу почети прва.

Мени се никада није свиђало да нешто потпуно пресечем, нису ми се свиђали нагли прекиди, јер сматрам да ствари у животу умиру од досаде, ранодушности или навике, која у ствари представља само један посебан облик досаде, изражен у верност. Ја волим да видим како ствари умиру природном смрћу, без моје или туђе кривице, како постепено уступају место нечему другоме.
Алберто Моравиа-"Римљанка"

 

[Данче*]

Има једна плава птица у мом срцу која жели да изађе али ја сам паметан човек, пустим је напоље само понекад ноћу кад свако жив спава. Кажем јој, знам да си ту,и зато не буди тужна. Онда је вратим назад и она помало певуши унутра, не дам јој да умре.
Буковски

 

 

[Данче*]

Vi poznajete sporedni, najmanji i najmanje bitni deo mene, a sve ono što sam uistinu bio i pogotovo, ono što sam mogao da budem i značim, sve što bi moglo nešto da vredi u meni, sve je to van vašeg znanja, daleko od vašeg pogleda.
I.A.

 

 

[Данче*]

Мислила сам да се свим људима бар једном дневно дешава да осећају како им се живот своди на неизрециву и апсурдну патњу, мада на њима, као ни на мени, то сазнање није остављало никаквих видљивих трагова.

Алберто Моравиа-"Римљанка"

 

[Караконџула]

“Оно најчудније када људи умру су њихове ципеле. То је најтужнија ствар. Као да највећи део њихове личности остаје у њиховим ципелама.” - Чарлс Буковски. 

 

[Данче*]

Čovek i ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.
B.Pekić

 

[Данче*]

Iznenađuje broj ljudi koji ne mogu da osete bol.
Buk

 

[Ayla]

·         ''Otkad si me preživjela nisi više ista. Više ne znam od čega su ti podočnjaci, ni zašto ti je kosa previše zamršena. Ne znam da li je ono što pišeš Istina, ili plod tvoje mašte. Tvoje ćutanje kao da čuva stražu tvojim tajnama. Postala si moj najveći strah, moja sumnja, paranoja i frustracija. Nekad samo lupkanje predmeta odaje tvoje prisustvo, a tvoj bezizražajni, ozbiljni pogled kao da mi govori ’’Da, istina je. Priznaj to sebi.’’ Tvoje misli se talasaju u okeanu tvoje duše. Što više istražujem tu vodu, to manje razumijem šta se u njoj dešava. Izgubio sam tu dušu koja mi je nekad davno, dok bi se ti ljutila, dolazila u san, da vodi ljubav sa mnom. Bojim se da priznam istinu samom sebi jer znam da se ne bi kajala. Nekad i zamišljam Kako saznajem da si mi zaista uradila sve to a ti ležiš na podu, valjaš se u smijehu, tresem te i urlam na tebe, ali ne dopirem do tvoje svijesti. Šamaraš me ravnodušnošću, pljuješ mi u lice mržnju I govoriš mi ’’Preživi me’’. Otkrivaš da si oživjela sve moje strahove i sumnje. Smijeješ mi se u lice što sam vjerovao tvojim glupim lažima. Ne kaješ se. Osveta te čini srećnijom nego oproštaj. Plašim te se. Više ne znam ni kakav ti je izraz lica kada si mi okrenuta leđima. Postala si moja prijetnja i opasnost. Djeluješ mi tako nestabilno a plaši me pomisao da si stabilnija nego ikad, samo da ja više nisam dio toga. Najljepša si i najveselija kad nisi pored mene. Plašim se da me nisi sama preživjela. Plašim se pomisli da te je neki nepoznati On poveo sa sobom jedne noći, i složio pažljivo tvoj sistem vrijednosti. Da te je držao u krilu I smijao se sa tobom dok gledate kako sviće. Podsjetio te na to koliko si lijepa, zgodna, duhovita, zabavna,  predivna. Umjesto mene, on je primijetio da si preplanula, da imaš novu ogrebotinu, da imaš novu frizuru. Oživio te je, a onda mi te vratio. Nikad neću saznati da li je bilo tako. Zapetljala si me u mislima i sumnjama I ostavila tako zavezanog, nepomičnog. Nemoćnog. Malo te je za mene ostalo I kad god te pogledam onakvu kakva si samo kad si pored mene, pomislim - Bože, šta sam joj to napravio.''

 

[Данче*]

Tišina je govor razumevanja. To nije odsustvo reči, već odsustvo potrebe za rečima.
Buk

 

 

[Данче*]

Spolja smo svi celi a iznutra kako nam Bog da...

 

[Данче*]

Najveća tragika ljubavi svakako je u tome što ona nikada nije uzajamna.
"Rimljanka" Alberto Moravia

 

[Данче*]

Он је перфектан. Његов живот је у савршеном складу са светом, јер тако друштво налаже. Завршио је школу на време, нашао уредан посао, уредну девојку,води здрав живот са вером у Бога. Милосрдан је, никада се не жали, он нема снове јер снови нису реални. Нема посебне жеље, јер бити посебан смета систему. Не говори пуно, јер људи који пуно говоре увек кажу нешто што не би смели. Није да он има нешто да каже што не би смео, али зашто да се истиче. Боље је у маси, боље са масом. У једном облику, једној боји, једној идеји. Он је перфектан. Читавих дванаест сати колико је будан, па и пошто изрецитује оче наш и заспи у моменту. Када заспи, тамо негде у четрнаестом сату једног дана и његовог постојања сањаће да је неко други. Да има своје жеље, своје мишљење, Бога каквог он замишља, посао којим је желео да се бави, и девојку о којој на јави не мисли никада. Следећег јутра тачно у шест, отвориће очи и пре него што обуче свој костим перфектног,схватиће да постоје два паралелна света.Један у коме је и други у коме би желео да буде.

Али то је већ жеља.. а жеље су бесмислице, зар не ?

Д.М.

 

 

[JESSY]

"Žene uvek misle da je stvar u njima, da nešto sa njima nije u redu, da one treba da se menjaju, da se prilagode, da se napnu, da bi stvari ponovo štimale. Da treba da slabe, ofarbaju kosu, urade nešto sa svojim licem, da naprave neki skandal, da svog muškarca učine ljubomornim kako bi mu ponovo privukle pažnju."

"Dosada, višak slobodnog vremena, ili slobodno vreme koje nije koncipirano kao stvaranje, kao druženje ili bavljenje sobom, idealno je polje za razvoj nesrećnih misli, od lakomislenosti do patološke ljubomore, od samozavaravanja do superkritičnosti prema drugima. Takodje, idealno je za depresiju."

M.Mojsilovic

 

[JESSY]

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića. 
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to. 
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb

 

[JESSY]

"O ljubomori: onoga dana kada sam kupila budilnik, moj ručni sat je prestao da radi."

"Ima ambivalentnosti koju ja ne razumem", rekao mi je Gonzalo, "oboje smo previše intuitivni da bismo lagali jedno drugo."
Treba bolje lagati... Prevariti samu intuiciju drugih ljudi."

"Moja potreba za davanjem bila je pravi porok koji ipak nije bio potpuno razoran. Možda mi je takvo negiranje sebe pomoglo da se pronadjem. Koliko god davala drugima, nisam se izgubila. Ali rasipala sam se."

"Organizacija sveta prepuštena je realistima. Pesnik i radnik uvek će biti žrtve moći i interesa. Nijednim svetom nikada neće upravljati mistična ideja jer čim ona počne da funkcioniše, odmah prestaje da bude ideal. Kada je katolička crkva postala organizovana snaga, prestala je da bude mistična! Realizam uvek pobedjuje nad poezijom, kao i nad ljudima. Interes preovladava u svemu. Svetom će uvek upravljati ljudi bez duše i pomoću moći."

Anais Nin