Српска Историја

[Данче*]

Uništeni sovjetski tenk T34 u ulici Kneza Miloša Kolekcija Miloš Jurišić

 

Zarobljeni četnici prevedeni u sastav NOVJ bosonogi na Dedinju pred bitku Foto: Rista Marjanović

 

Železnički most na Savi kod Senjaka razoren u američkom avio napadu neposredno pred bitku Kolekcija Nemanja Baćković

 

http://www.vice.com/rs/read/oslobodjenje-beograda-u-slikama

[Ненад Р.]

Ево нешто из далеке србске историје.

https://youtu.be/DuB9QsTUqZ8

[Данче*]

"ПУЦАЈТЕ, ЈА И САДА ДРЖИМ ЧАС" - Србија данас обележава Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату установљен је Законом о државним и другим празницима, а обележава се као сећање на 21. октобар 1941. и крваву јесен те године када су немачке окупационе снаге извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу и широм Србије. Немачке окупационе снаге су 20. и 21. октобра 1941. године у Крагујевцу стрељале више хиљада цивила у знак одмазде, што се сматра једним од најтрагичнијих догађаја на тлу Србије у Другом светском рату. На суђењу у Нирнбергу прихваћено је да је у Крагујевцу стрељано око 7000 цивила, док су савремена истраживања утврдила имена 2792 убијене особе, међу којима 270 деце, од којих је најмлађи имао 11 година. СЛАВА ИМ!

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154405564349968/?type=3&theater

[Данче*]

DRAGI TATA I MAMA, POZDRAV POSLEDNJI PUT: Potresna poruka dečaka koji je pre 73 godine streljan u Šumaricama Ljubiša Jovanović, učenik Gimnazije u Kragujevcu, napisao je ovu potresnu poruku svojim roditeljima, znajući da ih više nikad neće videti, nekoliko sati pre nego što je streljan

 

Foto: spomenpark.rs

 

Pre nego što su ga izveli pred streljački vod, sedamnaestogodišnji gimnazijalac Ljubiša Jovanović napisao je ocu i majci poruku koja će zauvek ostati urezana u sećanje Srba, Jugoslovena, svih žrtava nacizma i fašizma:

“Dragi tata i mama, pozdrav, poslednji put. Ljubiša”.

Njegov otac, međutim, poruku nikad nije pročitao. I on je, što Ljubiša nije znao, bio zarobljen i streljan je istog dana kad i sin.

Mali Ljubiša Jovanović bio je jedan od oko 7.000 ljudi iz Kragujevca i okoline koji su krajem oktobra 1941. glavom platili smrt 10 nemačkih vojnika, ubijenih nešto ranije u sukobima u okolini Gornjeg Milanovca. O obeležavanju ovog, jednog od najvećih zločina u Drugom svetskom ratu, možete čitati ovde.

 

 

U Spomen parku “Kragujevački oktobar” čuvaju se i druge, potresne poruke ljudi koje su pobili nacisti. Ovo su neke od njih.

“Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža”, napisao je svojoj Ružici majstor Božidar Milinković.

“Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je”, poručio je svojoj porodici radnik Lazar Petrović.

“Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi”, napisao je Nikola Simić, inženjer, streljan zajedno sa svojim sinom Aleksandrom Simićem.

 

Foto: Tanjug/Miloš Milivojević

 

“Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu”, bila je poslednja poruka Aleksandra, gimnazijalca od 18 godina.

Jednu od najpotresnijih poruka napisao je isto gimnazijalac, Pavle Ivanović. On je pisao ocu, ne znajući da je i on zatvoren i da će umreti od nacističkog metka, isto kao i on. Ovo je napisao Pavle svom tati: “Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.”

“Lebac sutra nemojte poslati”, napisao je knjigovođa Jakov Medina svojoj porodici. U poslednjem času svog života, znajući u kakvom siromaštvu i bedi žive, brinuo je o tome da ne protraće uludo 1941. tako dragoceni hleb na nekoga kome više ništa nikad neće biti potrebno.

 

(Telegraf.rs)

[Ненад Р.]

Да се никада не заборави и слава им!

[Данче*]

Мишка Тенкиста

Постоји у српском главном граду меморијал посвећен успомени на ослободиоце Београда. Беле стеле, тужне фигуре, дугачки спискови имена и назива различитих партизанских јединица и „пролетерских“ бригада...

Увече је то обичан градски парк, ту се играју деца, недалеко разговарају њихове баке и маме. Омладина вози ролере, неки старији су изашли у тренеркама на свакодневни „тренинг“.

Девојчица од три-четири године се бакће с пластичним тротинетом који се преврнуо.

***

Ако се крене даље у дубину меморијала, на самом крају се налази парцела на којој су сахрањени совјетски борци, погинули приликом ослобађања града.

Скоро да се не виде свуда присутне звезде и српови с чекићима. Зато се срећу сасвим непретенциозни, али задивљујући по својој једноставности, натписи. Посивела од времена, као да је прилепљена за земљу, мала бетонска плоча на којој стоји: „МИШКА ТЕНКИСТА“...

Ко си ти, Мишка тенкисто? Одакле си родом? Како си погинуо?

Ко је плакао за тобом, ко те је чекао? Да ли си стигао да неко време будеш тракториста у родном селу или си тек на обуци савладао вештину управљања страшом машином? Био си Сибирац или Калужанин. Није остало ни твоје презиме, ни патроним.

Анђео смрти је дошао по тебе док си седео у црном комбинезону у гвозденој звери или те је узео из болничког кревета или с операционог стола... Ко ће се сад сетити, ко ће испричати...

Али једно засигурно знамо. Ти си, Мишка, био тенкиста и погинуо си борећи се против непријатеља.

На плочи Мишкиног суседа, Петра Кољукова, тек мало сасушена ружа...

 

А ево га и „Васиљ“... Само име.

По свему судећи, Васиљу, ти си син моћног Дњепра... или тихог Полесја.

Бивало је, врати се у летње вече у сељачку кућу твој отац. Седне за сто, обрише белим рукавом крупне капи зноја са чела и дубоко уздахне. Погледа пожутелу фотографију на којој се ти, у извезеној кошуљи, сакоу и с капом, несташно осмехујеш млад и пун снаге...

– Добар си радник био, Васиљу... – прозбори тихо. Седи и замишљено гледа у олују која се спрема.

 

На следећем камену је читава историја:

„Ајрафет Атанасович Каропетјан, капетан. Ечмиадзин. Јерменија.“

Мирисало је на сунчану лепоту и старину Араратске долине. Била је овде, капетане, чак и твоја фотографија, али је нестала.

Испод велике вертикалне плоче лежи „Седамдесет девет неидентификованих бораца Црвене армије, међу којима се налазе...“ Дугачак списак. Имена, презимена и патроними: „Середа, Тонкосејев, Сорокин, Литовченко... Расказов, Пашков, Вохниченко, Божан, Пасечниј... Губарјов, Чуприн, Полгура, Стојев, Зевакин...“ – 62 човека. То су они за које се тачно знало да су то они, „неидентификовани“, а још овде почива „И седамнаест непознатих“.

На плочи су два свежа каранфила. Ни звезда, ни крстова...

***

Девојчица је савладала свог пластичног коња. Рукама чврсто држи волан и пажљиво гледа непознатог чику с брадом, замрла је.

– Ајде, Милице, ајде, душо, – окренувши се зове је бака ниским гласом.

На Београд пада прохладна ноћ.

Војничке плоче се беле на позадини од јесење траве.

Спавај, Мишка, спавај, Васиљу... Бог да вам душу прости, другови борци!

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

Са руског Марина Тодић

21 / 10 / 2013

Православие.Ru.

[Данче*]

ПОСЛЕДЊИ СИН

Предвечерје. Ниско сунце стоји на заласку. У логору је нешто већа живост. Завршени часови теорије и обуке, и војници се већ припремају за вечеру.

Одједном, негде у близини јекну страховит врисак и страшно се пренесе до нас. Војници се у недоумици погледаше, окрећући се страни откуда је врисак дошао, а затим потрчаше тамо.

Пришао сам ближе. Запевка и нарицање су се могли јасно разабрати:

"Куку, мени, оцу ојађену!
Куку мајци, што сина не виде!
Куку сеји, брата да загрли!"

Прогурах се кроз војнике и нађох се поред оне гомиле камења. Тамо на тој истој гомили, седео је војник из моје чете, Дамњан Равништанац, и гласно нарицао. Био је гологлав. Проседа коса расула се по високом челу а из надувених очних капака одвајају се тешке сузе и теку преко мршавог избораног лица. Његова запевка леди срце у грудима.

"Куку сине, куку ранитељу!"

"Дамњане, брате, шта је?" - запитах, а сам осећам како ми глас дршће од плача и како сузе хоће да ме угуше.

"Ох, несрећа гос'н поручниче!... Велика несрећа и јад мој!... Јао мени сињем кукавцу. И последњег сина сам изгубио - мог Богдана, мог јунака и јединца... Куку, куку, мени!..."

"Али за име божје, где и како?"

"Тамо... Тамо... У гробници нашој, на Виду је још ономад, а мени јађенику ни речи, синовац дочуо" - и он показа на војника који је стајао више њега и тупо гледао у земљу, - "И дошао да ми црне гласе донесе, јао мени тешком несрећнику! Зашто ми не дадоше да га бар последњи пут видим и загрлим?", завапи Дамњан и руком обриса мутне очи.

"Тројицу сам имао - три сина, три сива сокола... И сви су ми тићи одлетели. Најмлађега погубише Швабе кад оно први пут поробише Подриње, средњега - регрута, нестало у Албанији... Трпео сам и ћутао, мислећи да је Богу доста данка из моје куће, али, ето, није било доста! Смрт ми одузе и првенца мога, мог Богдана, мог златног јунака! Чујеш ли гос'н поручниче? Сви су од мене отишли, сад сам остао сам, потпуно сам... Доста је и краљу и држави, је ли да је доста?" - заврши Дамњан страшно.

"Куку, сине, што нас ти остави,
Што остави црну матер твоју,
И што сеју без брата јединог!"

(Силвија Ђурић и Видосав Стевановић, "Голгота и васкрс Србије 1915-1918", БИГЗ, Београд, 1986.)

Извор:Приче из Великог рата

https://www.facebook.com/Price.iz.Velikog.rata/photos/a.1606140029656165.1073741828.1606091829660985/1649576751979159/?type=3&theater

[Данче*]

На данашњи дан: Српска војска ослободила Приштину у Првом балканском рату.

 

На данашњи дан 1912. године Трећа српска армија под командом ђенерала Божидара Јанковића са батаљоном пуковника Милосављевића потукла је у Првом балканском рату турске снаге и ослободила Приштину. Ослобођење Приштине оставило је веома велики утисак код српских јединица и, свакако, имало обрнуто дејство на турске војнике, посебно Албанце, који су избегавали да иду у турске јединице.

Један учесник балканских ратова забележио је: „9. октобра (по старом календару, 22. октобра по новом) тукли смо се пред Приштином. Кад је било после подне, Турци су почели одступати. Наша застава је већ била побијена на њиховом положају. Одмах смо кренули напред и стигнемо више Приштине на једно поље. У путу смо пролазили поред кола која су била пуна пртљага и осталих кућевних ствари које су Турци оставили. Ту смо ноћили. Војска је била сва весела„. (Лука Стевић, Ратни дневник 1912-1918, приредио Петар Опачић, „Годишњак међуопштинског историјског архива Шабац“, бр. 18, Шабац 1985, 12).

После ослобођења Приштине, српска Трећа армија требало је у духу директиве Врховне команде да одмах продужи покрет ка Куманову и Скопљу, јер је већ каснила два дана.

То се међутим није десило, јер су јединице биле исцрпљене дугим маршевима и борбама, па је командант армије, генерал Божидар Јанковић одлучио да се 23. октобра људство задржи у рејону Приштине ради одмора и попуне. Јединице су се одмарале размештене у бивацима, осигуравајући се предстражама према фронту и боковима. На Газиместану се одмарала Дринска дивизија другог позива, сећајући се јунаштва славних косовских јунака.

По наређењу команданта армије, на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог турбета, одржан је помен свим Србима изгинулим у Косовском боју 1389. године. Затим је командант Треће армије генерал Божидар Јанковић уз свечану параду јединица ушао у Приштину. Сотир Аранђеловић, резервни поручник и ордонанс у штабу Моравске дивизије другог позива, у својим „Успоменама“, пише:

„… Приштина неће видети свечанији дан од овога дана. На челу штаба јаше на коњу седи ђенерал, у чијој су пратњи команданти Шумадијске и Моравске дивизије. На челу штаба војна музика, а за штабом ордонанси и војска. Све живо је изашло да дочека и поздрави Српску војску.“

А Јаша Томић, политичар, новинар и књижевник из Војводине, у репортажи објављеној 26. октобра 1912. године у „Новосадској илустрованој ратној хроници“, пише:

„…На улазу у Косово наилазисмо на Србе становнике, како плачу од одушевљења. Од када је Србија мобилисана, Арнаути су се бојали да их дирају. Одушевљење Српске војске не може се описати. Певају. Музика и трубе свирају. У овај мах сви смо занети највећим миљем. Српска победа на Косову јамчи потпуно наше ослобођење. Нема те силе која ће више моћи потиснути Србе са Косова“.

[Милан Ракић]

На данашњи дан, 22. октобра 1946. године, полетео је први прототип авиона "Аеро 2Б", који је био и први југословенски авион након Другог рата...

 

Летелица која је била дело конструкторског тима Ђорђе Петковић-Борис Цијан је била развијена уочи Другог рата, али је светска војна стопирала даљи развој ваздухоплова, да би се исти конструктори након ослобођења понови окупили у земунском "Икарусу" и на данашњи дан направили прву пробу, е да би касније ово постао први серијски авион Нове Југославије, који је произвођен све до 1953. године и којих је 271 произведених комада чинило "стуб" школске авијације како у РВ, тако и у цивилству-у оквиру Ваздухопловног савеза Југославије...

[Данче*]

Слика говори више од речи.Ова обична жена из народа србскога показује велико човекољубље млеком појући заробљене ратнике који стоје поред њеног дома.

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.652442078225732.1073741868.209476649188946/693171804152759/?type=3&theater

[Данче*]

На данашњи дан 1912. вођена Кумановска битка

На данашњи дан 1912. вођена је највећа битка у Првом балканском рату, након које је српска војска ослободила већи део Македоније.

 

Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова, између српске и турске војске.

Српска артиљерија дејствује по непријатељу

Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен, а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је разбијена и повукла се ка Скопљу, Штипу и Велесу.

Територија коју је Србија ослободила након Првог балканског рата

Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а дан после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Српског царства из 14. века.

[Данче*]

На данашњи дан: Завршена Кумановска битка

На данашњи дан 1912. године, победом Прве српске армије под командом регента Александра Карађорђевића над турском Вардарском армијом Зеки паше, завршена је дводневна Кумановска битка, кључна у Првом балканском рату.

Турци су испрва имали више успеха, јер због слабог извиђачког и обавештајног рада српска команда није имала тачан увид у бојни распоред непријатеља, а Прва армија је, у тренутку кад су сукоби отпочели, била доста удаљена од Друге и Треће армије.

Главни удар поднела је Дунавска дивизија првог позива пуковника Милоша Божановића, која је имала и најтеже губитке, али и одлучујућу улогу. Посебно се истакао нижи официрски кадар српске војске, захваљујући чијој су самоиницијативи нанесени снажни удари у турски распоред и елитна турска армија се у нереду и паници повукла ка Битољу.

Тријумф је силно уздигао морал српске војске и народа и био подлога каснијих победа у Првом и Другом балканском, али и у Првом светском рату.

(Танјуг)

[Данче*]

БРАТЕ, ДОНЕЛА ТИ СЕЈА КОМАДИЋ ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ...

Брод у тишини плови под грчком и српском заставом. После двадесетак минута вожње од Крфа, спушта сидро на Видо. Мало пристаниште сачувало је аутентичност из времена када су довде, сваки час, пристизале лађе са изнемоглим српским војницима. И отискивале се, одавде, према пучини одвозећи умрле.

Нема сирене, ни једне једине речи која би нарушила вечни мир јунака. А брод, пун. Путници само подижу камере. Сваки жели да понесе слику острва смрти.

Пред нама неми сведок српског страдања и славе. Шта би све могле да испричају столетни маслињаци, да којим случајем могу да говоре?

На обали је бели мермерни споменик, представља анђела који крилом дочекује и испраћа бродове. И велики, мермерни крст, симбол вере страдалих. Десно, уском стазом између маслињака и четинара, долазимо до маузолеја. У камену је, изнад улаза, исписано: „Српским јунацима – Југославија“. Маузолеј је подигао краљ Александар Карађорђевић Ујединитељ, 1923. године.

И сам је са српском војском прошао голготу Албаније. Иако тешко оболео, после операције у Скадру, није хтео да оде на опоравак док и последњи српски војник није укрцан на брод за Крф.

Враћамо сећање, које је у Монографији о Александру Карађорђевићу записао Бранислав Глигоријевић:

– Као и већина његових војника, регент Александар је на путу кроз Албанију преживео велике физичке патње. Био је упоран, баш као и они, и последњим делићима снаге настављао је да хода…

Црногорски краљ Никола га је у Скадру, после тешке операције, молио и наговарао да пође с њим у Италију. Да је боље за његово здравље да је тамо, где би му италијански краљ ставио на располагање један од својих замкова на мору. А доцније, кад буде потребно, може се придружити својој војсци. Александар му је шкрто одговорио: „Ђедо, хвала теби и италијанском краљу. Али се ја од својих војника не могу раставити. Судбина њихова је и моја судбина“.

Видо. Само се тишина чује. Иза тешких камених зидова маузолеја почива 1.289 српских јунака. Ходници костурнице, налик су на уске улице. Читав град мртвих! Свака касета са костима, једна је судбина. Сатрто огњиште, тамо, у отаџбини. А они, овде, у далекој земљи нису стигли ни да осете њену лепоту. Цвет лимуна био им је венац, уместо модре завичајне шљиве.

Читамо имена са касета: Милош Илић, редов, Драгутин Рељић, каплар, Јефтимије Стевановић… Васа Шајковић… Мирко Аћимовић, редов 8. пука, Глибовац код Смедеревске Паланке.

Имена… Имена, у белом мермеру. Свако име сложено ћириличним редом.

Хладно је у овим ходницима костурнице кроз које, на тренутке промичу сенке. Тако нам се, у тренутку, учине људи који тумарају, тражећи неког свог у дубини. Пружају руке, као да желе да их додирну.

– Кога тражиш? – пита Данијел Мачетић.

– Презиме Јовановић – стиже одговор.

– То ти је у једанаестом квадрату – допире глас.

– Је ли неко твој?

– Није… Обећао сам другу да ћу му потражити деду… И донесем му фотографију плоче са именом – каже Данило Вујичић из Београда.

У дну, на самом крају једног од ходника, на каменој полици, остављене свеће. Нису паљене. Босиљак и дрвени резбарени крстићи. У пластичним кутијицама остављено и грумење родне груде. „Брате, донела ти сестра комадић отаџбине за којом си чезнуо“. У потпису: Цвета (нечитко презиме), Јошаничка Бања. На другој страни, цигарете. Наслагане за читаву чету. Они који су их, овде, оставили ваљда су мислили да су их умрли били жељни у мукама.

У делу Маузолеја из ког се ходници рачвају у дубину, испод мозаика Христовог распећа, иконице и везени пешкири. Ко их је оставио? Нема потписа, али је вез очигледно настајао под прстима некога веома блиског. Сестре? Кћерке?

Неко је исплео и венац од кадифа, онакав, какав се ставља око иконе, уочи крсне славе. Неко, у флашици донео воду са завичајног извора. Мислио је, вероватно, да су умирали жедни.

У сећању доктора Владимира Станојевића, лекара српске војске, санитетског ђенерала, који је на Виду видао ране умирућих, остало је забележено:

– Овде су стизали они којима није било спаса. Ни воду, ни храну, нису могли да примају. Довезени су, само да овде умру… Стотину и више умирало је у једном дану. Гомила људских лешева, наслаганих као метарска дрва. У висини више од човечијег раста. А у дужини пружала се на десетину метара и више.

Сахрањивани су плитко, а кад ни у земљи више није било места, француска лађа их је, у зору, носила на југ острва и тамо их спуштала у море. Сваког дана долазила је лађа са гробарима да их потоваре и пренесу у Плаву гробницу, на чијем је дну вечни мир нашло најмање десет хиљада душа.

Излазимо из дома мртвих душа и, таман да се запитамо како то да овде, осим посетилаца, никог живог нема, пред нас је изашла девојка, која је управо очистила стазу од пристаништа. Сваки листић, сваку осушену иглицу четинара је покупила.

Ја сам Василика Петровић – пружила је руку.

– Петровић? Јесмо ли добро чули?

– Да, Петровић. Мој деда је Србин. Дошао је на Крф са војском. Оженио се мојом баком, Гркињом. Ја сам њихова најмлађа унука.

– А, из ког краја Србије је твој деда?

– Живота! Шумадинац! Само ја никада нисам била тамо – говори Василика више на грчком. – Поверено ми је да се старам о Маузолеју. Вероватно је то и због деде.

Девојка прича да нема дана да, током летњих месеци, овде, неко из Србије не дође. Још бисмо с њом причали, али је већ време за договорени пут на пучину. Тамо, где су лађе одвозиле умрле.

(Милена Марковић, "Вечерње новости", 25.08.2013.)

Извор:Приче из Великог рата

[Данче*]

Ратни херој без медаље


Крста Василија Николић (1896–1994), увек се представљао онако како је научио у војсци: српски војник из села Љубатовица код Беле Паланке. Регрутован је са тек напуњених 18 година и после брзе обуке упућен је као попуна у већ десетковане српске дивизије са којима ће прећи Косово, Албанију и после опоравка на Крфу и Бизерти, обрео се на Солунском фронту.
Ратна мобилизација га је прерано одвојила од куће и први пут је видео већи град – Ниш тек на регрутацији и одмах је без икакве обуке упућен у свој пук на Косову. Војску је прихватио као породицу где су њене старије чланове заменили подофицири и официри које је одмах почео беспоговорно да слуша.
Дани на борбеној линији текли су монотоно: одлазило се на линију фронта, препуцавало са Бугарима, неопрезни су добијали куршуме када би покушавали да уклоне бодљикаву жицу испред рова, погинуле и рањене су извлачили болничари, а преживели би се враћали у логор, јели и настојали да се испавају до следећег одласка на стражу. Имао је срећу да преживи сву ту голготу и да се међу првима врати кући захваљујући старешинама. Добио је сва наша и француска признања, а измакла му је само медаља за храброст и о томе је причао са доста хумора, сматрајући да је највећа награда што је изнео живу главу.
„Било је једно овакво (показује рукама овално) брдо и шума: све су тој били ровови, све земунице, испокриване, уређене. Ту смо дуго време били на стражу. Ја сам бил у бомбашко оделење за осигурање. Један дан Бугари изненадно напали, наши побегли, а ја сам се био замајао око бомбе и нис’м чуо наредбу за одступање. Кад се обрну да видим има ли некој, има ли га мој најбољи друг Арсеније из Горњи Милановац (’нема га заборавим ни на овај, ни на онај свет – толико ми је добар друг био’), викну : ’Арсе! Арсе!’ Тишина! Кад се подиго да видим куде је, а оно Бугари већ упадају у ров, наши већ побегли 300–400 метра, а ја сам, јадник, сам. Куде ћу, мислим се, ако ме увате: има ме одеру ко јаре! Јасно ми да мора да погинем – нема предавање: ћу се бијем док могу! А бил сам распоредил пред себе целу серију бомбе – 10 комада кол’ко су биле упаковане и све могу да и’ упалим док дотрче душмани, а задњу ћу тргнем кад дојду да ме увате да одлетим и ја, и они. Кад тако смисли, тој ми даде јаку снагу, те поче да врљам бомбе: Удри, удри, удри!”

Па наставља деда Крста својим локалним говором:
„За тој време, наши срели помоћ што им пратена да одрже фронт, а чули и да се пуца у ров, па се врну. И тети га урипи Арса у ров: ’Јао, бре, Крсто, што не бегаш с нас кад си чул команду, него те Бугари теоше закољу као прасе!’ –’А бре, Арсо, што ми не рече?’ ’Ма ја те зовем, а ти нећеш да пођеш!’– ’Ма, нис’м те чуо, ја би те претекао!’
Слуша тој наредник, па ми каже: ’„Не, бре, Крсто – не смеш да говориш тако…’“ и рече ми како да причам.

И наредник ми тако исприча, исприча и „зр, зр” – зове командант Анте: „Дај најди те војнике што су остали у ров!” Он правио рачун за цео вод, није знао да сам био сам. И док идемо, наредник ме учи да будем као Црногорац: „Господине мајоре, ми треба да се боримо као лавови да ослободимо наш народ, или да изгинемо. Наша браћа и сестре, наши очеви и мајке силно пиште под окупацију и ми мора да и’ ослободимо, или је боље да изгинемо, да нас нема”. И ја тако исприча на мајора, кад па ’зр, зр’ – зове командант пука пуковник Митар Николајевић. И ја му поновим исто што ме беше научил наредник. А командант пука ми каже: ’Е, мој Николићу, да смо имали 100 таквих војника, ми би Србију ослободили још пре годину дана!“
Пројде некоје време и траже се који су одликовани, те се сменимо од положај. У те борбе и на друга места на фронт који је држала наша дивизија 12 душа су били одликовани.
Прочиташе неки спискови, па и моје име: ’Крста Василија Николић’. ’Ја!’ Десет души да су били бољи од мене и имали су прилике да се покажу: били су митраљесци, на по опасна места од мене. Кад се јед’н побуни: „Како једно пиле одликујете, а ја што сам изнео митраљез на брдо – ништа”!
Настаде галама, онима распоредише одличја, а за мене казују: ’Николићу, пробај, оправдај да га истина заслужујеш!’”
Убрзо је наступио пробој Солунског фронта, љуте битке за Пелагонију и Косово, Крстин пук поново гази Албанију и избија на Скадар и повратак преко планина до Приштине. Ту су команде добиле право да појединце демобилишу пре времена. Крстине старешине су узеле у обзир његову младост, послушност и све што је претурио преко главе, па су му дозволили да иде кући. Срећан, за медаљу није ни питао.
 
vostok.rs, Политика
Преузето ИСКРА

[Данче*]

Џон Рид: „Србија – земља смрти“
 

Каљаве, разрушене улице, облаци дима и прашине, мирис барута, паљевине и људских тела која труле набацана једна преко других, биле су слике Србије из Великог рата. Храброст ове мале земље која је стајала раме уз раме са светским силама, интригирала је многе. Међу њима се нашао и амерички новинар и писац Џон Рид, који је посетио ову „земљу смрти“, како ју је сам назвао, а из ње отишао богатији за побратима, обреновачког поштара.
Пут Џона Рида кретао се маршрутом Ниш-Крагујевац-Београд-Раковица-Ада Циганлија-Обреновац-Шабац-Прњавор-Лозница-Гучево-Крупањ-Завлака-Ваљево-Ниш. Из овог путовања по измученој земљи Рид је оставио уникатне дескрипције предела, војника, обичних људи и грађевина које и данас представљају јединствени опис живота, смрти, сиромаштва, али и храбрости, достојанства, вере и гостопримства српских грађана и војске.
Ниш, град који је косио тифус
Ужаси рата, опаке болести и смрт нису заобишли ни Ниш, уједно прву „станицу“ где се Рид у свом ратном путешествију зауставио. Пролазећи кроз град кога је попут неког малигног тумора захватио тифус, Рид без трунке улепшавања описује куће на којима су готово без изузетка висиле дуге, црне и злокобне заставе. Болницу са чијег прозора вире бледа и измучена лица заробљеника наслоњена на прљаву ћебад, а испред које још десетине њих леже на просушеном блату.
По каљавим и изровареним улицама Ниша, аустријски заробљеници у униформама лутају слободно. Неки су терали кола, други копали ровове а стотине њих су доконо шетали горе-доле. Прешавши блатњаву Нишаву у подножју зида чувене Нишке тврђаве, Рид уочава на стотине војника који се излежавају, спавају, биште од вашију и тресу од грознице. На даљем путу ка Београду, Џону Риду и његовом сапутнику илустратору Бордману Робинсону, придржује се представник прес бироа Војислав Јовановић Марамбо.
Београд, тихи град разорен бомбама
Као и већи део града, и железничка станица у Београду је била бомбардовна и уништена. Рид, Робинсон и Марамбо изашли су на станици у Раковици, и расклиматаним фијакером путовали до центра града. Рид је тада записао: “Трава и коров расли су између калдрме којом нико није пролазио већ пола године, а звук топова је потпуно престао. Свуда су биле видљиве последице артиљерске ватре. Велике рупе пречника од по 5 метара зјапиле су на сред улице“. Помисао да сваког тренутка аустроугарски топови могу да бомбардују град као што су то учинили десетинама пута, била је стална претња у ваздуху.
 
Војна академија, Министарство војске, краљев двор, Београдски универзитет али и обичне куће, шупе, ресторани и хотели били су неретко без кровова и врата, а прозорска окна на свакој грађевини бесциљно су се клатила без иједног стакла. После обиласка ровова који су штитили Београд и вожње теретним бродом „Небојша“ који је на боковима сав био избушен пушкарницама, дошли су до импровизованих стрељачких гнезда где су војници лежали потрбушке на блатњавом насипу, необријани, неопрани и смршали од оскудне и лоше хране. Вијугавим и избразданим путем кренули су даље, у дубоку унутрашњост Србије, бацивши последњи поглед на бели град који се и даље није предао.
Мачва и Подриње, пустош која изазива тугу
Пут је даље водио Рида и његовог сапутника у крајеве где осим војника, мушкараца није било. И овде је харала опака болест тифус. На непуном километру Рид је успео да изброји чак сто белих крстова на оградама кућа, а сваки је значио да је тифус однео бар један живот из тог дома. „Изгледало је да ова бујна и плодна земља не садржи ништа осим смрти, и помена на смрт“, забележио је Рид. Предели којима су пролазили, највише су страдали у крвавим борбама 1914. године.
 
Воз којим су путовали био је пун јадних избеглица, углавном жена и деце који су под окртним нападима Аустроугарске били принуђени да напусте своје домове. Цео крај је био спаљен, опљачкан, а становништво побијено. Било је готово немогуће угледати неког вола, а километрима ни човека. „Понекад би се наш воз зауставио да се избеглице искрцају. Стајали су ту поред пруге са целом својом имовином у врећи пребаченој преко рамена, и ћутке посматрали рушевине својих домовина“, записао је Рид.
 
Гучево, долина смрти
Своју најснажнију осуду рата Рид је изнео описујући Гучево и огромне губитке које је српска војска тамо поднела. Аустријанци су за време другог напада заузели сам врх Гучева, и ту се укопали. Под њиховом ураганском ватром Срби су се верали стопу по стопу, све док и њихови ровови нису били на узаном гребену. А онда је на фронту од 16 километара, на самом врху планине вођена једна од најстрашнијих борби у Великом рату- Битка на Дрини. Након 54 дана крваве и тешке борбе Срби су се повукли, и то само зато што је трећа аустријска инвазија пробила њихове линије код Крупња.
Свуда по шуми су биле напуштене колибе покривене лишћем и грањем, и земунице у којима је српска војска живела два месеца у снегу. Нижи делови дрвећа су били покривени лишћем, а врхови су били као мртви. Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били наслагани, њих 10.000. Џон Рид је из “земље смрти” је понео слике ужаса али и осећање дивљења према јуначним и пожртвованим Србима.

Ко је био Џон Рид?
Џон Рид (1887-1920) био је амерички новинар, песник и социјалистички активиста. Остао је упамћен као писац антологијских књига „Десет дана који су потресли свет“ , „Устанички Мексико“ и „Рат у источној Европи“, у којој је и део о рату у Србији. Као ратни дописник с почетка 20. века био је на свим фронтовима репортерски описујући ратне ужасе и страдања. Обишао је Мексико, Русију, Грчку, Србију, Бугарску, Француску, Италију, Пољску како би упознао америчко јавно мњење са правом и ужасном истином.

Амерички новинар и српски поштар побратими
Са нескривеним одушевљењем Рид пише о гостопримству људи који гину и умиру гладујући. Није могао да одбије братимљење са поштаром из Обреновца. „Побратиме, сад ћемо се побратимити. То је стари српски обичај. Извршили смо чин братимљења и све од данашњег дана, ми смо побратими са Гајом Матићем“, записао је Рид. Колико је познато то је једини чин братимљења Џона Рида, а био је светски путник.
Извор: serbia.com