Српска Историја

[Božena]

RTS

70 година од депортације у Бараган - зашто су били криви?

Као блесак из ведрог неба почело је депортовање у Бараган у ноћи Духова, између 17. и 18. јуна 1951. године. Пре тачно седамдесет година овај прогон обухватио је 297 насеља која су се налазила у појасу од 25 километара дуж границе са Југославијом, почевши од Старог Беба - жупаније Тимиш, Караш-Северина и Мехединца до насеља Груја. Негде близу 13 хиљада породица, односно, према неким проценама, 44 хиљада људи одведено је и бачено у бараганску пустару под голим небом.

 

Само они и Бог на небу као нада и утеха све до 1956. године. Румуни, Срби, Немци, Бугари, Мађари, Арумуни (Македонци), Румуни из Басарабије и Буковине формираће 18 нових насеља типа отвореног логора у Бараганској низији. Тадашње комунистичке власти у Румунији по налогу Москве хтеле су да „очисте" крајеве Западне Румуније од „елемената који би могли угрозити политику Партије".

Депортирани Срби у Парку правде у Темишвару

Те елементе опасне по Источни комунистички блок и Партију представљали су, између осталог, и Срби у Румунији, њих отприлике три хиљаде, за које се сумњало да су титоисти, у тренутку када је суседна Југославија под руководством Јосипа Броза Тита чинила своју спољнополитичку и војну оријентацију према Западу и НАТО-у. Депортовани су били, заправо, сви они „сумњиви" који су се стопили у Банату и гајили дух Мале Европе огледане у мултикултуралности и мултинационалности. По управи Москве, и Румунија, која је након Другог светског рата ушла у совјетску сферу утицаја, требало је да има своје гулаге као одговор на ширење западноевропске сфере утицаја у Југославији, које се тумачило као претња за Москву.

„Зашто смо толико узнемирени што Руси депортују Сасе и остале из Румуније? Било је јасно да ће Руси проширити своју сферу утицаја у овој земљи. У сваком случају, не можемо ништа учинити", говорио је Винстон Черчил, британски премијер у времену депортације у Бараган.

Све у свему, никоме није било лако. Бивши депортирац у Барагану, Цветко Михајлов, пореклом из Сараволе, присећа се да пијаће воде није било у тим „новим" насељима, доносили су је из удаљених места или су је куповали, а хране су имали таман толико да опстану.

„Све се брзо трошило, али људи су покушавали да преживе, уз малу децу и немоћне старце", вели Михајлов, коме слике нељудске борбе за опстанак до данашњег дана не бледе. Рекао би велики шпански писац Сервантес: „Благо оном коме је Небо подарило залогај хлеба за који не мора да буде обавезан другоме."

Раду Мијатова из Српског Семартона везују страшне успомене за Бараган. Он каже да, када га унук пита да ли је у Барагану имао мобилни телефон или таблет, мора да му објашњава да тамо није имао ни воде за пиће.

Када се вратио из Барагана, професор Властимир Тодоров из Дињаша имао је само 36 дана.

„Најтужније је то што су моји родитељи пре депортације у Бараган имали сина од месец дана. Током пута за Бараган се разболео и када су стигли, кроз извесно време је умро", то је посебна и неизрецива туга, јер Властимиру никада неће бити јасно зашто му није било дозвољено да упозна свог брата.

У Барагану, тачније у Загни, родио се 1951. године Милан Унчански из Дињаша. Бараган је оставио неизбрисив траг у његовом животу. Једно време га је носио као свој крст. „Доласком назад кући било је огромних препрека за поновну интеграцију у друштво", истиче овај некадашњи директор у „Ретим"-у и тврди да се проласком времена вратило све на нормални начин живљења.

Ипак, готово хиљадама деце је одузето право на детињство и радост. Да га нису имали, истичу Бога Чоков из Сараволе као и Мара и Сава Попов из Ченеја. Живот и детињство су били разбијени и за Сашу Аћимова из Сараволе.

Међутим, синдром „кјабурске деце" пратио је Србе дуго након враћања из Барагана. Многима није било дозвољено да наставе школовање. Добромир Путић из Дињаша, професор у пензији, имао је седам година када је депортован у Бараган. Тамо је кренуо у први разред. Године 1962. имао је проблема током добијања заслужене стипендије, јер су му родитељи били депортирци у Бараган.

Иван Мирков, професор историје у пензији, признаје да је након доласка из Барагана у своје родно место доживео још веће тешкоће.

„Тадашњи комунисти и локални властодршци, нарочито у Дињашу, који је био познат као „мала Москва", просто су нас терорисали, нарочито оне који нису желели да приступе колективном газдинству", сећа се Мирков и додаје да је он заједно са родитељима много теже живео након доласка из Барагана, пошто је на њега посебно вршен притисак да напусти школовање и то „нарочито захваљујући великим српским активистима који су се сматрали да су бог и батина на овим просторима."

Болне последице након доласка из Барагана је осетила и Споменка Деса Николин као тада још увек дете. „У забавишту, које је тада било под окриљем колективног газдинства, мене су вечито прескакали приликом дељења ужине, што ме је трауматизирало за цели живот", наводи чувена професорка информатике у пензији.

„Шта смо ми били криви? Зашто баш ми?", пита се на крају Данило Бата Лацић из Великог Сенпетра који је своје најлепше године детињства оставио потрошене у бараганској пустињи.

Данас, депортирани и наследници добијају материјалну накнаду за претрпљени душевни бол и године патње. Припомирење румунске државе кроз бригу за патњу и бол огледа се у спремности нове демократске државе Румуније, ослобођене од комунистичких источних демона, да изгради друштво у оквирима људског достојанства. То је наличје система које је сазидано на темељима људских вредности и хуманог изгледа. Враћено је бар кроз материјалну димензију то што су људи неправедно изгубили.

Парастос у Кетфељу

 Незаборављене трауме из Кетфеља

Тачно у ноћи седамнаестог на осамнаести јун, на долазак тада „црних" Духова, из Кетфеља у непријатну пустару Бараган биле су депортоване 24 српске породице са 73 члана. Током бараганске голготе умрли су двоје, а родило се три детета. У животу до данас остало је негде између 13 и 20 особа које су преживеле ову патњу.

„Све до данашњег дана остали су ожиљци у души, желимо да опростимо, али пре свега важно нам је да будуће генерације не забораве све што смо ми преживели", каже једна од рођених у Барагану, Марија Мика Матеј, професорка хемије у пензији.

Јустина Степанов Чоков је имала свега шест година када су је са породицом однели у Бараган.

„Све памтим, као да је било јуче, то је нешто страшно што нам се догодило, заправо, ни не може да се искаже како је то изгледало", кроз сузе се присећа трауматичних дешавања ова пријатна госпођа са нимало лепим детињством.

"Међутим, још је теже било када смо се вратили из Барагана. Као дете сам патила, јер смо се осећали као нико и ништа. Сви су нас тако посматрали, јер смо се вратили из Барагана сиромашни, готово да нисмо имали шта да једемо. Говорили су о нама да смо најлошији људи. Чак су нас на једном Ускршњем балу наши Срби истерали из Дома културе, носили смо тај печат стигме", препричава Јустина Степанов Чоков, како је кроз живот носила ту несносну бараганску трауму.

Пред Божјим олтаром за депортоване и страдале у Бараган молитвама се заузео протојереј Благоје Чоботин, месни парох, у четвртак, 17. јуна. Било да живимо, било да умиремо, Господњи смо, а пред Богом сви су живи, такав дојам је дао одржани парастос у кетфељском храму за све депортоване у Бараган. Отац Чоботин је током обраћања након одржаног парастоса истакао да су људи одувек били гоњени, то као да је нека антрополошка карактеристика људског бића.

Сви прогони настају из мржње и пакта са ђаволом оних који их чине, и представљају, заправо, директни напад и ломљење иконе Божје у човеку, казао је протојереј Благоје Чоботин. „На крају, наша света црква увек постаје богатија новим мученицима и жртвама који заузимају место пред престолом Господњим", закључио је отац Чоботин. На парастосу је у име Савеза Срба био присутан потпредседник Борко Јоргован.

Откривање спомен плоче у Улбечу

 Фрагменти сећања на територији општине Улбеч

Прошлог четвртка обележена је и 70. годишњица депортације неких становника општине Улбеч у Бараган. Срби из Српског Семартона и Дињаша насилно су депортовани у Станкуцу Ноуа или Шкеј, као и у Рошеци Ној. Реч је о готово 300 душа. Тај тренутак је био један од најбруталнијих догађаја из периода комунизма. Том приликом, на иницијативу градоначелника Габријела Развана Драгана, откривена је спомен-плоча на згради железничке станице у Улбечу, у присуству Огњана Крстића, посланика у Парламенту Румуније и председника Савеза Срба у Румунији, префекта жупаније Тимиш Золтана Немета, градоначелника места Росеци у жупанији Калараш Николаја Ражновеануа, свештенства Румунске и Српске православне цркве, наставног особља школе у Улбечу и представника Удружења бивших депортованих у Бараган.

Према речима председника општине Улбеч, плоча мора да подсети све, како садашње тако и будуће генерације, да се тако нешто више никада не сме поновити. Организована је и изложба у Дому културе, која је представила низ детаља из живота депортованих у Бараган са територије општине Улбеч. Са дубоком побожношћу према онима којима је судбина промењена, званичници су претходно положили венце на споменике у порти српске цркве у Српском Семартону и Дињашу, као и на гробљу у Улбечу. Међу званичницима је био и потпредседник Савеза Срба Борко Јоргован, а сећање на страдање невиних жртава оживели су својим беседама месни парох семартонски Миливој Горник, старешина храма дињашанског Милорад Остојин као и отац др Саша Јашин, прота улбечански.

Комеморација у Темишвару

 70 година незаборава у Темишвару

У петак, 18. јуна 2021. године, Удружење бивших депортованих у Барган, уз подршку Митрополије банатске и Музеја села Баната обележило је, у Темишвару, 70 година од депортације у Бараган. То је било духовно прочишћење од бола и туге. Било је то уједно и прво обележавање Дана жртава депортација током комунистичког режима, који је законски установљен прошле године у Парламенту Румуније. У дворишту цркве Музеја села у Темишвару одржана је верска служба којом је руководио митрополит банатски Јоан Сележан уз саслужење свештенства, између осталих, и протојереја-ставрофора Стојана Петровића, старешине храма мехалског. Био је то знак сећања на оне који су умрли у Барагану и молитва снаге за оне који су преживели ову Голготу. Након верске службе уследило је обраћање званица, Андраша Молнара, заменика префекта жупаније Тимиш и Рубена Латкауа, заменика градоначелника Темишвара. Они су нагласили да је Бараган трагична епизода у историји Румуније и да не могу да замисле да се овакви греси више икада догоде. Посебно је током комеморације наглашено да треба непрекидно наставити младе стасавати у духу и вредностима које омогућавају да се оваква срамота више никада не догоди.

Након обраћања званица и говорника, уследило је додељивање диплома и медаља личностима које су допринеле очувању сећања на депортацију у Бараган. То су учинили председник и потпредседник Удружења бивших депортованих у Бараган Петру Мирчов и Корнелија Фијат. Добитници су и представници српског живља: Миодраг и Андреј Милин, Цветко Михајлов, Иван Мирков, Лазар Бељин, Бога Чоков, Јован Палинкаш, Драгослав Лукин, као и недељник „Наша реч" и Српска емисија на Радио Темишвару.

На крају је следила посета „Меморијалној кући" бивших депортованих у Бараган, и посета изложби фотографија на тему депортације у Бараган, из архиве Удружења бивших депортованих у Бараган. Следећег дана, у суботу, 19. јуна, Удружење, заједно са темишварском филијалом Удружења бивших политичких затвореника у Румунији, положило је венце на чувени споменик темишварског вајара Ингоа Гласа, посвећен успомени на депортацију у Бараган, у Парку правде.

 Дан бола и у Решици

Срби у жупанији Караш-Северин и Мехединц, односно Клисуре и Пољадије, највише су били депортовани у Валеа Вијилор, Валеа Калмацујулуј и Дропију. Тридесетак Срба из Клисуре и Пољадије је рођено у негостопримљивој Бараганској низији. Било их је депортовано преко три стотине. Дан жртава депортације током комунистичког режима обележен је у Решици, 18. јуна.

Комеморативне активности у административном центру карашсеверинске жупаније организовали су Удружење бивших политичких затвореника и жртава комунистичке диктатуре у Румунији заједно са Демократским форумом Немаца у Караш-Северину. На комеморацији је био присутан као званица и Огњан Крстић, посланик у Парламенту Румуније и председник Савеза Срба у Румунији. Најпре је уследило отварање документарне изложбе „70 година од депортације из планинског Баната у Бараган кроз документе", која је приређена од стране Националног архива, Жупанијског савета Караш-Северин и Музеја планинског Баната. Затим је одржана комеморација поводом 70 година од депортације, да би се на крају положили венци у парку Крешана у Решици као знак сећања на жртве депортacije

 

 

[Endokanabinoid]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

ПОКОЉ НА ПРАЗНИК: Фоча – крвави Никољдан 27 година чека правду | ИСКРА

ISKRA.CO

---

На Никољдан, 19. децембра 1992. године муслиманска војска из Горажда на кућном прагу свирепо је...

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Како су наши добровољци из САД и Михајло Пупин утицали на цртање граница на Балкану

WWW.RTS.RS

---

У знак сећања на осниваче села који су били добровољци у Првом светском рату, у Банатском...

 

[Božena]

 

[Dragi]

Srpsko oružije kasnijeg srednjeg veka, ovde na primeru crne armije Ugarske u kojoj su se borili i Srbi:
 

Black Army of Hungary - Wikipedia

EN.WIKIPEDIA.ORG

Poznata spada šavoneska ili slovenski (srpski) mač je jedno i po ručni ili bastardni mač. Ali nije jedino oružije koje smo koristili; na oklope možda su ratne sekire, čekići i buzdovani bili efektivniji, ali mač je mač, kraljevsko oružije...

 

Bastardni....

 

 

[Božena]

 

[Dragi]

Ortelijus, 1572:
 

File:1572 Europa Ortelius.jpg - Wikimedia Commons

COMMONS.WIKIMEDIA.ORG

Servia (Srbija, tj. centralna Srbija, Kosovo), Rascia (Raška, tj. Banat (+ Oltenija, Mala Vlaška?)), Bossena (Bosna), Slavonia (Slavonija, tj. Dalmacija, Kavrnerska Hrvatska, Crna Gora).

[Dragi]

Crna Gora je najistočnije srpsko naselje u Banatu. 😉

https://sr.wikipedia.org/wiki/Банатска_Црна_Гора

[Božena]

MAPA LOGORA ZA SRBE U BiH OTKRIVA ISTINU Kojić: "Svaki logor Srba imaće opis šta se tu dešavalo, samo u Sarajevu bilo ih je 122"

WWW.NOVOSTI.RS

---

JEDAN od najvažnijih projekata Centra i Republike Srpske ove godine, a na kojem trenutno radimo, jeste mapiranje...