Српска Историја

[Данче*]

Прелазак Врховне команде преко залеђеног Везировог моста на Белом Дриму.

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.453519984784610.1073741859.209476649188946/261063447363599/?type=3&theater
 
Повлачење преко Албаније

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.453519984784610.1073741859.209476649188946/216700815133196/?type=3&theater
 

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.453519984784610.1073741859.209476649188946/216700991799845/?type=3&theater

[Данче*]

101 година од завршетка колубарске битке: „Мишићев маневар“ и херојска одбрана српске војске

 

Једна од најславнијих битака у историји Срба и једна од најважнијих побједа припадника Антанте у Првом свјетском рату одиграла се на Колубари – а завршила је 15. децембра 1914. потпуном побједом српских снага нас аустругарским јединицама.

 

Колубарска битка вођена је крајем 1914. године на фронту дужем од 200 километара. Иако је цијели свијет очекивао капитулацију Србије, Прва армија којом је командовао генерал Живојин Мишић извела је успјешну контраофанзиву против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.

Поразом у операцијама око Дрине, српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одјеће и обуће и великим падом морала.

 

Истовремено, аустроугарски војници чинили су до тада нечувена звјерства над цивилима, па је народ у бијегу додатно отежавао повлачење.

 

У ноћи 14. новембра командант 1. армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово мјесто постављен је генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде, рођен на Сувобору.

 

Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

 

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза.

 

Колубарска или Сувоборска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага.

 

Живојин Мишић одлучује да одмори борце, да се спреме оружје и муниција и да онда крене у противнапад.

 

Војска се још у октобру суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријску муницију обећава Француска, али је коначно шаље Грчка у другој половини новембра.

 

Међутим, након пребацивања муниције са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намијењена 75 милиметарским топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2,5 милиметра, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве.

 

Постоје теорије, не без основа, да је Грчка намјерно послала неодговарајућу муницију, јер је грчки краљ Константин био познати германофил.

 

Тада на сцену ступа „Пета српска армија“ – жељезница, како је назвао први човјек српске војске Радомир Путник. Муниција бива транспортована до Ниша у коме је вршено демонтирање, а затим је упућивана у Крагујевачку тополивницу /будућу „Заставу“/ у којој је рађено скраћивање чауре и оспособљавање муниције.

 

Српска војска 3. децембра креће у јак противнапад након велике артиљеријске припреме. Само током борби тог дана заробљена су три официра, 400 подофицира и војника и четири топа са 1.000 граната.

 

Већ 5. децембра Прва армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима. Истовремено, Дунавска дивизија 1. позива успијева да пресјече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену. Тада почиње тјерање разбијених аустроугарских трупа.

 

На крају – 14. децембра ауструграска команда издаје наредбу да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

 

У тешким борбама погинуло је 22.000 српских војника, а рањена 91.000.

 

Аустроугари су у Колубарсккој бици узгубили 27.216 војника, а рањено је 118.911, док је заробљено 1.800.

 

За командовање српским снагама у овој бици, која је уједно била прва побједа савезничке војске против коалиције Аустроугара и Нијемаца, Живојин Мишић добио је титулу војводе, а његов маневар са заваравањем противника и прегруписавањем за противудар изучаван је у напрестижнијим војним школама.

 

Србија је у Првом свјетском рату, који је започео агресијим Аустроугарске, изгубила 450.000 војника и 650.000 цивила, а укупне жртве износиле су, према никад до краја потврђеним подацима, 1.100.000 људи.

 

ИСКРА

[Данче*]

Св.владика Николај(Велимировић), Краљ Петар II и логорски свештеник Јовановић у Оснабрику 1945.године
Година 1941. сматра се почетком организованог верског живота православних Срба у Оснабрику. У официрском логору Еверсбург налазило се за време Другог светског рата око 6.000 србских официра и војника. Заробљеници су имали покретни иконостас пред којим су се молитвено окупљали сваке недеље и празника. Током савезничког бомбардовања 6. децембра 1944. погинуло је 116 србских заробљеника, а изгорео је и покретни иконостас. Након рата, логор Еверсбург постао је сабирни центар за војнике из оближњих радних команди. Енглеска војна управа је одобрила коришћење једне просторије за верске потребе. Урађен је иконостас, а формиран је и хор. Године 1945. Србе у Оснабрику су посетили Свети Владика Николај (Велимировић) и Краљ Петар други

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.337217999748143.1073741833.209476649188946/731091143694158/?type=3&theater

[Данче*]

Планина смрти – Повлачење српске војске кроз Црну Гору

Највећи део српске војске и избеглица је са Косова и Метохије до Албаније дошао преко Црне Горе. Из Пећи преко Чакора и Берана, српска војска је стигла до Подгорице. Чамцима преко Скадарског језера ишли су само посланици, дипломате и стране мисије. Избеглице и војска, мочварним језерским приобаљем, стигли су до албанског града Скадра.

 

 

Чакор - „планина смрти", тако су српски војници описивали високе планинске превоје који се налазе на граници Црне Горе и Србије. Био је већ почетак децембра. Снег је, кажу сведоци, био дубок до пазуха. Температура је била двадесет степени испод нуле. Испред њих се налазио врх од 1850 метара.

 

Колона српских војника прелази завејани Чакор „планину смрти“

Они који су из Пећи кренули ка Чакору прво су прошли кроз стрму и залеђену Руговску клисуру. Дувала је мећава и стаза се скоро уопште није видела. Снег је изравнао тло, сакрио рупе и ивице понора. Један погрешан корак водио је у смрт.

Сведоци описују да су дуж Руговске клисуре и Чакора наилазили на људске лешеве. Умирали су од хладноће, глади, исцрпљености... Један српски војник тада је записао: „Ко је имао здраве цокуле и нешто пара он је прешао, који нема цокуле он пропада. Имало је војника којима се одлепила, као на ципели, кожа од табана и тај је морао да умре. Многима су промрзле уши које су касније у Скадру морали да одсеку."

 

Залеђена клисура на путу од Пећи ка Андријевици

И док се један део војске повлачио преко „планине смрти", већи део војске је из Пећи ишао преко планине Жљеб, па даље до Берана и Андријевице. Овим правцем се заједно са Трећом армијом и трупама Одбране Београда повлачио и велики број избеглица - бежанија како су је тада звали. 

Изгладнели, промрзли и исцрпљени српски војници стигли су у Црну Гору. Очекивали су да ће ту наићи на магацине с храном. Ничега није било. Сиромашно црногорско становништво у овим брдовитим крајевима није имало довољно хране ни за себе. Оно мало хране што се нашло, продавало се по огромној цени.

 

Српске избеглице у кратком предаху сакупљају снагу за даљи пут кроз Црну Гору

И аустроугарски шпијуни, који су се налази на територији Црне Горе, учинили су своје: говорили су народу и подстрекивали политичаре како је српска војска дошла да по наређењу савезника окупира Црну Гору. Било је довољно само погледати у каквом је стању српска војска и схватити колико су такве приче биле неразумне.

Била је то војска у ритама, промрзла, гладна и изнемогла. Колико год да су биле нереалне, те приче су створиле лошу политичку атмосферу између српског и црногорског руководства. Неповерење је делимично постојало и у народу.

 

Руске медицинске сестре деле судбину српске војске и народа на путу ка Албанији

Са друге стране, упркос пољуљаном поверењу међу властима две државе, црногорска војска је тих дана пружила огромну помоћ српској војсци. Црногорци су месецима водили борбе у кањону реке Таре и покушавали да одрже фронт дужине 145 километара.

Бранили су са једне стране своју отаџбину од напада аустроугарске војске, а са друге стране чинили су одступницу српској војсци у повлачењу. Многи српски генерали истицали су да је значај црногорске одбране био пресудан за српско повлачење и за спас и опстанак српске војске. Да није било црногорског отпора, непријатељ би брже напредовао и опколио српску војску у планинама Црне Горе, што је и био план Врховне војне команде Аустроугарске.

 

Мојковачка битка

Две војске штитле су одступницу преко Црне Горе, Прва армија војводе Живојина Мишића и санџачка војска сердара Јанка Вукотића. Црногорци су три месеца водили борбе на фронту дугом 145 километара.

Врхунац је била Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916. годне. 

Непријатељ је накратко био заустављен и тиме је омогућено извлачење последњих делова Прве армије која се налазила у рејону Андријевице. Већи део српске војске, за време Мојковачке битке, већ је био у Албанији. Црногорска војска није могла дуго да издржи пред надмоћнијим непријатељем. Убрзо после велике мојковачке победе, влада је капитулирала и краљ Никола напустио је земљу.

Црногорски официри у зиму 1915. године

Трупе Одбране Београда, Друга, Трећа армија и делови Прве армије из Андријевице су кренули ка Подгорици. На томе путу били су и каравани дипломатског кора, групе народних посланика, велики број чиновника, француске болнице, руске и енглеске санитетске мисије... Колона је, кажу, била толико дугачка да када је чело стигло у Подгорицу, зачеље је још увек било на положајима око Андријевице.

Сви су рачунали да ће у Подгорици наћи храну. Међутим, у Подгорици је хлеб био драгоценост која се плаћала онолико колико је ко тражио. Ништа у граду није могло да се купи, продавнице су биле затворене. Батаљон је добијао по џак брашна, а следовање је износило 200 грама по човеку.

Владала је општа глад. Почеле су и велике кише. Тужни су описи српских војника у Подгорици. Били су изгладнели, бедни, уморни. Спавали су под ведрим небом на голој и мокрој земљи.

 

Мањи део избеглих међу којима су и српски народни посланици чамцима је преко Скадарског језера кренуо у Албанију

У Подгорици је владала и велика забринутост, најгоре слутње и најчудније измишљотине чуле су се са свих страна... До српских војника и избеглица данима нису стизале никакве вести. Од тренутка од када су напустили Пећ, за те две недеље повлачења, нису добили ни једну новост. Нису знали шта се дешава са краљем и регентом који су из Призрена кренули у Скадар. Питали су се да ли је стари краљ жив? Да ли је регент успео да се пробије кроз албанске планине? Да старог војводу Путника нису можда напала и убила непријатељска албанска племена? Докле је стигао непријатељ?

Слутња и неизвесност још више је отежавала иначе тешко стање српских војника и избеглица тих дана у Црној Гори.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

 Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

 Слађана Зарић,

РТС

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=85334&Planina-smrti-%E2%80%93-Povlacenje-srpske-vojske-kroz-Crnu-Goru

[Данче*]

У рову...

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.652442078225732.1073741868.209476649188946/737891843014088/?type=3&theater

[Данче*]

Коњички митраљез Тимочке дивизије прелази Демир Капију

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.652442078225732.1073741868.209476649188946/735365933266679/?type=3&theater

[Данче*]

Оне су задужиле српски род
Милунка Савић, Василија Вукотић, Софија Јовановић, Антонија Јаворник, Надежда Петровић, Делфа Иванић, Флора Сендс и Жана Меркус.

https://www.facebook.com/Srpska.Istorija/photos/a.201012269914285.68024.200674513281394/1327789453903222/?type=3&theater

[Данче*]

Силуете србских војника испред манастира Грачаница по ослобођењу 1912.године

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.209563965846881.53493.209476649188946/752801954856410/?type=3&theater

[Данче*]

Хитлер је наредио: Прво уништити Народну библиотеку

Некадашње здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду (Из Збирке фотографија Музеја града Београда)

„Зато што је у њој сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа”, рекао је генерал-пуковник Александер Лер, одговарајући на питање зашто је баш Народна библиотека Србије била циљ у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године

После слома нацистичке Немачке у мају 1945. генерал-пуковник нацистичке авијације Александер Лер предао се британским трупама које су га изручиле управо властима државе на чијој је територији починио највеће ратне злочине.

У првом истражном исказу, датом официрима Народноослободилачке војске Југославије средином маја 1945. у месту Купинец код Загреба, генерал Лер је нагласио да му је лично Адолф Хитлер издао наређење за потпуно разарање Београда.

„У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно”, нагласио је Лер. На питање југословенских официра зашто баш Народну библиотеку, одговорио је: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.”

Лерова изјава отклања и последњу сумњу у мотиве и разлоге политичког и војног врха нацистичке Немачке за планско уништење српске националне библиотеке до кога је дошло у поподневним и вечерњим сатима 6. априла 1941. године.

 

Извор: Политика

[Данче*]

Како је Црњански промашио Сондермајера

Милош Црњански , Тадија Сондермајер

Без двојице великана историја наше земље током протеклог века била би незамислива. Један се звао Милош Црњански, а други је био Тадија Сондермајер. Први је оставио неизбрисив траг у нашој, али и европској књижевности, а други као светски пионир у ратном и цивилном ваздухопловству. Ипак, два великана су у једном тренутку била смртно завађена, а у духу двадесетих година прошлог века изашли су на двобој решени да се само један врати жив са овог окршаја.

Прича за неверицу сачувана је у Музеју ваздухопловства, а исприповедао нам ју је стручњак ове угледне институције Петар Недељковић.

Савезници и Немци

„Прва искра запаљена је на састанку у Националном аеро клубу, 1926. године“, почиње причу Недељковић. „У том тренутку Милош Црњански је уређивао часопис „Наша крила“, а остао је упамћен као човек који је то добро радио. Истина, био је човек преке нарави, па је често имао проблеме у комуникацији. Са друге стране, седела је група ваздухопловних официра, као и херој Првог светског рата Тадија Сондермајер, ветеран са три победе и ранама после једне од битака на Западном фронту. Избила је свађа око идеје чије авионе треба да купи Национални авио-клуб. Тадашњи ваздухопловни генерал Душан Симовић предлагао је да наша држава узме авионе од Француске, будући да је начелни договор био да летелице узимамо од савезника из тек окончаног рата, док је Црњански тврдио да су немачки авиони знатно бољи“.

Дошло је до бурне расправе – додаје Недељковић. “ Ваља подсетити да је Црњански окончао Први светски рат у аустроугарској униформи, са чином фелдвебела, дакле нижег официра, док су насупрот њему седели све сами ветерани са Солунског фронта, чије су ране и сећања били још сасвим свежи. Идеја да 1926. године неко купује немачке војне авионе била је нешто за шта они нису хтели ни да чују. Незгодна и ватрена природа Милоша Црњанског нагнала га је да Сондермајера назове погрдним речима, да би у налету беса изазвао чак петорицу супротстављених на двобој. Четири официра су „глатко“ одбила идеју да се овако обрачунају, јер је, поред осталог, свим официрима било забрањено да учествују у дуелима и двобојима.

„Бела рукавица бачена у лице било је нешто што Тадија Сондермајер није могао да одбије. Будући да су те године на територији Србије били забрањени двобоји, ривали су морали да изаберу посебно место на којем ће се обрачунати. Решење су пронашли у чињеници да су у Војводини и даље важили неки аустроугарски закони и да двобој није био изричито забрањен. Зато је донета одлука да се обрачунају у Вршцу, испред познате куле“.

Хитац у ваздух

Иако силно супротстављени, Црњански и Сондермајер договарају се да, уколико неки од њих двојице погине, страдање пријаве као несрећу у лову. „Милош Црњански у Вршац стиже 25. септембра увече, с обзиром на то да је двобој био заказан дан касније „, додаје Недељковић. – Одсео је у Хотелу „Србија“ који и данас постоји. Остало је забележено да су пиштоље за двобој обезбедили од породице Дунђерски, који су имали посебно, старинско оружје намењено двобојима. У јутарњим часовима стали су на пољану испред куле, и обрачун је могао да почне. Први је пуцао Црњански и промашио је. Затим је дошао ред на Тадију Сондермајера. Подигао је оружје, „имао супарника на нишану“, али је после неколико секунди спустио оружје и на француском рекао: „Одустајем“. Затим је подигао пиштољ увис и опалио метак, како би било јасно да је био напуњен.

Увек у гарду…

То је изазвало буран пишчев револт, запрепашћење се претворило у бес, викао је на ривала тражећи од њега да пуца. Прошле су многе године од тог догађаја, а писац је, сећајући се тог септембра 1926. године, признао како је „у Сондермајеру било нечег витешког“. „Да је погинуо Црњански, никада не би биле написане „Сеобе“ – закључује Недељковић. – Са друге стране, да је погинуо Тадија Сондермајер, никада не би била створена прва национална авио-компанија „Аеропут“, нити би био одржан први трансконтинентални лет, који је управо Сондермајер уприличио од Париза до Бомбаја.

Секунданти

Сведоци овог сукоба, односно секунданти, како су се стручно називали људи које би ривали именовали, били су људи који ће касније имати импресивне биографије. „Забележено је да је Црњански имао два секунданта – један је био књижевник Душан Матић, а други редитељ Бранко Гавела“, додаје Недељковић. – За Сондермајерове секунданте остало је записано само једно име: био је то његов велики пријатељ и ратни друг Александар Дероко, велики архитекта и потоњи академик. Име другог није остало забележено.

Ваздухопловац Сондермајер је први човек који је решио да прелети дистанцу од Париза до Бомбаја. На тај начин је показао основаном идеју да буде створен национални авиопревозник, а од новца који је прикупио за тај лет основао је фонд из којег је првобитно финансиран „Аеропут“.

Тадија Сондермајер

Пољско-српска крв

Сондермајер је био по оцу Пољак, а отац му Роман био је први хирург српске војске у Првом светском рату и један од оснивача наше ратне хирургије. Оженио се Београђанком, а колико су чланови ове породице били велике патриоте, потврђује наш саговорник. „Тадијин старији брат Владислав је од коњичког потпоручника такође постао пилот, док је млађи брат Станислав погинуо на Церу као најмлађа жртва овог сукоба. Дечко од 16 година пробио се међу добровољце, и дао је живот у овом језивом сукобу. Тадија Сондермајер био је један од 1.300 каплара и напустио је студије у Немачкој како би се вратио као добровољац почетком Првог светског рата. Касније је преживео Други светски рат, али су га као оснивача националне авио-компаније и познатог човека ондашње елите комунисти утамничили. Тек је Тадијина супруга успела да се пробије до Александра Леке Ранковића који је ведрио и облачио у ондашњој Србији и успела је да га убеди да ослободи њеног супруга.“Без обзира на огромно искуство, Сондермајер ипак окончава каријеру као инжењер у Луци „Београд“, далеко од ваздухопловства којем је подарио живот“, закључује Недељковић.

Аутор: Зоран Николић
Извор: Новости

[Данче*]

У години када обележавамо 100 година од почетка Првог светског рата сетимо се наших предака, див јунака, који су прошли једно од највећих страдања које је погодило наш народ током његове богате историје! Ту голготу и васкрс српске државе који је уследио после ње не смемо заборавити!

Стари видео - Њ.В. Краљ (у то време Регент) Александар I обилази 1916. године јединице српске војске које су се после албанске голготе опорављале на Крфу.

 

 

[Данче*]

Стогодишњица искрцавања српске војске на Крф и Видо

Обележава се 100 година од искрцавања српске војске на Јонска острва Крф и Видо. Централној комеморативној свечаности на грчким острвима присуствује председник Србије Томислав Николић, који је поручио да је братство грчког и српског народа заувек уткано у наше биће, као део страдалне и јуначке историје Србије.

је.

14.55 - Уз државне и војне почасти положени венци у "плаву гробницу". Уз председника Николића ишао је командант Гарде ВС генерал мајор Миломир Тодоровић у униформи српског официра из Првог светског рата.

11.00 - Братство грчког и српског народа сковано за вечност, поручио је председник Николић у обраћању присутнима на Виду.

10.45 - Председник Општине Крф Костас Николозас поручио да никада више на овај начин не треба доказивати пријатељство.

10.25 - Председник Томислав Николић је на Виду положио венац на спомен-костурницу у част српским војницима.

Председник Николић полаже венац на спомен-обележје

9.55 - Почела церемонија обележавања стогодишњице искрцавања српске војске на острва Крф и Видо. 

Војничким верским поменом на Виду, који су служили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и представник Грчке православне цркве, почело је обележавање 100 година од искрцавања српске војске на грчка острва.

Припремила Биљана Радуловић

Уз све војне почасти, уследило је полагање венаца у маузолеју – спомен-костурници, а затим и код Морнаричког крста. Венце су прво положили председник Србије Томислав Николић и председник Општине Крф Костас Николозас, а пошту палим српским јунацима одали су и амбасадори Француске, Русије, Италије, Велике Британије у Србији, министри у Влади Србије.

Након интонирања химни Републике Србије и Републике Грчке, присутнима су се обратили председник Крфа, заменик грчког шефа дипломатије Јанис Аманатидис, као и председник Србије.

Томислав Николић је, у обраћању присутнима, поручио да је братство грчког и српског народа пре 100 година сковано за вечност, заувек уткано у наше биће, "као део страдалне и јуначке историје Србије".

Србија, поручио је, никада неће заборавити да су се заједно са српским борцима на том фронту борили и гинули војници из Француске, Русије, Енглеске, Ирске, Шкотске, Грчке, војска Есад Паше, Канаде, Италије...

Додао је да већ један век Видо помињемо као "острво смрти", зато што је последње коначиште за 7.747 српских војника, дечака-регрута умрлих од исцрпљености, дизентерије, тифуса, запаљења плућа, глади...

"Душе ових наших јунака и мученика отишле су у своју Србију заједно са слободом, освојеном за нас, за нашу децу, за децу њихове деце. Непун километар даље, у граду и на острву Крф, 1916. године сместила се цела српска држава, Краљевина Србија: Народна скупштина, Митрополија, општинске управе, школе, Пореска управа, штампарија... и уморни и измучени стари краљ Петар Карађорђевић, који је са својом војском ишао од Београда до Крфа", навео је Николић.

Српску делегацију на Виду и Крфу, предвођену председником који је тамо са супругом Драгицом, чине министри Александар Вулин, Зоран Ђорђевић, Иван Тасовац.

Церемонију прати богат уметнички програм, као и комеморативна свечаност на отвореном мору "плава гробница".

Потресна свечаност код "плаве гробнице"

Председник Николић, градоначелник Николозас, министри у влади Србије Александар Вулин, Зоран Ђорђевић и Иван Тасовац, са брода грчке обалске страже, уз државне и војне почасти, положили су венце у "плаву гробницу".

Полагање венаца у "плаву гробницу"

Уз председника Николића ишао је командант Гарде ВС генерал мајор Миломир Тодоровић у униформи српског официра из Првог светског рата, а комеморативној свечаности на отвореном мору, између острва Крф и Видо, присуствовао је велики број грађана.

Многобројни грађани су пратили потресну свечаност, са трајекта и још са једног брода, неки носећи мајице са ликом извиђача српске војске у Првом светском рату, Драгутина Матића, овековеченог у карактеристичноој пози, са натписом "Хвала вам".

Многи су носили српске шајкаче са натписом "Крф 100 година", са сликама својих предака и натписима "И дедови наши су били јунаци", "Гвоздени пук", "Хвала, захвални потомци", понеко у народној ношњи, у опанцима, носећи гусле, српске, грчке заставе...

Веома је дирљив тренутак када је бродска сирена тужно и дуго парала ваздух, српска војна лица, као и војни представници савезника из Првог светског рата салутирали су, рецитована је песма Милутина Бојића "Плава гробница", а ни на једном месту, као код острва Крфа и Вида, у плавим дубинама Јонског мора, песма "Тамо далеко" не може да изазове толико емотивне и јаке реакције код Срба.

Готово сви присутни су, загрцнути, брисали сузе, бацали цвеће у море, уз "Тамо далеко, гдје цвета бели крим, Тамо су животе дали заједно отац и син", а након песме су се чули повици "Србија" и "Живела Србија".

Након церемоније, бродови су се тихо, готово нечујно повукли уназад и оставили многобројне венце, беле кале, цвеће, да се лелујају на модро плавим таласима. 

Касније данас, председник Николић добиће титулу почасног грађанина општине Крф.

Такође ће бити уприличена премијера филма Слађане Зарић "Срби на Крфу", као и свечано отварање нове сталне поставке у "Српској кући".

Председник Николић испред споменика на Крфу

Албанска голгота је устаљен назив за повлачење српске војске и народа преко завејаних планина Албаније након инвазије Немачке, Аустроугарске и Бугарске на Србију, у зиму 1915/16.

Током повлачења српске војске преко Албаније велики број војника је умро од хладноће, глади и исцрпљености.

Француска влада је 28. јануара одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена српска војска и од тога дана савезнички бродови су почели убрзани превоз, те је до 15. фебруара на грчко острво Крф превезено 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи.

Прво искрцавање на "Острву спаса", како су Срби прозвали Крф, било је у пристаништу у Гувији, шест километара северно од града, а материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.

На острву Виду, на које су искрцавани најтежи рањеници, налази се споменички комплекс и у оквиру њега маузолеј. Од 23. јануара до 23. марта 1916, на том малом острву умрло је 4.847 људи.

Видо, организовано као болница, претворено је у "острво смрти", а море око њега у "плаву гробницу", где је око 5.400 умрлих спуштено у море.

Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису ловили рибу у том подручју.

Грчке власти и даље не дозвољавају никакву градњу на Виду, нити комерцијализацију тог прелепог али за српски народ страдалног места.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2286394/stogodisnjica-iskrcavanja-srpske-vojske-na-krf.html

[Данче*]

Потресно Теслино писмо открива колико се поносио децом из Шумарица

У Шумарицама је убијено 2.400 грађана, од тога 261 средњошколац. Фото: guskova.ru

Сваког 21. октобра, и после 74 године од када су немачки окупатори стрељали 2.400 грађана у Крагујевцу, отварају се нове странице ове трагедије.

Тако је, на чудан начин, у историји до сада остала готово непоменута прича о Николи Тесли, који је само неколико месеци пре него што је умро имао снаге да у Њујорку оштро осуди фашисте, и скрене пажњу Американаца на жртве у својој домовини.

Тако се он под насловом „Браћи у Америци“, у листу „Српски србобран“, обратио следећим речима:

„Наш народ показује толику моралну снагу да нам светла образ пред светом. Оно што чине наша браћа у Старом Завичају достојно је духа који прожима нашу народну пјесму. Колику душевну снагу, чврсту одлуку, непрестрашеност и јунаштво имали су они наши још неразвијени дечаци кад су пред немачким пушкама радосно клицали: ‘Ми смо српска деца. Пуцајте!‘. Како се ми сви можемо поносити знајући да у читавој историји света нема тако величанственог примера. Ови дивни мученици живити ће векове у нашој успомени одушевљавајући нас на бесмртна дела.

Њујорк, април 1942, ваш брат Никола Тесла.”

Српског прослављеног научника посебно су погодила сазнања о стрељању деце, јер је према подацима који су до сада прикупљени, у Шумарицама убијено 2.400 грађана, од чега су 40 деца млађа од 15 година, а 261 су средњошколци.

Детаље о погрому у Крагујевцу и околним местима у октобру 1941. изнео је и угледни “Њујорк тајмс” који је поред осталог написао:

“… Изведен је масакр над 4.000 Југословена, укључујући и 100 ученика са књигама у рукама, од стране немачких војника у близини града Крагујевца, 21. октобра. Цивили су били погубљени у знак одмазде због убиства десеторо немачких војника. Ниједан од настрадалих цивила није био умешан у убиство немачких војника, и умрли су не знајући зашто. Вођени су у смрт у групама од по четрдесеторо. Дечаци старости 15 год., судије, свештеници, дућанџије и радници убијени су. Стрељање је трајало читав дан… Директор школе, Пантелић, пао је на колена и молио Немце да поштеде дечаке, и када је његова молба одбијена затражио је да буде и он убијен са њима. Та следећа молба му је била услишена.

Родбини није било дозвољено да упуте ни последњи поглед својим настрадалима. Немци су издали саопштење описујући масакр као ‘убиство 2.300 комунистичких бандита‘…“

Аутор: Небојша Радишић
Извор: Блиц

[Данче*]

Свети владика Николај(Велимировић) са мајком испред храма у Лелићу
Данас се сећамо једног од најмудријих и најправеднијих Срба!

 

Србска Историја

[Данче*]

Филм „Иродови синови“ је документарно-аналитичка прича о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској, који је кроз минуле деценије прикриван, излаган политичком ембаргу, забранама и цензури. Нигде у свету није забележен ни један пример постојања логора смрти за децу осим у НДХ. Зато филм посебну пажњу обраћа страдању деце, бавећи се узроцима овог свирепог злочина, откривајући истовремено његову дубину, улогу римокатоличке цркве, али и онога ко је деценијама био чувар ове страшне тајне и крашких јама.