О самоуверености мушкарца (размишљања на тему)

[Никола Поповић]

Синоћ сам о овоме баш разглабао, нашироко, и обећао себи да ћу да напишем коју о својим размишљањима на ову тему. Међутим, нисам хтео одмах, иако сам имао јаснију инспирацију, него сам као хтео да сачекам јутро да бих био паметнији (ма будала, шта да ти кажем). 

 

Самоувереност се код нас у Цркви доживљава различито. Често говоримо о томе да заправо она и није по божијем промислу и да, као таква, нам није ни потребна. Искрено, и мени ово звучи привлачно, али мислим да понекад наш српски језик заказује, јер ако мало дубље размислимо, она здрава самоувереност која се стиче здравом љубави према себи не може никако да се мери и ставља у исти табор као и гордо веровање у своје телесне или друге квалитете. Дакле, можда би требало да разграничимо ове две ствари. Постоји оно основно, неопходно самопоуздање, а постоји и оно гордо узношење и беспотребно узвисивање. Али, руку на срце, ми све ово већ знамо, и опет, нешто нам није јасно. Зато када мало боље погледам шта се дешава, мислим да се ми, Хришћани, заправо бојимо да будемо самоуверени јер онда бисмо морали да неке одлуке доносимо на основу те самоуверености, а то још значи и одговорност за њих (као да то иначе није оно што радимо, само то тако не дефинишемо). Дакле, сматрам да понекад ми, Хришћани, идемо линијом нижег отпора, радије се одлучујемо да у старту осудимо самоувереност и самопоуздање јер нам је драже да идемо млаки, него са осећајем одговорности коју носе ове две јаке струје у нама. 

 

Разговарам са људима, али много разговарам, и у њима као и у себи видим тај огромни недостатак вере у себе. Да се разумемо, ја први не сматрам да човек било како може да се узда у себе, а да то уједно и не буде уздање у Бога, јер даље од Бога нема ни самоуверености, ни вере, а наравно онда ни богопоуздања са самопоуздањем. И често међу мушкарцима, а притом и себе анализирам, видим тај страх да се у животу узме учешћа мало јаче и храбрије. Као да је време које нам је претходило толико ослабило, свачији, дакле не само мушки дух, али будући да су улоге мушкарца и жене у бити остале непромењене јасно се виде недостаци код оба пола. 

Тако овде ја долазим до те своје вечне дилеме - да ли је уопште исправно узимати "свој" живот тако снажно у своје руке и доносити прецизне и јасне одлуке и наравно бити одговоран? Да ли се то не коси са оним "пусти Богу да одлучује и решава" јер, ово је веома збунило не само мене, него чини ми се збуњује већ генерације које би да нешто паметно чине у животу. 

 

Питам се често да ли је то наш изговор, односно Бога користимо као савршени изговор да не доносимо неке одлуке сами, већ нам је лакше да животаримо и касније будемо незадовољни, и наравно то незадовољство прикријемо оним лажним смирењем, па постанемо змије отровнице у свим својим односима...? Где је граница између оног - сад делај! и сад сачекај и пусти! 

Не знам за вас, али мени је ово велика мудрост. 

 

Иако постоје много животних планова где се мушка природа данас карактерише и описује као слаба, нарочито су то мушко-женски односи. И најискреније, мислим да нигде нисмо огољени као у мушко-женским односима. 

Да, јасно је, можемо да лажемо, претварамо се, упорно улепшавамо истину, али питање је момента када ће неко од нас увидети истину и схватити да је живео у заблуди, јер је просто био заузет да са своје стране добро улепша и дочара слику. 

Да се разумемо, овде смо некада препуштени сами. Ни духовник, ни пријатељи, ни родитељи, па ни сам Бог нам се не меша у избор, а све што ми желимо је да играмо на сигурно. Сигурица брате. А то не можемо да знамо. И отуда фрустрације и млакост. Јер и ја постављам питање - како да скочим овде, када се бојим да паднем већ унапред? Међутим, ако погледамо реално, пад је сасвим известан, било да смо ми спремни или не. А могућа је и награда. 

Зашто је ризик постао тако велики? Зашто је пад одједном тако страшан? 

 

Да ли је то гордост која све више хара овим светом као некаква куга или смо то ми и наша неспремност да се ухватимо у коштац са животом? Заиста негде верујем да ни Бог, па и ако паднемо, неће оставити сломљене - јер то родитељ не чини свом детету, па зашто би то онда чинио Он? 

 

Често у разговорима са мушкарцима, који су колико-толико морални, а не и црквени и видим снагу за коју не верујем да је ја поседујем (није ми овде циљ упоређивање, јасно, али ово су неке базичне ствари на којима ја, рецимо падам), говорим о снази да се ризикује. Као да ми тиме што се трудимо да будемо уз Бога желимо да Он решава за нас битне животне одлуке, а ми ћемо Му послати списак онога што желимо и потражујемо. 

И страх. Страх је веома присутан. Нисмо спремни да паднемо, а и ако дође до пада, очајавамо. И, морам да поставим ту једно велико питање - а где нам је ту вера?! 

 

И као закључак, мада овим отварам дискусију, да ли је заиста самоувереност у мушкарца нешто лоше или нешто што нас одваја од Оца? Ја мислим да није, али смо је вешто тако обликовали да бисмо избегавали одговорност за своја делања. 

 

 

[Снежана]

Једина самоувереност коју имам је самоувереност у своје слабости.

[Никола Поповић]

Једина самоувереност коју имам је самоувереност у своје слабости.

 

Али, шта ћемо са предностима? Сигурно је да имаш и одређене врлине и предности које ти служе у свакодневном животу?

[Снежана]

Сигурно је да имаш и одређене врлине и предности које ти служе у свакодневном животу?

То му већ дође као нека рутина.

[Никола Поповић]

Искрено људи да вам кажем, што ми је поверење у Бога јаче и опипљивије (ако оно уопште и може да буде опипљивије), самопоуздање, односно богопоуздање јача и живот је лакши.. Продис`о сам! 

[Deja Vu]

Kad se obozis bogopouzdanje ti zapravo dodje samopouzdanje. 

[Никола Поповић]

Kad se obozis bogopouzdanje ti zapravo dodje samopouzdanje. 

 

па да, право збориш. `ђа ми се. 

[Кратос]

Al Isus kaže neka bude tvoja volja a ne moja.Ko izgubi dušu svoju mene radi pronaći će je.

Uzdati se u sebe je na neki način odricanje od Boga.

[Никола Поповић]

Al Isus kaže neka bude tvoja volja a ne moja.Ko izgubi dušu svoju mene radi pronaći će je.

Uzdati se u sebe je na neki način odricanje od Boga.

 

Мало су сложеније ове речи него што се у први мах чини, а и управо смо се сложили да је право самопоуздање, заправо богопоуздање, тако да дођемо на исто.

[Џуманџи]

Hm, nedostaje nam vere u sebe, a ne pouzdanja.

o.Zoran Djurovic je negde rekao (parafraziram): "Nas problem nije manjak pameti, ni talenata, vec nedostatak kurazi". Toliko od moi

[Кратос]

Мало су сложеније ове речи него што се у први мах чини, а и управо смо се сложили да је право самопоуздање, заправо богопоуздање, тако да дођемо на исто.

To može da bude tek u eshatonu sada je bogopouzdanje pouzdanje u drugoga tj Boga jer bi u suprotnom značilo da smo sada bogovi.

[Никола Поповић]

има исти ефекат. 

[Кратос]

има исти ефекат. 

To ne možeš da znaš jer to oko ne vide i uho ne ču.

[Никола Поповић]

добро бре, Кратосу, значи оно, лудило, свака ти је златна!