Опсесивно-компулсивни поремећаји личности

[anajrim]

Ta velika misao koja me mucila je bila hula na Boga, savrseno logicna i smislena naizgled, a tlo iz kojeg se izrodila je patnja; kad sam se vratila u okrilje Crkve i miloscu Bozijom vratila poljuljanu vjeru, mucila me u tom smislu da sam sebe mnogo osudjivala. Sad mi se narocito u gnjevu znaju vrzmati ruzne pomisli u glavi i to je psiholoske prirode logicno i razumljivo.

Dok nisam vratila vjeru uspavanu, nije me zapravo ni mucila, nego kad sam se osvijestila. I ta ruzna misao, kao i sve drugo sto sam sebi prebacivala i krivila se, uglavnom je nestalo nakon prve velike ispovijesti nakon mnooogo godina, kad sam preko monaha koji me razrijesio osjetila milost Boziju. To je bilo prije godinu dana, i otad idem redovno i obavezno u crkvu, molitveno pravilo, pricescivanje, i osjecam preobrazaj. Tako da ja nemam neki recept niti se radi samo o simptomu. Vise ukupno stanje koje se lijeci preumljenjem, promjenom uma, ociscenjem srca, preusmjeravanjem volje...

Ja mislim da je u mom slucaju bila presudna molitva pred Bogorodicnom ikonom 'Pribavljenije uma', da mi je ona um pribavila, uputila me o.Savi, pricescu i potpunoj promjeni... Isusova molitva svakako, molitva casnom krstu, molitve Bogorodici...

Posle me mucila jedna pomisao za koju nisam odmah skontala da je predlog, jer nisam isla kod monaha, svestenik nije bas obratio paznju na to, koja mi je zlobno podmetnuta da je uzalud to kajanje da nisam oslobodjena, koja mi je izazvala tahikardiju u Crkvi,jer sam strasljivica po prirodi. Kako nisam uspjela dobiti savjet od svestenika, a bila sam ubijedjena da je to jedan od onih podmetanja koja nas hoce udaljiti od crkve i liturgije, uporno sam isla na liturgiju i stajala i savladjivala tahikardiju Isusovom molitvom, i dijelovima molitve andjelu cuvaru, i casnom krstu, i Bogorodici, svime sto bi mi palo na pamet... to je trajalo od januara do marta otprilike i u Casnom postu je prestalo samo od sebe.

Dakle, ne boj se, vjeruj da ce ti molitva pomoci i pomoci ce ti. Ne upustaj se u 'razgovor' sa pomislima, naprosto ne obracaj paznju na njih, jer nisu tvoje. Moli se Bogorodici, ona cuva um i srce.

hvala vam dijana...ja sam isto velika strasljivica,mada to ne pokazujem,niti me drugi tako dozivljavaju,niti se zalim,i uvjek sam ja ta koja tjesi i dijeli savjete,a o svojim slabostima nikog ne opterecujem...isusova molitva mi jako puno pomaze,ali biva trenutaka kad prihvatam pomisli,i poslije kad to prodje ne mogu sebi da vjerujem kako tako nesto dozvoljavam,i kako se u takvim trenucima ne sjetim molitve i ne branim njome...duhovnik mi kaze da nas necastivi napada uvjek tamo gdje smo najtanji,ali kad vidi nasu odlucnost u borbi i zelju da budemo Hristovi da ce tada pobjeci...odkako tako posmatram stvari moram priznati da mi je lakse...i jos nesto,odkako postim redovno postove,za vrijeme dok oni traju,osjecam neku snagu,nekako sam neuporedivo jaca vec inace,osjecam da me i samo jedno 'Gospode pomiluj ' krepi i stiti u raznoraznim iskusenjima...a inace ja sam kao ona marta iz novog zavjeta,brinem se za mnogo,a samo je jedno bitno...a tako bih htjela da se prepustim Gospodu,jer pretjeranim mozganjem i briznoscu,samo odgonim blagodat Boziju od sebe...procitah nedavno divnu misao-''zivi tako kao da te nema na ovom svijetu''...eh,kad bih mogla tako...

[Дијана.]

I ja sam, bas takva. Zato strah odlazi na fizioloski nivo. Inace, posto ja nemam tu srecu da imam duhovnika, pabircim parcice odsvud, pa znam da je jedan duhovnik rekao da je strah od demona. Vjerovatno osim normalnog straha pred realnom fizickom opasnoscu. Mada se vjerom i on umanjuje.

To je tacno, napada nas tamo gdje smo najslabiji. Post ti vjerovtno dobro cini zbog pricesca. Ja takodje imam iskustvo ukrepljenja u postu, ali i to da tada vise nasrcu iskusenja. ali 'trudom se zadobija', i time je sladje.

[Oglo]

Uopšte mi se ne sviđa tekst

Kao po običaju polovična rabota kod nas:

Prvo počinje razrada o fobijama,šta i kako,i odjednom,voila,

demoni,đavo,sveti oci,bogojavljenska voda itd...

Izgleda kao pokušaj kompromisa između savremenih problema i svetih otaca tj spisa

a tu jaza i ne postoji

Evo jednog teksta koji je više "pastirski" nego ovaj u uvodnom postu:

Prepreke samospoznaji

" Prepreke u samospoznaji nisu racionalne već emocionalne prirode. Naše teškoće da upoznamo sebe potiču iz našeg straha, ne iz nedovoljnosti našeg razuma. To je oštar, izuzetno snažan i sveprožimajuči strah od suočavanja sa onim kakvi zaista jesmo.

To je strah od rušenja iluzija, koje smo godinama gradili, o vlastitim izvanrednim, čak nadljudskim moćima, sposobnostima i vrlinama.

To je strah od gubitka vere um vlastitu neomeđenost i nepovredivost, strah od suočavanja sa vlastitom ograničenošću, konačnošću i ranjivošću.

Zaista ćemo upoznati sebe tek sledeći vlasite strahove. Krećući tragom upravo onih neugodnih misli koje najčešće pokušavamo da odagnamo što dalje. I otvorivši se ka plodotvornim sumnjama koje obično odbacujemo, odlučno i žestoko. Sebe rasvetljavamo lagano, prolazeći kroz ono što nas plaši i odbija.

Niko sebe u celini ne može spoznati odjednom, u jednom bljesku koji sve rasvetljava. Naša je duša kao splet brojnih podzemnih pećina, međusobno povezanih zamršenim prolazima.

Osvetljavamo kutak po kutak sebe samih i pećinu po pećinu naše unutrašnjosti. Često tumarajući i saplićući se.

Svoje stvarno biće uočavamo kroz niz delimičnih uvida koje zatim povezujemo u celinu, onako kako se sklapa mozaik.

Kako napredujemo, naši strahovi naizmenično slabe i jačaju.

Slabe jer se tope iluzije koje po svaku cenu valja čuvati. I jačaju kada naiđemo na neke od samoobmana koje još uvek nismo spremni da napustimo jer nam život bez njih izgleda nemoguć. Ti naleti pojačanog straha su, međutim, privremeni. Splasnuće nastavimo li da potkopavamo svoje iluzije.

što smo manje skloni samozavaravanju, to imamo manje razloga da se bojimo susreta sa bićem kakvo zaista jesmo."

[Oglo]

10. Учестали сусрети са благочестивим Православним Хришћанима (или онима који су на путу да то буду). И наравно, исправљање самог себе, на пример, престајањем са пушењем, стомакоугађањем, ослобађањем од теленаркоманије, страсти мешања у политику и сл.

4869

[Иван ♪♫]

Део текста који каже да је спас у Богу је наравно добар.

Али има и, по мом скромном мишљењу, лоших момената и ту се слажем са Оглом, неке изјаве у тексту су дате превише олако, а можемо рећи и неодговорно или из незнања.

Дакле, прво, ко су аутори текста и да ли имају кредибилитет да говоре о овим стварима? Ево нпр. Магдалена има сваки кредибилитет да говори о овој теми.

Просто је неумесно и грубо према некоме са овим проблемом рећи да је његов/њен проблем (неуроза) од нечастивог. Да ли је увек тако?

У овом тексту се говори о опсесивно-компулзивном поремећају, који се онда повезује са неким психопатским злочинима. Опсесивно-компулзивни поремећај је неуроза. Неуроза и психоза нису исто.

У неурозу спадају анксиозни поремећаји: слободно-лебдећа анксиозност (мислим да се јоош зове и генерализовани аксиозни поремећај), панични напади, фобије (нпр. агорафобија, социјална фобија, специфичне фобије), опсесивно-компулзивни поремећај, пост-трауматски стресни поремећај, акутни стресни поремећај, аксиозни поремећај узрокован телесним поремећајем или болешћу, анксиозни поремећај услед употребе психоактивних супстанци и сл. То су анксиозни поремећаји, које сам навео јер се у тексту говори о страху. У неурозе, иначе, још спадају, и још неке ствари.

Узроци анксиозности су разни:

- негативан унутрашњи говор, према стручној литератури - један од главних покретача анксиозности. Сматра се да се негативан унутрашњи говор учи током одрастања.

То су негативне мисли, које се могу поделити у пар категорија:

-- забринути, мисли почињу са: Шта ако... (се деси то и то, нешто страшно)

-- критичар: мисли које критикују: Ја никад... Ја увек..., значи углавном етикете, крајности

-- жртва: безнадежне мисли

-- перфекциониста: Ја морам...

Такође, негативан унутрашњи говор има тенденцију да преувеличава вероватноћу негативног исхода и потцењивања сопствене способности.

- искривљена уверења - животне одлуке и уверења које особа има о себи генарално, дакле како особа види идоживљава себе

- генетска предиспозиција, штао не значи да ће особа сигурно имати неки анксиозни поремећај, већ само да ће имати склоност. Истраживања су утврдила један ген који има два облика и један од тих облика је специфичан за људе са анксиозним поремећајима. Опет понављам, то је само телесна склоност, али то не значи да ће особа развити поремећај.

- хемијски дисбаланс у мозгу - лекови нпр. повећавају ниво одређених неуропреносника у мозгу чиме се подстиче активност одређених делова мозга што узрокује боље расположење, смањено лучење адреналина и сл.

- телесни поремећаји

- нагомилан стрес

- значајна животна промена

- стимуланси и психоактивне супстанце - кофеин, никотин итд.

- потиснута осећања

- криза смисла

Кад читам тако психолошку литературу, увек се изненадим како психолози долазе до сличних закључака које ми у Светом предању Светих Отаца већ имамо.

На пример, сетимо се како je старац Тадеј говорио да се треба мислено опустити и предати бриге Господу. И разних тако примера има којих не могу сад да се сетим.

[sqny]

Sta su prisilne misli?

[ВИЛМА]

Sta su prisilne misli?

Извини,грешком сам ти дала глас, а хтела сам да те цитирам.

Присилне мисли (ово није дефиниција,већ објашњење) или тзв. руминације су мисли које те преплављују,којих не можеш да се отресеш, спопадају те, и што се више трудиш да на нешто не мислиш, све више мислиш управо на то, ни скретање пажње не помаже баш много . Што се више трудиш да побегнеш од тих мисли, то те више "спопадају". Често те мисли "теку" и несвесно, па се осећаш лоше,а не знаш зашто, док не освестиш да све време "вртиш филм", тј негативан сценарио неке ситуације. Зато сам и написала раније на теми да сам добила савет да је један од могућих ефикасних начина да се прекине тај ток мисли да гласно или у себи викнеш сам на себе "ПРЕСТАНИ"

[Дијана.]

Da bi se pouzdano nesto moglo tvrditi o uzrocima psihicke bolesti, trebalo bi da postoje istrazivanja. O uticaju demona na pojavu istih ne moze biti takvih istrazivanja jer bi onda duhovnici trebali da ih provode a oni naravno to ne rade, a naucnici koji se zanimajju za obe oblasti su tako rijetki. -poput Vladete Jerotica. Koliko u kojoj mjeri su psihicke tegobe ukupno izazvane duhovnim uzrocima ne moze se dakle precizno i pouzdano reci, u smislu danasnje pozitivisticke metodologije. Ali da ima tegoba koje su izazvane ovim, to se sigurno moze reci. Npr. simptomi koji muce posjednute - nesto od toga sam vidjela i cula u manastiru-sto nimalo nije prijatno iskustvo- vjerovatno bi se mogli podvesti pod pojam shizofrenije. Citala sam da se pouzdano to razgranicava samo po reagovanju u prisustvu svetinje. Npr. kad ni ne vide krst ili jevandjelje a ono je u sobi, uzasno reaguju. Strah (iracionalni) uzasno ponizava covjeka, i zasto ne vjerovati da ga moze izazvati zla sila koja uziva da muci covjeka? Isto tako i prisilne misli, koje takodje muce i ponizavaju. Pored lijekova i psihologa/psihijatra, treba uvijek pokusati i sa duhovnicima koji imaju vlast nad duhovima, nece da skodi. Plus (tj.puta) sopstvena vjera i molitva. Ja sam (jedno vrijeme, dva mjeseca, znaci 8-10 puta najmanje) imala strah sa uzasnim fizioloskim simptomima (tahikardija, to moze dovesti do infarkta) koji se manifestovao samo u crkvi. U kuci nikad. Moram napomenuti da sam prije 10 godina imala tahikardiju izazvanu obicnim strahom usljed nekih okolnosti u mom zivotu, i da mi je internista rekao da covjek i u tridesetim moze imati infarkt, jer organskog uzroka nije bilo, tako da je taj uzas bio jos uzasniji. Znaci strah Boziji covjeka goni u crkvu; ovaj goni iz crkve. Sve sto goni i odvraca od liturgije i pricesca, zna se... ja sam svojom slobodnom voljom izabrala da me nece otjerati. Izlijecila sam ga sama, prkosenjem tom strahu molitvom, na liturgiji, nikako drukcije. Tj. i pricescivanje je sigurno pomoglo, jer je u postu prestalo. Najtoplije svima koji imaju bilo kakve psihicke tegobe (a vjerujuci su) savjetujem molitvu, Isusovu, casnom krstu (neka vaskrsne Bog, i razveju se neprijatelji Njegovi... koji odgonis demone silom na tebi raspetoga Gospoda Isusa Hrista), andjelu cuvaru (ne daj mjesta zlom demonu da ovlada mnome pomocu nasilja ovog smrtnog tijela), Bogorodici, narocito akatist 'Pribavljenije uma".... I ISPOVIJEST I PRICESCE

[Srdjan Kotur]

Dešava li vam se da neke radnje u životu ponavljate po nekoliko puta uzastopno proveravajući da li ste ih dobro uradili, tipa, da li ste zaključali ulazna vrata, da li ste isključili šporet, peglu, da li ste dobro otkucali neki tekst...?

Da li se neko oslobodio te "potrebe" i kako?

[Драшко]

šporet mi beše opsesija jedno vreme

 

kasnije se prdružila pegla, pa prozori

 

nekako sam uspeo da napravim redosled provere i jednostavno sve pogledam redom i ćao

 

jednom je žena ostavila peglu (srećom na onom metalnom držaču) upaljenu, nekoliko sati niko nije bio kod kuće, hvala Bogu ništa se nije desilo

[Јадранка-Дервента]

Интересантно. Мислим да се те потребе не можеш ослободити, колико год желио, онај црв сумње не да мира.

Ујутро кад пођем на посао увијек провјеравам је ли шпорет искључен и то по неколико пута а деси ми се да провјеравам пеглу иако нисам ни пеглала. .mislise.
 

[Јадранка-Дервента]

Nosi Fata peglu čaršijom.

- Šta će ti, bona, pegla? - upita je Mujo.

- Ma, jebeem ti peglu! Svaki dan kad izađem iz kuće kontam

jesam isključila peglu, nisam isključila peglu!

[Драгана Милошевић]

Ja se vracam da proverim jesu li vrata zakljucana svaki put kad podjem negde .mislise. i to sam svesna da sam okrenula kljuc i opet.

[коЖељ њацИ]

Шта ми вреди да проверавам кад све заборавим...

[Таша]

Mislis ono "da l' sam pos'o ili sam dos'o" ?!