Балкански ритуал

[JESSY]

Позив на кафу, с дуготрајном традицијом, сензибилан је и естетизован доживљај врхунског чулног уживања, позитивна доколица која изражава потребу и нужност да се живи квалитетније и вредније.

        

У животу постоје ритуали који су на граници између баналног и озбиљног будући да је и сам живот често баналан, не много интересантан, а понекад веома занимљив, фасцинантан. Неки ритуали су заједничка страст већине, као што свако од нас има и навике које су посебне и специфичне. Један од најзаступљенијих ритуала је позив на кафу.

Та необична филозофија живота, која има своју форму, префињеност и скривене поруке, уклања свакодневну журбу, нервозу, уводи у смиренији и другачији поредак ствари. Поетика тог феномена заснована је на хедонистичком принципу живота, због чега се доста разликује од европског схватања уживања и мерака. То је нешто ситно, топло, души драго и мило, релаксирајуће и исцељујуће; зна да одмори, утеши, мотивише, усрећи. Позив на кафу је рафиниран и дубоко софистициран балкански ритуал, с дуготрајном традицијом, сензибилан и естетизован доживљај врхунског чулног уживања, с поетиком пуном емоција; позитивна доколица која индукује истинску потребу и нужност да се живи квалитетније и вредније.

[JESSY]

Лек за празнину

Из свакодневице је изгнана интима, романтика, приватност, машта, изјаловила се љубав и пријатељство. Огромна празнина која зјапи мора се попунити, а има ли за то бољег начина од позива на кафу?

Као специфичан феномен снажне социјалне интеграције и друштвене кохезије, позив на кафу представља значајан културни и комуникативни образац кроз целу историју савременог друштва. Потекао је, или није, из древног оријенталног духа склоног да мерачи, испија кафу из филџана и досипа после сваког срка. Људи имају потребу да се огледају у другима, да себе и свој живот упоређују да би тако стекли о себи неки суд, да поделе свој страх, срећу, своју зебњу, радост, одговорност и дилеме.

Ова одомаћена и популарна форма неформалне личне комуникације има своју дубоку културолошку, социолошку, карактеролошку, историјску, филозофску и етнолошку димензију. Када се упућује позив, то се ради полако, с пуно страсти, поштовања и уважавања да би се саговорнику ставило до знања о нужности, жељи и потреби сусрета.

Позив „хајдемо на кафу” представља феномен зближавања, препознатљив у готово свим крајевима света и у свим областима живота, од пословног, друштвеног, преко приватног и породичног. Како време пролази, тако се мењају и друштвена правила понашања, дочим овај позив остаје маркантан облик друштвене интеграције.

„Имам нешто у поверењу да ти кажем, није за телефон. Хоћемо ли на кафу?”

Нема те величине која се неће изложити заводљивој слабости таквог позива будући да је пун слутње, заноса, планова, решења, а радознала и понесена душа трепери над оваквим изазовом.

Наша прошлост и садашњост везане су за кафу на неки необјашњив начин. Дан почињемо њом. Она се служи у свим приликама радости, одмора, славља, жалости и туге, уживања, мржње, пријатељства, страха, љубави, чежње, кајања. На кафу се зову и они који је никада нису попили. Да ли је могуће да је кафа баш толико јака дрога да се људи често њој враћају и обраћају или иза ње постоје још неки разлози социјалне природе, па онда позив на кафу и није баш оно за шта се издаје?

[JESSY]

                                     

 

Реч кафа готово на свим светским језицима звучи исто: кафа, kahva, coffee, café, qahwa, kahve, kof, cahua. Пије се на различите начине, уз додатак шећера, млека, крема, павлаке, многих зачина (бибера, цимета, цикорије, кардамома, алкохола, вискија, чоколаде). Етимологија речи потиче од области Кафа, на југозападу Етиопије. До 16. века производња и узгој кафе на плантажама били су брижљиво чувана тајна, због чега се није могла наћи изван подручја арапских земаља. Преноси се потом у Цариград, одакле се проширила на Европу, и тада настаје обичај испијања кафе.

Интересантно, током историје било је неколико покушаја да се овај напитак забрани. Била је забрањена у Саудијској Арабији 1511, у Цариграду 1623, Шведска је забранила кафу 1746. године. У Француској је била забрањена женама јер се веровало да изазива побачај. Када је стигла у Европу, свештеници су вршили притисак на папу да забрани тај ђавољи напитак. Међутим, папа Клемент мислио је другачије, изјавивши да је укусна, уз шаљиву опаску да би је требало крстити. Захваљујући овом папском благослову, конзумирање кафе се проширило и господари Европом све до данас.

Свака европска земља, једнако колико и друге на планети, има своју карактеристичну врсту, посебно име за овај напитак, начин на који се служи, дајући јој посебну улогу у својој култури. Многе анкете говоре да је то најраспрострањенији порок после цигарета. Други тврде да се кафа троши највише после нафте, док трећи верују да је то најпопуларнији напитак после воде. Произвођачима доноси баснословне зараде.

Мирис тек испеченог зрна никога не оставља равнодушним јер су сва чула повезана с тим. Док се пије, посебно прва јутарња, мозак је фокусиран на пријатне сензације, сва чула су у хармонији, пружајући задовољство, мир, спокојство, опуштање; делује као антистрес терапија и лек за душу.

[JESSY]

Не постоји лош тренутак за добру кафу. Пије се из свих положаја које је савремени човек измислио. Постоје и ритуалне навике које су посебне и специфичне: прва јутарња кафа и цигарета или што би рекли: филџан, џезва и неки агдали колач. Кафопије имају, чувају и поштују свој мерак, који је лако уочити: она се пије полако, с мераком, уз позу, стил и неко посебно достојанство.

Појавом кафе и њеним испијањем у облику сличном данашњем настаје нови друштвени феномен, који се глобализовао и уселио у све системе, вере, културе. Култура њеног испијања временом прераста и постаје забаван и користан обичај, како код куће тако и на послу, у кафићима. У високоурбаним просторима постоји обичај да се кафа испија у елитним ресторанима и хотелима, викендом пре подне, када се окупља културна елита.

[JESSY]

Пажња сваком детаљу

У нашим крајевима од давнина постоји обичај да се гост обавезно почасти кафом. Домаћица ће послужити госта кафом и кад нема ничега у кући. Послуживање је представљало својеврсни мали кућни перформанс. Некад се кафа куповала у зрну. Домаћице су је пржиле и млеле. Преко овог спорог обичаја жене су научиле да буду смирене и да уживају у мирисима испржене и млевене кафе. У припреми води се рачуна о сваком детаљу: од млевења до „кључа” који баца скувана кафа; колико људи толико и различитих комбинација. Пила се из џезве и филџана с коцком шећера и ратлуком. Бакарне џезве су и данас синоним за добру кафу.

Позив на кафу је општеприхваћена културна вредност, комуникативна стратегија, али и приватна сфера интимне комуникације. Сваки позив скрива и открива, спаја и раздваја, може бити полазна тачка новог живота, интимитета, мења судбине, исијава блискост, поверење, искреност, суптилну дискретност.

Кафа је само линк или тајни кôд социјалног понашања, ментална алхемија, добродошлица и сиктеруша. „Код нас се уз кафу рађа љубав, кују завере, лечи мамурлук, праве планови, држе састанци, мире завађени, теше удовице, а оговарање ближњих (оно представља нашу најизразитију националну особину) не би ни у сну било могуће уз неко друго пиће”, указује Момо Капор.

Многима је позив на кафу уточиште, исходиште, прибежиште.

У тоталној отуђености човека од човека, једино је кафа успела да одржи свој ритам, смисао и темпо. Драстично су измењена правила бонтона: свако може позвати сваког на кафу. Такав потез жене раније је била права јерес. Мушко-женска кафа правих пријатеља најискренији је однос, док кафенисање колегиница с посла прође у оговарању својих колега. Код мушко-женске кафе увек неко нешто очекује и нечему се нада. Наше мајке знају на време упозорити своје кћерке шта значи позив на кафу, посебно у вечерњим сатима код младића. Јер тај позив није баш оно за шта се издаје.

[JESSY]

Прија уз трач

Кафенисању пристају оговарање и трач, а не само озбиљне, љубавне и тужне теме. Код нас на Балкану свако оговара свакога, а кафа је најбоља прилика за то. Оговарање је најважнија споредна ствар у нашим животима, захтева ритуал и интимност. То је, за многе, психичка терапија, креација, активни чин. Оговарање помаже људима да виде и схвате коме могу да верују.

Видим ти

Гледање у шољу је техника фокусиране нарације и универзалан принцип. Понире у свет митског, симболичког, интуитивног, имагинарног, магијског, будући да преврнута шоља и отисак притиснутог прста у талогу вазда крију тајне. Понекад је то луцидна поетика изазивања будућности.

http://www.politika.rs/scc/clanak/474456/Balkanski-ritual