Старечник

[Срђан Ранђеловић]

 

Пет година после одласка Турака (око 1835.) сердари су ловили дивокозе под Атонским врхом. Једном у зору, пролазећи стрминама, набасали су на једног нагог старца, који је стајао на улазу у тешко приметну пећину. Зачуђени необичним сусретом, заподенули су разговор:

- "Благослови оче".

- "Бог благословио".

- "Како живиш?"

- "Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?"

- "Врло добро, после одласка поганих Турака!"

- "Каквих Турака?"

- "Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!"

- "Каквог устанка!"

- "Зар ти не знаш, да се десет година проливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?"

- "Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!"

Рекавши: - "Благослови оче!" сердари одоше својим путем.

Касније, када су дошли у скит Свете Ане, причали су о свом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/04/o.html

[Srdjan]

Да ли је духовник Христофор из Јанукопула рекао још понешто о њима?

[мирођија]

  On 11. 4. 2013. at 15:13, Srdjan рече

Да ли је духовник Христофор из Јанукопула рекао још понешто о њима?

 

 

 

 

 

СКРИВЕНИ СТАРАЦ - БУГАРИН

Категорија: Интервјуи

недеља, 31 јул 2011 16:51

Један руски пустињак, схиманах Макарије, који је живео у пећини на Керасији и умро 1888.г., причао је следеће:

Схимонах отац Арсеније, шумар Велике Лавре, био је пре ступања у монаштво 18 година капетан сердара (хришћанске страже Свете Горе), и неколико година чобанин. Знао је све стазе светогорских шума, због чега су га и назначили, када је ступио у Лавру, на дужност шумара.

Отац Арсеније је у потпуности одговарао очекивању Лавре. Приликом надзора шуме он је сазнао за пустињака који је живео скривен и случајно је о њему рекао оцу Макарију. Ево како је то било: пред ускрс 1861.г. дошао је ка оцу Макарију отац Арсеније и питао га да ли је спремио нешто за Ускрс? И када је овај објаснијо да нема ничега, Арсеније му је рекао да тих дана долазе барке са једног острва архипелага натоварене уљем, сиром, јајима и осталим, и саветовао му да сиђе у Лавру да се снабде. А када је отац Макарије рекао да он нема новца овај је обећао да ће сам платити: једном речју наговорио је оца Макарија да крене с њим. Путем је отац Макарије стао да се распитује не зна ли он, будући да је тако дуго био шумар, а раније сердар и чобанин, неког од пустињака који живи скривен. Арсеније се ушепртљао. Није желео да открије тајну, али није хтео ни да разжалости старца друга. Тада је Арсеније рекао: - "Ако грех клетве узмеш на себе онда ћу ти рећи." Овај је обећао, говорећи да ће када види скривеног старца, најпре рећи да је он, Макарије, крив.

Када су од Молдавског скита пошли према Лаври, шумар је на пола пута скренуо десно и повео га кроз непроходна места, објашњавајући где живи старац и како ће га наћи. Само, он је сумњао да ће Макарије бити у стању да се спусти у ту провалију, у којој старац живи. Разговарајући тако пришли су до саме провалије: са три стране стене су се спустиле наниже окомито као у гробу, и силаска није било никаквог. Арсеније је рекао: "Ето, ако си у стању да се спустиш онда крени. Кад стигнеш до терасасте избочине, погледај право под стену и тамо ћеш наћи његово пребивалиште". Макарије је почео да се спушта. Касније је говорио да, ма како је било тешко пентрати се по стенама на врх Атоса, приликом сакупљања неувенљивих цветића, овде је било неупоредиво теже.

У почетку су му сметале ципале и он их је бацио доле; затим и сама мантија у којој није могао да се провлачи међу стенама, па је и њу збацио. На крају се приближио дну и тамо на камену нашао своје ствари. Ставши на равно место и погледавши уоколо приметио је старчеву колибицу под стеном. Поред ње расту три маслине и смоква. Приближивши се видео је и самог старца који је седео напољу. Када је старац приметио човека, прекрстио се, пљунуо и брзо ушао у колибу, затворивши се.

Макарије је од оца Арсенија чуо да пустињак осим грчког, бугарског и руског, зна још турски и француски. Макарије је дошао до келије, прочитао молитву и почео да куца на врата. Пустињак дуго није одговарао. Макарије видећи да га овај сматра демоном, почео је да уверава како је он хришћанин и монах.

-"А шта ти треба?" питао је на крају пустињак на чистом руском језику.

-"Дошао сам да те видим."

-"Ко те овамо довео, Бог или демон?"

-"Бог", одговорио је Макарије.

-"Откуд знаш да је Бог? Можда је и ђаво!"

-"Бог", убеђено је рекао Макарије.

Пустињак је и даље молио да што пре оде одатле, јер нема шта да тражи. Макарије је одговарао једино да ће он умрети поред келије, али да отићи неће. Са собом није понео ни одећу ни хлеб.

-"Какав си ти неодговоран и јогунаст човек, ја таквих још нисам видео", продужио је пустињак.

А Макарије је и даље молио да му отвори.

-"О, знам ја ко ти је то рекао", проговорио је старац, "покварен је то човек!"

-"Није његова кривица старче, ја сам крив!"

-"Одлази одавде, молим те, одлази!"

-"Нећу отићи; седећу поред твојих врата до Ускрса и овде ћу умрети. Нећу отићи док те не видим!"

-"Реци, "Богородице . . . ", најзад је рекао старац; и кад је овај рекао молитву, отворио је врата. - "Дакле, шта хоћеш од мене?"

-"Благослови оче", рекао је Макарије и пао старцу под ноге. -"Бог благословио", одговорио је овај и сео на праг, позвавши и Макарија да седне. Око сат времена је прошло у ћутању, па је старац устао рекавши: -"Иди сад одакле си дошао!"

-"Ја бих хтео, оче, да од тебе чујем коју реч на корист", молио је Макарије.

-"А шта да ти кажем? Ја сам човек грешан, и сем тога ништа не знам. Ти видиш - живим као змија која се од људи крије у својој рупи. Тако и ја живим у овој рупи."

-"Али ипак, биће да нешто знаш; и мени би можда било на корист, ако кажеш."

Видевши простоту Макаријеву, старац је питао: - "А где живиш? Ко је твој духовник?"

-"Живим у пећини на Керасији, а духовник ми је отац Нифонт капсокалијски".

-"А какво је твоје рукодеље?"

-"Правим кашике".

-"Какве?"

-"Обичне и с "благословом" (са изрезбареном руком која благосиља)."

-"Ето видиш, ако хоћеш да ме послушаш, онда немој више да правиш кашике с "благословом" ".

-"А зашто? Такве кашике више купују и у Русији и у Сарају".

-"Нек' они купују, али ти немој да правиш!"

-"Не знам", рекао је замишљено Макарије, "ево у Русику је искусан духовник отац Јероним, па и он ништа не каже, него узима оне с благословом".

-"Отац Јероним", приметио је старац, "јесте искусан духовник у управљању својом братијом, али се у ситнице он не упушта и зато не види да такве кашике не треба правити, јер оне могу доспети у руке неверника и јеретика, који се могу наругати изображеном благослову. Па и у православној породице кашика није икона и није крст; може отац њоме да лупи несташно дете, може да послужи у игри или да се ваља негде заједно са непотребним стварима; а кад тамо на тој кашици стоје два крста, један који представља сам благослов, а други ти урезујеш на рукаву руке која благосиља; знаћи два ће крста бити унижена, а то је грех!"

Макарије је обећао да убудуће неће правити кашике с "благословом"; желео је да још нешто пита старца, али није знао како. На крају је рекао:

-"Ти, оче, од каквог си рода?"

Старац је одговарао преко воље:

-"Ја сам од свих родова".

-"Можда си ти Рус?"

-"Не, ја сам Бугарин".

-"А откуд тако добро знаш руски?"

-"Живео сам на Морфану код једног руског старца јероманаха. Живео сам још и у скиту Свете Ане, на Капсокаливији и на Провати - једном речју, обишао сам разна места и на крају ми је Господ открио ово, где живим већ шеснаест година".

-"А колико година си живео на свим тим местима?"

-"Мислим - више од осамдесет; од како сам дошао на Свету Гору , нисам одавде излазио".

-"А колико је теби уопште година?"

-"Сто осамнаест".

-"Чиме се храниш и откуда ти долази одећа и све остало?"

-"Имам побратима (постриженик код истог старца), који је игуман на једном острву и он ми доставља, долазећи на барци свака три месеца".

На крају је Макарије питао да ли старац дозвољава да га још који пут посети. Овај је одговорио да чак и ако се одлучи на то, неће успети. Тако су се растали.

И заиста: решивши да после извесног времена оде старцу, Макарије је сву одећу издерао пробијајући се кроз непроходно грмље, исцепао је и ципале, али оно место није нашао. Идуће године је поново замолио оца Арсенија који га је посетио да га одведе на оно место; Арсеније му је испунио жељу и Макарије се уз исте оне тешкоће поново спустио до старчеве колибе. Али старца више није било међу живима: свежа хумка са крстом је сведочила о његовој смрти. А сахранио га је, како је закључио Макарије, побратим игуман који му је долазио. Ожалостивши се што није затекао старца, он је пошао према мору у које се слива бистри поточић што извире поред старчеве колибе. Приступ ка мору није тежак тамо при ушћу потока стоји бели крст који је служио као знак игуману.

Осим овог старца отац Арсеније шумар је знао за још три друга скривена старца; али о месту њиховог боравка никоме није хтео да каже, ма колико га молили. Значи да су били и да још увек постоје такви сакривени старци које нико не познаје сем оних који су највернији. Ево примера:

Пет година посла одласка Турака (око 1835.) сердари су ловили дивокозе под Атонским врхом. Једном у зору, пролазећи стрминама, набасали су на једног нагог старца, који је стајао на улазу у тешко приметну пећину. Зачуђени необичним сустретом, заподенули су разговор:

-"Благослови оче".

-"Бог благословио".

-"Како живиш?"

-"Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?"

-"Врло добро, после одласка поганих Турака!"

-"Каквих Турака?"

-"Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!"

-"Каквог устанка!"

-"Зар ти не знаш, да се десет година преливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?"

-"Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!"

Ракавши: - "Благослови оче!" сердари одоше својим путем.

Касније када су дошли у скит Свете Ане, причали су о овом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА стр. 36-40

 

http://www.manastir-...rvjui&Itemid=14

[JESSY]

Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?
- Кобила коју видите, – рекао је човек, – јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
- Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:
- Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
- Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа – па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!

Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.

 

Протојереј Вјачеслав Тулупов

[Guest]

Подвижник и лопов

 

 

Био један стари подвижник и испосник, који је свој испоснички живот водио у пустињи готово 70 година у посту, бдењу и чедности. Иако се толико година трудио за Бога никада се није сматрао достојним да доживи визију или откровење од Господа. Размишљајући о овоме и носећи то на уму он помисли, "Можда мој подвижнички живот није Богу угодан из неког разлога који ја не знам, а мој труд није прихватљив, па из тог разлога нисам достојан да добијем откровење или да видим неку тајну."

 

Размишљајући о овим стварима старац поче тражити и преклињати Господа још више, молећи се и говорећи, "Господе, ако ти је моје подвижништво угодно и ако прихваташ моја дјела, ја - грешан и недостојан - молим те, допусти ми само кап својих дарова како бих могао научити из чудесне појаве да си чуо моју молитву, и да тако охрабрен и просвијетљен могу наставити живјети свој подвижнички живот." Док се свети старац молио и тражио ове ствари, чуо је глас Божији који му се обраћа, "Ако тражиш да видиш Моју славу, иди дубоко у пустињу и биће ти тајна откривена."

 

Када је старац ово чуо изашао је из келије упутивши се далеко у пустињу. Однекуд се пред старцем појави лопов, који видјевши старца, крвнички насрну на њега са жељом да га убије. Кад га је ухватио рече му: "Добро је што сам налетио на тебе старче, како бих могао завршити свој посао и спасити се. Ми лопови имамо овај обичај, закон и вјеровање: онај који почини стотину убистава сасвим сигурно ће отићи у рај. Тако ја, који сам напорно радио, убио сам 99 људи па ми недостаје само још један како бих намирио стотину и био спасен. Заиста ти дугујем и захвалан сам ти јер ћу данас због тебе уживати у рају."

 

Када је старац чуо шта му је лопов рекао био је ван себе од страха због овог изненадног и безнадежног искушења. Упутивши свој поглед према Богу на небесима он рече сљедеће: "Да ли је ово на Твоју славу Господе и Владико, што си обећао да ћеш показати мени, слуги Твоме? Каква је Твоја промисао овим што си ми дао, да напустим своју келију и да сазнам ову ужасну тајну? Каквим даровима ми плаћаш накнаду за подвижништво које сам поднио због Тебе? Сада заиста знам, Господе, да је сав труд мог подвижништва био узалудан; да су све моје молитве Теби упућене биле Ти мрске и непримјерене. Међутим, захваљујем се Твом човјекољубљу, Господе, јер Ти, знајући најбоље, кажњаваш моју недостојност, као што је потребно због мојих небројених гријеха, и што си ме предао у руке лопова и убице."

 

Изговоривши све ово сироти старац јако ожедње и рече лопову, "Дијете моје, с обзиром да сам велики грешник Бог ме предао теби да ме убијеш и да испуниш свој пут, како је воља твоја, а ја да будем лишен живота зато што сам зао човјек. Због тога те молим да ми учиниш услугу - испуниш малу жељу - да ми даш мало воде да попијем, а онда ми одсијеци главу." Када је лопов саслушао старца, желећи да испуни старчеву жељу, врати свој мач назад у корице, јер га бијаше извукао ван. Затим из њедара извуче боцу и оде на ријеку која протицаше у близини да је напуни водом и однесе старцу да попије. И тамо гдје је отишао да напуни боцу, он предаде своју душу и умре. Тако, како је вријеме одмицало а лопов се није враћао, старац је размишљао сљедеће, "Можда је био поспан па је заспао те се стога не враћа, а ја ћу успјети побјећи у своју келију. Међутим видјевши да сам стар, бојим се да, с обзиром да немам снаге да трчим и пошто сам слаб, брзо ћу се уморити и он ће ме ухватити. Онда ћу га разљутити и он ће хтјети да ме безобзирно мучи, па ће ме сјећи на комаде још док сам жив. Боље је да не одлазим већ да одем на ријеку и видим шта он ради." Тако старац, размишљајући о овоме, пронађе га мртвог, и када га видје зачуди се и би запањен. Пруживши своје руке ка небу он рече: "Господе који волиш човјека, нећу спустити своје руке све док ми не откријеш ову тајну. Молим те да се сажалиш на моју муку и да ми ово откријеш."

 

Како се старац за ово молио, дође му анђео Господњи и рече му, "Видиш ли ти, старче, овог мртваца који лежи пред тобом? За твоје добро њега је снашла изненадна смрт, како би ти могао побјећи да те не убије. Дакле, сахрани га пошто си спасен. Пошто те послушао и вратио мач у своје корице како би ти донио воду да угаси пламен твоје жеђи, чиме је смирио Божији гњев и би прихваћен као послушан човјек. Обзнанивши ти да је убио 99 људи то му се урачунало као исповијест. Стога га сахрани и сматрај да је спасен. Са овим спознај величину Божијег човјекољубља и самилости. Радуј се и врати се у своју келију, и усрдно се моли. Не осјећај тугу и не говори да си недостојан и лишен откровења. Јер гле, Бог ти је открио тајну. Знај и ово, сав труд твог подвижништва је прихватљив пред Богом. Не постоји труд који се чини у име Божије а да не долази пред Њега." Чувши ово, старац сахрани мртвог човјека.

 

Из рукописа изрека египатских светих отаца, манастир Филотеј

 

Превод са енглеског Д. П.

28 јануар 2014 год.

 

www.impantokratoros.gr

 

Манастир Лепавина

[Дуња]

Пошто те послушао и вратио мач у своје корице како би ти донио воду да угаси пламен твоје жеђи, чиме је смирио Божији гњев и би прихваћен као послушан човјек. Обзнанивши ти да је убио 99 људи то му се урачунало као исповијест. Стога га сахрани и сматрај да је спасен. Са овим спознај величину Божијег човјекољубља и самилости.

 

Премудро. Савршено.

[JESSY]

Догоди се једном у Скиту да некакав монах падне у грех, па пошто се састане сабор, пошаљу по аву Мојсија. Но овај не хтеде да дође, па му презвитер пошаље поруку, говорећи:

- Дођи, јер те народ чека.

И он устане и дође. Па узме једну пробушену кошару, напуни је песком и понесе је. А браћа, која му беху изашла у сусрет, упиташе:

- Шта је то, оче?

А старац им одговори:

- Моји греси су иза мене и расипају се, а ја их не видим; а дошао сам данас да судим о туђим гресима.

А они, чувши то, не рекоше ништа ономе брату и опростише му.

Још је рекао:

- Ако човек нема у своме срцу осећање да је грешан, Бог га неће услишити.

А неки брат упита:

- Шта значи „да има у своме срцу осећање да је грешан“?

Старац рече:

- Онај ко носи властите грехе, не види грехе свога ближњега.

[Никанорац]

Старче, какав је пакао?

Испричаћу ти једну причу коју сам чуо. Једном је један прост човек молио Бога да му покаже какав је Рај, а какав је пакао. И тако, једне вечери, зачу у сну један глас који му говори: "Дођи, показаћу ти пакао." Тада се он обре у једној просторији, у којој је много људи седело око једног стола, на којем је у средини стајала шерпа пуна јела. Али сви су ти људи били гладни, јер нису могли да једу. У рукама су држали неке кашике са веома дугачком дршком; захватали би јело из серпе, али нису могли да принесу кашику устима. Због тога су једни од њих роптали, други су викали, трећи плакали ... Затим он чу исти глас како му говори: "Хајде сада, показаћу ти Рај." Тада се нађе у некој другој просторији, у којој је много људи седело око стола, који је био исти као и онај претходни; опет је на средини стола стајала серпа пуна јела, и људи су имали онакве исте дугачке кашике. Међутим, сви су они били сити и радосни, јер је свако својом кашиком захватао јело из шерпе и хранио другога. Схваташ ли сада и ти како можеш још у овоме животу да живиш као у Рају?

Старац Пајсије Светогорац

[Rašo]

Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животуне осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз  цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: "Видех сад ангеле, који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: не судите да не будете осуђени.Ја никада никога не осудих и надам се у милостбБожију да ме неће осудити." И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и пучише се.

 

епископ Николај, Охридски пролог

[JESSY]

Грожђе љубави

 

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупило се много монаха који су прихватали његове савете.

Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Донели су му корпу пуну грожђа. Седели су дуго код Старца, слушали његове драгоцене савете и душевно обогаћени, кренули према граду.

– Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.

Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице стајала је корпа препуна дивног миришљавог грожђа. 

 Редак дар, будући да у том крају није било грожђа.

Сигурно је врло слатко, помисли Ава и крену да га проба.

Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.

– Није право да ја задржим грожђе. Остали оци га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.

Узе, грожђе и однесе га до Аве Петра који је био најстарији монах у скиту.

– Аво, донели су ми ово грожђе. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече Ава Макарије.

– Хвала ти Аво, Бог те благословио – одврати старац.

И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.

– Ма, стани мало, помисли. Братија није ни пробала грожђе. Знам да Ава Исидор много воли грожђе.

 

И без много размишљања узе корпу и однесе му је.

– Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.

– Бог те благословио, одврати овај и узе корпу.

Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.

– Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем.

А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.

– Грех је да ја задржим овај дар. Ава Макарије много воли грожђе.

И упути се према његовој колиби. – Аво, опрости ми, знам да волиш грожђе, учини ми љубав па га узми. Тада Ава Макарије, гледајући нетакнуту корпу пуну грожђа, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосeћање.

 

У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече:

– Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету.

И тада им исприча целу причу.

 

http://pravoslavnasrbkinja.blogspot.com

[Данче*]

Чудесно избављење

Отац Исак, још као сасвим млад, био је задужен за издавање намирница у манастирском конаку у Кареји. Живео је заједно са старцем Гервасијем, манастирским сабратом, који је на Свету Гору дошао из Лаконије. Једног зимског дана – било је то месеца фебруара - отац Гервасије мораше хитно да ступи у контакт са манастиром ради неке неодложне ствари. У оно време, на Светој Гори, не беше телефона нити каквог другог средства комуникације. Било је потребно да неко одмах, пешице, крене у манастир упркос опасним временским приликама. Старац Гервасије позва свог ученика, оца Исака, и уручи му писмо за игумана. Отац Исак начини пред старцем једну метанију, узе свој штап и путну торбу и крете на пут.

Стаза преко планине од Кареје до Дионисијата пролази кроз диван предео. Пут води кроз дивљину и густу, високу кестенову шуму. Путовање у правилу траје око пет сати. Иако је небо било сиво и могло се видети да прети велико невреме, једно од оних које често шиба Свету Гору, ученик одмах, добровољно, крете да испуни своје послушање. У року од петнаест минута стигао је до крста, који се налазио на врху планине. Брзо се спустио до стазе која је од подножја водила ка манастиру. Али ту се суочио се са љутим непријатељем - снегом. Кренуо је из Кареје око 1 сат поподне (у 7 сати увече по византијском времену.) У 3 сата ујутро стигао је на међу манастира Симонопетра, на хладни извор звани Боуздом. Он је до тада још увек, некако, могао да види пут. Међутим, сада је све било потпуно прекривено снегом. Отац Исак је чинио све напоре да остане на стази. Призивајући преслатко име Исусово, наставио је да пешачи све док више није могао да покрене своје ноге у снегу.

Вејавица је била страшна, а налети снега и ветра ударали су са свих страна. Не могавши да настави пут, он мирно стаде. Покушао је да начини пар корака, али било је узалуд – само је још дубље пропадао у снег. Пут је био изгубљен, хладноћа велика, а густе пахуље су и даље падале свуда око њега. Није могао да очекује помоћ од људи, нити да тражи било какво склониште. Време је пролазило, ноћ се спуштала, а избављења ниоткуда. Мало по мало, снег би га потпуно прекрио и ово би била његова последња ноћ.

Но када се чинило да је свака нада изгубљена, отац Исак подиже своје руке и очи ка небу и топлом, непоколебљивом вером узвикну: „Господе Исусе Христе, Боже, молитвама мог светог старца спаси ме овог часа! О, Свети Јоване Крститељу, дај ми да стигнем до манастира у добром здрављу!“

И гле! Речи пророка Исаије испунише се: „Не бој се, јер сам Ја са тобом!“

У том трену нека невидљива сила га дохвати и спусти у манастир, пред цркву, код врата!

Било је 4 сата и 30 минута поподне (10 сати и 30 минута по византијском времену). Оци су управо завршили са обедом. Вратар се припремао да затвори манастирску капију, али се трже угледавши оца Исака који је стајао пред њим.

„Одакле долазите, оче? Како сте успели да се пробијете кроз овакву снажну мећаву?“ - упитао га је.

Вратарева збуњеност беше још већа када, гледајући на пут који води из Кареје, не виде ни једну стопу у снегу. Његово изненађење делили су и остали оци. Сви су се питали шта се то догодило. Но отац Исак, не желећи да открије чудо, само им даде објашњење показујући на икону Светог Јована Крститеља: „Уз помоћ Светог Претече, ја неозлеђено испуних моје послушање.“

Прошло је неко време, а чудесан догађај свог ваздушног транспорта отац Исак, на славу Божију, откри свом духовном оцу, потанко му испричавши о свему што се догодило. Читајући житија, имамо прилике да се сусретнемо са небројеним чудима тренутног преласка Светих са места на место. То су чуда која се дешавају онима који живе животом угодним Богу, и знаци су посебне Божје милости и наклоности.

Из књиге „Савремени атонски подвижници“ (1. део) Архимандрита Херувима (стр. 353-355)
Извор: pasinac.com

[JESSY]

:0442_feel: :0442_feel: :0442_feel:

[Иван Ивковић]

У Египту, где је у дубокој давној хришћанској старини било доста великих манастира, један монах дружио се с неуким простодушним сељаком. Сељак једном рече монаху:

-И ја поштујем Бога, који је створио овај свет! Свако вече сипам козје млеко у чанче и стављам га испод палме. Ноћу Бог долази и испија моје млекце. Оно се Њему јако допада! Никада се није десило да у чанчету остане млека.

 

Када је чуо те речи, монах није могао да се не насмеје. Он добродушним и једноставним речима објасни своме пријатељу да Богу није потребно козје млеко. Ипак, сељак се тврдоглавно држао своје приче. Онда је монах предложио да следеће ноћи кришом прате шта се догађа пошто чанче с млеком оставе под палмом.

 

Речено-учињено: те ноћи су се монах и сељак притајили мало даље и по месечини ускоро видели како се чанчету прикрала лисица и полаптала млеко до последње капи.

 

Сељака као гром да је ударио када је то видео.

 

-Да, скрушено признаде он – сад видим-то није био Бог!

 

Монах је покушао да утеши сељака па му стаде објашњавати како је Бог заправо Дух, како је Он потпуно другачији од нашег света, да људи Њега спознају на нарочит начин..Али сељак је само стајао пред њим оборене главе. А онда је заплакао и пошао у своју колибу.

 

И монах се запутио ка келији. Али кад јој се прибижио, крај врата, запрепашћен, угледа Анђела како му препречује пут. Монах су страху паде на колена, а Анђео рече:

-Тај обичан човек из народа нема ни васпитања, ни начитаности, ни мудрости да би Бога поштовао другачије од онога како је он то радио. А ти си му својом мудрошћу и књишком начитаношћу одузео ту могућност. Рећи ћеш да си несумњиво исправно расудио? Али једно ти не знаш, о, мудраче: Бог је сваке ноћи, гледајући искрено срце овог сељака, слао лисицу до палме да би га утешио и примио његову жртву.

 

http://www.crkvasvetogilije.com/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0-%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85%D0%B0-%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9A%D0%B0%D0%BA%D0%B0/

[Иван Ивковић]

Он (ава Зосима) се сетио брата који је имао поврће, те је додао: "Није ли он сејао? Није ли се трудио? Није ли садио и обрађивао? Међутим, он није чупао и није бацао: он је имао као да нема [ништа]. Стога, када је код њега дошао старац са намером да га испроба, и почео да уништава [поврће], он се изгубио и сакрио. Када је остао само један корен, он му је рекао: "Ако желиш, оче, остави га да те угостим". Схвативши да је брат истински слуга Божији (а не поврћа), свети му је рекао: "Дух Божији је починуо на теби, брате". Да је био пристрасан према поврћу, одмах би се пројавила његова туга и узнемирење. Међутим, он је показао да га је имао као да га није имао".

Ава Зосима је рекао: "И демони примећују такво понашање. Видећи да се човек према стварима односи без страсти, не узнемиравајући се и не секирајући се [због њих], они закључују да он хода земљом, али да у себи нема земаљско размишљање".

 

Добротољубље - Блажени ава Зосима Палестински

[Иван Ивковић]

  On 22. 3. 2013. at 13:36, Срђан Ранђеловић рече

 

Била једном два монаха, који су пуних четрдесет година живели у истом манастиру а да се ниједном нису посвађали. Једног дана први монах рекао је другоме:

- Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо?

Овај други је узвратио:

- Зашто да не? Око чега ћемо се свађати?

- Могли бисмо око овог хлеба - предложи први.

- У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради?

- Овако - рекао је први монах - Овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад?

- Задржи га - рекао је други монах.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/03/blog-post_22.html?spref=fb