Старечник

[Guest]

О јерођакону који је напустио манастир

 

 

О ђакону Мини из Раита

Авва Сергије нам је причао о неком брату, по имену Мина, а по чину ђакону:
Овај брат је по неком манастирском послу изишао у свет, а шта му се тамо десило није нам познато. Знамо само да је скинуо монашку схиму и остао у свету као мирјанин. Неко време после овог догађаја, путовао је у Теуполис. Док је силазио из Селевкије, угледао је у даљини манастир авве Симеона Столпника и помислио: "Што не бих отишао до великог Симеона?", јер га до тада још није видео. Но, чим се приближио столпу авве Симеона, овај га је спазио и у духу био обавештен да је придошлица био монах и да је чак био рукоположен за ђакона, па је позвао брата који је управо кренуо да га услужи и гласно рекао: "Донеси маказе."

Кад је брат донео маказе авва му заповеди: "Нека је благословен Бог, пострижи оног тамо" и прстом показа баш на бившег монаха, иако су многи стајали око столпа.

Брат се овоме зачуди, али не рече ништа, јер је схватио да је сам Бог открио авви случај бившег монаха. "Прочитај му и молитву за ђакона."

А кад је молитва прочитана, светитељ се обрати ђакону:

"Иди сада у Раит одакле си и дошао."

Но, ђакон му рече да се стиди себе самога и да не може да поднесе стид пред људима.

"Веруј ми, чедо моје, не треба да се стидиш за то што си учинио. Оци ће те дочекати веселих лица, јер ће их твој повратак испунити великом радошћу. А знај још и ово: Бог ће учинити знак на теби да би разумео да ти је његово милосрђе опростило грех."

И заиста, чим се брат вратио у Раит, оци су га дочекали раширених руку па су га чак увели у олтар. А једне недеље, за време Литургије, док је брат држао путир са живоносном Крвљу великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, изненада jе на чудесан начин остао без ока. По овом знаку су сви разумели да му је Бог опростио грех, по речима праведнога Симеона.

Духовни Луг

Манастир Глоговац

[Sherlock H.]

И заиста, чим се брат вратио у Раит, оци су га дочекали раширених руку па су га чак увели у олтар. А једне недеље, за време Литургије, док је брат држао путир са живоносном Крвљу великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, изненада jе на чудесан начин остао без ока. По овом знаку су сви разумели да му је Бог опростио грех, по речима праведнога Симеона.

wtf???

[Милан Меденица :)]

wtf???

прича је метафора о саблазни, о оку и руци.

у преводу о сувишку срца који претегне човека да застрани од Бога и делу које се отелотвори као грех тога, као и о покајању које људи тихо и невидљиво носе, да је милосрдни Бог већи од сваког греха и о повратку блудног сина.

није сигурно о ампутацији и буквализму, казни и плаћању у натури

[Guest]

Ава Пимен и брат која спава на молитви
 

Неки старци дођоше ави Пимену и упиташе га:
-Ако видимо да братија спава током заједничке молитве, да ли да их будимо?

Ава Пимен одговори:
Ако видим брата како спава, ја му положим главу на своја кољена и пусатим да се одмори.

Онда један од стараца рече:
Како ћеш се оправдати пред Богом?

Ава Пимен одговори:
Кажем Богу: Ти си рекао „извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“.

[Guest]

Преподобни Мојсеј Мурин о покајању и неосуђивању
 

 

Упита један брат:

- Шта је то што помаже у сваком човековом труду? А старац вели:

- Бог је тај који помаже; јер је писано: “Бог је уточиште моје и сила моја, и помоћник мој у великим невољама које нас сналазе”.

 

Упита брат:

- А шта је са постовима и бдењима које човек чини?

 

Старац му вели:

- Они душу чине смиреном; јер, писано је: “Виде моје смирење и мој труд, и остави сва моја сагрешења”. Ако душа производи све те плодове, Бог је због њих милостив према њој.

 

Упита брат старца:

- Шта да чини човек са сваким искушењем које му долази или са сваком помисли
ненависника?

 

Старац му вели:

- Дужан је да плаче пред добротом Божијом, како би му ова помогла; и лакнуће му одмах ако зна како да се моли; јер, писано је: “Господ је помоћник мој, и нећу се бојати шта ће ми човек учинити”.

Упита га брат:

- Ево, човек туче свога слугу за грехе које је овај починио. Шта ће рећи слуга?

Старац одговори:

- Ако је добар слуга, рећи ће: “Помилуј ме, сагрешио сам”.

Рече му брат:

- Ништа друго да не каже?

Старац вели:

- Не. Јер када себи натовари прекор и каже: “Сагрешио сам”, одмах Бог бива милостив према њему. А врхунац свега је у томе када неко неосуђује свога ближњег. Заиста, када је рука Господња побила све првенце у земљи Египатској, није било дома у коме неко не беше убијен.

Упита га брат:

- Шта значе те речи?

Старац му одговори:

- Ако пазимо да сагледамо своја сагрешења, нећемо видети сагрешења свога ближњега. Јер лудост је да човек, који има свога покојника, остави њега и пође да оплакује покојника свога ближњега. А да умреш за свога ближњега значи да носиш своја сагрешења и да не бринеш за сваког човека, да ли је овај добар или да ли је онај лош. Да не чиниш зло ниједноме човеку, нити да у своме срцу смишљаш лукавост на некога, нити да понизиш некога ко лоше поступа, нити да слушаш онога ко злоставља свога ближњега, нити да се радујеш са оним који чини зло своме ближњему; никога немој оговарати, већ реци: “Бог зна свакога”; не веруј ономе што прича оговарач, нити се радуј његовим причама, нити мрзи онога који оговара свога ближњега. Ето, то значи да не осуђујеш. Немој бити непријатељ ни са једним човеком и немој задржавати непријатељство у своме срцу; немој мрзети онога који је непријатељ свом ближњему. А то је мир. Тиме теши себе; ускоро ће, благодаћу Бога Логоса, доћи камата и вечни спокој.

 

Амин.

 

Преузето из књиге Старечник, Беседа 2000.

[Срђан Ранђеловић]

Светитељ ћутања                                                       
 
Живела је једном у Малој Азији богата племићка породица. Били су то великодушни, доброћудни и верни људи. Син јединац, пошто одрасте и заврши школовање, зажеле анђеоски живот и одлучи се за пустињаштво. Трагао је дуго по скитовима египатске пустиње, док једног дана није срео једног веома строгог Старца. Сместа га племић замоли да га прихвати као свог послушника у скиту, и истовремено изјави како ће прихватити потпуну послушност свом Старцу.

- Врати се назад у твоје крајеве, рече му Старац, и потруди се да учиниш оно што је рекао наш Господ. Скупи, дакле, своју имовину и раздели је сиромасима. Када то урадиш врати се опет овде и примићу те.

Младић начини метанију и врати се послушно у своју отаџбину. Распрода сву своју имовину, а новце раздели сиромасима. Задовољан што је послушао старчев савет, упути се, сада сиромашан, назад у пустињу и скит. Старац га радо прихвати и када постаде монах позва га једног дана па му рече:
- Од сада ћеш живети у оној келији поред стене и нећеш упоште причати нисаким.

- Нека је благословено, одговори монах па оде и настани се у келији коју му је назначио Старац. Тамо остаде пет година и подвизаваше се строго не изговоривши ни једне једине речи. Његова преданост и стрпљење нису могли остати скривени од остале братије, која му се дивила и веома га поштовала. Монах настави да се подвизава у својој келији, кад га једном посети његов Старац који му рече:
- Видим, дете моје, нешто што ме жалости. Ти овде немаш никакве користи. Од братије слушаш многе похвале, које уистину не завређујеш, и тако си у опасности да изгубиш своју душу. Треба, дакле, да одеш из Египта; зато се спреми. Одлучио сам да те пошаљем у општежиће.
Монах саже своју главу и, не рекавши ништа, показа послушност Старчевој вољи. Сместа спреми оно мало својих ствари и пође на велики пут. Мало пре поласка Старац му даде писмо са
препорукама за игумана манастира у који га шиљаше. Међутим, Старац се није сетио да свом послушном ученику каже да ли тамо где иде треба да говори или не. А монах, пошто Старац не рече ништа, настави да следи његову ранију заповест те држаше уста затворена. Његова реч се више није могла чути. Када је стигао у општежиће, игуман га прихвати и монах тамо поново отпоче свој подвиг. Већина отаца из манастира држаху да је нем. Игуман је, међутим, имао неке недоумице па хтеде да их рашчисти.
Стога га позва па му рече:
- Желим, оче, да одеш изван насеља, на велику реку и да пређеш на супротну обалу да би нам донео неке намирнице за манастир.

Монах послушно саже главу прихватајући заповед Упути се, дакле, према реци, али пре одласка игуман посла и неког другог монаха да га прати. Добро је игуман знао да је река преплавила и да никоме није могуће да пређе на другу обалу. Зато је и послао тамо младог послушника, јер вероваше да ће овај, пошто неће моћи да пређе, бити приморан да се врати назад и да му то саопшти, па ће се тако уверити да ли је овај заиста био без гласа. Чим послушни монах стиже на реку и суочи се са поплавом, схвати да је немогуће прећи преко. Без много размишљања клекну и поче да се топло моли са сузама у очима, али са устима стално затвореним. Кад је завршио са молитвом приђе му један крокодил из реке и стаде поред њега. Тада се монах попе на њега, а велики гмаз, секући реку, пренесе га на другу обалу. А сабрата, који га је по налогу игумана пратио, овај чудновати догађај запањи и задиви се монаховој врлини и снази његове молитве. Врати се у манастир трчећи, па исприча све што се догодило. И игуман се задиви догађају и од тог тренутка сви су монаха изузетно поштовали и сматрали су благословом за манастир то што један такав монах живи са њима. После само неколико година овај монах, који је био пример послушања, предаде своју душу Господу и цело општежиће утону у тугу што су изгубили једног светог човека. Игуман посла писмо првом монаховом Старцу да га обавести о блаженом крају његовог овоземаљског живота. Писмо се завршавало реченицом:
"Иако си нам послао немог човека, поживе међу нама као прави анђео."

Старац послушног монаха, пошто прочита писмо, задиви се послушности свог блаженог послушника, и пошто написа истину о њему, посла је игуману. А игуман позва све оце из манастира и прочита им следеће Старчеве речи:

„Свети игумане, блажени човек кога сам ти пре неколико година послао, уопште није био нем. Напротив. Благодарећи заповеди свог духовника, проведе све ове године у ћутању. Сада када га је Господ позвао себи, нека његове молитве буду са нама."


http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_15.html

[Срђан Ранђеловић]

 

Један губернијски чиновник је дошао код преподобног Серафима Саровског да затражи савет, али када је покуцао на врата старчеве келије, он му је одговорио: "Нисам код куће!".

Зачуђени чиновник није одлучио да куца поново и збуњено је стајао поред врата. Напослетку је старац отворио врата и зауставио се на прагу. Чиновник је љутито рекао: "Оче, ја сам био код Вас већ пет пута, и ниједном ме нисте удостојили пријема!".

Прозорљиви старац је одговорио: "Просто, поступио сам тако као што и Ви поступате са вашим посетиоцима. Када вас неко моли да види, ваше слуге одговарају: "Господин није код куће!".

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_954.html

[Guest - . . .-]

Монах алкохоличар

преузето са Живим за есхатон

 

 

 

Накада је на Светој Гори живео један монах који се подвизивао у Кареји. Свакодневно се опијао и постао је узрок саблажњавања ходочасника.

 

Једног дана је умро и неки верници су осећајући олакшање отишли код старца Пајсија да му пренесу са посебном радошћу да је коначно решен овај велики проблем.

 

Отац Пајсије им је одговорио да зна за смрт монаха, јер је видео цео легион анђела који су дошли да му преузму душу. Ходочасници су се чудили и негодовали, а неки од њих су покушавали да објасне старцу Пајсију о коме је реч, мислећи да их старац није разумео.

 

Старац Пајсије им је испричао: “Овај монах је рођен у Малој Азији, непосредно пре погрома становништва, када су Турци отимали сву мушку децу. Да би га сачували, родитељи су га носили са собом на жетву, а да не би плакао сипали би му мало ракије у млеко после чега би спавао. Зато је растући постао алкохоличар.

После савета многих лекара да не треба да се жени и ствара породицу, дошао је на Свету Гору и постао монах. Тамо је нашао једног старца и рекао му да је алкохоличар. Старац му је саветовао да чини метаније и молитве, и да преклиње Богородицу да му помогне да смањи пиће за једну чашицу.

После годину дана је успео уз подвизивање и покајање да смањи пиће са 20 чашица колико је пио дневно, на 19 чашица. Наставио је подвиг и током више година је постигао да пије 2-3 чашице дневно, од којих би се ипак опет опијао.”

Годинама су га сви сматрали монахом алкохоличаром који саблажњава ходочаснике, али је Бог у њему видео борца подвижника, истрајног у борби да смањи своју страст.

 

Ако не знамо разлоге и нечији уложени труд да би постигао оно што жели, са каквим правом осуђујемо његов покушај?

[Mилена КШ]

ово је професор Милошевић помињао у четвртак на Литургици...прелепо...

[Јаков.]

Да ли је то поучна прича или аутентична? Каква год да је, мени је било лепо читати је.

[Срђан Ранђеловић]

 

Један отшелник је дошао да се жали старцу да сваки дан од девет сати ујутру у свом отшелништву осећа чудну глад. Док је био раније у манастиру могао је без напора да не једе по неколико дана.

Не чуди се томе, сине мој,- одговорио му је старац.- У пустињи нема никога ко би био сведок твојих постова и ко би те подржавао и хвалио. Раније ти је сујета служила као храна у манастиру, задовољство које си осећао због тога што су други видели твоје уздржање, за тебе је било слађе од јела.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/03/blog-post_24.html

[Срђан Ранђеловић]

 

Један човек је дошао код старца и увидевши његову крајњу незлобивост упитао га је: -Ти си тако мудар. Ти си увек у добром расположењу, никада се не злобиш. Помози и мени да будем такав. Старац се сложио и замолио човека да донесе кромпир и провидан џак. –Ако се на некога озлобиш и сакријеш увреду, - рекао је учитељ,- узми кромпир. Напиши на њему име човека с којим си имао конфликт, и стави тај кромпир у џак.

-И то је све? – у недоумици упитао је човек.

-Не,-одговорио је старац.-Увек треба да носиш тај пакет са собом. И сваки пут када некога увредиш, додај у њега кромпир.

Човек се сложио. Прошло је неко време. Његов џак се пунио многим кромпирима и постао је довољно тежак. Било је веома непријатно носити га увек са собом. Поред тога кромпир који је ставио на самом почетку, се покварио. Неки је проклијао, неки се расцветао и давао непријатан оштар мирис.

Тада је човек отишао код старца и рекао: -Овај џак је већ немогуће носити са собом. Као прво постао је претежак, а као друго кромпир се покварио. Предложи ми нешто друго. Али старац је одговорио: -То исто се дешава и у људској души. Само што ми то не приметимо одмах. Поступци се претварају у навике, навике у карактер, који рађа зле пороке. Дао сам ти могућност да посматраш цео тај процес са стране. Сваки пут када одлучиш да се увредиш, или напротив да увредиш некога, размисли да ли ти је потребан тај терет.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/03/o.html

[obi-wan]

Bas tako...

[Срђан Ранђеловић]

 

Неког светог оца одлучили монаси да искушају, па му кажу: "Ти си блудник", а он: "Јесам, браћо, опростите"; затим: "Ти си убица", а он: "Јесам, браћо, опростите"; и све тако, наводећи све грехе.

На крају му кажу: "Ти си јеретик", а он узвикну: "Е, то нисам!"

Они га у чуду питају: "Како то, све оно друго си прихватио, иако знамо да ниси све то чинио, хтели смо да те искушамо. Зашто сад одједном тако одлучно одбијаш помисао да си јеретик?"


Старац одговори: "Ако оно друго нисам делима учинио можда јесам мислима, осећањима, свесно или несвесно. Али, ако се одрекнем Господа, ја сам пропао!"




https://www.facebook.com/vaskrsenje

[Срђан Ранђеловић]

Извор фотографије:http://www.serbianaart.com/sr/artists/tasic-z.goran/monah-iz-jasunjskog-manastira