Илустрована историја Српске Православне Цркве

[Иван Ивковић]

ДЕЧАНИ 1937 / ... за предвечерје Видовдана...

 

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2015/06/1937.html

[Иван Ивковић]

Саборна црква Свете Тројице у Пакрацу

 

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2015/06/saborna-crkva-svete-trojice-u-pakracu.html

 

[Иван Ивковић]

ЗАДУЖБИНЕ СРПСКИХ ВЕЛИКАША

 

Захваљујући Станиславу са: http://www.spcportal.org/forum/index.php?topic=1438.msg8285#msg8285

 

 МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ ПРЕ НЕМАЊИЋА

1. - Црква св. Трифуна [у Котору] (8-9 век)
2. - Црква св. Томе [у близини Котора] (8-9 век)
3. - Црква св.Петра [код Новог Пазара] (9-10 век)
4. - Црква св. Петра [у Дубровнику]
5. - Ман. св. Прохор Пчињски [Византијски цар Роман Диоген] (1068 г.)
6. - Ман. Пречиста [на Скадарском језеру] (крајем 10 века) (повезује се са кнезом Владимиром)
7. Ман. св. Срђ

• Стефан Немања (око *1113 , +13.02.1999) (велики жупан 1166-1196)

1. - Ман. Богородица (1168-1172) [код Куршумлије у Топлици]
2. - Ман. св. Никола (1168-1172) [код Куршумлије у Топлици]
3. - Ман. Ђурђеви Ступови (после 1168) [Код Старог Раса]
4. - Ман. Студеница (1183-1196)
5. - Ман. Хиландар (око 1198)
6. - Ман. св. Ђорће [на Лиму] Нема остатака
7. - Ман. св. Никола [на Лиму] Нема остатака
8. - Ман. св. Архангел [пећина-црква при самом утврђењу Старог Раса]
9. - Ман. св. Архистратиг Михаило [Немања обнавља овај манастир у Скопљу] Нема остатака
10. - Ман. св. Пантелејмон [у Нишу]
11. - Ман. св. Илија [на Карадаку]
12. - Ман. Богородица Забелска [у Македонији]
13. - Ман. Ваведење [на Скадарском језеру]

 

• Страцимир (брат Стефана Немање) (+после 25111189) (кнез)

1. - Ман. Градац [на зап.Морави код данашњег чачка]

 

• Мирослав (брат Стефана Немање) (+ око 1190-1199) (велики кнез Хумски)

1. - Ман. св. Петар [код Бијелог Поља]

 

• Стефан Првовенчани (+ 24.9.1228) (вел. жупан 1196-1217; краљ 1217-1228)

1. - Ман. Жича (после 1207.)
2. - Ман. Придворице 
3. - Ман. Богородица Бистричке [Ц. Гора] Ман. Вољевац (пре 1219.)
4. - Оградио Ман. Св. Архангела [на превлаци] 
5. - Ман. Стара Павлица [на Ибру]

 

• Вукан (+после 1208/09) (Диоклијски краљ 1186/89; вел. жупан 1202-1204)

1. - Ман. Папраћа [на извору реке Спрече, на пола пута између Сековића и Зворника]

 

• Првослав (Син Тихомира, брата Немањиног) (+ око 1220)

1. - Ман. Ђурђеви ступови (пре 1219) [код Иванграда]

• Димитрије (син Вуканов) (+око 1286)

1. - Ман. Давидовица (око 1281)

[Иван Ивковић]

Манастир Ораховица 1927
 

 

Феникс из Славоније

Уз помоћ Славонске епархије Српске православне цркве и Министарства културе Републике Хрватске уредиће се унутрашњост манастира Св. Никола под Папуком који постоји од 15. века.
Од нашег сталног дописникаЗагреб – Најстарији српски манастир у Славонији, Свети Никола, код Ораховице под Папуком, биће ускоро обновљен и изнутра. Мединачки парох Јован Шаулић, који о манастиру брине од 1993. године, о томе каже:
„Захваљујући помоћи Министарства културе РХ и Славонске епархије Српске православне цркве, ове године, уредићемо унутрашњост објекта и увести водовод и канализацију у манастир. За те потребе хрватска држава је издвојила стотинак хиљада куна (око 15.000 евра), а епархија око 200.000 куна. Манастир је вековима био стециште не само хришћана него и свих других људи па су нас посећивали становници многих земаља из целог света. Радује ме што ни у последњим ратним догађањима манастир није оштећен нити је на том простору било каквих инцидената.”
За обнову манастира заинтересован је и град Ораховица, јер је он и једно од најзначајнијих туристичких одредишта овог дела Славоније. Последњих година у процесу денационализације држава је вратила манастиру нешто преко 300 катастарских јутара шума око самог објекта и још толико обрадивих површина, тако да сада са њих остварује и властити приход који се такође користи у његовој обнови. Манастир је споменик културе нулте категорије и један је од најлепших таквих објеката у Хрватској.
Према писаним изворима манастир код Ораховице познат још и под називом Ремета (како се називао светитељ Николај) *** и Дузлук, први пут се спомиње 1583. године, али се зна да постоји од друге половине 15. века. Српско становништво на том подручју Славоније, наиме, постојало је још пре турске окупације. Српски деспот Вук Гргуревић Бранковић, познат из народних песама као Змај Огњени Вук, добио је од угарског краља Матије Корвина утврђени град Бијелу Стијену код Пакраца и још око стотину села у Посавини.

Од 1543. године Славонија је под Турцима. Када је обновљена Пећка патријаршија 1557. године, у време патријарха Макарија Соколовића, у манастиру код Ораховице је било седиште Пожешке митрополије, односно првог српског православног владичанства на подручју Славоније. Митрополит Василије 1595. године је напустио манастир и с бројним Србима с тог подручја прелази у Горњу Славонију, а као главни разлог за то остало је записано: „Нећу да служим нехришћанима”, и набраја насиља која врше Турци – отимају српске жене и децу, одузимају имања, а у исто време оптужују Србе да су доушници Аустрије. Зулум је био превелики.
Крајем 17. века манастир доживљава најтеже дане: приликом повлачења из Славоније Турци пале манастир и околна српска села, а српски народ и његове калуђере убијају, прогоне или одводе у ропство. Међутим, није дуго прошло а на његове рушевине долазе калуђери из манастира Липља и Ступља из Босне који га обнављају и он се поново, као феникс из пепела, подиже у нови живот и опстаје као средиште духовног, просветно-културног и етничког окупљања Срба тог дела Славоније.
Током Другог светског рата манастирско братство се склања пред усташким погромима и сакрива манастирске драгоцености. Група музеалаца из Загреба их је 1941. пронашла и однела у Загреб, а Славонској епархији су враћени тек 1983. године. У манастирским конацима смењивали су се тада усташе и домобрани, а 1943. запалили су их партизани да би спречили долазак немачке војске.
Године 1991. манастир Св. Никола напустила су последња два монаха и данас у њему нема ниједног. Од 1993. чува га и о њему се брине парох из Мединаца протојереј ставрофор Јован Шаулић. У манастиру се чувају мошти свете Анастасије.

_______________________________________________________________________________
*** Именују га као ,,манастир Ремета“ на подручју Ораховачке нахије.Топоним Ремета изведеница је из латинског језика, што значи пустињак. И данас се још у народу спомиње Пустињачки јарак, недалеко манастира. Ово је интересантно јер манастир Велику Ремету имамо и у Срему.

[Иван Ивковић]

Нови јеромуцченици нишки

У побочној крипти Саборне цркве похрањене су мошти (оно што је остало) прикупљене после И св. рата. Ради се о побијеним свештеницима Епархије нишке. Као што се види, они су ликвидирани 12. и 18. нов., 1915г. [С.С.] на локалитету Јанкина падина (нешто иза Беле Паланке, у Клисури крај села Кременица) и у Јелашници. Крајем ове године, у поводу 100-годишњице њиховог убиства, планира се званицна канонизација ових јеромученика и мученика (црквених послужитеља) нишких од стране Српске православне цркве. Лево су имена мојих деде по оцу и деда-стрица, Марка Ђ. Јанковића и Јанка Ђ. Јанковића - рођене браће, тада младих пароха нишких, убијених заједно у зору 12/25. нов. 1915. О томе сам и раније постовао али ову спомен плочу дајем први пут. Вероватно ћу ићи да присуствујем канонизовању, позван сам као и сви преостали потомци.

 

 

Неки од нишких јереја сурово и у основи сасвим беспотребно побијених 1915г.
Први с десна је мој, тада млади [сада би ми могао бити син], деда по оцу Марко Ђ. Јанковић (погрешно пише Јанко Јанковић, заменили су га омашком за његовог брата Јанка).

 

 

Извињавам се цењеном Форуму што форсирам свога деду и нишке мученике као да у Србији тада, страшне 1915., није било и других, можда и значајнијих и заслужнијих људи који су се жртвовали. Било их је. Тада је цео народ наш био мученички.

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2015/05/niske-vladike.html

[marko_13]

Пратим овај блог годинама. Изузетан је.

[o. Miroljub]

Помаже Бог! 

 

Брате Иване, 

 

Најтоплије захваљујем на фотографији спомен плоче. И мој прадеда Онуфрије је мученички пострадао у том погрому. Његово име и презиме је у трећем ступцу, дванаесто одозго.

 

Прошле године сам о овим свештеномученицима написао пар редака на светосавље.орг. Ако неког интересује садржај, изволите.

 

У прилогу је и фотографија мог прадеде, проте-ставрофора Онуфрија Поповића и моје прабабе, протинице Анастасије.

 

o. Мирољуб

 

Заборављени свештеномученици СПЦ

 

MIROLJUB RUZIC

12.12.2014 04:31:50

Помаже Бог!


Хвала брату Браниславу на прослеђеној вести о молитвеном сећању на оснабричке мученике.


Користим ову прилику да приложим списак заборављених свештеномученика СПЦ зверски убијених и измасакрираних од једноверне браће током привремене окупације под Бугарима (1915-1918).


Ево једног примера мучеништва: Свеже одрану кожу са леђа мог прадеде, протојереја-ставрофора Онуфрија Поповића, намесника власотиначког, развукли су по таламбасу. Трупло су бацили у реку Власину а остатке искасапљеног тела су побацали по пољу породичног имања у Манастиришту код Власотинца. Касније су бачени у заједничку јаму. Моја прабаба по оцу, протиница Анастасија, остала је удова са тринаесторо деце.


Прота Онуфрије је одбио да на службама уместо краља Петра Првог и надлежног епископа Доситеја Васића помиње бугарског цара Фердинанда и окупационог епископа из Бугарске Православне Цркве. Зато је зверски мучен и убијен као и остали свештенослужитељи-новомученици српски чија имена прилажем.


Царство им Небеско!


“Врлим пастирима цркве а верним синовима отаџбине палим на стражи службе своје.


Овде почивају покупљени делови смртних остатака свештенослужилаца зверски од Бугара поубијаних 12 новембра 1915 године после поноћи, иза Беле Паланке у Јанкиној падини: Добросав Марковић оркужни прота нишки, Јеромонах Киријак, Хиландарац старешина метоха нишког, Лука Марјановић парох нишки, Јован 3. Поповић парох нишки, Марко Ђ. Јанковић парох нишки, Јанко Ђ. Јанковић Ј парох нишки, Сава Петровић парох ћићевачки, Богосав Стокић парох рогњевски, Стојан Станковић парох барбешки, Драгутин Пешић парох јаглички, Милан Миљковић парох малчански, Светозар Илић парох хумски, Алекса Јовановић - Занге, парох пиротски, Јован Ненчић, парох пиротски, Станко Костић, парох јеловскоизворски, Ђорђе Јовановић, парох раснички, Милан Поповић, парох завојски, Ђорђе Пешић, парох смрдански, Драгомир Јовановић, парох суковски, Илија Поповић, парох шпајски, Душан Поповић, парох клисурски, Милутин Милеиковић, парох бошњански, Јероним Јевтић, јеромонах.


18 новембра 1915 испод Нишке Јелашнице:


Аврам Миловановић, прота намесник алексиначки, Милета Стефановић, прота алексиначки, Ђорђе 3. Јовановић, парох алексиначки, Димитрије Станковић, парох рутевачки, Цветко Богдановић, члан нишког духовног суда, Илија Којић, члан нишког духовног суда, Милан Ђорђевић. парох суботиначки, Милутин Поповић, парох мозговски, Младен Динић, парох ћурлински, Милан Цветковић, парох зроњански, Јевтимије Чавдаревић, намесник овчепољски, Светозар Милеиковић, парох копаонички.


С њима заједно изгинули и у заједничку јаму закопани: Веселин Алексић, учитељ бобовишки, ВесаВелисав Миловановић, војно судски пуковник, Гојимир Несторовић,. артилеришки капетан, Милан И. Петровић, пешадиски капетан, Ђорђе Таса Ђорђевић, резервни пешадиски потпоручник. Поред ових светлих имена урезују се овде ради братског заједничког вечитог спомињања и имена ових првих свештенослужилаца Нишке Епархије а и из других који на злокобним местима њеним мученички од дивљих Бугара изгинуше: Стеван Комненовић, прота намесниклесковачки, Петар Вељковић, парох лесковачки, Трандафил Коцић, парох лесковачки, Михаило Игњатовић, парох рударски, Светолик Антонијевић, парох црнољевачки, Лука Миличковић, парох оштровички, Петар Цветковић, парох прекопчелички, Милоје Петковић, парох бојнички, Здравко Поповић, парох бабички, Јосиф Поповић, парох гркињски, Јовап Ђокић, парох грабовнички, Онуфрије Поповић, парох намесник власотиначки, Тодор Поповић, парох власотиначки, Димитрије Здравковић, парох крушевачки, Ранђел Станковић, парох орљански, Василије Антић, парох конџељски, Радивоје Вучинић, парох конџељски, Димитрије Димитријевић, парох гргурски, Павле Поповић, парох куршумлијски, Крста Поповић, парох кчмарски, Михаило Шундић, парох словљански, Јордап Милетић, парох рудноглавски, Јовица Јовановић, парох жаровнички, Аврам Јовановић, парох шиљеговачки, Младен Поповић, парох рибарски, Петар Маринковић, парох трњански, Ђорђе Чемерикић, прота нозрињски, Јован Антић, прота грејачки, Милош Миловановић, прота читлучки, Страшимир Булић, прота читлучки, архимандрит Јанићије Гугушевић, старешина манастира Сукова, јеромонах Серафим, старешина манастира Темског, Аксентије Митић, парох врањански, Манасије Поповић, парох себеврањски, Коста Поповић, парох бањски, Аксентије Стевановић, парох собињски, Стојан Јовавовић. парох луковски, Михаило Младеновић, парох првонечки, Сава Поповић, парох смиљевачки, Стаменко Стојковић, парох стубалски, Риста Поповић, парох јовачки, Димитрије Антанасијевић, парох аруглички, Илија Поповић, парох големоселски, Манојло Поиовић, парох давидовачки, Коста Поповић, парох сувојнички, Благоје Антоновић, парох Дупче, Коста Јовановић, прота округа призренског, Иконом Коста Поповић, намесник гњилански, Кошта Леваковић, парох пегровачки, Јосиф К. Севаковић, капелан петровачки, Ђорђе Поповић, парох ранилушки, Јанићије Поповић, парох кормињански, Ђорђе Поповић, парох доморовачки, Петар Јовановић, парох божевачки, Душан Трајковић, парох драголачки.


Споменимо имена и ове браће из Нишке Епархије, који у тешком и униженом ропству у Бугарској кости своје оставише:


Димитрије Петровић, бивши економ скопљански, Михаило Стојановић, парох кулински, Антоније Поповић, намесник пољанички, Димитрије Поповић, парох рапољски, Стојан Николић, парох |кијевски, Јован Поповић, парох рафунски, Јован Поповић, парох осмаковачки, Пахомије монах шуковачки, монах Архангел Хилендарац."

http://istorijanisa.wikidot.com/nis-za-vreme-svetskog-rata

о. Мирољуб

 

 

MIROLJUB RUZIC

12.12.2014 20:01:33

Помаже Бог!


С времена на време епархија врањска се огласи у вези двапут поновљеног геноцида (на почетку и половином XX века) над јужносрбијанским православним живљем.


Не могу да разумем зашто наша помесна Црква и архијереји нерадо говоре о зверствима и нечувеном злочину Бугара над мученичким становништвом и виђенијим свештеницима и грађанима Јужне Србије (Власотинце, Сурдулица, Лебане, Црна Трава, Врање, Владичин Хан) у току Првог и Другог светског рата.


Зашто се прећуткује ово мучеништво нашег страдалног народа и свештенства са Југа Србије? Моји преци из Врања јесу носили чакшире, силав, доламу, димије, џубе, фес, чурк итд., али се Свете Православне Вере ни по цену живота одрицали нису.


Ево још једног прилога, овог пута из Сурдулице:


http://www.surdulica.org/cir/Siteview.asp?ID=800


о. Мирољуб

 

 

 

MIROLJUB RUZIC

13.12.2014 05:40:50

Бог помогао!


Српски историчар, етнограф и књижевник (родом из Врања) Јован Хаџи-Васиљевић је после Првог рата прикупљао грађу и документацију на основу које је објавио чланке и једну књигу.


Брат од тетке моје баке по оцу, чика Сава М. Ђорђевић, публициста, 1930. године је у Споменици Арчибалду Рајсу објавио велики број форенсичких фотографија из тог тужног периода "када су живи завидели мртвима". Често смо разговарали о др. Рајсу кога је лично познавао и уложеном напору и невољама које је имао око прикупљања материјала у вези бугарског геноцида над Србима у Јужној Србији.


Имам и ја доста материјала на француском, па ако Бог да, можда баш овде на Светосављу почнемо са објављивањем библиографије и доступних спискова пострадалих.


У време смутно, док се краљ, регент, влада, црквени великодостојници и војска по напуштању Отаџбине повлаче преко албанских гудура, ови свештеномученици остају са својим православним српским народом и свесним мучеништвом укрепљују га у вери и у очувању српског имена и идентитета.


Грех је пред Богом да их црквена хијерархија, држава и свеколики српски народ забораве.


о. Мирољуб

 

 

 

MIROLJUB RUZIC

15.12.2014 04:25:36

Помаже Бог!


Покретање процеса прослављења свештеномученика и до смрти мучеништвом измрцвареног српског народа из Јужне Србије требало је одавно покренути. У току моје прошлогодишње посете Отаџбини имао сам прилику да насамо проведем скоро читав сат у разговору са нашим Патријархом. Пре више од 35 година Његова Светост је као епископ нишки у власотиначкој цркви чинодејствовао на сахрани мог деде, протојереја-ставрофора Душана Он. Поповића, некадашњег старешине цркве Св. Марка у Београду. Иначе прота Душан је син свештеномученика Онуфрија Поповића из Власотинца о коме сам на почетку ове теме писао. Током нашег разговора патријарх Иринеј се сложио да би то требало учинити.

 

Као што знамо, злочини су почињени на територији садашње нишке и врањске епархије, као и на подручју некадашње скопске митрополије и бившим епархијама Охридске архиепископије које су по укидању Бугарског Егзархата присаједињене уједињеној СПЦ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У садашњим околностима иницијатива би требала да потекне од стране епископа нишког и епископа врањског.


Ево још једног важног момента. Исповедник Доситеј (Васић) је већ причислен календару светих наше помесне Цркве. Св. Доситеј је пре постављења за митрополита загребачког био епископ нишки од 25. маја 1913. године до интернације у Бугарску 1915. одакле се опет враћа у нишку епархију у којој остаје све до 1933. године. Прослављењем његових некадашњих верних свештеника и епархиота добили бисмо хеортолошку плирому у лику већ прослављеног епископа-исповедника и хору његових свештеномученика и епархиота, мученика и мученица, жртвама бугарског терора над православним српским живљем у периоду од 1915-1918. године.


Лично сматрам да је 2015. година најпогоднији тренутак. Следеће године обележавамо стогодишњицу објављивања рата Србији од стране Бугарске, тачније 1. октобра 1915. Бугари, који су нажалост током Првог и Другог светског рата били на страни терориста и завојевача, кукавички ударају на јужносрбијанску нејач у моменту када започиње Албанска голгота. 12. Октобар 1915. године је у српској историји с почетка 20. века забележен као датум када су почињена прва бугарска зверстава и злочини на подручју које је покривало територију од Ниша, Пирота, Власотинца, Лесковца, Лебана, Сурдулице, Владичиног Хана, Црне Траве, Власине, Пољаничког краја, Врањске Бање, Врања, Пчињског краја, па преко Нагоричана, Куманова и Скопља све до Велеса и Битоља.


Хору српских свештеномученика из тог краја треба такође причислити мученика Вићентија (Крџића), митрополита скопског и његовог верног ђакона Цветка који су убијени по налогу бугарског егзарха, митрополита Неофита скопског “вишег бугарског духовника”. Овај “виши духовник” је остао до своје смрти (1938.) на високим функцијама Синода бугарске православне Цркве. Када је 1918. године отишао из Скопља за Софију понео је са собом и покрадене личне ствари митрополита-мученика Вићентија чије је погубљење лично наредио.


Податке о криминалним радњама и активном злостављању српског православног свештенства и народа од стране епископа бугарског егзархата налазимо у Документу о кршењу Хашке конвенције и Извештају савезничких комисија о злочинима Бугара почињеним на територији окупиране Србије имеђу 1915-1918. године. (Опис злочина над мојим прадедом се налази на 366 страни под редним бројем 187). Као изразити бугарски шовинисти наводе се горепоменути Неофит митрополит скопски, Мелетије епископ велешки и Варлаам, викар софијског митрополита Партенија, управитељ нишке епархије кога мој прадеда, свештеномученик Онуфрије није признао за законитог епископа, већ је остао у послушности интернираном епископу нишком, Св. Доситеју.


Варлаам је после Првог светског рата изабран за левкијског епископа бугарске православне Цркве. Написао је и књигу о св. Јовану Рилском и Рилском манастиру. Књига је изашла из штампе 1929. године. Бугарска правослвна Црква га сматра једним од највећих рилских “стараца” 20. века.


Мелетије велешки је по нашим црквама у проповедима позивао српске жене и девојке да се драговољно дају бугарским војницима како би на своју иницијативу од истих остале у другом стању. Подржао је програм ширења венеричних обољења међу Српкињама када су из бугарских санаторијума довозили болеснике заражене сифилисом. По том програму само девојчице млађе од 12 година нису биле силоване. Бугари иначе Мелетија сматрају “великом духовником”. Сахрањен је 1924. године у дворишту бугарске православне цркве Св. Стефана у Истамбулу.


Ни “високи бугарски духовник”, ни знаменити “рилски старац”, ни “велики духовник” никада нису одговарали пред земаљским законима иако су њихова злодела описана у поменутом Извештају. Запрепашћујући је степен некротизоване савести ових бугарских православних архипастира који као да никада нису чули речи из Књиге Проповедника: “Главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповести Његове држи, јер то је све човеку. Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла.” (12:13-14)


У ишчекивању покретања процеса прослављења свештеномученика са свим Србима мученицима и Српкињама мученицама под бугарском окупацијом од наше помесне Цркве, принесимо уз воштанице молитву: Са светима упокој, Христе, душe слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни.


Амин!


о. Мирољуб 

 

 

 

 

Нови јеромуцченици нишки
 

[Иван Ивковић]

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2015/05/cestobrodica.html

[Иван Ивковић]

Црква Светог Прокопија (IX век), Прокупље

 

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2015/05/crkva-sv-prokopija-ix-vek-prokuplje.html

 

 

[Иван Ивковић]

Рума

 

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2015/05/ruma.html

[Иван Ивковић]

Устоличење српског патријарха Варнаве (Настића)
 

Лепа Топчидерова сторија о устоличењу српског патријарха Варнаве (Настића).

Додао бих само да је први с десна на слици Владика пећки Јеротеј (Гавриловић), светог помена. Због сплетки, прерано је пензионисан. Боравио је у ћупријској Раваници где је и сахрањен. Када су му мошти ископаване, неколико деценија по смрти (мислим да је умро негде око 1945.), утврђено је да мироточе и цела црква је замирисала. Овај податак о његовој светости, мада још није канонизован, добио сам својевремено од покојног Владике шумадијског др. Саве (Вуковића), блаженог помена.

[Иван Ивковић]

Вук Караџић: Уредбе за свештенство

 

Уредбе за свештенство

 

Још 1816 године 18. Февруарија изда се у Београду „из канцеларије народа Сербскаго“ уредба (с потписом Милошевим, Ужичкога митрополита Мелентија Никшића, и Враћевшничког архимандрита Мелентија Павловића), колико ће узимати владике, колико ли попови, и то:

 

а) Владика да узима   гроши паре

Од манастира (на годину) 25 —  „ 

цркве 12 20

А цркве под кесим (аренду) да се више не могу давати.

За рукоположеније 100 —

Од сваког попа на годину 10 —

1-ве венчанице 2 —

2-ге     „ 4 —

3-ће     „ 6 —

Мирије од куће на годину — 6

Димнице од куће на годину 1 4

 

б) Попови да узимају:

За крштење чарапе или 1 20  

„  крштење од кума — 10

 „  велико опело од имућна 10 —  

„    „      „    „  сиромашнијег 5 —  

„  мало опело (до 7 година) 2 —  

„  масла или на свештеника по 1 —  

„  велику молитву 1 —  

„  малу    „ — 20  

„  свећење водице — 12  

„  прекаду — 12

„  венчање 1-во (с владичиним) 3 —  „    

„    2-го        „ 6 —  „     

„    3-ће        „ 8 —

Бира од сељака по 12 ока од ожењене главе (или према времену да се процени у новце), а од варошана по 1 20

Сад је један грош 12 крајцара у сребру, а у грошу има 40 пара.

Године 1823 изда се владикама ова уредба: Високопреосвјаштењејши Господине! Архипастиру високопочитајеми!
Будући да је народ у предложенијама својим на височајшу Порту између прочи и једну важну точку представио, у којој изјављује жељу всемилостивејшему Султану да би данак, који је он (народ) до сад под разним именима и у различита времена давао, у једну главну суму саставио, и под једним именом у хазну своју примао; овим велим поводом, а особито зато, да би истребити издавна заведена, злоупотребленија Архијереја о којим довољно сведоче и тужбе свјаштенства нашега у канцеларији Мојој находеће се; за неопходимо нужно судио сам, и за Ваш Архијерејски данак у собранију нашем 13-га и 14-га Декемвра прошасте године посоветовати се с кнезовима, нахијским старејшинама, и посланим од народа целога пашалука кметовима. У којем собранију сви согласно судисмо определити Архијерејима пашалука овога уместо до сад купљене по народу димнице и прочи прихода:

  гроши

1) Постојану годишњу плату састојећу из 18,000 од које суме припада им месечно 1,500

2) За рукоположеније во свјаштеника 50 и кад синђелију преда свјаштенику 50

3) За антимис или за плаштеницу 12 а за освјаштеније церкве 100

4) Када кому свјаштенику или христјанину гроб посети, или га опева по закону, остаје на погодби Архијереја и сродника усопшега.

5) Продавање нурија свјаштеницима, купљење димнице и мирије задржава Правитељство наше на своје расположеније; а давање нурија под кесим или аренду уништожава оно са свим.
6) Дуг који имају Архијереји Србије свјатој великој церкви плаћати,[24]прима владеније наше, да исплаћује оној из сопствени прихода своји по погодби, коју оно (владјеније) с великом церквом учини.

 

Дуга тога, које су различне владике још одавно начиниле, има до сад 137,433 гроша, на који Српске две владике (Београдскога пашалука) морају плаћати на годину око 20.000 гроша интереса с миријом. Но овај дуг могу поменуте владике у напредак и умножити, особито кад какав нови постане владика, па нема новаца, и то ни један не узаимље на себе, него на епархију, која остаје дужна и кад он умре или се премести из ње.

7) Приход од печата, које ће Архијереји издавати Протопресвитерима, а ови онима, који се женили буду, служиће Протопресвитерима за награду труда њима.
8) Господа Архијепископи из себи назначене плате обдржаваће своје Протосинђеле, Архиђаконе и Секретаре пристојно.
9) Г. Архијепископу Београдском, находећем се при мени и у Београду при ч. везиру, и имајућем зато више трошка од Епископа Ужичког, опредељује се на овакве трошкове, како од мене, тако и од потомака Моји јежегодишње, преко уречени у 1 § 18,000 гроша, јоште 2,000 гроша.
Ове приходе опредељујући Ми Господи Архијерејима, не упуштамо се претписивати им или паче забрањивати, узети својевољно поднешени им од кога дар у новцу или у чему било, за молитве болним, или освјаштеније воде и проч. — Нити забрањујемо, да, што више, препоручујемо и молимо Господу Архијепископе, почесто у епархију своју исходити, поради поученија свјаштеника и народа.
На оваково Моје и народно предложеније, потврђено у реченом собранију нашем, надам се, да ће Господа Архијепископи наши драговољно сагласити се; с тим више, што ће себи труда заштедити, а особито избегнути сваког угњетенија Народа, које је првим злоупотребљенијама уведено било.
На које молим Господу Архијепископе, у име держанаго собранија нашего, да се објасне писмено, соглашавају ли се они на ово учињено им предложеније, или у противном случају, да се постарамо, познаним нам путем ово дело окончати.
Препоручујући се свјатим молитвам Вашим, остајем у Крагојевцу 20 Јануара 1823.

 

№ 97. (М. П.) к услугам готови
Милош Обреновић
Сербији Књаз.“

Владике с овом уредбом не буду задовољне, него се стану тужити (особито тајно) и изван Србије, јер су они (сваки) по пређашњем обичају од саме димнице добијали мало мање од 30.000 гроша. Света велика црква у Цариграду из најпре се покаже, да пристаје на то, и у име дуга прими нешто новаца; но после и она удари на траг. Тако после повелике распре и свађе укине се ова уредба 1825 године; а за попове одреди се наново (те исте године 2-га Јунија под № 999.) с договором свештенства из обе епархије, да узимају: свештенства из обе епархије, да узимају:

 

  гроши паре

За зламење — 10  

„  крштење чарапе или 1 —  „     

„    од кума — 10  

„  велико опело од имућна 10 —  „     

„     „   од средњег 5 —  „     

„     „   од сирома ништа  „     

„     „   за дете 2 —  „ 

масла од кнезова и главни трговаца 6 —  „    

„   од осталог народа 3 —  

„  велику молитву 2 —  

„  малу    „    — 20  

„  свећење водице на месец — 12  

„  прекаду — 12  „     

„    у вароши (по старом обичају) — 20  

„  спомен мртви за 40 дана — 20  

„  „   мртви за по године 1 —  

„  „   мртви за годину 1 20

Бир по пређашњем обичају.

[Иван Ивковић]

Нишке владике

Нишке владике који су и сахрањени у Нишу. Међу њима нема Светог владике Доситеја (Васића) и раније помињаног деда-Виктора (Чолаковића). Они су умрли и сахрањени су у Београду.

 

[Иван Ивковић]

Пећка патријаршија 1930. године

 

[Иван Ивковић]

Храм Светог Саве, конкурсни пројекат, арх. Прљевић