Марко Радосављевић и Негослав (бивши Артемије и Николај) о Литургији

[Мали Лазар]

...Расколи и јереси у Цркви увек су  били показатељи здравог духа у Цркви, која је стално чекајући покајање заблуделих, само констатовала чињеницу да су се појединци сами својевољно одвојили од заједнице у Христу и утемељили је на својој религиозној идеологији, увек тако неодољиво везаној за своје "непогрешиве" осниваче и вође, по којима је и добијала своје име.

Данас размишљам како ће се за 100 година као пандан Матејевцима и Флоријацима причати о Артемијевцима и Акакијевцима, мада се и овај Амфросије утркује

[Sir Oliver]

Nije mi jasno zašto te ljude ne zovete njihovim monaškim imenima? Monaštvo je ionako u svojoj osnovi paracrkvena institucija i oni imaju pravo da se nazivaju kako god žele...

A što se tiče njihovog mišljenja o liturgiji, to je samo malo više zaoštren stav na jednu stranu. Onaj koji misli da je evharistijsko bogoslovlje ponudilo jedino ispravnu definiciju liturgije isto nema pojma...

Njih će ubiti vremenom to što su sekta, sektaški mentalitet. U tome su izgleda jedino pogrešili.

[Milan Nikolic]

Еклисиолошка јерес следствено носи још и тријадолошке јереси попут оних одавнина.

[Лазар Нешић]

Onaj koji misli da je evharistijsko bogoslovlje ponudilo jedino ispravnu definiciju liturgije isto nema pojma...

 

Узе ми реч из уста. Ја исто не видим овде никакву јерес, већ једно теолошко мишљење, међу многим другим легитимним и безбројним теолошким мишљењима и финесама. Друга је ствар што људи који су сами раскрстили са духом литургије (заједница, сабрање, сусрет са другима, јединство, опраштање, покајање, итд.) сад уопште причају о литургији. Али, то је друга тема.

[Zoran Đurović]

Апсолутно тачно. У круговима поменуте секте Марка Радосављевића, Негослава Николића и одбеглог Дејана Виловског Литургија се доживљава као својеврсно средство за добијање снаге у подвигу. Читав смисао спасења човека они виде у "удовољавању Господу" подвизима (слично римокатоличкој пракси коју толико осуђују) и "вербалом правоверју" уз острашћену нетрпељивост према Цркви, која је за њих сва, авај, отишла у јерес, па никога не признају нити их ико признаје. Истовремено, с друге стране, они у својој квази-ревности отворено крше бројне каноне Цркве, па тако, донедавни одбегли монах (уз то некдашњи доктор теологије) који се облачио као епископ, рачињеног клирика и монаха поставља за свог "хороепископа", извргавајући руглу целокупно православно предање, о коме са толико жара проповеда.

 

За њих као да не постоји сазнање да управо на евхаристијској заједници оних који у Цркви приносе дарове и који се освећеним даровима - самим Христом - причешћују темељимо и потврђујемо нашу заједницу у Господу. Свето причешће за ове и овакве увек је било нека врста духовног "витаминског напитка" у циљу бољег подвизавања и веће лојалности своме непогрешивом гуруу, који је њихова основна сотириолошка категорија и једина веза са Богом. Литургија је код њих увек свођена на само једну од дневних служби, па је причешће често препуштано тренутном расположењу, како се коме прохте. Управо је ово одсуство разумевања Цркве, које се развило у отворену еклисиолошку и христолошку јерес, ову групу духовно залуталих људи, наше трагичне бивше сабраће, довело прво до раскола, а потом их коначно извело из спасоносног наручја Цркве на беспућа једне религиозне идеологије "Артемизма". 

 

Колико год је њихово одвајање од Цркве трагично за њих и за нас који их још воле и жале као бившу сабраћу, толико је ипак добро и корисно за Цркву јер барем не ометају изнутра нашу Цркву и већ су се развили у класичну секту, која ће пре или касније морати да се и званично региструје као таква да би правно могла да делује. Расколи и јереси у Цркви увек су  били показатељи здравог духа у Цркви, која је стално чекајући покајање заблуделих, само констатовала чињеницу да су се појединци сами својевољно одвојили од заједнице у Христу и утемељили је на својој религиозној идеологији, увек тако неодољиво везаној за своје "непогрешиве" осниваче и вође, по којима је и добијала своје име.

Оче Саво, одговор ти је бриљантан! Мораћу да га поделим на мојој фб страници. Ти си им био ближи и боље разумеш, а ја сам слутио да је управо то и посреди, јер нису ништа писали посебно на ове теме. Свако добро од Господа!

[drakce]

Апсолутно тачно. У круговима поменуте секте Марка Радосављевића, Негослава Николића и одбеглог Дејана Виловског Литургија се доживљава као својеврсно средство за добијање снаге у подвигу. Читав смисао спасења човека они виде у "удовољавању Господу" подвизима (слично римокатоличкој пракси коју толико осуђују) и "вербалом правоверју" уз острашћену нетрпељивост према Цркви, која је за њих сва, авај, отишла у јерес, па никога не признају нити их ико признаје. Истовремено, с друге стране, они у својој квази-ревности отворено крше бројне каноне Цркве, па тако, донедавни одбегли монах (уз то некдашњи доктор теологије) који се облачио као епископ, рачињеног клирика и монаха поставља за свог "хороепископа", извргавајући руглу целокупно православно предање, о коме са толико жара проповеда.

 

За њих као да не постоји сазнање да управо на евхаристијској заједници оних који у Цркви приносе дарове и који се освећеним даровима - самим Христом - причешћују темељимо и потврђујемо нашу заједницу у Господу. Свето причешће за ове и овакве увек је било нека врста духовног "витаминског напитка" у циљу бољег подвизавања и веће лојалности своме непогрешивом гуруу, који је њихова основна сотириолошка категорија и једина веза са Богом. Литургија је код њих увек свођена на само једну од дневних служби, па је причешће често препуштано тренутном расположењу, како се коме прохте. Управо је ово одсуство разумевања Цркве, које се развило у отворену еклисиолошку и христолошку јерес, ову групу духовно залуталих људи, наше трагичне бивше сабраће, довело прво до раскола, а потом их коначно извело из спасоносног наручја Цркве на беспућа једне религиозне идеологије "Артемизма". 

 

Колико год је њихово одвајање од Цркве трагично за њих и за нас који их још воле и жале као бившу сабраћу, толико је ипак добро и корисно за Цркву јер барем не ометају изнутра нашу Цркву и већ су се развили у класичну секту, која ће пре или касније морати да се и званично региструје као таква да би правно могла да делује. Расколи и јереси у Цркви увек су  били показатељи здравог духа у Цркви, која је стално чекајући покајање заблуделих, само констатовала чињеницу да су се појединци сами својевољно одвојили од заједнице у Христу и утемељили је на својој религиозној идеологији, увек тако неодољиво везаној за своје "непогрешиве" осниваче и вође, по којима је и добијала своје име.

 

Мора да сам пропустио вест да је именованом докторат одузет или поништен. Љубазно молим да ме упутите на извор овог академског скандала, пошто ми овај "бриљантан" (копирајт Дејан Ђуровић) одговор није довољан извор. Хвала унапред.

[Ђорђе Р]

Onaj koji misli da je evharistijsko bogoslovlje ponudilo jedino ispravnu definiciju liturgije isto nema pojma...

 

Да ли ово можеш да појасниш, у смислу да наведеш неки текст озбиљног критичког осврта на евхаријстијско богословље?

[Sir Oliver]

Да ли ово можеш да појасниш, у смислу да наведеш неки текст озбиљног критичког осврта на евхаријстијско богословље?

ne

[obi-wan]

Узе ми реч из уста. Ја исто не видим овде никакву јерес, већ једно теолошко мишљење, међу многим другим легитимним и безбројним теолошким мишљењима и финесама. Друга је ствар што људи који су сами раскрстили са духом литургије (заједница, сабрање, сусрет са другима, јединство, опраштање, покајање, итд.) сад уопште причају о литургији. Али, то је друга тема.

 

Evo, da se slozim i ja ovde, ne bih imao nista da dodam ili oduzmem na ovu rec.

Otpadija od Crkve ovde nije posledica konkretnog pogresnog ucenja, nego paracrkvenog i sekstaskog duha u ljudima.

[obi-wan]

Monaštvo je ionako u svojoj osnovi paracrkvena institucija

 

Sire, smatram da ste ovde ipak puno preterali. Razumem sta ste otprilike hteli da kazete, ali ova rec nikako ne stoji.

 

A sa ostatkom poruke se slazem, bez ostatka.

 

A što se tiče njihovog mišljenja o liturgiji, to je samo malo više zaoštren stav na jednu stranu. Onaj koji misli da je evharistijsko bogoslovlje ponudilo jedino ispravnu definiciju liturgije isto nema pojma...

Njih će ubiti vremenom to što su sekta, sektaški mentalitet. U tome su izgleda jedino pogrešili.

[Архимандрит Сава Јањић]

Еклисиолошка јерес следствено носи још и тријадолошке јереси попут оних одавнина.

 

Заправо цео случај око бившег Епископа Артемија почео је као еклисиолошки проблем. Наиме код њега и оних око њега, постојало је уверење да Епархија не зависи од осталих Епархија, иако је део помесне Цркве. Епархија јесте Црква Божија и светотајински она има светотајинску пуноћу, као заједница окупљена око свог Епископа. Међутим, још од самих почетака развоја митрополитанског система, тј. повезивања Епархија у  административним областима тадашње Римске империје, имамо врло јасну праксу да Епископи који припадају одређеној области морају бити у сагланости са првим, односно Митрополитом или Архиепископом. Касније се овај систем развио у правцу пентархије, пет православних Патријаршија. У 34. апостолском канону се врло јасно дефинише јединство Цркве на помесном нивоу.

 

Правило 34: Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух.

 

У случају бившег Епископа и монаха Артемија, а сада од Цркве одлученог Марка Радосављевића, постојала је јасна намера да се Епархија Рашко-призренска промовише као својеврсна аутокефална Епархија. Он се није само противио одлукама Синода (позната је његова изјава у медијима: Ја нисам службеник Синода) већ и одлукама Архијерејског Сабора којим председава Патријарх српски. Истовремено, простор Косова и Метохије није само простор који покрива једна Епархија, већ имамо и ставропигијални Пећки манастир, који припада Архиепископу Пећком. Бивши Владика је КиМ третирао као своју неприкосновену територију постављајући се пред народом и међународним представницима као својеврсни етнарх. Архијерејска власт није доживљавана као одговорност пред сабором Архијереја који су му поверили управљање Епархијом, као слично као што је у древном Риму постојало право vitae necisque (pater familias је имао право живота и смрти над својим члановима породице). Слично је и са неким од Епископа у историји Цркве који нису схватили да први значи бити први у служењу, а не, као у овом примеру, да се спречава обнова храмова само зато што то он није хтео јер новац за обнову се не би уплаћивао директно на Епархију. Овде већ имамо проширење еклисиолошких заблуда на простор економије и додатни псевдо-месијански проблем. Ако човек верује да је од Бога позван да спасе неки народ или земљу, онда је све дозвољено, па чак и отворено кршење економских правила пословања које регулише конкретно код нас Устав СПЦ. Зато је управо на овим основама покренута канонска одговорност, не само због финансија, већ пре свега због еклисиолошке заблуде и опасности да једна Епархија отплови путем раскола и за собом повуче цео народ и свештенство. 

 

Ово није ни први ни последњи пут у историји Цркве где видимо да погрешни еклисиолошки и догматски ставови доводе до раскола, а једно одступање доводи до читавог низа других, што је у конкретном случају кулминирало постављањем назови хороепископа. Секта Артемијеваца под сваку цену жели да задржи своје уверење да су управо они СПЦ, а да су сви остали у заблуди. Зато су одбации позиве сличних секти као што су Акакијевци и други тзв. Старокалендарци да са њима уђу у заједницу и да постављају нове ”епископе”. Зато су изабрали идеју хороепископа које поставља само један, у овом случају рашчињени Епископ, доскорашњи монах. Треба напоменути да су хороепископи до 3. века постављани од стране Епископа са пуним епископским правима у руралним просторима око већих градова у којима су седели митрополити (отуда и њихов назив), а после је Анкирским сабором 313. године регулисано да хороепископи не смеју да рукополажу клирике. Сардички сабор 343.г. налаже да се они ни не постављају где год могу да се поставе презвитери, па је ова пракса постепено нестала у овој форми у нашој Цркви. Одлуке сабора су очигледно показатељ злоупотреба. Данас, ако и имамо примере хороепископа (нпр. у Кипарској Архиепископији) они су ништа друго до помоћни епископи тј. викарни епископи, који се постављају одлукама помесних Архијерејских Сабора, а не појединачно од стране једног епархијског Архијереја, поготово не од рашчињеног кога by the way нико не признаје у целој православној васељени. Ово само показује како је идеја аутокефалне епархије доведена до свог логичног степена развоја, претварања у својеврсну квази-помесну цркву. Следећи развој који предвиђам јесте да ће г. Радосављевић извргавајући лакрдији древну праксу постављања хороепископа, ”иштанцовати” још неколико митроносаца и направити свој ”Сабор” а себе начинити неком врстом квази-патријарха. То је већ познат пут грчких старокалендараца, посебно оних који су у недостатку апостоског прејемства, изналазили начине како да постављају нове ”епископе” и продужују наставак свог раскола, односно, већ јасно формиране еклисиолошке јереси. По овој логици Радосављевић ће Негославу дати право да врши "рукоположења" или ће морати да ступе у заједницу са сличном сектом и обезбеде наставак своје заблуде. Једна трагична грешка и логичка бесмислица рађа другу и тако низом, толико пута већ виђено, док не постане традиција која ће се учвршћивати радом на развоју култа зачетника секте након његовог одласка из овог света (дај Боже да не буде тако и да се покаје и врати Цркви).

 

У Цркви је све у међузависности и ми као клирици само смо задужени за своје црквене заједнице које су нам поверене. Проблем настаје када се власт схвати као апсолутна власт која не произилази из литургијског контекста заједнице у председавања у љубави, које помиње Св. Иринеј Лионски, а тај проблем посебно се развио у Западној цркви на већ свима познат начин. Чим било која функција у Цркви изађе из овог литургијског и еклисиолошког контекста постоји могућност новог раскола и отпадања од Цркве. Управо саборни карактер Цркве и свега што у Цркви бива даје најбољу заштиту од оваквих аномалија, и управо све аномалије настају када се разбије дух саборности и заједнице, који опет почива пре свега на здравој литургијској свести и начину живота.

 

Наравно, еклисиолошки проблеми аутоматски су и тридадолошки јер је еклисиологија, барем по мишљењу доброг дела богослова, заснована као и све на тријадологији. Као што од Оца и Син и Дух Свети добијају божанску природу, један по вечном рађању, а други по вечном исхођењу, тако и у Цркви на нивоу Епархије и Помесне Цркве имамо Епископа или Првоначалника помесне Цркве. Тренутно је питање врло озбиљних дискусија да ли се овај принцип односи на универзални ниво Цркве, али то је друга и много озбиљнија тема. У нашем примеру "Артемијеваца", погрешна еклисиологија је довела и до погрешног разумевања осталих црквених учења, конкретно Христологије и самим тим Литургије, о чему сам говорио у претходном одговору.

[Sir Oliver]

Sire, smatram da ste ovde ipak puno preterali. Razumem sta ste otprilike hteli da kazete, ali ova rec nikako ne stoji.

 

A sa ostatkom poruke se slazem, bez ostatka.

Možda je jaka reč ali u osnovi je istinita. Monašvo je jedan fenomen koji se tek naknadno privodi Crkvi i ocrkovljava, ali nikad potpuno (jer nema potrebe). Monasi su u neku ruku hrišćanski ekstremisti koji na poseban način žive hrišćanski etos ("stil hrišćanskog života" kako bi reko ep. David). Monaštvo nije = Crkva (Da li bi Crkva postojala da ne postoji monaštvo?)

[Архимандрит Сава Јањић]

Možda je jaka reč ali u osnovi je istinita. Monašvo je jedan fenomen koji se tek naknadno privodi Crkvi i ocrkovljava, ali nikad potpuno (jer nema potrebe). Monasi su u neku ruku hrišćanski ekstremisti koji na poseban način žive hrišćanski etos ("stil hrišćanskog života" kako bi reko ep. David). Monaštvo nije = Crkva (Da li bi Crkva postojala da ne postoji monaštvo?)

 

У вези "парацрквене институције" само бих да напоменем да ипак не смемо изгубити из вида да је монаштво поникло из црквене традиције и жеље појединих верника да се интензивније живи еванђелски живот и непосредније следује Христовим речима. Али чињеница јесте да постоји тенденција у историји монаштва да се оно елитистички наметне Цркви као хришћанство par excellence, што, наравно, није добро нити има везе са аутентичним монашким ставом да одлазимо из света у манастир зато што осећамо да нам треба покајање и јачи унутрашњи духовни преображај, а не да бисмо били судије овом свету.

 

Зато је веома важно да монаштво буде у функцији изградње јединства Цркве и да се што стално враћа свом аутентичном изворишту, а то је, евхаристија. Више пута сам поменуо у неким одговорима на ову тему да је монашки живот покушај да се евхаристијски догађај продужи и ван самог литургијског чина, у свакодневни живот. Будући да је евхаристија заправо искорак у есхатологију, монаштво је у том погледу покушај да се есхатолошка стварност проживљава, колико је то могуће, у овом времену и простору и након Литургије и да се целокупан живот одвија у литургијском ритму. Отуда је понекад фрапантно одсуство евхаристијске свести у једном делу монаштва великим делом и узрок аномалијама које стварају утисак да је монаштво својеврсна парацрквена институција. 

 

Црква, наравно, не може да се своди на монаштво и на монашке принципе живота (на монахократију), али монашка традиција и те како вековима утиче на живот Цркве и даје јој посебну динамику без које би Црква била много, много сиромашнија.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

sve Vam mogu reci mirno mene niko i onako ne uzima zaozbiljno

 

 Код Атремија /Артемита присутан  је "платонистички нанос" који се често поистовјећује са вјером, а евидентан је бар од посланица апостала Павла и један такав приступ је дио овог проблема, са друге стране Артемије је у праву када код "ефаристиске еклисологе"/ новотарца, екумениста, папежика указује на егзитенцијалистичке и персоналистичке елемете, но то зу заиста филозофски или боље рећи псеудофолозофски спорови који сами по себи не би требало да могу произвести овакву врсту проблема.

Такође утицај државе, укључујући и Ватканску не би по себи могао има овакву посљедицу, али интереси су евидентни и понекад изгледају различити.

Моје мишљење ја да се Артемије ослања на Христа, онако како га он замишља или му се можда као Павлу јавља у виђењима и таквог Христа (утварног) претпостваља Христу оличеном у његовој некадашњој сабраћи или су му се та два вида више из неког разлога не преклапају, и непоклапају.

Чињеница је таође да је "богословље" какво је Артемију предано доживјело извјестан "развој" који он пак доживљава као декаденцију и отпадање од отаца.

Нема сумље да тријадологија, еклисолиогија, христологија како се оне развијају у Митрополита-без цркве погодују зближаваљу са Римом, и по својим корјенима а и по суштини, да не побрајам све приговоре осврнућу се само на оно што приговара Атремије: Да је јединство цркве у литургији замјенило јединство у Христу ту имамо још и јединство у епископу, као јединство у вјери на коме он инсистира- до јединства у Духу Светоме или Тјелу. У поретку тих јединстава лежи наш проблем уколико је уопште богословски.

Можда су за некога само неважне финесе, као што је и исхођење од Сина за неке само финеса, а прави су узроци политички, али ако је тако онда такву закономјерност треба примјенити овде, али то би нас довело близу мишљења да се за потребе јединства фабрикују теорије, а то опет најамнички приступ.

Као што каже отац Сава није ово први пут, тако да постоји извјесан канон раскола да се расколници даље раскољују, само овоме не знам ко се смије.  Атремија су сви осудили, он каже ван процедуре, остављен је Господу и нема ништа са Црквом, остварио је идеал монаштва који није друго него бити издвојен, не бити у заједници а ипак то Бити. Ми смо га осудили, остаје још Бог. А ми остајмо једни другима да се Сабирамо и помало крвимо.

[geronymo]

Koliko vidim ,jedina je bitna stvar da se narod razvodni,jer smo poceli da trazimo razlike kod brace svoje,za sve vrijedi. Vidimo svako trun a brvna svog ne vidimo,rece Gospod. A svi ga ostavismo,pocesmo s` onim ovde je kod mene. da nas Gospod slozi obozi i umnozi