Најлепши стихови посвећени жени

[Снежана]

Ljubav je društvo

Jer više ne mogu da hodam sam.

Neka nevidljiva misao nagoni me da brže hodam

A vidim manje, a da u isti mah vidim sve.

Čak i njeno odsustvo u korak sa mnom ide.

A ja je toliko volim da ne umem da je želim.

Ako je ne vidim, zamišljam je i tada sam snažan kao visoko drveće.

Ali ako je vidim, uzdrhtim i ne znam šta se zbilo s onim što sam osećao u njenom odsustvu.

Sav sam neka snaga koja me napušta.

Svekolika stvarnost me posmatra poput suncokreta s njenim licem u sredini.

Fernando Pesoa

[Војвода7]

Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
moja reču šumu; moj korak i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka 
tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo što duša prosneva;
poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
ti beše misao moja očarana;
simbol svih taština porazan i leden,

a ti ne postojiš nit si postojala;
rođena u mojoj tišini i čami, 
na suncu mog srca ti si samo sjala:
jer sve što ljubimo stvorili smo sami

 

Jovan Ducic

[Натан]

Ноћ скупља вијека

 

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече

испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; 
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; 
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; 
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – 
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели, 
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; 
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

 

 

Петар II Петровић Његош

[JESSY]

65 - Rabindranat Tagore

 

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

[JESSY]

Volio sam Vas - Aleksandar Sergejevič Puškin

Volio sam Vas; i ljubav jos, mozda,
Nije ugasla sva u srcu mom;
No nek Vas ona sad ne brine vise,
Ja necu da Vas rastuzujem njom.

Volio sam Vas nijemo i bez nade,
S ljubomorom i strepnjom srca svog;
Volio sam Vas iskreno i njezno,
Volio Vas tako drugi, dao Bog.

[JESSY]

TIJELO ŽENE

Tijelo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,
ima li veće nježnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u sjeni svoje svjetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu
ponavljam imena cvijeća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, rijeko u koju uranjam
svoje ruke, rastužena i vječna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.

Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,
kao glas svoju jeku sto ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svjetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode
svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gdje sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li ljepše od tvoje kovine,
od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobijeđene i gole, ali tko će proći
ispod slavoluka sa vijencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvijek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram
dio po dio tvog tijela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pjesma koja preobražava
sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih vjeđa.



Zvonimir Golob

[JESSY]

Pesma grčkog božanstva Apolona, običnoj devojci, svojoj ljubavi





U ljudskom telu nista lepše od mene
nikada se nije rodilo,
A ja te volim, volim i sav sam tvoj
Moja je mladost večita, moja lepota sa njom,
moja će koža zauvek biti glatka i zategnuta,
moje lice meko, moje oči bistre
moja kosa crna i sve to ljubavi moja
sve to pripada tebi - zauvek
Daču ti večitu mladost beskrajno duge zore
Ali ti neče biti dosadno niti če biti patnje
u našem savršenom svetu
Niko ne može da da nežnost
koju sam spremio za tebe,
niti sigurnost
koju pružaju grudi i ruke moje
sklopljene oko tebe u zagrljaju
volim te ljubavi moja!
Budi večno samnom!
Moj je pogled zanos, moj je osmeh ludilo
za žene koje ih gledaju
a sada će biti samo tvoji
U mom ćes naručju leteti
preko snežnobelih planina
ja ću te tada grejati
svojim zagrljajem i toplim dahom
plesaćemo zajedno na netaknutim zelenim poljima
samo srne i košute smeće da nas vide
pruziću ti sreću kakvu nisi ni sanjala
videćeš skrivene hramove podignute meni u čast
netaknute za hiljadu godina, skrivene od ljudskog pogleda
U mom dvoru, u palati od ljudi skrivenoj,
bićeš služena kao boginja
Volim te ljubavi moja
i čekam tvoj odgovor.

 

[Anika]

[JESSY]

ČEŽNJA 

Ženu koji volim, koja je gospa moja, 
pokaži mi je, Bože, ako je volja tvoja, 
ako ne, smrt mi zadaj. 

Nju, koja je svjetlost za ove oči moje, 
za kojom stalno plačem, pokaži mi je, Bože, 
ako ne, smrt mi zadaj. 

Nju, koju si stvorio ljepšom od svih žena 
koje poznam, Bože, pusti da je gledam, 
ako ne, smrt mi zadaj. 

Nju, koju si dao da je više volim 
nego sebe, Bože, daj da s njome zborim, 
ako ne, smrt mi zadaj

Bernal de Bonaval

[Rassoban]

Бранко Миљковић: ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА

Жудим ноћ лепу кад се сања и речи тихе ко без моћи дрхте од снова и звездања због ње крај мене у тој ноћи. И докле месец ко златно гнездо у цветном грању блиста а часи слатко неповратно клизе ко капље росе с листа. Изнео бих јој своје срце и своју радост и своју тугу на длану што сни миловање ко топло срце нежну другу. И срце бих јој отворио да од нежности уздрхте дани и њен би лепи поглед био у мраку водоског звездани.

[Rassoban]

Miroslav Antić – LJUBAV

Posted on март 3, 2013 by sdnesic under Poezija koju volim

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.

Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove

ja umem u svakoj kapiji da napravim juni

i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

 

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.

Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.

Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.

– Svejedno lepo je nemati plan.

 

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor. Uputi

telegram mome ocu: „Postoji tužna divota

vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,

on znate, spasava od  – života…“

 

Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše, na cigareti,

i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.

Budi uz mene kada odem.

[Rassoban]

 

Dobriša Cesarić: Mala kavana Broj otvaranja: 24697

Mala kavana. Treperenje sunca

I stol u kutu za dvoje –
Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!

Mjesece ljubav je ù meni rasla,
Al nikom to ne htjedoh reći.
Bio sam sâm, ispijen od čežnja,
A tako blizu sreći.

Da l' mogo sam slutiti ovoga jutra,
Blijed još od probdite noći,
Da ću ti šaptati riječi,
Sanjanje u samoći?

I da ću tog jutra, što će se vječno
U riznici srca da zlati,
Naić na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršćući vrati?

[Натан]

Ниси само срцу мила

Ниси само срцу мила,
што ти чедност лице краси,
и што дахом рајског цв'јета
миришу ти меке власи;

Ниси само срцу мила,
што ти око сунцем грије,
што су твоје р'јечи благе
анђеоске мелодије;

Ниси само срцу мила,
што осмејак уста твојих
у дубини душе младе
диже олтар нада мојих;

Ниси само срцу мила,
што си чедо раја света,
већ и стога, што си пупољ
српске гране, српског цв'јета!

 

Алекса Шантић

[JESSY]

Miklos Radnoti 
 

 

Pismo ženi 
(preveo Danilo Kiš) 

U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, 
kriknem, jer tišina urla mi u uvu, 
ali odgovora na to nigde nije 
iz ratom smamljene, odsutne Srbije, 
a ti si daleko. Glas tvoj mi prepliće sanje, 
a u srcu svom ga nađem opet, u svitanje, 
pa ćutim, dok kraj mene šušte uspravljene vlati 
neke gorde, vlazna dodira paprati. 

Kad ću da te vidim, već ne mogu znati, 
Tebe što bejaše stamena ko psalam svjati 
i lepa ko svetlost i lepa ko san, 
da bih te našao i nem i slep, za tren. 
Sada bludiš ovim predelom bez druma, 
na oči mi dolazš iznutra, snagom uma, 
stvarnost si bila, sad si san i mašta 
a ja, pavsi opet u bunar dečaštva, 

ljubomorno te kušam: ti me voliš, je l da? 
pa ćeš u doba kad sazrim, jednom, negda, 
biti moja žena - tome se opet nadam, 
pa iz sanjarenja u buđenje padam 
i znam: žena si mi. Žena mi i uzdanica, 
samo si daleko. Preko sedam divljih granica. 
A jesen već stiže. Da l će da me ovde zadrži? 
Sećanje na poljupce naše sad još žešće przi; 

verovah u čuda al zaboravih njihovo sunce, 
jata bombardera nadleću sporo vrhunce; 
baš sam se divio plavetnilu tvog oka sred nebesa, 
al smrači se, a bombe u mašinama, gore, od besa 
poželeše da padnu. Borim se protiv stradanja 
a rob sam. I sva sam svoja nadanja 
odmerio, pa ipak ću da nađem do tebe staze, 
tragajuć za tobom obiđoh svoje duše bogaze - 

I drumove carske; preko purpurne žeravice, 
ako treba, i preko žive plamene živice 
ko čarobnjak ću proći, al vratiti se moram; 
ako treba, biću žilav ko na drvetu kora, 
pa spokoj tvrdih muževa što na rubu propasti 
žive, spokoj što vredi oružja i vlasti, 
smiruje me, i ko hladan talas, iznenada, 
trezvenost 2x2 odjednom na mene pada. 

LOGOR HAJDEMAN, U PLANINAMA IZNAD 
ZAGUBICE, AVGUST-SEPTEMBAR 1944.

[JESSY]

VOLJENOJ ŽENI

 

Voljena ženo –
ti si ljubav moje duše
i sva svoja ljubavna maštanja
u tebi sam našao,
tebi sam svoju ljubav dao,
a ti si meni svoj cijeli život
nesebično poklonila.

U godinama dugim
koje samnom živiš,
voliš me i nježno ljubiš,
znam, živjeti će
ljubav naša
sve dok i mi živimo.

Ne, ne budi ljubomorna
ako pak vidiš
kad druga me očima gleda,
reći ću joj da
da najljepše me
tvoje oči gledaju.

Kad mi druga lijepe riječi uputi,
reći ću joj da
da samo tvoje riječi
čuti želim,
i ako me druga
poljubiti htjela bude
reći ću joj
da samo tvoje usne
želim da me ljube.

Kad mi svoju glavu
na grudi prisloniti bude htjela,
reći ću joj da jedino
tvoja mi kosa miriše,
a kad mi kaže da me ljubi,
šapnuti ću joj da
ti me ljubiš od života više.

Kad mi kaže da me voli,
tad ću joj reći
da za mene
samo ljubav naša
kroz naš cijeli život traje
snažna i strasna
za vječnost u nama ostaje
i da u mom srcu za drugu
ljubavi mjesta nema.

 

dinko1941

http://www.poezijaonline.net/voljenoj-zeni/