Непознати светитељи

[JESSY]

Лудино последње писмо

Он је онда повукао малог Димитрија ка себи и пољубио га, тапшући га по глави. Његова мајка Поликсенија и њен муж Панајотис који су присуствовали овој сцени су били очито под емотивним набојем. Госпођа Поликсенија је одлучила да исприча своју причу.

„Нама је Луди Јован омогућио да одржимо породицу. Он је био тај који је допринео да се окренемо ка Христу. Наш живот се променио, и он нас је учинио заједничарима чуда спасења. Он нам је донео благослове у наш дом...

Мени, Панајотису и мојој деци, он је био пријатељ и брат. Одлучили смо раније да  вам предложимо да ћемо све сви скупити следеће суботе у нашој парохији да извршимо тродневни помен, а онда ћемо сви јести код нас да бисмо прославили његову успомену.“

Предлог госпође Поликсеније су сви прихватили. Господин Анастасије је опет проговорио, и додао да би било добро да се ова расправа настави, тако да сви после службе на гробљу запишу сопствена искуства са Лудим Јованом док је био жив.

Отац Димитрије, који је био међу ожалошћенима, обратио се госпођи Поликсенији и рекао:

„Никада нисам имао прилику да упознам преминулог брата Јована, тог јуродивог Христа ради. Али ипак бих волео све да вас замолим и ако немате приговора, да дођете у нашу кућу и послушате изглагање чудотворних догађаја.“

„Било би нам задовољство оче, заправо била би нам част ако бисте дошли“, одговорио је Панајотис.

Тако су сви ишчекивали следећу суботу. Господин Апостолији је направио кољиво и све остале потрепштине за помен. Он је чак обавестио свештенике светих храмова да ће после Свете Литургије бити трисвето за упокојеног Лудог Јована. Више од свих других је господин Апостолиј чекао на тај дан.

Поред тога, он је имао сваки разлог да чека тај скуп, зато што је дан после упокојења Лудог Јована он примио препоручено писмо. Био је врло изненађен када је видео да је пошаљилац сам Луди Јован, и који се постарао да писмо пошаље на навечерје његове смрти.

Стално љубопитиви пиљар, господин Панделис, је узалуд молио Анастасија да му исприча шта је садржај тог писма. Он је чувао садржај писма као најбољу тајну и ништа дозволио да ишта процури.

„Ха! Анастасије, знам зашто нећеш да ми кажеш шта пише у писму. Јадни умрли лудак је тамо вероватно написао гомилу чудних ствари па те је сувише срамота да се прочита“, рекао је лукаво, надајући се да ће га натерати да проговори.

[JESSY]

Ко је на крају био луд? Он, или ми?

„Панделисе, рећићу ти једно: пошто сам прочитао писмо, питао сам се ко је луд – он, или сви ми? Причаћемо о овоме када дође време, не брини“, рекао је господин Анастасије. Али новости о писму су се шириле брзо кроз цео комшилук. И као што је било очекивано, то је заголицало свачују радозналост.

Тако, суботњег јутра је свети храм парохије био испуњен са толико верника да је свештеник био збуњен. „Ово је први пут да видим толико људи на помену“, он је прошаптао црквењаку. Али он је одговорио:

„Та луда – Луди Јован – их је све скупио, оче.“

„Али у гомили видим и странце. Мора да су му били род“, говорио је он себи док је ишао ка Светој Трпези.

Отац Василије је служио у тој парохији 28 година и познавао је већину својих парохијана врло добро. Млади Димитрије који је прислуживао у олтару заједно са својим братом Павлом је рекао оцу Василију да је господин Анастасије питао за дозволу да каже пар речи после трисветог.

„Наравно, нарадно, мали Димитрије. Нека господин Анастасије говори“, рекао је и климнуо главу, гледајући ка господину Анастасију. Као што је касније признао господину Анастасију, њега је превише интересовало да сазна зашто је црква била крцата као да је недеља.

И тако, при крају, пре него што је очитао завршне молитве, отац Василије је извршио трисвето. Цела црква је плакала док је он појао речи: „Господе, упокој душу слуге Твога Јована...“ Онда је он климнуо главу ка господину Анастасију и да каже шта жели.

Он је стао близу ђаконских двери и рекао:

„Пречасни оче Василије, вероватно се питате шта је разлог за овај благословени скуп. Вероватно се питате зашто је цео комшилук – али такође и остали хришћани, који нису одавце – дошао да прослави успомену на нашег брата Јована, кога смо сви ми познавали као ,Лудог Јована'. Чак су и власници трговина затворили своје радње да би дошли у цркву изјутра рано, да би учествовали у светој служби, а не само да би дошли на опело – као што су се многи погрешно навикли да чине...

Данас, оче Василије, скупили смо се овде да прославимо светитеља, кротког човека која је Господ изобилно благословио. Човек као ми, који је под плаштом лудила скрио све врлине које му је Христос понудио. Јован је био ,јуродив Христа ради', који је бринуо о својим ближњима даноноћно и до самозаборава. Он је приступао свакој особи са љубављу. Он је надгледао комшилук као епископ и као чувар нашег православља и враћао би душе – са својим наводним лудилом – данас скоро потпуно заборављеном Господу Исусу Христу.

Има много нас који имамо среће, зато што смо били довољно благословени – иако недостојни – да сусретнемо и упознамо светитеља Божијег у нашим свакодневним животима. Моје речи су сувише јадне да прикладно опишем живот нашег брата Јована. Заправо, сматрам себе недостојним, пошто сам прочитао писмо које сам добио дан после његове смрти, и које је послао покојник.

Као што је споменуо у свом писму, Јована је недељу дана пред смрт посетио Свети Крститељ и рекао му да се спреми за одлазак из овога света. Колико ја знам, он није патио ни од какве болести, нити је ико ишта сумњао на основу његовог понашања. Насупрот, у својим последњим данима он је уредио да остави поприличну задужбину за наш комшилук. Збринуо се за све нас.

У свом писму, Јован даје савете и молбе свакоме овде поименце, лично, да морамо да се присајединимо са нашим Христом и да се учимо у правди пред Богом. Сада ћу вам до тачнина прочитати писмо“, рекао је господин Анастасије, извадивши писмо из џепа свог капута. Ипак, њега су савладале сузе и он није могао да настави. Сузе су надошле у свачије очи.

Отац Василије се умешао, рекавши:

„Драги хришћани. Познавао сам покојника више од четрдесет година. Али, можда због своје грешности нисам успео да увидим Јованову светост. Слушајући господина Анастасија раније, присетио сам се одређених догађаја у којима је Луди Јован био главни лик. Тек сада постајем свестан чињенице да су ти догађаји били чуда.

Сећам се када сам једног суботњег јутра у зору, када сам откључавао храм, видео Лудог Јована како клечи пред Христовом иконом.

,Како си ушао, лудаку?', питао сам га.

,Па драги оче, јуче увече током вечерња потуно сам изгубио појам о времену и црквењак ме је закључао.'

,А који си монолог приповедао пред Христовом иконом?', питам ја њега.

,Само сам певао песмицу, оче, да ми брже прође време', каже он.

,Само се ти више пази, јер ћу следећи пут позвати полицију'. Морам да признам да сам га врло строго укорио... Драги Боже, опрости ми...“, мрмљао је отац Василије. „Тек сада схватам зашто је његово лице сијало као сунце.. И он је устао и отишао до свог уобичајеног места код главног улаза у цркву као што је увек и радио, где је седео и просио.“

[JESSY]

Тражио је милостињу да би је давао другима

Има сиромашних и незапослених који траже помоћ сваки дан, али нико не може да знам каквих драгуља и светих душа има у просјацима које сусрећемо.

Онда је наставио да описује догађај са новцем који је скупио од просјачења, и који је остављао у кутију за прилоге, и који смо описали раније.

„Има доста тога да вам кажем, драги хришћани, зато што верујем да је загонетка коначно решена, и за то морам да захвалим господину Анастасију. Испричаћу вам само један догађај, а онда ћу пустити господина Анастасија да говори.

Једног дана, Луди Јован је стајао пред иконом Свете Мајке. Ја сам био у канцеларији. Чуо сам га како прича и могао сам да чујем – без да видим – како говори са женом, и нисам обратио пажњу. Када сам изашао из канцеларије, видео сам само Лудог Јована, и није било никог другог у цркви. Црквењак је био негде напољу по неком послу. Луди Јован ми је пришао, и пошто ми се наклонио као што је увек то чинио, рекао је:

,Оче, треба да идете госпођи Стамати после вечерња. Она вас чека да јој дате Свето Причешће зато што су јој дани одбројани и она можда неће дочекати јутро.'

,А како то знаш?', питао сам га.

,Рекла ми је једна жена, малопре', одговори ми Луди Јован.

,А зашто забога она није дошла и рекла мени то?'

,Па, вероватно је мислила да сам ја црквењак', рекао је и одмах отишао.

Из моје канцеларије могу јасно да видим улаз у цркву из моје канцеларије, и нисам видео ниједну жену како улази. Упркос томе, нисам томе посветио много пажње.

После вечерња, отишао сам у Стаматину кућу. Њена ћерка је била запрепашћена што ме види, јер је планирала да дође до мене и да ме обавести  следећег дана да бих причестио њену мајку, јер није хтела да ме деранжира ноћу. Ушао сам у Стаматину собу и дао јој Свето Причешће. Она ми се захвалила, и држала ми је накратко руку, и рекла ми је, дишући тешко:

,Оче, молим вас, пазите на моју ћерку и унучад.'

Њена ћерка је била разведена и сама је васпитала двоје деце. Док сам одлазио, она ме је питала ко ме је обавестио. Рекао сам да је то урадила жена коју је она послала у цркву, и која је рекла Лудом Јовану. Она је напросто била збуњена.

Те ноћи, два сата пошто се причестила, мало пре десет увече, Стамата се упокојла у Господу. Поред ње у том треутку су били њена ћерка, њено двоје унучади и Луди Јован који је читао Псалтир. То ми је после рекла Стаматина ћерка, која је овде и која то може да потврди“.

Онда је Марија, ћерка покојне Стамате, изненада устала и рекла:

„Реци им оче Василије и за коверту са новцем такође, за коју сам ја мислила да сте је ви оставили и за коју сам вам захвалила“.

„Да“, рекао је отац Василије, „Марија је заиста нашла коверту на столици у којој је било 100.000 драхми. Она је мислила да сам је ја заборавио те ми ју је и вратила. Али ја сам рекао да коверат није мој“.

„Али оче, ви и Луди Јован сте били једини који сте дошли нашој кући, а када сам питала Лудог Јована, он је рекао да је Света Мати послала новац за трошкове сахране, зато што смо сиромашни“.

,Света Мајка воли тако да ради', волео је да каже.

Нисам га схватила озбиљно и била сам убеђена да сте га ви послали да би сакрили истину“, рекла је Марија.

„Не, чадо, рекао бих ти“, рекао је отац Василије.

 

http://saptajibesmrtnika.blogspot.com/search?updated-max=2013-02-03T11:46:00-08:00&max-results=1&reverse-paginate=true

[JESSY]

Дођи, саборе свих православних,
и са љубављу прославимо свете жене, мужеве и децу,
оне нама знане и знане само Богу, и ускликнимо им:
Радујте се, сви свети Северне Америке, и молите се Богу за нас!  
 (Сабор свих светих Северне Америке)

 

Светитељи Северне Америке, знани и незнани. Иако су сви канонизовани свеци Северне Америке до сада били мушкарци, претходних година је једна православка, урођеник Северне Америкe, полако постала позната већем кругу људи, посебно православним женама.

 

[JESSY]

Матушка Олга Мајкл, супруга упокојеног протојереја Николаја О. Мајкла из села Кветлук на Кускокњим реци у Аљасци, како је описује књига о. Мајкла Олекса Православна Аљаска, није била „физички импресивна или упечатљива фигура.“ Она је одгајла осморо деце, од којих је неколико њих родила без бабице. Док је њен муж био одсутан старајући се о многим другим парохијама, она се бавила одгојем своје породице и чинећи доста другог за друге људе. Она је просто подсећала на Тавиту из књиге Дела апостола (9:36) када се види да је „поред тога што је шила одежде оца Николаја, правила и прелепе анораке, чизме и рукавице за своју децу. Она је стално шила или плела чарапе или вунену одећу за друге. Једва да је било неког матушкиног пријатеља или комшије који није имао нешто што је она направила. Парохије удаљене на хиљаде киломтара су добијале неочекиване поклоне, традиционалне ескимске зимске чизме (муклуке) да их продају за свој грађевински фонд. Све свештенство епархије је носило рукавице или вунене чарапе која је она направила“.  Док је испуњавала многе друге обавезе (као што су прављење евхаристијског хлеба) које обично преузимају остале попадије, она је такође знала песме многих празника, нпр. Цвети, Светле недеље или Пасхе, напамет на јупику (њеном ескимском језику). Пошто је чудом преживела борбу са раком, иако се чинило да ништа не може да је спасе, она је на крају подлегла поновном повратку болести, спремајући се за смрт која је по њу коначно стигла 8. новембра 1979., и коју је сусрела са великом храброшћу и веорм.

 

[JESSY]

Чинило се да ће снег и лед на реци који су уобичајени у то време године спречити доста људи да присуствују њеној сахрани. Али, време се изнебуха променило, јужни ветар топио лед и снег, чиме је помогао паронијанима из суседних села да отпутују до Кветлука. „Стотине пријатеља је испунило новоосвештану цркву на тај неуобичајено пролћни дан сахране. По изласку из цркве, литији се прикључило јато птица, иако су у то доба године све птице увелико одлетеле на југ . Птице си надлетале изнад, и пратиле су ковчег до хумке. Тло које је иначе било замрзнуто се сада лако копало због неочекиване топлоте. Те ноћи, после ноћног оброка, ветар је поново почео да дува, и земља се поново следила, лед је прекрио реку, вратила се зима. Деловало је као да се сама земља отворила да прими ову жену. Сам козмос сарађује и учествује у богослужењу које Стварни Људи (тј. име којим се зову урођеници) узносе Богу.“

 

Ипак, није само њена прича та која је била толико посебна и преображавајућа за друге, већ и прави сусрет са њеним присуством који се одиграо на упечатљиве начине. Једна жена, пореклом из Кветхлука а која сада живи у Аризони, је имала сан у коме се појавила матушка Олга, убеђујући је да ће њена мама бити добро пошто ће јој се придружити у светлом и радосном месту. Ова жена није тада знала да јој је мајка болесна, да су је одвели у Енкореџ, и да ће ускоро умрети. Али следећег дана је примила вести о хитној хоспитализацији њене мајке, те је пожурила из Аризоне у Аљаску, тешећи своју мајку вестима које је донела матушка Олга у вези њеног вечног битија. Жена је умрла у миру и са својом ћерком, без шока и туге које би сигурно искусила да је сан није умирио.

 

Друга жена, пошто је видела слику матушке Олга, осетила је „милосрдно, брижно, благо и врло стварно, пристпачно присуство.“

[JESSY]

Најдетаљнији опис долази од православке која је патила многих година као последица тешког сексуалног злостављања које је искусила као дете. Ово је њено сведочанство о сусрету са матушком Олгом.

 

Једног дана сам била будна, дубоко погружена у молитву. Сетила сам се једног догађаја који је био поприлично страшан. Моја молитва је почела тако што сам замолила Пресвету Богородицу за помоћ и милост. Одједном сам постала свесна да стојим у шуми и да сам уплашена. Онда сам осетила благи лахор брижности како пирка кроз шуму, и после кога је следио баштенски мирис. Видела сам Дјеву Марију, обучену као на икони, али је изгледала некако природније и светлије. Ходала је ка мени. Како се она приближила видела сам да је неко иза ње. Богородица је стала у страну и показала ка ниској жени мудрог изгледа. Питала сам је, „Ко си ти?“ Дјева Марија је одговорила: „Света Олга.“

 

Света Олга ми је показала да је пратим. Дуго смо шетале док није било толико пуно дрвећа. Дошле смо до брдашца које је имало врата урезана у једну страну. Она ми је показала да седнем и ушла је унутра. После неког времена дим је почео да се пробија са врха брда. Св. Олга је изашла са неким биљним чајем. Обе смо седеле у тишини, испијајући свој чај и осећајући сунчеву топлоту на нашим лицима. Почела сам да осећам бол у мом стомаку и она ме је увела унутра. Врата су била толико ниска да сам морала да се сагнем као да се клањам током молитве.

 

Унутар брда је било суво, топло и врло тихо. Светло је било доста слабо, и долазило је из плитке посуде као и кроз отвор на врху брда. Све око мене је било некако благо, посебно мајка Олга. Брдска кућица је мирисала на дивљи тимијан и бели бор на сунцу, помешаним са ружама и љубичицама. Мајка Олга ми је помогла да се попнем на неки кревет који је изгледао као поморски дрвени сандук пун маховине и трава. Био је мек и мирисао је на земљу и море. Била сам поприлично исцрпљена те сам легла. Св. Олга је отишла код лампе и загрејала нешто чиме је намазала мој стомак. Изгледала сам као да сам у петом месецу трудноће (у то време нисам стварно била трудна). Почео је порођај. Била сам помало уплашена. Мајка Олга је стала поред мене, нежно ме држећи за руку, претварајући се као да се и она сама порађа, показујући ми шта да радим и како да дишем. И даље ништа није рекла. Помогла ми је да изгурам нешто што је личило на плаценту, што је маховина на кревету упила. Била сам врло уморна и плакала сам од олакшања зато што је све било готово.

[JESSY]

До овог тренутка није говорила, али њене очи су зрачиле са великом нежношћу и разумевањем. Обе смо устале и попиле нешто чаја. Док смо га пиле, света мати Олга је постепено постајала светлост у просторији. Њено лице је изгледало као да јака лампа или сунце сија испод њене коже. Цела она је сијала. Просто сам била толико прикована на њен поглед испуњен љубављу да нисам обраћала много пажње на ишта друго. То је била она врста погледа који мајка упути детету и којим дочекује бебу на овај свет. Изгледала је као да излива нежност у мене кроз њене очи. Ово ме није страшило иако тада нисам знала за људе који буквално сијају љубављу Божијом (ово је имало више смисла пошто сам прочитала о Св. Серафиму). Сада знам да су се тада лечиле неке много дубоке ране. Она ми је дала мој сопствени живот који ми је био одузет, живот који сада одређују лепота и љубав Божија према мени, обновљеном делу руку Његових.

 

После неког времена осетила сам као да сам испуњена здрављем, и осећај мира је ушао у моју душу. Изгледало је као да је моја душа плакала као напуштено дете које је коначно било утешено. Чак и сада док пишем, чудо смираја, и такође жеља са животом коју је донело здравље, наводи ме да плачем од радости и чуђења.

 

Тек је после овог света мати Олга проговорила. Говорила је о Богу и људима који одаберу да чине зло. Она ми је рекла да су људи који су ме повредили веровали да могу да ме натерају да носим њихово зло у себи силовањем. Она је била врло строга када је рекла: „То је лаж. Само Бог може да однесе зло. Једину ствар коју су они могли да ставе у тебе је семе живота које је творевина Божија и која никога не може да оскрнави“. Никада нисам била оскрнављена. Само сам се тако осећала због злих намера људи близу мене. Оно што сам држала у себи су били бол, ужас, срам и беспомоћност које сам осећала. Трудиле смо се заједно и све то је изашло из мене. Она је запалила неко биље над малим пламеном и дим је отишао право ка Богу који је и судија и праштатељ. Овим „тамјаном“ сам схватила да мој посао није да носим грехе који су људи починили против мене. То је било на Богу. После овог исцељења изашле смо заједно.  У овој визији није било мрачно. Било је толико звезда које су се протезале у вечност. Небо све сијало са покретним покровом светла (виђала сам слике северних светала али нисам знала да се покрећу). Или је то рекла матушка Олга или смо то обе чуле у нашим срцима – не могу да се сетим које од то двоје – да је тај покретни застор светлости  за нас обећање да Бог може да створи велику лепоту из потпуног уништења и ништавила. За мене је он био као доказ исцељења – велика лепота тамо где је пре било ничега сем очаја прикрвеног срамом и великим трудом.

[JESSY]

Шта можемо да закуљичимо из ових сведочанстава? Ако ништа друго, за сада, може се признати посебно место које је матушка Олга заузимала у животима одређених урођеника и све већег броја савремених жена. Али то је спор и све убрзанији процес спознаје који се креће од локалног пошотвања ка шриој свести да Бог открива како Он може бити „диван у светима својим“. Матушка Олга је сама била бабица и можда је и сама из личног искуства знала за трауме злостављања раније из свог живота. Можда је ова улога посреднице за оне који су били злостављани, посебно сексуално, начин на који ће Бог наставити да користи матушку Олгу у цртању „правих црта кривим линијама“, у „стварању лепоте из потпуног уништења и ништавила“.

 

Ако је таква воља Божија, нека и ми једног дана ускликнемо: „Блажена мајко Олга, моли се Богу за нас!“

 

http://saptajibesmrtnika.blogspot.com/2013/07/blog-post_4.html

[JESSY]

                                                 

 

(Текст је преузет из књиге Печат Истинити, збирке проповеди старца Емилијана, 2003., манастир Жича)

 

Нашавши се из нужде далеко, када је небо отворило своје двери да прими оног блаженог, који сада већ међу Светима почива, њега ,,као младунче орла у висине узлетелог", оца Димитрија, и не могавши да му се поклоним, том светом свештенику, ,,пророку наднебесних тајни", како би казао Свети Макарије, ,,сину, господину, за Бога везаном, заробљеном, посвећеном"; изгубивш, дакле, прилику да се и ја нађем међу пријатељима и домаћима драгог ми оца Димитрија у часу, када су иза жртвеника цркве Светих Војеначалника - Архангела сахрањивали часне мошти његове, пишем ових пар редова, заваравајући самог себе да сам и ја био тамо.

 

У стварности, међутим, пишући не осећам ништа друго него као да се на бројаницама молим пред овим Старцем, који сада ћути и почива, пошто је претходно упио у себе благодат Духа и одморио у себи Бога и целу Цркву Небесну; као да још једном посећујем, прво, скромну собу у његовој кући, ону са много икона и са Свима Светима, а затим и његову срећну паству, да би поновио једну од беседа или бденија које смо заједнички проживели - али, сад без њега; јер га је Небо преотело, облак покрио и Сабор првородних га у себе узео. 

 

Не сумњамо у то, јер смо заједно живели и упознали га. А ево како смо упознали његов живот.  

 

[JESSY]

РУКОВОЂЕЊЕ БЛАГОДАЋУ

Његов живот протекао је веома природно, у простоти и незлобивости срца, али је био стални ход, напредовање ка Богу, и откривање Божије њему. Чудо је био отац Димитрије, који је живео свет чуда, који се не да протумачити другачије него као непрекидно дејство благодати. Када би ти био потребан, требало је да отрчиш до Светих Архангела да би га пронашао; чак и док је још био дете. Одрастао је у полумрачној цркви, читајући, бдијући, појући уз треперећу светлост кандила, заједно са Архангелима, Гаврилом и Михаилом, његовим пријатељима и сабеседницима. Пред њиховом старом иконом на иконостасу говорио је све, налазио је све.

 

Као млад, духовно је задојен од најблагочестивијег игумана Метеора, оца Јакова, који је оставио спомен врлине и светости. Дух Свети нађе оца Димитрија као погодно оруђе, да се преко њега изражава. Често се пењао на Метеоре да би сусрео о. Јакова, а касније да би налазио трагове његове. На исти начин је трчао и свугде где би чуо да постоје људи који изображавају живот Христов.

 

Када битребало да присупи неком делу, или да прихвати нешто, увек би питао оне којих би видео да су вођени Духом, и слободан од сваке своје воље, повијао би главу пред истином; или би питао своје Војеначалнике Архангеле, изливао би срце своје пред Пресветом Богородицом, обраћао се самом Богу, јутрењујући од ноћи. Небо никада није оћутало. ,,За све што сам хтео'', говорио је, ,,Узимао сам епитрахиљ; потом бих остављао епитрахиљ и узимао бројанице''.

 

Њему је узнемиреност била страна; као и неувереност, несигурност, неодлучност. Препуштао се Богу и тако је, ,,управљан благодаћу'', радујући се ходио, у умилењу жањући снопље и сусрећући чуда, и приmajући откривења и измене Неба. Ходио је њему Бог, и он је заједно са Богом ходио; наслађивао се Њиме дању и ноћу, а особито ноћу, под звездама, све док га божанска благодат, у њему благодатно настањена, није свег ојачала, осванжила и од земље узнела у ваздух ради дружења са њом.

 

Волео је Бога ,,у осећају срца'', у разгоревању бубрега, у прилепљивању душе. Није живео ни из ког другог разлога, него једино ,,да се Господ дошавши настани у њему''. Овим речима Светог Макарија могли бисмо да обухватимо смисао његовог живота, који је заиста био дело божанске благодати.

 

Благодат га није ободрила само харизмом божанске љубави. Потпуно га је украсила ,,хаљином са златним ресама''. Када Логос нађе станиште, када на куцање Његово нађе богољубив одговор, и када у лову своме ухвати вољеног, сједињује га са собом, пресаздаје га, обожује га без мешања божанства и човечанства; показује га личношћу божанственом, богом по благодати, и преиспуњеним благодатним даровима Духа Светога.

Тако је, као што смо већ видели, отац Димитрије имао дар молитве. Бројанице су се у његовој руци топиле. Говорио нам је да је ноћу три пута долазио близу нас - подразумевао је молитвом. Ма читав свет му је био близу. Раније је, где год би ишао, са собом имао и своје ,,алатке'' за молитву. Када је, на крају, био прикован за кревет и није могао да иде у свој љубљени храм, да врши одређена богослужења и прочита безбројна имена, почео је умом својим да посећује, поред свога села Платана, и Трикалу, и све остале градове и области, и да помиње имена свих које је познавао. Ноћу би, у први час полуноћнице, као у клепало, ударао руком у један мали ормарић поред себе, да би се побадија пробудила и почела да одговара са ,,Господе помилуј'' на његове прозбе и помињања.

Имао је и дар суза, који је од Бога добио. Готово увек је у својим молитвам, и на Литургији, био испуњен сузама. Када је ,,саслужујући Светима'' служио Богу, био је сасвим једноставан, сав лакокрил и многоок.

Када би говорио да је био ,,последњи од свих и недостојан'', његово смирење било је најистинитије. ,,Немојте да молите Бога за мене, говорио је, нисам достојан. Колико сам ту, наносим штету Цркви и народу. Какав плод да донесем ја, недостојни слуга? Само плачем због грехова својих и молим Бога за цели свет''.

Сви су били задивљени љубављу његовом и брижношћу за духовну му децу. И демони су дрхтали од стрпљења његовог. Дан је проводио у местима пуним миомира, који је и другима путем чуда предавао. ,,Вечерас желим чудо'', могао је да говори својим Светим Архангелима. ,,Где да идем? Помозите и ви!'' Како да не одговоре Свети? Како да се Бог оглуши? Слушао је ,,како је хтео, и како је било корисно''.

Да не говоримо шире о његовим благодатним даровима. Био је миљеник пресвете Богородице, Богоматерљубив, као и сви Светитељи. Поседовао је расуђивање, лепоту душе очишћене. Даром блажене кончине преселио се код Љубљенога, благодати уметнички обрађем Духом Светим.

 

[JESSY]

БОЛ И СТРАДАЊЕ ЗА БОГА
Још док је млад био, зажелео је да буде апостол благодати, сарадник спасења, глас Божији. Сагоревао је пламеном жељом за мисионарењем, док су га страх и недостатак знања заустављали. Као да је у њему одзвањао глас Господњи: ,,Кога да пошаљем?'' Са болом је размишљао: ,,Гле, не знам ни да одговорим''. међутим, Бог га је научио ,,колико му ваља пострадати'' за име Његово. Он се уплашио, осетио је да Бог надјачава, и од тада није престао да казује своје болове и страдање за Бога. Шта год да му се дешавало, посматрао је као средство за повод за своје спасење и спасење других. Зато је хтео да све открива на чувење, било насамо са неким, било са кровова, ,,у цркви великој''. Не схватајући, следио је пут апостолски. Због тога више није било могуће да живи у миру, Не схватајући, следио је пут апостолски. Због тога више није било могуће да живи у миру, него само прогоњен, погрешно схваћен, болан, напуштен. Патио је, најпрео, јер је просвећено и осетљиво срце његово осетило да је, поробљено законом пропадљивости и смрти, бачено и прогнано далеко од Бога, за Којим би требало да чезне и да му великим гласом вапи; живео је у једном свету таштом и преварном. Бесловесна творевина ,,уздише и тугује'', а колико тек више тугује осећајуће срце, и ум просвећен Богом, човек који очишћује и украшује себе за Бога.

Био је прост и не много учен, али његова божанска чежња научила га је ,,да страда и страдајући опомиње се славе и слободе од које је отпао, и какво је ропство уместо које славе изабрао''. Сигурно никада није прочитао ове речи. Чули бисмо како говори на свој начин и својим језиком: ,,Зовем, зовем, зар ме неће чути? Зови ,Господе помилуј!'! Да ти уши чују, да ти у срцу закуца; затим долази умиљење, из очију навиру сузе... Онда долази Христос, осећаш мир и сладост у себи...''

Када се овај свети човек молио да му Бог опрости, помислио би да му се срце кида и цепа. Вапајима је тражио благодат и сав је био мокар од суза и зноја. ,,Треба да се умориш'', говорио је, ,,да добијеш плату''. Ова свакодневна борба оца Димитрија завршавала се осећајем избављења и слободе, и са славословљем Бога. У њему се потресло васцело небо, вацело небо је сада било осветљено, и његови одбљесци су и тебе додирнули. Видео би небески призор, који је сакривао његову чисту и детињу душу. Када се исповедао, мислио би како пред собом имаш највећег грешника. Међутим, обузимала би те језа, и без свог хтења би на неки начин схватио агонију Светог Претече онда када је руку своју полагао на главу Христову.

Требало је да прође кроз бол; није могло бити другачије. Мучио се ради очишћења срца свог и задобијања Бога, јер би то постао темељ за изградњу читавог духовног пута његовог. ,,Гле, мучио се и породио дух спасења".

Други разлог за бол оца Димитрија била је његова љубав према пастви његовој. Носио је своја чеда у утроби својој, и све их је узимао на себе имајући их свагда у уму. Овај сиромах је целим животом посевдочио истину Јеванђеља, сам је постао жива јеванђелска посланица, богонаучени књижевник Царства Божијег, учитељ на основу онога што је претрпео, и прави молитвеник, онај који се свакога часа одрицао себе, и премноге муке подносио, и ,,богобојажљиво, страдално и крепко" молио се за народ Божији. За тај народ је стално служио Литургију, као други Авакум стојећи на стражи својој и претварајући се у херувимску колесницу, по Језекиљу; често је служио четрдесет Литургија, и много пута у току дана сатима читао свој ,,каталог'' (имена) и узводио имена на Небесни Жртвеник, умно бацајући чеда своја ничице у скуте хаљина Божијих. Колико труда, колико суза, колико бола!

Али, наравно, није било потребно ништа мање бола да би се смирио узнемирена срца верних, разрешавао њихове спорове, штитио сиромашне, сирочад, све васпостављао на своје место. За све би трчао, себе је сматрао одговорним за све. Чули бисмо да говори: ,,Трчи, оче Димитрије, трчи, ђаво је опет опасао село.'' И видели бисмо га како узима штап свој, да се не врати иначе, него једино као победник. Како да спава? Како да се смири? Био је домаћин кући, селу, душама, био је онај који за све изгара, који је ,,кривац'' за све, јер је био ,,грешан'' - онај који беше за све одговоран.

Трчао је, и када би се задесио поред њега, схватао би да он истовремено планира нешто друго, или да грдећи себе зато што се у својој молитви није сетио свих, или зато што није знао имена свих, шапуће: ,,За начелника аутобуске станице, за оног лекара, за..., за...'', и све је погружавао у дуготрпљење Божије, носећи сам терет свих. Ово не значи да се само молио; значи непрестано смирење и праштање, и топљење и изливање себе, ,,свакодневни притисак, брига за све Цркве'', изгарање за све. Да ли као разлог мноштву страдања његових напоменемо још и разна гоњења која је претрпео? Познате су његове непрестане муке, и мржње према њему, и смрти кроз које је прошао од непријатеља вере, од знаних и незнаних прошао, као да су се силе пакла навалиле на њега, а све зато што је био верни домостројитељ и апостол Божији. Чак су се и свештеничке руке служитеља биле спремиле да му одузму живот.

Сувишно је да као разлог многог и другог бола његовог наводимо многе болести његове, и последње јововско трпљење његово, онда када више није било исцељења телу његовом, већ је сав био једна рана (о. Димитрије је боловао и преминуо од рака). Требало је да се по свему уподоби Светима, да ни у чему не окасни. Немоћ тела његовог јачала му је душу и сведочила о сили Божијој.

[JESSY]

,,ЧУДЕСНА ТАЈНА''
По ономе што се видело, живот и учење оца Димитрија били су веома прости и једноставни. Био је приступачан, кротак, благородан, питом, нежан, осетљиве душе, пажљиве мисли, благе речи. Лако се одушевљавао, изражавао своју радост, приповедао са много хумора и много примера, стварао је пријатну и угодну атмосферу.

Старао се да све задовољи, да никога не прозове, ниди да га доведе у тежак положај, избегавао је осуђивање, оправдавао је људе за њихове поступке, или их је заклањао. Причао је много, када се није разговарало о сујетним стварима, а речи његове откривале су и осликавале лепоту душе његове. Након дружења са њиме, сви су одлазили измењени, испуњени мислима које су преоравале њихове дубине, огњем који је Бог упалио у души његовој. Био је ,,човекотворац''.

И поред свега тога, његов живот је био невидљив за очи људске, скривен у Богу кроз Исуса Христа, несхватљив за сплетове њихових мисли и судова. Да није наводио њихова осуђивања, у најмању руку би га гледали са чуђењем, осуђивали би га као егоисту, или га сматрали наивним. Био је саблазан за ,,духовне'' људе, за многе луд. Међутим, када не би био саблазан, када не би живео као по Богу јуродиви, не би био човек Божији; био би просто прихваћен од стране људи душевних.

Био је тајна жива и дејствујућа. Ходао је међу нама, али је био грађанин неба. Био је пресељеник ,,као у други свет''. Посматрао би га, и што би видео није било друго до покривало. И наравно, није било могуће да се деси нешто друго. Јер, отац Димитрије се показао неспособним да прихвати дух овога света. Размишљајући ,,умом Господњим,'' био је носилац једног другог духа, другог начина размишљања. Зато је и био несхватљив.

На пример, којим критеријумом да објасне људи слободу и лакоћу са којом је отац Димитрије причао о себи, износио похвале које су њему приписивали, откривао своја сећања, и трептаје, и узлете свога срца? Како људи да уоче пламен који је његову огњеноречну душу чунио незадрживом и ,,безумном''? Како да било ко слуша оца Димитрија са сумњом када би он говорио о сатани, када се он сам, тај који слуша, никада није рвао ,,са духовима злобе,'' када је познавалац - можда - само својих страсти и само запаљења свог живота?

Међутим, ,,смирени попа'' Димитрије видео ја завист и рику духовног лава, који га је, како је говорио, ,,искушавао искушењима Антонија Великог''. Дотицао га се, гурао га, подстицао на грех. Али, смирење тог ,,попе'' растурило је његове планове.

Још је отац Димитрије међу људима посрнулим ,,саобразним овоме веку'' био постојан, непонизан и непонизив, целовит, неизвитоперен. Када би га понекад јурили непријатељи, и они опасни по народ и по Цркву, са мало спретности би пролазио тешку кривину, и ствари би поново долазиле на своје место. ,,Пријатељи и ближњи'' су му довикивали: ,,Шта је са тобом? Довољно је што си ти изгубио своју памет, хоћеш и да село изгуби своју? Сажали се макар на самога себе''. Али, он је изабрао да се злопати и да ноћима хита у пећине и да, клечећи на влажном тлу, подигнутих руку, призива Бога за сведока и помоћника. Исти тај став и строгост држао је и поводом проблема посветовчења своје пастве, као и у свим црквеним питањима.


Треба да нагласимо. Претходно смо говорили да је отац Димитрије, као служашчи парох имао много љубави. Био је близак народу, први ближњи, човекољубив, милостив, отвореног срца, дружеван. Са ,,бонбонама у руци'' за децу и са ,,стоткама и петстоткама'' за сиромашне. Интересовао се за сале, за библиотеку, чинио посете, поклањао, слао писма. Ипак, на крају, нека нико ни не помисли да је његово присуство било само oрганизаторство и делатност, и ,,социјала''. С једне стране, учествовао је у свим стварима које су се тицале села, али са друге стране он је у ствари живео изван свега тога, у спокојству и сигурности Неба, снагом искуства мистичног живота.

Иако ожењен и многодетан (6 кћери), био је прави подвижник, који је живео са Богом својим, борац ,,који је за лепоте овог живота умро'' а ,,пребивао у срцу своме'', ,,пребивао у Богу''. Ништа на свету није поседовао, изузев врлина људи које је поштовао и врлина светитељских, које је многом молитвом у себе упио. Нигде се није одмарао већ је хитао из манастира у манастир, и из светиње у светињу, изображавајући тако своје странствовање у свету и дружење ,,са свима Светима''.

Живео је са Војеначалницима - Арханђелима, живео је са Светитељима, врло нормално и природно, ,,по осећају''. Његов брак је везан за Свете Архангеле. Једном је од Светог Николе тражио ,,благослов'' да ударцима свога штапа растури немирне масе (на Божић 1942. је растерао штапом комунисткиње које су црквеним звоном заказивале комунистички збор). Други пут је од Светог Ђорђа измолио да оживи пресахли извор, и када је ,,неуквашеним ногама'' прешао набујали поток, сасвим просто је говорио: ,,Е, ухватисмо Ђорђа, ухватисмо Добротвора!'' Није заборављао да чита и акатист Светом Нектарију. И везе његове са Мајком Божијом биле су непоколебљиве. Са Њом је свуда ишао и ,,остајао'', заједно са Њом се враћао кући својој. Сећам се лично како је говорио: ,,Са једном молитвом ,Богородице Дјево' можеш цео дан да проведеш!''

И сан тела његовог, и трезвеност душе његове, и вид очију, и реч његова, и ћутање, били су елементи и средства општења са Богом, и са Пријатељима Божијим. Живео је уклопљен у мистично тело Цркве, живео је Царство Божије, ,,сагледавајући видљиво, појимајући невидљиво''.

Побрину се и да сва места унутар и ван свог села (Платана у Тесалији) испуни знамењима и иконама тога Царства. Када би те проводио око села и показивао ти и објашњавао иконе, крстове и остало што је био поставио, мислио би да је неки пророк или други библијски лик васкрсао - ето ту, пред тобом.

Неко му је врло бојажљиво рекао: ,,Село си нам испунио црквама и крстовима! Зар ћемо да га претварамо у манастир?'' Али он је знао шта оставља иза себе: ,,Стуб Бога Јаковљевог'' (1 Мојс. 35:14).

Да ли је требало све да схвате? Да ли би тада он био тајна Царства Божијег? Да ли би био ,,не од овога света''? Да ли би био ,,као онај који је по икономији живот овдашњи примио, и који се у будући пресељавао?'' Да ли би оно што се у њему збивало, било тада парадоксално и преславно? За оца Димитрија је све имало димензије вечности.
 

[JESSY]

СТИЛОГРАФИЈА (УМЕСТО ЕПИЛОГА)
Постоје Псалми Давидови, који носе назив ,,стилографија'' (15 и 55-59). Требало је да стоје, и остану, дубоко урезани на стубовима, пре свега на душама људским, да не би заборавили записано чудо Божије. Место на којем, чекајући глас трубни (свеопштег васкрсења), почива отац Димитрије, химна је Богу нашем. Зато што скрива једног светитеља.

Када су сахрањивали, или тачније, када су у литији носили часне мошти његове, чуло се да неки говоре: ,,Он је исти као Свети Нектарије''. Само као он? Не, он је исти као Сви Свети.

,,Када тамо нађем место'', говорио је док је живео, ,,тада ћу долазити и помагати вам. Ма како! Зар да заборавим своју духовну децу?''

И последњих дана, у неподношљивим боловима од рака, покушавао је да остане непомичан, сабран, предан Богу. Мислили су да спава, и по кад-кад, када би долазили посетиоци, гурали би га да се пробуди. Колико се тада жалостио. Само је неким лицима објашњавао: ,,Неке ствари, неке химне! ... Као нешто што сам некад чуо, али безгранично узвишеније. Друге су то ствари!''

Е оче Димитрије! Тада си гледао тамо преко. Сада погледај овамо. Чуј шта говори Писмо: ,,Мој је Галад и мој је Манасија'' (Пс. 59:9). Његов си ти. Учини да што пре и ми постанемо Његови. У ноћи, на Слава на Хвалите, када си се ухватио за руку свог саслужитеља? И када заповедисте појцима да, уместо Богородичиног, опоју Славу Светога који је већ био прошао? Пођи сада већ и ти сам. Славу поју Анђели, поју је и срца наша.  

***

 

Отац Димитрије је рођен у селу Платанос на територији Трикале у Грчкој 1. августа 1902. године.  Његови родитељи, Крерстос и Катарина Гагастатис, били су побожни људи. Био је регрутован у Малој Азији 10. априла 1921. године. Такође, служио је у неколико места у Македонији. Из војске се вратио 18. јуна 1924. године. Оженио је Елизабету Коутсимпирис из Платаноса. Исте године га је владика Поликарп Трикијски рокопроизвео у чтеца. Исти владика га је рукоположио у чин ђакона 24. марта 1931., а два дана касније у чин свештеника.

У браку је имао девет кћерки. Пет од шест, које су и данас живе, удате су, док се најмлађа посветила Богу и замонашила. Пуне 42 године служио је као парохијски свештеник у своме селу. Због здраствених разлога поднео је оставку 1. октобра 1973. године. Од тада, принуђен да буде стално у кући због болести, живео је као светитељ са непрестаном молитвом, захваљујући и славећи Бога због болести коју му је дао. Предао је мирно своју свету душу у руке живог Бога 29. јануара 1975. године.
Током свог живота био је побожан, праведан, једноставан, понизан, милостив, вредан, пун вере и љубави према Богу и ближњему, молио се непрекидно за цео свет. Био је добар пастир свом стаду и постао је учитељ свима. Поучавао је својим речима, писмима, а изнад свега својим светим животом.

Блаженопочивши отац Димитрије радио је за Цркву Христову свом својом снагом. Верујемо да га је добри Бог, коме је пожртвовано служио и кога је несебично волео и од кога је свемилост увек молио, већ увео у радост рајског насеља, да се вечно радује у блаженству Његовог Царства, молитвама Пресвете Богородице, Царице свих Светих Анђела, његовог Заштитника, и свих Светих.

[JESSY]

TEKСТОВИ КОЈЕ ЈЕ ПИСАО ОТАЦ ДИМИТРИЈЕ

О молитви
Ја нисам образован, али од онога што ме је живот научио могу вам из искуства рећи да ноћу молитва иде боље када је стомак празан.

Нисмо ставили Христа у нас и зато не знамо шта је љубав, мир, слога итд.

Ја не умем да проповедам. Зато ми бар дозволите да плачем, да ридам над својим греховима и због оних који су залутали.

Молитва је телефон, бежични, уз помоћ кога ми комуницирамо директно са Богом.

Укуцате број на молитвеном телефону да разговарате са Богом и Он се јави. Чујете га веома јасно и осећате га близу.

Молитва прво долази у уста, онда иде у мозак, па у срце. И онда почињемо да видимо позориште пред очима. Од тог тренутка, више се ништа не може казати.

Тачно је да ћете у почетку имати тешкоћа. Покушаћете да се молите, али нећете моћи. Понекад ћете имати расејане мисли и искушења, а понекад нећете моћи да останете будни увече на молитви. Али морате бити упорни.  Господ ће видети вашу намеру и укрепиће вас и избавити од искушења. Не треба да изгубимо целе вече спавајући, јер Сатана тада ради са нама шта хоће.

Ноћна молитва је веома корисна. Људи спавају, а Бог слуша.

Где год да одем, ја се држим свог програма, који се зове “По реду Мелхиседекову“ и који је потписан од стране многих духовних отаца.

Вечерње службе, молебани, проповеди, Акатисти Пресветој Богородици, заиста најблагословенији посао.

Видео сам многе ствари у свом животу, неке од њих као што су молитва, молебани и Свете Литургије утицале су на многе да се врате Цркви.

Молим се Богу и Светима да просвете залутале људе, да се врате у Цркву, која увек раширених руку чека на њих. Ово је све што ја знам да кежем и да на овај начин досађујем Богу, Пресветој Богородици, Арханђелима и свима Светима. Ако им се не свиђа нека ми опросте, јер сам неук и не знам шта да тражим.

Не смемо превише слободно да се обраћамо Богу и Пресветој Богородици. Ми смо сви грешници, а Бог не чује глас грешника.

Иако сам грешник, не престајем упорно да тражим на основу речи из Јеванђеља: ”Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се (Матеј 7:7)”. Једно сам схватио, у животу, што је немогуће људима могуће је Богу (Лука 18:27).