Преобразите се - живите нови живот у Христу (видео записи на српском)

[Иван Ивковић]

Не дозволите да се страх испречи између вас и Бога

 

Дечачић седи згрчен иза кревета, чекајући мајку да нађе разбијену лампу на поду. Да ли ће приметити? Да ли ће знати да је он крив? Хоће ли се изнервирати? Хоће ли га казнити за играње фудбала у затвореном? Сваком детету је познат овај страх, а сваком родитељу је позната моћ опраштања детету, у нади да ће следећи пут фудбал ипак остати ван кад буде хтео да заигра. Радујући се свом ослобођењу, и срећан да може сести без бола у леђима, дечак се брзо подсећа да је фудбал игра која се игра напољу. Ово је пример како нешто мало страха, помешаног са опроштајем, може бити и добра ствар, водећи ка бољем. Ми нисмо увек довољно паметни да извучемо поуку и схватимо моћ опраштања.

 

У Јеванђељу по Матеју, чујемо за гомилу људи који су били преплашени и задивљени Исусовом могућношћу опраштања греха. Јеванђеље каже, „А кад мноштво видје то, они се задивише и прославише Бога, који даде такву моћ људима.“ (Матеј, 9.8). Моћ Божија  може унети страх у срце многима, али важно је оно што чинимо са тим страхом. Мали дечак научи да престане играти фудбал у кући. Да ли ми научимо да престанемо са својим грешним понашањем?  

 

Св. Јован Златоусти нас упозорава да се не опуштамо превише са својим гресима, само зато што нас Бог још није казнио. Овај дечак је лако могао прорачунати да га мајка најверовватније никад неће казнити, и наставити играти фудбал у кући... до следеће разбијене лампе, прозора, или тв-апарата. А тад ће се крити иза кревета питајући се: А да ли ће ме ОВОГ пута казнити? Овај страх угрожава његов однос са мајком, не водећи покајању.

 

Не дозволите да страх стане између вас и Бога. Ако се нађете 'иза кревета', будите захвални да вас још увек није казнио, и покајте се за грех. Временом, мање ћете морати да се кријете а више ћете уживати у љубави Божјој.  

Ова порука се налази на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

Патња у присуству Бога

 

Кад Исус прилажаше земљи гергесинској, сусретну га два бесомучника. Каже нам се да су беси били тако опаки да су ови људи заправо живели међу гробовима, мучећи људе. Али дође им време да сретну Исуса, и демони бејаху они који су мучени, не насиљем, већ самим Божјим присуством. Некад је само бивање у близини Божјој мучење за оне који одбијају Његову љубав. Али ми не морамо да будемо запоседнути демонима да би нас Бог мучио. Некад нас и сама представа да је Бог близу мучи. Он се приближава, наши стомаци се стежу, уста нам се суше, а ми лијемо зној на саму замисао да нас Створитељ универзума позива по имену. Или... опет и опет више нам се свиђа да Бог оде од нас, тако да можемо наставити са својим грешним животом. Неки људи напросто не могу поднети да буду у Божијој близини јер их то подсећа на њихову грешност. Мештани, пошто се подсетише својих греха а изгубивши своје крдо свиња, отерали су Бога из своје близине. Нису могли поднети да виде последице својих одлука. Али наш живот се може променити. Бог је дао нову шансу двојици људи, ослобођеним од демона. Поклонио им је нови почетак у животу, и вама може поклоинти нови почетак. Шта је ваша одлука? Да ли вам је мучење ако знате да је Бог близу вас? Хоћете ли га отерати, или ћете Му захвалити за нови живот. Одлука је на вама.

[Дијана.]

http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/02/church-as-opportunity-rather-than.html

Црква као прилика пре него обавеза

 

Доласком Великог поста у фебруару, пристиже и осећај обавезе према Богу и Његовој Цркви. Током великог поста, Црква нас позива на више дневне молитве, на више поста, више читања Светог писма, на више помоћи сиромашнима, и више учешћа у божанским службама наше Цркве. Да бисмо могли одговорити на то, Црква нам даје свакодневна упутства око поста, дневна читања Писма, дневне молитве за код куће и скоро свакодневне додатне службе.  

Ово повећано духовно делање требало би да нас приближи Богу, али је учинак често управо супротан: то нас одгурује од Бога. Напокон на крају Великог поста, слушавши недељама позив Цркве 'да копамо дубље по нашим душама' и откривамо Божију љубав за нас, ми заправо осећамо исцрпљеност а не обнову снаге.  Осећамо да нас Црква ограничава, а не да нас ослобађа. Осећамо као да нас Црква сузбија прије него да нас подиже. Зашто се осећамо тако?

Након двадесет векова како Црква води своје верне кроз Велики пост, црквени начин живота се посматра више као обавеза него као прилика. Црквени начин живота се види као наметнут људима уместо  добровољно прихваћен, и резултат је да већина верних  одбија црквени начин живота. Бирамо слободу радије него обавезу.

Чућете многе верне како се жале да Црква очекује превише од својих људи, али у стварности Црква ПОЗИВА људе на путовање које Велики пост представља. Чућете многе верне да се жале да Црква превише ограничава наше животе током Великог поста, док нас стварно Црква ОСЛОБАЂА од робовања телу и светским страстима. Чућете многе верне да се жале да 'морају' да иду у Цркву, док је стварно СЛОБОДНО похађање божанствених црквених служби једини прави начин слављења Бога. Чућете многе верне како говоре о обавези према Цркви, док је цели црквени начин живота ПРИЛИКА да се приђе ближе Богу.

 

Пост је ПРИЛИКА да посветите цело своје тело Богу.

Читање Светог писма је ПРИЛИКА да чујете како се Бог обраћа вашем срцу.

Молитва је ПРИЛИКА да говорите Богу.

Помагање сиромашнима је ПРИЛИКА да поделите своју љубав према Богу с другима.

Присуствовање божанским службама је ПРИЛИКА да се свет остави иза себе и уђе у Рај.

Велики пост је ПРИЛИКА пре него обавеза.

Позивам вас да поздравите ПРИЛИКУ Великог поста ове године и приближите се Богу. Мислим да ћете ми бити захвални.      

[Дијана.]

http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/02/courting-jesus.html

 

Љубавно зближавање с Исусом

Сваке године сваки православни хришћанин се пролази Велики пост и Страсну недељу, али већина не зна шта је то а камоли како да то најбоље искористи. За многе православне, хришћане Велики пост и Страсна недеља нису ништа више него неколико недеља посебне дијете са више црквених служби, и то дужих.  Заправо, за већину православних хришћана, осим дуже божанствене литургије недељом и свештениковог заморног понављања о Великом посту у проповеди и најавама након службе, тешко да бисмо приметили неку разлику између Великог поста и остатка године. Али сам убеђен да би ово било другачије кад бисмо боље разумели шта су заправо Велики пост и Страсна седмица, па бих посветио неколико минута да то објасним.

Историјски, Велики пост и Страсна седмица су настали у првим вековима Цркве из два главна разлога: неколико дана припреме интензивном молитвом и постом за Велику и Свету Пасху, и 40 дана припреме интензивном молитвом, постом и учењем за крштење.  На крају је то двоје спојено у дужи период од 48 дана Великог поста и Страсне седмице какве познајемо.  Али сад су скоро сви крштени, па зашто Црква наставља с овом праксом тако дугог периода интензивне молитве и поста? За шта се то МИ припремамо?

Одговор лежи у службама у овом периоду. У стара времена, хришћани су веровали да ће се Христос одмах вратити, тако да су неколико дана пред Пасху припрема за Његов повратак, и тако припрема за Страшни суд и рај. Приметићете у овом периоду ову идеју бдења и чекања Његовог доласка, нарочито у службама Страсне недеље. Тако су Велики пост и Страсна седмица наша припрема да дочекамо Христов долазак и заувек останемо с Њим у рају.

Могао бих то упоредити са љубавним односом. Проводимо неколико недеља упознајући боље Исуса Христа молећи се, постећи, помажући сиромашне (све што нам је он заповедио да чинимо), тако да бисмо били спремни за венчање с Њим кад Женик дође по нас. Познаваћемо Га, и осећаћемо се пријатно у Његовом присуству. Можете ли да замислите венчање са особом коју никад нисте срели? Чак и у прошлим вековима кад су уговорени бракови били уобичајени, млада и младожења су имали времена за удварање и зближавање, како би упознали једно друго.

Тако вас позивам да ове године искористите период Великог поста и Страсне седмице за „љубавно зближавање“ са Исусом и да Га боље упознате. Можете сазнати све о Њему у Његовој Цркви – читајући Његову реч, постећи, служећи ближњима,  присуствујући црквеним службама – тј. проводећи време с Њим, да не бисмо заборавили да је Он обећао да ће бити у Цркви да бисмо га ми могли сусрести.

Можда сте већ крштени, али да ли знате баш све о Исусу? Јесте ли спремни да проведете сву вечност венчани  с Њим? Велики пост и Страсна недеља су ту да бисте Га ви упознали, немојте пропустити још једну прилику!

[Дијана.]

http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/03/repentance-and-humility-keys-which.html

Покајање и смирење: кључеви који откључавају врата раја

 

Задње седмице Великог поста, у недељу Марије Египћанке, Црква нас призива ближе покајању и смирењу. На овај дан Црква усмерава нашу пажњу на свеобухватно и потпуно покајање и смирење једне жене која је била обузета грехом. На „врхунцу“ прилично успешне  „каријере“ у проституцији, њу је Бог призвао на јединствен начин. Према Предању Цркве, она је покушавала да уђе у Цркву Васкрсења Христовог у Јерусалиму са групом мушкараца које је заводила. Нека непозната сила ју је спречавала да уђе у Свету Цркву што је она протумачила као знак од Бога.  Дала је завет Богородици да ће, ако јој се дозволи да уђе у Цркву и поклони се Животворном Крсту Господњем, да се повуче из света и живи у потпуном покајању.  Провела је наредних четрдесет седам година свог живота сама у пустињи.

 

На овај дан чујемо Господа како пред своје ученике ставља изазов живљења понизног служења. Пошто је затекао ученике у расправи ко ће од њих бити већи у Царству небеском,  Исус им рече: „Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако, него који хоће међу вама да буде велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.“ (Марко  10.42-44).

 

Ово су те две велике поуке о покајању и смирењу, како се приближавамо последњим данима Великог поста.  Немојте изгубити још један дан. Искористите добро преостале дане за покајање и практиковање смирења. Ови ће вам кључеви откључати врата раја и бићете дочекани на гозбу с чашћу.

[Дијана.]

http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/02/forgiveness-isnt-action-forgiveness-is.html

Праштање није чин – оно је осећај проживљеног

 

Поука Јеванђеља у последњу недељу Триода, познату као Недеља праштања, почиње речима: „Јер ако опростите људима њихова сагрешења, опростиће и вама и Отац ваш Небески. Али ако ви не опростите људима њихова сагрешења, неће ни вама  Отац опростити ваша сагрешења.“ (Матеј 6:14-15). Овим речима, Црква прелази праг Великог поста учећи нас слободи која је у праштању.

 

Обично кад мислимо о праштању, мислимо о њему као о чину који МИ чинимо за друге. Обично праштање замишљамо као 'једносмерну улицу' од једног ума ка другом. Али 'једносмерна улица' не допушта простор да се у наше срце врати исцељење које је могуће једино са истинским праштањем. Не значи случајно грчка реч “συγχωρώ” коју смо превели са праштање, „ући заједно у нечије срце“, и изискује однос између двоје људи. Нужно је оно искуство које је могуће кад се двоје људи сложи да уђе у заједнички простор срца.  

 

Оног момента кад одлучимо да пустимо друге да нам се придруже у нашем срцу, тог момента живимо као Христос, Који не само да нас пушта у своје срце, него нас дочекује у Свој божански вечни загрљај. Кад је Бог одлучио да нам опрости, Он нас је позвао да „уђемо у Његово Биће“, и осетимо најинтимнију стварност Његове љубави, јер праштање није чин. Праштање је осећај проживљеног.   

[Дијана.]

http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015_04_01_archive.html

Да ли је Васкрс изменио ваш начин живота?

Пре пар седмица смо имали благодатно окупљање ради прослављања још једне Пасхе – празника над празницима -  Васкрсење нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. Молили смо се, певали смо, палили свеће и славили смо. Али, да ли се ваш живот уопште изменио? Осим што сте провели неколико сати у цркви током Велике  седмице, да ли је ваш живот другачији овог месеца него што је био прошлог месеца? Ако је одговор НЕ, онда вам нешто недостаје у вашем прослављању Васкрса.

Као православни хришћани, ми верујемо да је Исус Христос, Вечна Утеловљена Реч Божја, узео на се људску плот, живео као људско биће тридесет три године, био распет, умро и био сахрањен, и ВАСКРСАО трећег дана – све то да смрт не би више имала силу над нама осталим људима. То је благовест коју појемо на свакој служби четрдесет дана по Васкрсу: “Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима живот дарова“.

За прве хришћане,  та блага вест дала је нову наду да је живот, без обзира на његове изазове (а много их је) нешто веће од овог што искусимо на Земљи. Живот почиње овде на Земљи, али траје читаву вечност (захваљујући Васкрсењу) са Богом у рају. Ова нова нада је изменила начин живота првих хришћана. Она је изменила начин на који су се први хришћани односили према другим члановима друштва. Изменила је њихово схватање Божије Љубави. А да ли је изменила вас?

Хришћански начин живота, православни начин, је живот посвећен потпуном заједништву с Богом У ВЕК ВЕКОВА.  То је живот у коме Божија љубав просијава кроз начин на који се ми односимо према другима. Да ли намећемо кривицу, постиђујемо, присиљавамо, или на други начин преваром друге наводимо на одређена понашања или ситуације?  Бог никад не би употребио кривицу или стид да би нас присилио да Га волимо. ИЛИ можда показујемо поштовање за слободу других и живимо СВОЈ живот у славу Бога. Да ли делимо своје финансијске благодети са потребитима? Да ли пружамо своје време другима који су усамљени? Да ли пружамо своје знање онима који су у напрезањима? Први хришћани су били познати по љубави и помоћи које су пружали другима, чак и непријатељима који су их убијали.

Први хришћани живели су живот који је био радикално другачији него у било ком другом периоду људске историје, само ЗБОГ Васкрсења и наде коју је пружила Блага вест. Блага вест се није изменила... а да ли је изменила вас?

[Дијана.]

http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/05/have-you-glorified-god-with-your-works.html

 

Да ли прослављате Бога својим делима

Нешто мало пре него што је Исус узнео свој Крст и претрпео своје Свето Страдање, он је принео Богу оно што Црква назива Првосвештеничком молитвом: „Оче, дошао је час, прослави Сина својега да и Син твој прослави Тебе... Ја Те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим“ (Јован, 17:1,4). У сваком тренутку свог живота, Исус прослављаше Бога у сваком делу које је  извршио. У седму недељу по Васкрсу ми се подсећамо ових речи док се Црква припрема да прослави силазак Светог Духа у свет на Педесетницу. Оне треба да подсећају на то шта је битно у животу.  

Свакоме од нас дато је време на земљи – неком дуже, неком краће – да прослављамо Бога својим делом. Не беше тако давно да се окуписмо у тами у Цркву да примимо Светлост Христову, да појемо Христос воскресе! Због празника над празницима, и Христове победе над смрћу, наши животи више никад неће бити исти. Добили смо нову прилику од Бога да живимо  у заједништву с Њим.

Исус даље наставља: „Пројавих име Твоје људима које си ми дао од свијета“ (Јован, 17:6). Да ли сте ви пројавили Његово име људима? Да ли сте помогли другима да спознају ко је Исус Христос? Да ли сте онима које срећете током дана обзнанили присуство Бога? Да ли сте били жива икона Христа незнанцима које срећете на послу или у трговини? То је неколико простих начина да прославите Бога својим делима. Тако је чинио Он, тако можете и ви.  

[Дијана.]

http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/05/honoring-motherhood.html

Слављење материнства

Сваке године на Материце, ми славимо жене које доносе живот у свет. Ове жене, наше мајке, сестре, ћерке, рођаке и пријатељице поседују јединствену и богомдану моћ да постану суствараоци са Њим и пронесу људски живот у свет. Без материнства, ми бисмо били изгубљени. Без материнства, ми не бисмо знали за љубав. Кроз богомдано материнско управљање и својим примером, наше мајке нас уче да волимо једни друге, да се жртвујемо једни за друге, да служимо једни другима, као и највећу лекцију од свих – да волимо и служимо Господу. Није изненађење да им чинимо част и посебним даном у календару, ткао да знају да их волимо и ценимо.

Наравно пример par excellence мајчинства је Пресвета лично. Мајка Божја, у својој љубави, посвећености и послушности Богу, донела је Живот у свет, да би цео свет живео вечно с Богом. Мајка Божија, служећи као наша Мајка, инспирише нас на дубоки љубавни однос са нашим Господом и Спаситељем, Исусом Христом. И као што показује икона изнад Светог олтара у скоро свакој православној цркви на свету, Бог седи на престолу њеног срца, а својим раширеним рукама позива и нас да учинимо исто. Пресвета, попут свих посвећених мајки пуних љубави, приводи нас Господу. .

У пету недељу по Васкрсу Црква слави једну другу жену која је привела цели један град Христу. Света Фотина, Самарјанка на студенцу, упознавши Исуса, отрчала је у град и повикала:“Дођите, видите човјека који ми каза све што учиних. Да није он Христос?“ (Јован, 4:29). Из љубави и посвећености Христу Св.Фотине произилази да је цели један град упознао Христа.

Погледајте око себе и видите посвећене жене пуне љубави у вашем животу које су вам омогућиле да видите Христа. А сад... придружите се и прославите их као иконе благословеног материнства.   

[Дијана.]

http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/07/why-bother.html

Чему труд?
Чему труд да будемо православни?
Мислим, заиста, ако морално учење Цркве не сматрамо формативним за наш живот у Христу, онда чему да се називамо православним хришћанима? Овде не говорим о правима, већ о савести*. Зашто инсистирате (ако инсистирате) да се сматрате православним хришћанима ако олако одбијате да прихватите њено морално учење?
Ако нема решености да се следи православни начин живота, који је свесна борба са страстима... СВИМ СТРАСТИМА... онда зашто једноставно не постати чланом једне од преосталих 42.999 хришћанских деноминација? Хришћанство 21. века је постала религија „како изволите“, и многи у Православној цркви су прихватили овакав менталитет под изговором слободе. Али слобода иде с последицама.
Истина стоји овако: православно хришћанство је начин живота како га је установио Христос и Његови ученици СА СВРХОМ да помогне људима да победе страсти које нас одвајају од Бога.
Ако нисмо посвећени борби са страстима, и тако поражавању греха, онда зашто бисмо се подвргавали свој строгости православног начина живота? Онда то постаје вежбање без сврхе. Ако, с друге стране, желимо да увек узрастамо ближе Богу, онда ћемо прихватити морално учење и начин живота Цркве као оружје у рату.
Склони смо да желимо да све буде како МИ хоћемо, а не како Бог хоће, и све (укључујући Цркву) што стоји на путу нашем самоповлађивању, спремно одбацујемо. На крају крајева то се своди на увек присутни его, битку коју човечанство бије од првог дана у Рајском врту.
То звучи као добар разлог за труд... ако мене питате.

*(Чланак је писан у светлу дебате о правима ЛГБТ популације поводом одлуке америчког савезног суда да озакони хомосексуалне бракове, прим.прев.)

 

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

Избегавање паклених мука

 

Нико не може порећи да ћемо пре или касније умрети. Зато неће бити за чуђење то што нам је Господ дао више прилика за разумевање оног што нас чека. Један вид таквог сазнања је кроз приче, параболе. У причи о богаташу и Лазару из Јеванђеља по Луки (16,19-31), Господ нам помаже да увидимо да ће стање нашег срца непосредно утицати на нашу вечност с Њим. Ако желимо да избегнемо паклене муке у којима се богаташ нашао мораћемо научити да приступамо другима са љубављу и саосећањем, али време одмиче. Имамо га само до дана смрти. Морамо потпуно искористити сваку могућност за преображај срца, како бисмо научили да волимо друге служећи сиромашнима са љубављу и саосећањем. Ако наставимо са хладним и себичним срцем наша будућност ће бити испуњена муком.

 

 

Извори:

http://www.liveanewlifeinchrist.org/

http://myocn.net/avoiding-torment-hell/

Ова порука се налази на насловној страници Поука. Погледајте!