Телесно кажњавање као право и дужност родитеља

[Иван Недић]

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Telesno-kaznjavanje-kao-pravo-i-duznost-roditelja.sr.html

 

ШТА ДА СЕ РАДИ Шта је у најбољем интересу детета – Зоран Миливојевић Телесно кажњавање као право и дужност родитеља

Душко Радовић је давно рекао: Децу сме да бије само онај ко их воли

Последњих месеци постала је сасвим јасна намера једне анонимне групе људи да нам не путем само једног, већ кроз више закона наметне изричиту забрану било каквог, па и најблажег, ударања властитог детета по гузи. После дубље анализе ова на изглед сасвим позитивна иницијатива показује се као веома опасна са великим деструктивним потенцијалом по будуће генерације наше деце.

Оваква инвазија државе на суптилни однос родитеља и детета не може бити прихватљива осим ако не постоје гаранције да неће изазвати неку већу штету, као и да ће заиста донети неку корист. Такву гаранцију није могуће добити јер не постоји доказано најбољи начин васпитања на који би се законодавци могли позвати. Управо супротно, у теоријама васпитања постоји велика збрка.

Данас је све присутније попустљиво или пермисивно васпитање које васпитање своди на показивање љубави и објашњавање. Детету се дозвољава да ради шта хоће, а кажњавање се одбацује. У последњих неколико деценија то је постао доминантан и углавном препоручен начин васпитања деце – политички коректан начин васпитања.

Како су у међувремену одрасла деца која су васпитавана на овај начин, испоставило се да овакво васпитавање производи нову врсту патологије у смислу претерано размажене деце која су патолошки нарциси, егоцентрична, импулсивна, несоцијализована, насилна, без поштовања према другима и без признавања ауторитета. Реч је о све већем броју младих који немају радне навике, који одбијају да одрасту, који су усмерени само ка уживању и који су зависни од родитеља и у својим тридесетим или четрдесетим годинама. Све је више огорчених родитеља који су радили све „по књизи”, а добили су веома лош резултат. Све је више и стручњака који о томе пишу.

Некада се ауторитарно васпитање сводило на дисциплиновање, без љубави. Ново попустљиво или пермисивно васпитање је изједначено са сталним показивањем љубави, без дисциплиновања. Не само да су родитељи почели дете да обасипају сталним доказима своје љубави, већ су почели да стрепе да их деца неће волети. Суочени са лошим резултатима оваквог васпитања, настају нове постпермисивне теорије васпитања са формулом: љубав плус дисциплиновање. Са овим трећим таласом васпитања Запад открива оно што је Душко Радовић давно рекао: „Децу сме да бије само онај ко их воли”.

Задатак родитеља је да дете припреми за самостални живот у људском друштву. И поред љубави, родитељ мора дете и да дисциплинује, а један део дисциплиновања је и кажњавање. Телесно кажњавање је један од облика кажњавања и као такав он мора да остане легитимно и легално васпитно средство које родитељ има право да употреби онда када сматра да за то има потребе. Око две трећине наших родитеља користи телесно кажњавање као повремену методу током дисциплиновања.

Телесно кажњавање (ударац отвореном шаком или прстима по гузи) није и не може бити исто што и физичко злостављање или понижавање детета. То је далеко мања повреда „дететовог права на телесни интегритет” него што је то давање инјекције коју дете не жели да прими.

Иако јесте могуће васпитати неку децу без телесне казне, она је нужно средство за неку другу децу у неким ситуацијама. Три су типа ситуација у којима телесно кажњавање може бити једини или најбољи избор:

Када је дете мало (а старије од једне године) и није у стању да разуме могуће последице својих поступака којима доводи себе или друге у опасност. Тада телесна казна смањује вероватноћу да ће дете поновити поступак.

Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима. Тада телесна казна омогућује детету да схвати да и њих боли исто као што и њега боли. На овај начин се детету омогућује да развије емпатију и саосећање, што је основа социјализације.

Када дете одбија да прихвати друге казне и да промени понашање. Тада родитељу остаје једино да примени присилу како би контролисао дете.

Довољно је погледати школе и видети да наш данашњи проблем нису злостављана деца, већ размажена и презаштићена деца, односно немоћни родитељи који одбијају да се поставе у улогу ауторитета. Управо због тога држава не сме доносити законе који додатно слабе позицију родитеља, а јачају позицију детета. Не само да не сме да забрани родитељима телесно кажњавање, већ им то право држава мора признати као саставни део родитељске дужности. Уосталом, она је на то обавезна управо на основу члана пет Конвенције о правима детета.

Др мед. психотерапеут

 

Зоран Миливојевић

објављено: 09.12.2011.

[GeniusAtWork]

Zoran Milivojević – Tuga jedne profesije

 

 

U Mixer House­u u Beogradu održana je prva u nizu tribina na kojoj je Zoran Milivojević, promoter fizičkog kažnjavanja dece, izneo svoje ideje pred punom salom mladih roditelja, nastavnika i stručnjaka i pokupio ovacije prisutnih. Meni je došlo da zaplačem.

 

Već na samom početku njegove prezentacije iznenadilo me je saznanje do koje mere on plitko shvata važno i kompleksno društveno pitanje kao što je vaspitanje. Naime po teoriji Zorana Milivojevića postoji samo tri načina na koje možete vaspitati decu i svaki od tih načina zavisi jedino od dva faktora – roditeljskog odnosa prema ljubavi i roditeljskog odnosa prema disciplini. Nikakvi društveni faktori nisu uzeti u obzir kao relevantni, niti se uticaj sredine u kojoj dete odrasta uzima kao faktor koji može da varira neki model vaspitanja.

 

No, kolege psiholozi (ovde napominjem psihologe zato što se kolege pedagozi nisu ni pojavili) koji su bili u publici očigledno nemaju nikakvog problema sa ovako proizvoljno iznesenim stavovima.

 

Ono što me je takođe iznenadilo je do koje mere neko ko se predstavlja kao stručnjak može proizvoljno da donese zaključak o uzrocima i poreklu psihičkih poremećaja kod dece. Tako je Z.M. bez ikakvog problema rekao da su razmažena deca ona koja su voljena, a voljena deca ne poseduju empatiju. Malo mi je falilo da padnem sa stolice.

 

Nedostatak empatije je jedan od simptoma koji se može primetiti kod osoba koje boluju od psihopatije ili sociopatije. Ideja da su razmažena deca psihopate Z.M. je potvrdio pričom o nekom detetu koje je navodno jurilo svoju majku nožem zato što ona nije htela da mu ispuni sve njegove želje. Uzroke jednog ovakvog, očigledno patološkog stanja, Z.M. vidi u previše popustljivoj majci koju smatra krivom za to detetovo ponašanje. Objektivne činioce tog patološkog stanja koje je dete navelo da majku pojuri nožem on, predsednik saveza društava psihoterapeuta Srbije, ili ne poznaje ili ne smatra važnim.

 

U svakom patološkom ponašanju on vidi majku ili babu kao pokretače takvog stanja. Jasno mi je da on ima problem sa ženskim polom, ali ono što mi nije jasno su žene u publici koje se smeju njegovim sarkastičnim primerima koje on perfidno koristi da bi prikazao žene kao osobe bez autoriteta koje su emotivno labilne i ne mogu da artikulišu neki problem. Nije mi jasno do koje mere treba neko da verbalno zlostavlja publiku da bi ona pokazala neki otpor ili tračak kritičkog mišljenja? One koje se nisu nasmejale na račun sopstvene nesposobnosti, iskoristile su tu priliku da se osmehnu na račun njegovog mišljenja o patološkom uticaju babe u detetovom vaspitanju. Mogu samo da pretpostavim da deda, po njegovom mišljenju, nema nikakvog vaspitnog ili patološkog uticaja pošto nije bio spomenut tokom cele tribine.

 

Otac se u teoriji Z.M­a provlači kao sporedan lik koji ili batina ili potkupljuje dete finansijski i o njemu nije našao za shodno da ozbiljnije govori.

 

Kada je neko iz publike pitao da li jedan LGBT par može da vaspita dete u skladu sa njegovom dogmom, Z.M. se prvo zagrcnuo pri izgovoru te skraćenice, kao što čine mnogi koji hoće da sakriju svoje nepoštovanje prema seksualnim manjinama, da bi zatim potvrdio da on smatra da bi dve lezbejke verovatno mogle da vaspitaju dete ali on nije siguran. Ono što je za njega bitnije od tzv. porodične šetnje je pobuna protiv novog nacrta zakona kojim će konačno biti zabranjeno fizičko kažnjavanje dece.

 

Tu je sam Z.M. otkrio svoju motivaciju za održavanje tribine. Ideja je bila da se okupe pripadnici javnosti koji podržavaju batinanje kako bi izvršili pritisak na javnoj raspravi da se fizičko kažnjavanje ipak izostavi iz nacrta zakona. Publika je bila oduševljena njegovim predlogom, toliko da je jedna gospođa profesorka izjavila da niko nema pravo da se meša u to da li će ona da išamara svog sina.

 

Na moje pitanje da li je on ikada imao ikakvog kontakta sa decom koja su sudskim putem oduzeta roditeljima zbog fizičkog kažnjavanja koje se završilo hospitalizacijom, Z.M. nije odgovorio ni pozitivno ni negativno, već je kroz nekoliko opštih mesta pokušao da se distancira od odgovora. Tu lavinu opštih mesta završio je konstatacijom da je to zlostavljanje koje ne vrši roditelj već usvojitelj “poznatiji u narodu kao očuh ili maćiha”. Nije propustio da me pita šta sam ja po zanimanju i na moj odgovor da sam pedagog nasmejao se sarkastično, zajedno sa ostatkom sale. Ja stvarno i dalje ne znam šta je tu smešno.

 

Ova tribina će biti ponovljena 4. decembra u 18h u Mikseru, a ja vas pozivam, ako sebe smatrate delom stručne javnosti ili jednostavno smatrate da šamaranje nije civilizacijska tekovina, da posetite njegovu tribinu i da mu glasno stavite do znanja da nećemo tolerisati nasilje ni nasilnike bez obzira u kojoj formi dolaze.

 

Peščanik.net, 03.12.2014.

 

 

  Terapija uvreda – Zoran Milivojević

 

 

Sinoć je održano drugo predavanje Zorana Milivojevića, o tipovima porodica i vaspitanja dece. Uprkos čestom pominjanju Predloga građanskog zakonika, skup nije imao duh javne rasprave. Predavanje je bilo prosto i učinkovito: početna teza je bila da su majke i žene krive za sve, ponuđeni teorijski koncepti su ostali bez referenci, a ni autor se nije potpisao ispod njih.

 

Diksurs predavanja je bio vulgaran, metodološki pristup zasnovan na generalizacijama i banalizacijama: postoji jedno istraživanje u Engleskoj koje kaže da je “dete koje raste u porodici bez autoriteta potlačen pojedinac, a potlačen pojedinac stvara potlačeno društvo.“

 

Nakon više opaski koje vređaju zdrav razum, javio sam se da postavim pitanje. Imao sam sreću u nesreći da u sali od 300 ljudi budem prvi. Pošto mi je Z.M. prethodno članom 1 svog pravilinika o postavljanju pitanja odredio da mogu da postavim samo dva pitanja, a članom 2 odredio da mogu da govorim najduže 20 sekundi, tako je i bilo.

 

Moje prvo pitanje je glasilo: Da li ste vi pročitali Predlog građanskog zakonika i set pratećih zakona koji daju celovit uvid u temu o kojoj govorite? A pošto nam je Z.M. davao preporuke za knjige, preporučio sam mu „Uvod u pravo“ Radomira Lukića, u cilju razumevanje teme za koju se tako aktivno bori.

 

Moje drugo pitanje je bilo: Da li možete da navedete izvore teorijskih koncepata koje prezentujete; da li su oni referentni još nekom autoru u Srbiji, regionu i svetu? Ovde sam napomenuo da imam prijatelje psihologe koji se duboko ne slažu s njegovim konceptima, da sam pročitao blog na Peščaniku i da, za razliku od Z.M, ne mislim da je gospođa koja ga je napisala primitivna.

 

I pošto je Z.M. spomenuo referendum u Sloveniji na kojem je odlučeno da se odbaci predlog ukidanja fizičkog kažnjavanja dece, pitao sam ga da li mu je poznato da je većina Nemaca podržavala Hitlera?

 

Odgovor na moja pitanja je bio kratak i slikovit. Prva stvar koju je Z.M. rekao je bila: “Pasivno agresivan“. Publika se grohotom smeje, 300 ljudi uključujući mene aplaudira. Gospodini Z.M. je onda rekao da nije pročitao Predlog građanskog zakonika. Nije mi naveo izvore svoje teorije, ali mi je postavio dijagnozu i rekao kako sam ja deo družine primitivnih ljudi koji ga napadaju. Onda je on meni postavio pitanje, mada mi nije dao mikrofon: Da li znam šta piše u članu 4 Konvencije o pravima deteta. Pošto sam bez mikrofona, derući grlo odgovorio na postavljeno pitanje, vidno nesrećan zbog moje kompetencije, odbio je da odgovori na moje treće pitanje: „Znate li vi šta piše u članu 1 te konvencije?“

 

Sledeća dva pitanja iz publike nisu bila pitanja, već uvrede meni. Gospođa iz publike me je pitala da li imam dece, sama zaključila da ih nemam, a ona ima troje, i zašto sam onda došao? Ne treba da dolazim dok ne dobijem bar jedno dete; ovako im samo oduzimam vreme. Zatim se javila diplomirana pravnica, koja je rekla da je ona samohrana majka, a da je Z.M. duhovni otac njenog deteta.

 

Dragi psiholozi, pedagozi, pravnici, ekonomisti, inženjeri, roditelji, muževi, majke, deco – malo nas je bilo sinoć, a uvreda je bilo mnogo. Znam da bi većini psihologa pukla aneurizma od ovog predavanja, ali zar da ovo bude najreferentnije mišljenje struke? I nemojte mi zameriti ako sam pasivno agresivan.

 

Autor je diplomirani pravnik iz Beograda.

 

Peščanik.net, 05.12.2014.

[Deki992]

" Na moje pitanje da li je on ikada imao ikakvog kontakta sa decom koja su sudskim putem oduzeta roditeljima zbog fizičkog kažnjavanja koje se završilo hospitalizacijom, Z.M. nije odgovorio ni pozitivno ni negativno "

 

Samo sto je razlika izmedju gore boldovanog i udaranja deteta po dupetu na primer, nebo i zemlja.
To je problem u ovoj prici za mene. 
Nije mi tako strasno oduzeti nekome dete zbog fizickog zlostavljanja koje se zavrsava hospitalizacijom ali, oduzeti nekome dete zbog toga sto ga je udario po guzi zeleci da ga vaspita mi je morbidno, najblaze receno.
E ako se ide ka tome da se svaki vid "fizickog" kaznjavanja tretira na isti nacin i na isti nacin procesuira, onda je taj zakon o njegovoj zabrani poguban za buducnost naseg drustva.


 

[obi-wan]

Stara prica, isto razvodnjavanje i mesanje baba i zaba na ovom tekstu sa pescanika, kao sto i Deki kaze.

 

A izvanredni Dusko Radovic je sve to sazeo u pravi pesnicko-filosofski ekstrat: "Децу сме да бије само онај ко их воли."

Stvarno izuzetno, ovako moze da se izrazi samo istinski genije i velikan duha, toliko kratko, a sve receno.

[Снежана]

Stara prica, isto razvodnjavanje i mesanje baba i zaba na ovom tekstu sa pescanika, kao sto i Deki kaze.

 

A izvanredni Dusko Radovic je sve to sazeo u pravi pesnicko-filosofski ekstrat: "Децу сме да бије само онај ко их воли."

Stvarno izuzetno, ovako moze da se izrazi samo istinski genije i velikan duha, toliko kratko, a sve receno.

"Туците своју децу чим приметите да почињу да личе на вас"

[Deki992]

VIdim ja da se ide ka tome da cemo za koju deceniju(a mozda i ranije) izgleda morati da donosimo zakon o zabrani fizickog kaznjavanja roditelja od strane vlastite dece.

[Paradoksologija]

O Zoranu Milivojeviću retko šta dobro mislim.

 

Fizičko kažnjavanje dece (u koje spada i jedan blag udarac po guzi i meni zaista strašne prakse) je kompleksna tema na koju je uludo potrošeno mnogo loše nauke. Retke su studije koje nisu na neki način falične, koju god tezu da zastupaju.

 

Fizičko zlostavljanje deteta i nanošenje bilo kakvih povreda je već zabranjeno zakonom koji se ne primenjuje. Uvođenje zakona kojim bi se zabranio i jedan blag udarac po guzi ne bi donelo ništa dobro. Time bi jedna grupa ljudi nametnula svoj moral (s kojim se, manje-više, u principu čak slažem) svima na osnovu dubiozne nauke - dubiozne gotovo koliko i ona koju zastupa Zoran Milivojević.

 

 

 

Na isti način možemo pretiti oduzimanjem dece roditeljima koji deci ne daju dovoljno povrća ili psuju političare u kući.

[obi-wan]

O Zoranu Milivojeviću retko šta dobro mislim.

 

Dobro je...

[Paradoksologija]

Dobro je...

 

 

Uplašio si se da ćemo se negde potpuno složiti, ili... 

[obi-wan]

Uplašio si se da ćemo se negde potpuno složiti, ili... 

 

To ti kazem, sve me neka jeza naidje dok se nisam uverio sta pise...

[JESSY]

Т.А. ФЛОРЕНСКА - МЕРА КАЖЊАВАЊА ДЕЦЕ

 

Неко ми је причао о једној православној породици у којој има једaнаесторо деце. У кући су посетиоца запањили ред, организованост и тишина: деца нису викала, нису се тукла, већ су се мирно играла или су себавила својим пословима. И нико на њих никад није повисио глас. А како су родитељи то постигли? Они су се према деци односили с љубављу и поштовањем, свако је осећао своју важну и одговорну улогу у породици. Али, морале су да се користе и казне. Дете је знало да ће ако закасни на ручак остати гладно, да ако из шетње дође касније, следећег дана нећеотићи у шетњу и тако у свему. У таквим случајевима нема потребе запридиковањем и виком. Кад мајка или отац у својој љутњи обруше свој гнев на малог несташка, они га не уче, него се „само изражавају” за пљускујући дете својим емоцијама. Малишан у најбољој намери може да растури сат, а с тачкегледишта родитеља то је трагедија, материјална штета. Њихова реакција може бити бурна и сурова ако се у том тренутку не уздрже и не погледају на догађај очима детета, малог истраживача. Било би боље мирно узети сат или оно што је од њега остало и дати малишану други предмет за истраживање и рашрафљивање, уз учествовање у његовој активности. Међутим, људи немају довољно самоконтроле и стрпљења. Плодови оваквих „реактивних” казни постају лукавство, лажљивост и претварање детета. Али, најтежи су непријатељство и агресивност. Они могу да се искале на играчкама, биљкама, животињама, на вршњацима, и пре или касније - на самим родитељима. Већина родитеља сматра да воли своју децу. Они се брину, секирају се због деце, дају им све најбоље, одвајајући од уста. Често је дете, посебно ако је јединац, кумир у породици. Али, да ли је то љубав? Можда је дете „омиљена” својина? Волети дете значи ставити себе на друго место, а њега на прво. Не значи повлађивати му у свему, попуштати му у свему: центар пажње треба пренети на дете. Само уз овакву сталну пажњу човек може да научи да разуме његове мисли, осећања и стања. Ово проницање у унутрашњи  свет детета, дубоко различитог од света одраслих, постаје почетак живог општења с њим као са особом, као непоновљивом инди­видуалношћу.

 

Кажњавајући разбеснело дете ми му помажемо да „се поврати”. Кажњавање је добро онда кад му помаже да се заустави, да се замисли, да се покаје због рђавог поступка. А казна, која не учи, у суштини није казна. То је само реакција гнева, љутње, негодовања. Она се често на главу детета обрушава као лава и оно не разуме у чему је његова кривица: с његове тачке гледишта у његовомпоступку нема ничег лошег, оно не може да стане на тачку гледишта одраслих. Њему се то може опростити, али се не може опростити  родитељима који нису у стању да стану на тачку гледишта свог детета. Забране „реактивних” родитеља се не изражавају обично гневом и љутњом. Тиранија љубави је за дете страшнија од батина. И многи родитељи стално користе ову власт љубави ради остварења својих дисциплинских циљева. А ови циљеви су обично супротни од интереса развоја личности детета. Тиранија љубави чешће потиче од мајке и угњетавајуће делује на активност и развој храброг дечака. Природна реакција на ово су пре свега скривени отпор, протест и жеља да се побегне на слободу.

Објавио Sveto Pravoslavlje 

[Vesna Milovic]

Problem vaspitavanja je u roditeljima. Deca se ne moraju tući ako se počnu vaspitavati na vreme - od najranijeg uzrasta, čim se rodi... pa čak i dok je beba još u majčinoj utrobi, kako je jedan neonatolog pisao (ne sećam mu se imena). Iako im se govor još nije razvio, male bebe sve razumeju, a ljudi su naivni što misle suprotno.
Sa decom treba razgovarati ozbiljno, kao sa odraslima, jer i to utiče kako na njihovo ponašanje tako i na inteligenciju. Ako roditelj iz nekog razloga ne može da kupi detetu npr. igračku, treba staloženo da mu objasni zašto. Ako dete nešto pogreši treba mu reći smireno, razgovarati... Imam par prijatelja koji tako čine, pa i moj brat, i deca su im kao anđeli! Blago njima. Ako je neko dete baš tvrdoglavo i ne pomažu lepe reči i razgovori, treba primeniti prut po guzi i odmah zaustaviti dete da se ne izmakne kontroli. Na kraju, i Božije reči u Bibliji govore da dete treba istući (kad ne može drugačije) da bi mu se duša sačuvala. 
No, više poznajem ljude koji se ponekad ''glupiraju'' i krevelje u obraćanju deci, previše koriste deminutive, ispunjavaju detetu svaku želju i hir, ne uče ih lepom ponašanju, ako im se dete razbesni puste ga da ga što pre prođe i da ga slučajno ne bi još više naljutili... Neka od te dece ne nauče pravilno da govore, ili se jogune, otimaju roditeljima, ''vaspitavaju'' svoje roditelje... 

Problem je, dakle, u tome: 1) što roditelji ne počinju da vaspitavaju svoju decu na vreme, a zatim i ne znaju kako (da isprave štetu), 2) što većina roditelja nema vremena da popriča sa detetom od robovskog rada na poslu pa onda od posla u kući (ceo dan im prođe u radu), 3) što se neki roditelji više bave sobom pa - iako možda imaju vremena za decu - ne posvećuju im dovoljno pažnje, 4) a ima i toliko prostih i primitivnih ljudi koji svojim ponašanjem baš uče decu da budu nekulturna i bezobrazna pa im i odobravaju takvo ponašanje (a to sve više dovodi do agresivnog i nasilnog ponašanja, kriminala među maloletnicima).

Da problem vaspitavanja dece bude i veći - za to su zaduženi psiholozi i pedagozi (čast izuzecima, kojih je malo), i kojekakvi novi zakoni kojima se planski uništava porodica i društvo.

[florenntina]

Ne slazem se sa Milivojevicem. Ja sam protiv bilo kakvog fizickog kaznjavanja. Postoje drugi nacini da kaznite dete a iz mog iskustva najdelotvorniji je: oduzimanje privilegija. Ne boli, ne ostavlja traume, ne unizava detetovo dostojanstvo a opet je edukativno i vaspitno, podstice dete na promenu ponasanja.

[Ayla]

On 12/7/2014 at 10:41, obi-wan рече

A izvanredni Dusko Radovic je sve to sazeo u pravi pesnicko-filosofski ekstrat: "Децу сме да бије само онај ко их воли."

Stvarno izuzetno, ovako moze da se izrazi samo istinski genije i velikan duha, toliko kratko, a sve receno.

"Zar i ti sine, Duško?" -.-
 

Ne, djecu niko ne smije da bije, posebno ne onaj ko ih voli.
Precijenismo i Duška R.  

[Ronald]

пре 33 минута, Ayla рече

"Zar i ti sine, Duško?" -.-
 

Ne, djecu niko ne smije da bije, posebno ne onaj ko ih voli.
Precijenismo i Duška R.  

Nismo ga precijenili draga Ayla nego se izlupetao jer djeca nemaju nikakve koristi od batina. Zoran Milivojević i njegove kvaziteorije trebaju na otpad.