Света тајна свештенства

[JESSY]

ја ипак мислим да то зависи од свештеника...не можемо ми верниици самоиницијативно да улазимо у парохијске домове, доносимо кафу и сл.

[Милан Меденица :)]

а што морају агапе да буду у парохијском дому?  :cheesy:

[стаклено_око]

Рекох,старији не примају у трпезарије,бар на селу,додуше и то не свуда.

Извини Валентина ,нисам добро прочитао. Моја грешка. Јел ми опрашташ?  whackado

[стаклено_око]

Pa zasto onda sluzi ta trpezarija/sala sta li je?

То није сала, то је комплекс...Служи за гледање, али ни то не смемо превише, троши се кад гледамо

[стаклено_око]

ја ипак мислим да то зависи од свештеника...не можемо ми верниици самоиницијативно да улазимо у парохијске домове, доносимо кафу и сл.

Ма да, то иако безазлено делује, опет није баш једноставно

[стаклено_око]

а што морају агапе да буду у парохијском дому?  whackado

Па ето тако, пало нам на памет...спонтано

[стаклено_око]

Pa zasto onda sluzi ta trpezarija/sala sta li je?

Јој да си видео нашу пре 12 година кад смо дошли,шта смо затекли у сали,све само не салу за послужење...ћути.

Ај се мењамо whackado

[Давидова]

Ово је, верујем, логично и битно питање за свакога православног хришћана, па ако хоћете, и за оне који нису православни хришћани.

Шта ви очекујете од једног православног свештеника? Ако наведете нешто што очекујете, да видимо колико сами то што очекујемо од њега и испуњујемо.

Ако имате неки добар пример наведите га.

Навешћу пример у једној краткој причи а затим бих волела да ми кажете да ли сам у криву или у праву.

Топло Видовданско вече у порти једне београдске цркве. Прилично велики број људи се тискао са стране терасе/бине па све до самих капија велике цркве. Испред терасе/бине постављено је четрдесетак столица за "посебне" госте, углавном локалну власт и неке важне госте.

Уприличен је програм за ту прилику и било је угодно. Након завршетка програма и пријатних завршних речи старешине цркве када се захвалио браћи и сестрама на лепом одазиву, обавестио нас је са жаљењем како нису у могућности почастити све пристуне па моли за разумевање док је "посебне" госте позвао да се заложе.

У просторији, кроз отоворене прозоре, назирала се велика трпеза препуна раскошно постављених ђаконија.

Народ се почео разилазити, "посебни" гости су ушли у велику просторију, жагор је постао све живљи, скоро да се чуло мљацкање сласних залогаја.

Размишљала сам: сви смо ми пред Богом исти, то знамо. Зашто онда сваки посетилац није добио по комад хлеба и чашу воде, значи свима исто а не некоме изобиље, а некоме ништа. Пуно је оданих, искрених верника који редовно долазе у ту исту цркву, дају прилоге, ангажују се како и колико могу, али њима није припала ни мрвица не да се засите, већ да се осећају као равноправни међу браћом и сестрама у Христу.

[Andre Williams]

Старац Пајсије Светогорац

Монашка права¹ задржава Христос за вечни живот

-Старче,шта је то право?

-Реч“право“припада световном начину размишљања.Што год је човек световнији то више права има.А што је блиши духовности,то има мање права.Нарочито монах има само дужности,нема права ни на шта.Хоћу да кажем да не треба да захтева ни од кога ништа.Ако монах тражи права у овом животу,а одрекао се свега за љубав Христову,чини огромну грешку.На тај начин хули на Христа,на монаштво.

Световни људи имају многа права:они су лаици.Права монаха,али и људи окренутих духовности,задржава Христос за вечни живот.

Реч“право“појављује се данас код многих младих,па чак и код младих монаха.Неки млади монаси не знају зашто су постали монаси и шта значи монаштво и зато поседују световни дух,некакав необичан начин размишљања,људско осећање за праведност,у сваком погледу.То људско осећање за правичност произашло је из европског духа,а успело је да се увуче и у монаштво.(...)

У мањој ,или већој мери,код неких монаха сам запазио ово:пост,молитву,служење,послушање,све то обављају.Носе монашку расу али према свему се односе као људи из света,јер добро пазе да им нико ништа не приговори,како не би трпели неправду.То значи да у себи носе световно осећање за правичност,,а понекад не стигну ни дотле.Хајде,па сада води са њима разговоре о духовним темама.Они све уређују тако да једном Христос не би имао проблема да са њима среди...рачуне!

Али Христос прати свакога,колико неправде подноси и наградиће га у складу са тим,а они хоће сами да „среде“своје рачуне.

Уопште сам огорчен данашњим начином мишљења које налазим код неких младих монаха.Потпуно су под утицајем људске правичности!Па како да се уклопи људска правичност у духовни живот?

Када сам био у општежитељном манастиру,сви су гледали како да се за нешто жртвују.За време обављања послова,за време обедовања,у свему постоји овакав дух:мислити прво на ближњег!И зато живе у рају.Ако су,на пример,за трпезом,свако се труди да поједе нешто мање,како би више остало за другог.Чак када би и сам био болестан,не би то узео у обзир.Жртвовао би се.(...)

Оног тренутка када монах почне да пази да му не нанесу неправду,да се много не умори,да му не пропадне труд,то је као да не верује да постоји Бог,да постоји вечни живот,Судњи дан.

___________________________

¹ Реч“право“ у монашком језику означава тежњу монаха да правда самога себе и захтев да задовољи било какву жељу која потхрањује његов егоизам.

[Баба]

О врлини свештеника из Шипова

Од вишка знања не боли глава

Професор историје Амер Бахтић

Једно сведочанство о љубави према ближњима, које вере и из ког народа били: добри ставрофор Раде Савић и протојереј Влајко Грабеж – двојица великих људи у смутна времена

Када је несретни рат већ увелико бјеснио територијама некадашње СФРЈ, у септембру мјесецу пошао сам у први разред основне школе, заједно са својом сестром (близанком). Како се након комунистичког периода у просвјетно-школске установе вратила вјеронаука као наставни предмет, тако је и нас задесило то, да морамо бити оцјењени из тог предмета. Међутим, ми нисмо ишли на часове исламске вјеронауке јер тада у Шипову није било ни једног хоџе. Они су отишли са првим конвојима Муслимана-Бошњака према Централној Босни.

По тадашњим писаним или неписаним просвјетним законима, ми дјеца других вјероисповјести у Шипову, морали смо присуствовати часовима православне вјеронауке, јер нам другачије нису могле бити закључене оцјене. Одмах су против такве одлуке устали поменути Раде Савић и Влајко Грабеж. Као људи, који су свој живот посветили да служе Господу Богу и народу, знали су да никог не треба присиљавати на нешто што истом није угодно, те да нема вајде од вјере која се насилно спроводи. Колико се сјећам, до краја су остали вјерни својим ставовима. Вјероватно су их други осуђивали, не гледајући очима којим њих двојица гледају. Наравно, нама дјеци није било лако, јер смо се питали зашто нас неко на нешто тијера, а школу смо замишљали као неко срећно мијесто. На почетку школовања на часове вјеронауке долазио је неки млади прота (вјероватно је био приправник), чијег се имена нажалост не сјећам, али и он је био истих ставова као Раде и Влајко. Ја добро разумијем, а и знам да њих двојица, као и СПЦ, нису ништа криви у вези ове праксе коју је спроводила тадашња ратна власт. Они нису могли ништа учинити, како би се ти писани или неписани закони укинули. Само су радили свој просвјетни задатак, задатак вјероучитеља, закони и грешке администрације нису били њихови пропусти. Видјет ћемо да и протести ових великих људи нису уродили плодом.

Ставрофор Раде и протојереј Влајко, као и млади прота су одмах на првим часовима причали са нама, а вјероватно и са осталом неправославном дјецом говорећи: „Знамо дјецо да вам је неугодно, ал’ вјерујте и нама је такође. Брзо ће проћи ове недаће, а ви ако хоћете учите нашу вјеронауку, а ако нећете, вама ће ваше чика проте свакако уписати позитивне оцјене, да вас нераздвајамо од друге дјеце“. Ох, како су то биле благе и очински изговорене ријечи. Некако сам, бар ја, имао осјећај да су они ту како би нас заштитили ако би нас неко узнемираво, или нам требао било какав вид помоћи.

О овоме смо такође причали са својим оцем, који нам је исто говорио да ће све невоље брзо проћи, а да од „вишка“ знања глава не боли. Тако смо и нас двоје почели похађати часове православне вјеронауке, али ће доћи до тога да ћу ја, као што сам се интересовао за друге предмете, такође заинтересовати за изучавање православне вјеронауке, с тим незаборављајући своју исламску вјеру. И данас знам Оче наш, Десет Божијих заповјести, пар других молитви, као и очитати неке славе. Било је истине у оној реченици мога оца, да од „вишка“ знања глава не боли. Временом сам био међу најбољим ученицима, док је сестра била на некој „златној средини“. Младе проте, Раде и Влајко су се често смјењивали у мом разреду, па су скоро увјек грдили моје школске другове, православце: „Кад могу они као Муслимани бити овако марљиви, онда морате и ви!“. После завршених часова, често су нас заустављали и питали да ли нам нешто треба, дирали нас ико, те како су тата и мама? Некако су увјек бдјели ту, над нама као и над осталом муслиманском дјецом, као какви анђели чувари.

После свега, дошао је и дан када смо морали, стицајем ратних околности, напустити Шипово. Са свима смо се поздравили и отишли у дуго четворогодишње избјеглиштво. Протојереја Влајка више никад нисам видио, а касније сам чуо да службује негдје у Нишу. Са ставрофором Радом сам се поново срео после повратка у родни град, гдје и сада живим. Често се виђамо у граду или на сахранама, па се пријатељски поздравимо и попричамо. Раде Савић је знао и финансијски помоћи моме оцу, а уједно су велики пријатељи. Једном приликом је носећи Свету водицу кроз нашу улицу, затекао мога оца како усађује багремове па их је благословио говорећи: „Дао Бог да се приме“, а тако је и било.

После свих година које су остале иза нас, сестра и ја нисмо заборавили поштење, добру душу и очинску пажњу коју су нам посветили чика проте Раде и Влајко, у тим, за нас, неизвјесним временима. Због тога им

ВЕЛИКО ХВАЛА.

Захвалност припада и ђакону Александру Секулићу, којег сам недавно упознао, и преко кога је ово искрено писаније доспијело до вас. Такође се унапред захваљујем вашем цијењеном листу, што ће објавити мој скромни али похвални текст који говори о двојици великих људи. Вјероватно ће и Влајко то прочитати, па му овим путем шаљем срдачне поздраве из Шипова. Желио бих да зна да више нисам мали дјечак, године су пролазиле, а ја сам постао професор историје. Моје очи би га вољеле видјети, па да попијемо кафу крај Пливе или коју чашицу мученице ракије уз пријатељски разговор. Надам се да ћу се ускоро сретати са ставрофором Радом и у школској зборници?

На крају смо ипак сви остали људи, можда је то најкраће али најљепше рекао ваш покојни Патријарх Павле –БУДИМО ЉУДИ!

Извор: http://pravoslavlje.spc.rs/

[Prolece]

Oca Vlajka sam upoznala u Nisu kada sam krenula na veronauku pri sabornom hramu.Njegov sin Dragan nam je ponekad drzao casove.

[Дејан]

Oca Vlajka sam upoznala u Nisu kada sam krenula na veronauku pri sabornom hramu.Njegov sin Dragan nam je ponekad drzao casove.

Dragan se sada zove Damaskin,odnosno otac Damaskin

[Владан]

слава Богу

[Grizzly Adams]

Знам о. Влајка и права је људина, овај лепи детаљ из његовог живота само то још једном потврђује. Многаја љета!

[Glisa]

Ако знамо да нам је једина права мера у Цркви- љубав, онда ће неко рећи да је ово питање непримерено или чак сувишно. Но, управо због тога и покрећем тему. Дакле, да ли је љубав када неком јавном грешнику толеришем и дозвољавам да долази и буде на Литургији (па макар то било једном годишње), да се причешћује, да ли је љубав када дозвољавамо људима који иду код врачара и гатара да се без исповести и свести о Евхаристији причешћују, читамо "молитве за здравље" по налогу истих тих врачара (а оне на тај начин имају на неки начин и заштиту од Цркве) јер нећемо да се замерамо са људима, људе који су јавно псовали и свештеника и Цркву по смрти опојавамо итд, итсл...

Питам, да ли је то заиста љубав или је то ствар небриге нас свештеника. Да ли ту може да се повуче нека граница између икономије (попустљивости) и љубави (која подразумева очински приступ вернику)? Волео бих да се теми придруже и свештеници и ђакони заједно са осталим члановима.

Ето, "набацао" сам неколико тема, али можемо ствари и да проширимо ако је по вољи.

Sta znaci gresnik u ovom kontekstu? Da li su svestenici gresnici? Zabrana pricesca?! Ikonomija ili akrivija mislite? A da li je ljubav ta nebriga svestenika i koliko se bori da izvede vernika na pravi put, on je duhovni otac- i postaviti pitanje sta raditi sa neodgovornim svestenicima koji znaju a narod ne upucuju, koji svojim delima ne potvrdjuju veru itd?? Budimo ostri prema sebi a blagi prema drugima. Najlakse je suditi a ko smo i da sudimo a ovde se govori o takvim stvarima- da li da opojavamo?! Pa moze se postaviti pitanje i da li da krestavamo??? I ne znam ko je napisao ovo gore- neki svestenik?!