PAMTE KORENE: 9 miliona Srba danas živi u Turskoj

[ego]

ПОВРАТАК СТАРИХ ПРИЈАТЕЉА: ТУРСКА НА БАЛКАНУ

Стручњаци сматрају да ће, поред САД и Европске уније, на Балкану све већу улогу имати Русија и Турска

Оснивач Стратфора Џорџ Фридман у књизи „Наредних стотину година” предвиђа да ће главну реч на Балкану водити не Европска унија или САД него Русија и Турска. Повратак снажног економског, али и политичког утицаја ове бивше империје видљив је већ данас. „О Турској пре свега треба знати две ствари: има снажну економију која расте великом брзином и у региону има далеко најјаче војне снаге. Турска је 500 година водила главну реч у исламском свету, да би се после Првог светског рата повукла у себе. Сада се враћа у стање у којем је некада била”, навео је Фридман.

Историчари ће рећи да се на Балкану кроз векове сусрећу три империје - Немачка, Русија и Турска. Утицај Турске константно је слабио од Првог светског рата, а током Хладног рата Турска на овим просторима практично није играла никакву улогу. Крај Хладног рата имао је, међутим, значајан утицај на турску спољну политику на Балкану, где је колапс источног блока и југословенске федерације створио другачије услове, нове кризе, вакуум власти и нове изазове за турску политику. Очување стабилности на Балкану постало је од суштинског значаја за безбедност саме Турске.

Географски, Балкан Турску повезује са остатком Европе и снажне историјске везе Турске и Балкана увек су биле важан фактор њених односа са регионом. Стога је природно да се турски интереси, улога и допринос развоју ситуације у региону интензивирају после пада социјалистичких режима и распада Југославије. Такође, турски односи са Вашингтоном дали су дипломатским и политичким активностима, војном ангажману и све већем утицају на Балкану посебну тежину. Треба напоменути и унутрашњу димензију турског интереса за Балкан, јер скоро петину укупног становништва ове земље чине људи пореклом из балканских земаља који су изузетно осетљиви на дешавања у региону и захтевају од владе да заузме чврст став у балканским кризама. Тај чврст став до скора био је углавном на штету Србије и односи две земље дотакли су током 2007. и 2008. године најнижу тачку још од Балканских ратова, пошто је Турска била једна од првих држава које су признале једнострану независност Косова.

„Имајући у виду чињеницу да је Турска приликом распада Југославије и сукоба који су га пратили доследно подржавала све српске непријатеље, она сад осећа потребу да са Србијом нормализује односе и на тај начин у извесном смислу стабилизује читав овај простор”, каже за НИН један од најцењенијих оријентолога, професор Дарко Танасковић.

Са оценом о лошим односима у прошлости се слаже и амбасадор Турске у Београду Ахмет Суха Умар. „Раније смо имали врло лоше односе, нарочито после проглашења независности Косова и наше одлуке да ту независност признамо. Политика Турске према Србији није била јасно дефинисана. Оно што сам ја покушао да урадим јесте да влади у Анкари објасним стварну ситуацију у Србији и региону. Када су добили праву слику, били су у стању да ускладе своју политику. Резлутат тога су наши садашњи врло добри односи са Србијом”, рекао је он за НИН.

Колико су билатерални односи били лоши на својој кожи осетио је и сам амбасадор Умар, јер је неуобичајено дуго чекао на агреман Београда на своје постављење. Од почекта 2009. године између Београда и Анкаре рађа се права романса. Председник Абдулах Гул постао је први шеф турске државе који је посетио Србију у последње 23 године. Овом посетом разбијен је лед и билатерална сарадња добила је неслућени замах и међудржавни контакти постали су редовна ствар, а уведена је и пракса једномесечних састанака шефова дипломатије Србије, БиХ и Турске. Не треба изгубити из вида ни улогу коју је Турска одиграла у, на пример, мирењу завађених санџачких лидера Сулејмана Угљанина и Расима Љајића или њиховом убеђивању да уђу у садашњу владу Србије. Такви напори, као и недавна одлука да Београд после, великог двогодишњег чекања да агреман босанском амбасадору, која је саопштена након састанка шефова дипломатије Турке, Србије и БиХ, отварају расправу о све већем утицају Турске на Балкану.

Ова бивша империја има изузетне односе и са осталим балканским државама. Тако, односе између своје две земље Букурешт и Анкара оцењују као „идеалне”. Упркос светској финансијској кризи, трговинска размена између две земље превазишла је седам милијарди долара током прошле године.

Односи између Турске и Албаније у 2009. години само су наставили да се побољшавају. Трговинска размена између ове две земље удесетостручена је у периоду од 2003. до 2009. и достигла је вредност од 350 милиона долара.

Упркос томе што је Анкара била међу првима који су признали независност Косова, у 2009. години јужну српску покрајину посетили су само бивши председавајући парламента Коксал Топтан и бивши шеф дипломатије Али Бабачан. Фридман у својој књизи овакав повратак Турске на Балкан објашњава чињеницом да јој простор отвара „незаинтересованост” других, већих играча. „Са Немачком која полако економски слаби и која у војном смислу није богзна шта, Русијом која се налази у сложеној ситуацији и Америком која нема прави интерес на Балкану, долази се у ситуацију у којој моћ Турске јача”, навео је он, истичући да се турски утицај све више сагледава у Босни и Албанији, па чак и у Македонији и Бугарској.

На руку Турској иде и то што је ентитет који се тренутно бави Балканом, Европска унија, „веома слаб”. „ЕУ је војно слаба, економски притиснута и политички фрагментирана. Не постоји више јединствена европска позиција о безмало иједном питању. Период европске хегемоније на Балкану пролази”, наводи Фридман и указује да таква ситуација „ствара нову засебну силу - Турску”. Паралелно с овим, Владимир Путин подиже Русију. Док европска снага опада, а турска и руска снага расту, главна дилема за Балкан јесте какви ће бити будући руско-турски односи. Да ли ће те две земље сарађивати или ће се надметати?

Данас ове две државе које су у периоду од две стотине година ратовале чак једанаест пута имају најбоље односе у историји - Русија је највећи турски трговински партнер, међусобна улагања износе десетине милијарди долара, а 65 одсто својих енергетских потреба Турска задовољава захваљујући Русији.

„Русија је за Турску подједнако важна као и САД. У неким случајевима и важнија”, каже Умар. „ Интереси Турске и Русије на Балкану некад су у сукобу, а некад иду руку под руку. У БиХ, на пример, имамо сукобљене интересе. Ради се о неслагањима у стварима као што су питање високог представника међународне заједнице, очувања Дејтонског споразума или Републике Српске. Али и то је нормално не можете очекивати од две земље, које су историјски дубоко укорењене у овај регион да увек имају исте интересе и ставове”.

Ово потврђује и Танасковић наводећи да и Русија Турску сматра изузентно значајним спољнополитичким партнером, поготово на енергетском и економском плану, с обзиром на то да кроз територију Турске треба да пролазе линије најзначајнијих енерговода. Он додаје да је очигледно да су се те две земље у последњим годинама „веома зближиле”.

Овакав повратак турског утицаја на Балкан природно код многих буди страх од неоосманизма укључујући ту и неке у ЕУ. „У овом тренутку, турски анганжман на Балкану, а конкретно на простору претходне Југославије, одговара САД и оне га сигурно подупиру. Међутим, то је и аутентични турски интерес и турска концепција. Што се тиче Европе, мислим да овако наметљиво наступање Турске на Балкану, где се поново говори о ’обнови златног доба Османске империје’, наравно у новом, савременом руху, изазива одређено подозрење. Не бих рекао да многе чланице ЕУ подржавају такав наступ Турске”, наводи Танасковић, оцењујући, ипак, да се „у Европи још увек не придаје одговарајућа пажња неоосманистичким тоновима у реторици турских званичника, који се, наравно, у Стразбуру или Бриселу не изражавају као у Сарајеву или Скопљу”. Да у турском наступу има више од самих назнака „неоосманизма” Танасковић илуструје „непримереним говором” који је прошлог октобра у Сарајеву одржао Давутоглу, а из којег произлази да Турска БиХ „доживљава као своју, готово као Анадолију”.

Амбасадор Умар овакве тврдње категорички одбацује: „Како може доћи до неоосманизма? Наведите ми један начин за оживљавање неоосманизма на Балкану. То је ствар историје. То се заснивало на успостављању хегемоније на овим просторима. Ми нити намеравамо, нити имамо могућност и моћ да тако нешто учинимо. Чак ни Американци нису у стању да то учине”.

Нема никаквих изгледа да би могла поновити турска хегемонија на Балкану каква је била до почетка 20. века, али је сигурно да ова држава, као најуспешнија исламска земља, економски најдинамичнија и историјски предводник региона, барем у извесном смислу врати улогу коју је некада имала.

Дарко Танасковић: Са Турском се мора озбиљно рачунати

У координатама нове спољнополитичке доктрине и праксе коју Турска ангажовано спроводи од 2009. године, под диригентском палицом министра иностраних послова Ахмета Давутоглуа, уједно и њене прве виолине, Балкан је, уз Блиски исток и Кавказ, један од регионалних приоритета. А Србији на Балкану припада веома значајно, незаобилазно место, чега је званична Анкара свесна, и то не од јуче. И у време док је, отворено подржавајући српске непријатеље на бившем југословенском простору, била с њом у отвореном спору, Турска је настојала да се билатерални односи и дипломатска комуникација довољно очувају, ради једног новог почетка ближе сарадње, за који се знало да мора доћи. По турским проценама, тај тренутак је наступио. Упркос још увек великим проблемима с којима се Србија суочава, њен међународни и регионални положај консолидован је до мере да се Београд као балкански партнер мора уважавати. Турска своју активнију улогу и утицајнију позицију на Балкану декларативно и манифестно жели да изграђује са Србијом, а не више против ње, што је свакако позитиван заокрет, премда Турска, наравно, ни раније никада није прихватала оцену да је њено деловање антисрпско, већ је своје постављање оправдавала принципијелним мотивима бриге за стабилност региона. Пошто су, с турске тачке гледишта, упориште њеног ауторитета и извор легитимитета у стварима балканске политике муслиманске заједнице које живе у некадашњој османској Румелији (турско име југоисточне Европе), Анкара се мора обратити Београду, јер је судбина муслимана и Срба на простору бивше Југославије најтешње и најкомпликованије увезана и међузависна (у БиХ, на КиМ, у Рашкој области/Санџаку...). Иако је неоосманистичка рационализација легитимитета турских претензија да буде регионална сила на Балкану логички спорна и анахронистичка, специфична политичка и економска тежина Турске због тога није мање стварна, тако да се њом мора озбиљно рачунати и максимално конструктивно сарађивати. Да је турско постављање заиста непристрасно, а не и даље пробошњачко, односно промуслиманско, услови за билатералну, мултилатералну и регионалну сарадњу били би неупоредиво повољнији. Корекцију на том плану није, међутим, реално очекивати.

Ахмет Суха Умар: Не желимо да вратимо политичку доминацију на Балкану

Турска не може на Балкану да буде само неми посматрач. Турска је увек била присутна на Балкану. То је историја. Не можете је заборавити. И то није историја од неколико година, то је више од 600 година. Управо смо ми овај регион назвали Балканом, што значи „планина“. Данас у Турској живи више од 9,5 милиона грађана који су пореклом са Балкана. То је веома важан елемент турског друштва. Турска заједница присутна је у Босни, у Србији, на Косову, у Македонији, Албанији, у читавом региону. Турска је са свим државама које су се родиле из пепела Југославије, имала присне односе, не само политичке, него дубље, верске, етничке, историјске. Такође, Балкан је за нас веома значајан, јер је он на нашем путу за Европу, налази се између нас и Европе, а Србија је у средини. С једне стране, Турска је важна за Србију јер је турски утицај снажан на читавом Балкану, у свакој држави која је настала распадом Југославије. Са друге стране, ми знамо и да је свака од држава настала из бивше Југославије и под утицајем Србије. Из много разлога. Један је што у већини од тих земаља постоји велика српска мањина. Због тога би без Србије било јако тешко успоставити мир и стабилност у региону у целини. Без Турске би, такође, то било јако тешко. Али када Србија и Турска удруже своје снаге и напоре, лакше је то постићи. То и јесте наш главни циљ, да Балкан очувамо као миран и стабилан регион. Турска се на Балкан враћа културно, ми делимо исту културу. У српском језику, на пример, има још 8.000 речи турског порекла. У турском је 3.000 српских речи. Историју не можете негирати. Историја Срба је у Истанбулу. Све што је записано је тамо. Зато шаљем директоре музеја, архиваре, у Истанбул да истражују. Да истражују шта? Па своју историју. Турска се враћа и економски. Тренутно смо 17. највећа привреда на свету, а очекује се да ћемо у наредних десет година постати десета светска привреда. У Румунији имамо инвестиције од четири милијарде евра, две милијарде евра у Албанији и тако даље. Политички не желимо доминацију у овом региону. То би за нас био само проблем. Ми смо то урадили једном и не желимо више. Сада је на неком другом.

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=50402

[ego]

... и све и да су сви Срби на Косову имали јединствен став по питањима политике на Косову, опет би стање било исто, јер свијетом не управља амерички председник него Господ Бог којем се нисмо довољно молили, пред ким се нисмо покајали за велика сагрешења наша, а свештенство није чинило довољно да народу приближи лик Христов и благу вијест Јеванђеља.

Božiji Promisao brine o nama tako da i naše najmanje telesne teskobe ne ostaju neprimećene s Njegove strane. Kao posledica toga, svako od nas pri telesnoj teskobi treba ovako da razmišlja: ova bolest ili druga nezgoda je posledica ili mog neopreza ili ljudske zlobe, ili nečeg drugog, - ali u svakom slučaju se ne bi desila bez Božijeg Promisla, koje ju je odredilo prema mojim snagama, tako da njen početak i njena težina (slabljenje ili pojačanje) zavisi od Njega. Na isti način od Božije Promisli zavisi i način isceljenja iste. On urazumljuje lekara i ukazuje na sredstva, ili se suprtostavlja svemu, jer su i dobro i loše, život i smrt, siromaštvo i bogatstvo od Gospoda (Sirah. XI, 14). Na isti način u svim dogadjajima koji nam se dešavaju treba rasudjivati da su predvidjeni i dopušteni od Boga. Neprijatelj zloslovi i proklinje te, - znaj da su sva njegova huljenja i reči koje izgovara zlobnim ustima, stavljeni pre veka na vagu Božijeg Promisla: koliko mu je dozvoljeno toliko će i reći, i ni jedne reči više od toga. Zašto se ti uzalud protiviš i gneviš? Tako isto razmišljaj i o svim drugim tvojim nevoljama čije dešavanje, broj, težina, trajanje i završetak odredjuje Bog. Zato se pokori Božijem Promislu, govoreći s Psalmopojcem: «Ja sam nem – i ne otvaram usta moja» (Ps. XXXVII, 14). Neka bude volja Tvoja, Bože moj! Po Tvom Promislu i dopuštenju se sve dešava. A ukoliko si Ti to uredio, onda bih ja bio nesrećan bezzakonik ukoliko bih Ti se usprotivio. Dakle, Tvojoj svetoj volji Bože moj se povinujem u svemu i sa blagodarnošću ću primiti od Tebe sve što mi šalješ i trpeljivo ću pretrpeti.

BOŽIJI PROMISAO  Sv. Jovan Tobolski

:229229229:

[ego]

ПОВРАТАК ТУРСКЕ НА БАЛКАН

Овај повратак долази изгледа уз подршку свих великих сила

Један од најупадљивијих момената у последњих неколико месеци јесте изразито појачана билатерална активност наше власти у односима са Турском. Председник и министар спољних послова чешће се срећу са Гулом и Давутоглуом него са било којим другим лидерима на свету. Ово побољшање односа одвија се чак и по цену погоршања веза са Бањалуком. Наша јавност се оправдано пита о чему се ради, па чини се да не би било лоше да нам сами припадници власти објасне разлоге за ову појачану сарадњу. У међувремену нама остаје да сами тражимо могуће разлоге за то.

Прошле јесени, мало пре познатог Давутоглуовог излагања у Сарајеву, у појединим међународним круговима могле су да се чују спекулације о најављеној будућој већој улози Турске на Балкану. Овај повратак Турске, која је пре тачно сто година протерана са Балкана заједничком акцијом овдашњих народа, долази изгледа уз подршку свих великих сила заинтересованих за ове просторе. Сједињене Државе су деценијама покушавале да убаце Турску, свог најважнијег савезника међу муслиманским земљама у Европску унију. Турска још од 1963. има споразум адекватан нашем ССП-у, а од пре десет година је добила и формалну кандидатуру за чланство. Отпор Француске и Немачке њеном уласку је међутим огроман. Актуелна економска криза само је додатно појачала њихове аргументе и решеност становништва и власти да се малтене Турцима саопшти како у ЕУ неће ући никада.

С друге стране, с обзиром на то да осим Хрватске Немци не желе да у ЕУ виде више било кога, отворило се питање будућности читавог овог региона. Некако се испоставило да је западни Балкан идеални инструмент да се сви заинтересовани у овом питању намире уласком Турске или, како би неки рекли, препуштањем читавог овог простора (сем Хрватске и Војводине) наследницима Отоманске царевине. Немци и Французи ће бити срећни да се тиме Турска остави ван ЕУ. За такво решење су врло заинтересовани и Американци. Ако не могу Турску да убаце у ЕУ, онда ће је макар довући у њено предворје. Тиме се постижу још два стратешка циља. Балкански муслимани, лишени перспективе ЕУ, са ништа бољим изгледима економија земаља у којима живе, лако могу да постану подложни екстремистичким ставовима. Отуд је Американцима и Европљанима страховито важно да управо умерена и још увек секуларна Турска буде њихов лидер и заштитник, а не на пример Иран, Индонезија или нека радикалнија држава. Осим тога, одржавање Турске везане за Европу макар преко Балкана значајно је и да би се нивелисало њено ново стратешко усмерење ка лидерству у блискоисточном и ширем муслиманском свету. У оквиру своје неоосманске политике Турска са новом самосвешћу чини делимични отклон од ранијег савезништва са Израелом и САД. За Американце је важно да се у томе одржи мера.

Против овог уласка Турске на Балкан чини се да ништа нема ни Русија. Своју нову оријентацију Турци су манифестовали и знатним побољшањем односа с Русима у последње време. Након промене власти у Бугарској, Русија је трасу Јужног тока преместила на подручје Турске. Осим приближавања око питања енергетске политике, савезништво са Турском Русима је потребно и због њеног утицаја на кавкаске муслимане. Недавно објављена спољнополитичка доктрина Русије потврдила је да је Балкан прилично неинтересантан за ову велику силу. Стога би Турска за свој улазак овде могла да има и подршку Русије.

Ако се Давутоглуов говор може сматрати најавом повратка, читав низ других конкретних мера показује колико су Турци озбиљно схватили овај посао. Погледајмо Србију. Стиче се утисак да они све већу улогу имају у решавању мноштва питања у вези са Рашком облашћу. Они мире локалне лидере, организују скупове за помоћ Санџаку, планирају изградњу низа путева који би Пазар требало да боље инфраструктурно повежу са Сарајевом, Приштином, Беранама итд. Овдашње власти су решиле да укину Јат, да његове дугове пребаце на нас (пореске обвезнике) а да са компанијом Туркиш ерлајнз оформе ново предузеће чиме би Турцима препустили и овдашње небо. Чује се да ће држава и два бивша војна аеродрома претворити у цивилне и препустити их истом партнеру. Ефес пилсен договара куповину КК Партизан. На југу Србије све је већи број инвеститора из Турске итд.

Дакле, врло је могуће да су и нашим властима негде саопштили да од ЕУ нема ништа, да Руси немају намеру овде стратешки да улазе, те да смо у пакету са осталима препуштени Турској. Треба се подсетити да је и изгон Турске са Балкана био резултат пре свега воље великих сила. Русија, Британија и Француска подстакле су Балкански савез 1912. како би се пресекло стратешко повезивање Турске и Немачке и изградња пруге Берлин–Багдад. Данас исте те силе имају потребу да је на ове просторе врате.

Што се нас тиче питање је да ли имамо избора и средстава да се томе противимо. Једна школа мишљења заговара отпор по сваку цену уз питање зашто смо гинули пре сто година, а друга тврди да се треба што пре преоријентисати и извући што је више могуће из околности на које не можемо да утичемо.

Миша Ђурковић

http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/POVRATAK-TURSKE-NA-BALKAN.sr.html

[Дејан]

Od 1543. do 1612. Godine, Srbija doprinela vođenju carstva s 13 velikih vezira, sedam njihovih zamenika, 23 vezira, osam admirala (kapudin-paša), brojnim guvernerima provincija i s bezbroj velikih defterdara (šefova finansija) i najviših administrativnih službenika

 

Istanbul

 

U Turskoj živi devet miliona Srba koji i dаn-dаnаs govore srpski i svаko od njih znа koje je prezime porodicа nosilа i kojа je krsnа slаvа kuće bilа!

Pаzite, nekimа od njih su preci još pre 300, pа i 400 godinа nаselili te prostore, аli oni i dаn-dаnаs govore srpski i svаko od njih znа koje je prezime porodicа nosilа i kojа je krsnа slаvа kuće bilа - otkriva Dragan Milosavljević, predsednik Društva srpsko-turskog prijateljstva „Inat“

 

Još je kralj Aleksandar Karađorđević izjavio da su Srbi izmirili sve račune sa Turskom 1912, pa ubuduće sa njima možemo biti samo prijatelji. To, ipak, niko nije uzeo za ozbiljno do pre pet godina. Teza da je 500 godina dug prinudni brak Srba i Turaka ostavio za posledicu predrasudu da su nam Turci najveći neprijatelji, bila je inspirativna za Milosavljevića, čije izjave prenosimo in vivo, u celini celosti.

 

Ko je koga jahao

 

Jednom sam rekao jednom profesoru iz Ankare da je dovoljno što su nas jahali više od 400 godina, a on mi je odbrusio: „Pitanje je ko je koga tu jahao, vi Srbi ste imali izvršnu vlast kao veliki veziri, kakvi sultani!“ Tako je samo u periodu od 1543. do 1612. Godine, Srbija doprinela vođenju carstva s 13 velikih vezira, sedam njihovih zamenika, 23 vezira, osam admirala (kapudin-paša), brojnim guvernerima provincija i s bezbroj velikih defterdara (šefova finansija) i najviših administrativnih službenika.

 

Turci preuzeli neke srpske reči

 

U Srbiji nikad ranije nije postajala ni naznaka da bi ovakvo Društvo prijateljstva bilo moguće. U Beogradu živi oko 1.000 Turaka, a pretpostavlja se da ih na Kosovu i Metohiji ima još oko 30.000, mada su mnogi od njih podelili sudbinu komšija Srba.

U srpskom jeziku ima oko 8.000 turcizama, a u turskom 1.000 srbizama. Dok smo mi preuzeli od Turaka: inat (čvrsto verovati), organ, dušek, („tuzla“ na turskom znači „so“), Turci su od nas nasledili reči: kašika, dušman…

 

Turska je za Srbe bila Amerika

 

U 15. i 16. veku u Srbiji nije bila toliko razvijena svest o naciji. Srpski velikaš nikako nije musavog i dronjavog kmeta doživljavao kao brata po krvi! Vera se menjala kao što se danas menjaju političke stranke, a u islam je masovno prelazilo sitno plemstvo.

 

U srednjem veku Turska je bila isto što i danas Amerika. Turska carevina je u svom sastavu imala 32 zemlje, nikad nije spaljivala veštice, a Jevreji su tu nalazili spas. Prva velika migracija Srba u Tursku odigrala se u vreme Berlinskog kongresa.

 

Srpki jezik govorili i sultani

 

Naša istorija prećutala je da su na prostorima turske imperije u službenoj upotrebi bila čak četiri jezika: turski (za svakodnevne razgovore), arapski (jezik religije jer je njime napisan „Kuran“), zatim persijski (književni jezik) i – srpski, kao jezik diplomatije i vojske. I sultani su govorili srpski jer sesmatralo da samo neobrazovani ne govore ovaj jezik.

 

Ambasadori znaju samo gde je dobra jagnejtina

 

U Ministarstvu dijaspore samo znaju gde ima dobre jagnjetine! Ovi naši ambasadori nisu nijednu vizitkartu doneli, a kamoli da su sklopili neki dobar posao.

Hrvati su podigli svoju tekstilnu industriju zahvaljujući Turcima, a mi smo tu šansu propustili. I to zbog viza. Niko ne zna da Turčinu za dolazak u Srbiju treba garantno pismo i još da ga čeka prijatelj na aerodromu, inače će ga naši vratiti.

 

Vize su uvedene devedesetih za vreme rata, a njihovo ukidanje vlada još nije stigla da stavi na dnevni red. Ma čak i Turčinu koji ima Šengen treba tranzitna viza kroz Srbiju.

Zamislite koliko Srbija gubi, oko tri miliona Turaka radi u zapadnoj Evropi. Kad bi samo milion prošlo kroz Srbiju na putu za otadžbinu, zaradili bismo više nego da imamo naftovod. A da ne pričam da sporazum o slobodnoj trgovini s Turskom stoji na razmatranju već 10 godina.

 

Beograd u Istanbulu

 

Izgleda da je bivši ambasador Tuske u Beogradu Hasan Oktem bio u pravu kad je, predajući akreditive tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici, u šali rekao da je inat najpoznatija turska reč u Srbiji. Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara, a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!

 

U Istanbulu skoro tri miliona ljudi poreklom iz Srbije

 

Mit o Čikagu kao najvećem „srpskom“ gradu posle Beograda opstao je samo zahvaljujući činjenici da je decenijama bilo politički nekorektno reći da ta titula zapravo pripada Istanbulu. Jer, na obalama Bosfora živi čak tri miliona ljudi poreklom sa ovih prostora, koje smo vekovima pežorativno nazivali „poturicama“.

 

Naravno, nije reč o klasičnoj emigraciji koju su decenije za nama poterale u pečalbu, već o iseljenicima koji su stotinama godina tamo, islamske vere i turskih imena, ali čvrsto vezani za šaku zemlje sa koje su im pradedovi otišli…

 

Verujte, čak i čvršće od mnogih od nas koji još stojimo na njoj! Apsolutno su svesni svog porekla, sa neverovatnim ponosom to ističu, smatrajući sebe počastvovanim zbog toga što su im koreni u Srbiji! Pazite, nekima od njih su preci još pre 300, pa i 400 godina naselili te prostore, ali oni i dan-danas govore srpski i svako od njih zna koje je prezime porodica nosila i koja je krsna slava kuće bila…

 

U Istanbulu tri, u čitavoj Turskoj devet miliona vodi poreklo iz Srbije

 

Ako vam je frapantna brojka od tri miliona u Istanbulu, šta reći na podatak da je to tek trećina od ukupnog broja koliko ih je u Turskoj?! Govorimo o devet miliona duša, a to nije moja pretpostavka, već podatak, nešto o čemu se ovde ćuti.

 

Govorimo o „armiji“ u najmanju ruku velikih prijatelja Srbije, koji bi i te kako mogli da nam pomognu. Što je najvažnije oni to i žele. Međutim… E, to „međutim“ je upravo ono što nas je kroz istoriju skupo koštalo! Za srpske vlasti ti ljudi nikada nisu bili smatrani srpskim iseljenicima zbog dogme da su Srbi samo oni pravoslavne vere.

Zato što je to i dalje tabu tema i jeretičko pitanje, danas i imamo naciju Bošnjaka. Možda bi i karta Hrvatske danas bila drastično drugačija da je dozvoljeno izjasniti se kao Srbin katolik?!

 

Karadžić živi u naselju Bajram Paša

 

Obilazeći svojevremeno jednu od najvećih istanbulskih opština Bajram paša i razgovarajući sa ljudima koji u njoj žive, a 90 odsto od 350.000 koliko ih ima je našeg porekla, prišao mi je čovek da mi ponosno kaže da su se njegovi nekada davno prezivali Karadžić i da zna koju su slavu slavili, da sa generacije na generaciju prenose srpski jezik i da mu nikada neće biti jasno zbog čega ne može da bude ono što smo pomenuli - Srbin musliman?!

 

Razgovarao sam sa ljudima koji potenciraju da su iz: „Aski Srbistana“, što u prevodu znači: Stare Srbije. Pitam ih znaju li odakle su tačno poreklom, a oni uglas: „Skoplje“ - nastavlja da nas šokira naš sagovornik.

 

13 velikih vezira poreklom iz Srbije

 

Korpusu potencijalnih lobista, jakih privrednika spremnih da ulažu, uopšte ljudi koji su više nego voljni da na svaki način pomognu državi u kojoj su im koreni. A, 95 odsto naših Istanbulaca su u najmanju ruku dobrostojeće zanatlije i uspešni privrednici, čija preduzeća zapošljavaju i po nekoliko stotina ljudi.

 

Koliko su tamo cenjeni govori i podatak da se deo Istanbula, omiljeno izletište, zove „Beogradska šuma“. Jedna od svega četiri kapije na nekadašnjem bedemu oko grada nosi ime „Beogradska“, ali… A šta ćemo sa činjenicom da je čak 13 velikih vezira bilo sa naših prostora?!

 

Zamislite koliko Srbija gubi, oko tri miliona Turaka radi u zapadnoj Evropi. Kad bi samo milion prošlo kroz Srbiju na putu za otadžbinu, zaradili bismo više nego da imamo naftovod. A da ne pričam da sporazum o slobodnoj trgovini s Turskom stoji na razmatranju već 10 godina - priča Milosavljević, čije društvo svakodnevno dobija ponude za poslovnu saradnju s turskim firmama.

 

Inat najpoznatija turska reču u Srbiji

 

Izgleda da je bivši ambasador Tuske u Beogradu Hasan Oktem bio u pravu kad je, predajući akreditive tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici, u šali rekao da je inat najpoznatija turska reč u Srbiji. Dok Srbija ne haje za brojnu dijasporu u Turskoj, njeni potomci nisu zaboravili zavičaj, pa se kod Istanbula prostire Beogradska šuma na 6.000 hektara, a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!

 

(Društvo srpsko-turskog prijateljstva "Inat", Mihailo Medenica)

 

 

http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/pamte-korene-9-miliona-srba-u-turskoj-ponosno-isticu-svoje-poreklo-clanak-1547155

[Agnostik]

Novinarska patka.

 

Sigurno je velik deo Turaka srpskog porekla, ali to ne znaci da su Srbi. 

[Wu]

Стара вест

 

a grad se diči crkvom Beogradske Bogorodice. Dok Beograd ima Stambol kapiju, u Istanbulu je podignuta Beogradska kapija!

 

Е, јес’ баш, ко је ово писао, по свему судећи никад није био тамо... Капију је, кажу наши, подигао деспот Ђурађ Бранковић пре пада Цариграда, а данас ако одете до Belgradkapı, наћи ћете пано с објашњењем историјата капије (поставили су га у јулу, оног истог дана када сам био до капије), на коме се ни речју не спомиње ни где је и шта је Београд, нити ко је уопште подигао капију - а сама капија је у ужасном стању, прљава, запуштена и опогањена, а у њеним стражарским кућицама сквотује сиротиња. Црква Београдске Богородице, посвећена Рођењу Пресвете Богородице (Belgrat Kapı Panayia Rum Ortodoks Kilisesi), мала и неугледна као и већина хришћанских богомоља у граду, налази се иза Београдске капије, нема никаквог путоказа или обавештења и ограђена је бодљикавом жицом, а чува је једна Туркиња која слабо зна грчки и која нас је невољно пустила унутра када смо позвонили на капију. Тешко баш да би се могло рећи да се данашњи Истанбул „дичи“ тиме...

[Wu]

Занимљиво је да, ако наши у Цариграду још којекако и памте своје корене (небитно је ли вест тачна или није), наши овде о томе још мање воде рачуна, сви обиласци Истанбула, укључујући и оне у организацији Доброчинства, уредно заобилазе та места - Београдску шуму (лепа је, прошетали смо се мало), некадашњу српску цркву свете Петке у Саријеру у чијој су порти сахрањени и неки познати Срби (једва смо је нашли, нигде путоказа нити трага), Београдску капију или цркву Богородице Београдске код капије (подједнако добро сакривену), али зато сви обилазе, нпр. Плаву џамију или Капали-чаршију...

 

Стога, ево од мене пар фотографија из тог вајног „српског“ Стамбола, да бисмо га и ми мало боље памтили.

 

Постављање обавештења о историји Београдске капије. Видите и сами ала су га објаснили...

 

 

Испред капије се узгаја босиљак (обични и црни/црвени):

 

 

Овако изгледа унутрашњост капије (слике капије споља можете наћи на нету, па то нећу стављати)

 

 

Звоник цркве Рођења Пресвете Богородице (Богородице Београдске), ту је застава, а ту је и бодљикава жица дуж целе ограде:

 

 

Црквено двориште (исто толико има и са друге стране и то је све):

 

 

Унутрашњост цркве

 

 

Поглед на цркву са Београдске капије (ова мала зграда у првом плану):

 

[Margareta]

мала и неугледна као и већина хришћанских богомоља у граду,

 

Ogromna pravoslavna crkva, ne sećam se kome je posvećena,mislim da je sv.Trojice, čuči odmah ispod Taksima(glavnog gradskog trga).

 

 

Od Galata mosta pa do Taksima, paralelno sa Ištikal ulicom, ulica kojom najviše ljudi prolazi kada ide na Taksim- četiri pravoslavne crkve, sređene, očuvane, funkcionalne.

[Wu]

Ogromna pravoslavna crkva, ne sećam se kome je posvećena,mislim da je sv.Trojice, čuči odmah ispod Taksima(glavnog gradskog trga).

Od Galata mosta pa do Taksima, paralelno sa Ištikal ulicom, ulica kojom najviše ljudi prolazi kada ide na Taksim- četiri pravoslavne crkve, sređene, očuvane, funkcionalne.

 

Јесте Свете Тројице, био сам ту, али она умногоме представља изузетак...

[Wu]

А и она је, кхм, добро заштићена, схватили ми то на овај или онај начин...

 

[Cico]

Sta kazete o tome?? vise ih tamo,nego u celoj Srbiji

[Juanito]

Sta kazete o tome?? vise ih tamo,nego u celoj Srbiji

 

Кажем да исто тако у Америци живи 50 милиона Немаца.

[RYLAH]

Кад мало боље размислим, на Балкану живи 22 милиона Срба из бивше Југославије, око осам милиона Срба који себе зову Бугарима, двадесет милиона Срба који себе зову Румунима, и око десет милиона (полу)Срба који себе зову Грцима. Извор: др Јован Деретић.

 

Шта кажете на то?!

[Crveni Baron]

Кад мало боље размислим, на Балкану живи 22 милиона Срба из бивше Југославије, око осам милиона Срба који себе зову Бугарима, двадесет милиона Срба који себе зову Румунима, и око десет милиона (полу)Срба који себе зову Грцима. Извор: др Јован Деретић.

 

Шта кажете на то?!

 

 

Pa nama Rusi uopste nisu potrebni ... Pa nas samih ima trista miliona ..

[JESSY]

spojene teme...