Архимандрит Рафаил Карелин - разне теме

[cloudking]

И, шта? Да ли је то слика којом треба представити веру?

Ako se radi o epitetu vecine (a radi se) onda da.

[Александар Милојков]

Ako se radi o epitetu vecine (a radi se) onda da.

 

А одакле ти  податак да ли се ради о већини? Спровео си истраживање? Причаш напамет. 

[Бојан Сарачевић]

Први корак је да атеиста схвати да има Бога. Пошто они говоре да не постоји ништа. Кад схвате да има Нешто, онда крену да истражују шта је То  Нешто и онда им се открије Христос.

 

Мени је мотив што се прегањам са њима да они почну да се препуштају свом срцу да их води, а онда ће и сами видети шта је истина, јер је Господ своју науку сакрио од мудрих (научника).

[Бојан Сарачевић]

Част = Гордост = Пакао

[cloudking]

Мени је мотив што се прегањам са њима да они почну да се препуштају свом срцу да их води, а онда ће и сами видети шта је истина, јер је Господ своју науку сакрио од мудрих (научника).

Ja sam vec prepusten srcu, i srcem idem kroz zivot... Samo ne verujem u bogove. ;-)

[Александар Милојков]

Bolje i pakao nego biti poltron.

 

А што полтрон?  

[Александар Милојков]

Ako moram da budem lud da bih prihvatio tu "nauku", onda ce mi biti velika cast da ostane skrivena od mene.

 

А како си сигуран да си сада паметан? 

[Срђан Шијакињић]

Част = Гордост = Пакао

Pretera ga.

[grigorije22]

А што полтрон?  

 

Zato sto tako kaze Voja Antonic.

[grigorije22]

И да јесте, то није доказ за Бога у којег ја и ти верујемо. Интелигентни дизајнер може да буде и Платонов демијург и Аристотелово "мишљење мишљења" и вавилонски Мардук и индијски Брама, а може да буде и некакав природни софтвер, безлично божанство . Дакле, нејдаље докле можемо да одемо са тим силним "доказима" јесте да постоји "нешто" што је покренуло космос. Можемо да дамо суд да је космос, како и сама реч каже, лепо и складно уређен, те да закључимо да је то "нешто" мудро, или да се ради о одличном софтверу . Даље од тога НЕ МОЖЕМО. Ми не можемо доказати да је то "нешто" Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа. Ми можемо да ВЕРУЈЕМО да нам се Бог открио и да смо га САМО ЗБОГ ТОГА и познали. ВЕРУЈЕМО  да је Исус из Назарета оваплоћени Син Бога Оца, који Оца открива и кроз којег нам се дарује Дух Свети. То је ВЕРА. Зашто сам своје поверење поклонио Исусу из Назарета (а не, рецимо, Мухамеду), то је сад већ друго питање (на које имам одговор, али нећу да кварим тему).

 

Nije dokaz za Boga u koga verujemo, ali je dokaz da iza svega stvorenog stoji inteligencija.

[Stanoje Stankovic]

Сви видимо и осећамо колико је тешка ситуација у којој се као народ налазимо. На српском народу се испуњавају упозорења Пророка Мојсеја: “Ако не узаслушаш глас Господа Бога свог да држиш и твориш све заповести Његове и уредбе Његове… Даће те Господ Бог твој непријатељима твојим да те бију… и чиниће ти криво и газиће те једнако… Странац који је код тебе попеће се нада те високо, а ти ћеш сићи доле, веома ниско. Он ће ти давати у зајам, а ти нећеш њему давати у зајам; он ће постати глава, а ти ћеш постати реп. И служићеш непријатељу свом, ког ће Господ послати на тебе, у глади и у жеђи, у голотињи и у свакој оскудици; и метнуће ти гвозден јарам на врат, докле те не сатре“ (5 Мојс. 28:15, 25, 33, 43-44, 48). Међутим, о. Рафаил Карелин нам примером из историје Цркве показује шта нам је чинити, како да приклонимо Праведног Судију на милост, како се може зауставити даљи суноврат некада хришћанског народа.

 

http://www.svedokverni.org/jedini-pouzdani-put-za-crkvenu-obnovu-ljudi-arhimandrit-rafail-karelin/

[Number15648]

Трагични век

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем чину светске трагедије. Човечанство је током своје историје увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и да прелази у агонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиле се утисак да се земља уморила од људи и жели да их забци као инсекте са свог тела. Не само Хришћани, већ и људи других религија, па и неверујући осећају знаке краја који се ближи.

Чини нам се да је главни знак апокалипсе оскудица љубави и духовна дегенерација човечанства. Грех је увек постојао. Први син првог човека је из зависти убио свог брата (в. 1 Мојс. 4:1-8). Од тада крвава киша пада на земљу седам хиљада година.

Љубав је она тајанствена сила која човеку омогућава да доживљава другог човека као себе самог, као да живи у другом човеку, да се радује његовим радостима, да тугује због његове туге, да болује због његове боли. Данас је човек унутрашње изолован од других. Душа као да му се скаменила, срце се сузило и не може да прихвати другог човека. Штавише, човек види у другом исто тако туђе и према њему равнодушно биће. Грех је постојао увек, али је поред греха постојало и добро; грех је остао какав је био, само је попримио бестидније форме и престао да се крије. Он постаје све циничнији, а добро катастрофално нестаје.

Човек не само што је изгубио ближњег, већ је уједно изгубио и себе самог. Он је угасио свој дух, оскрнавио је своју душу, поистоветио се с парчетом меса. Потчинио је самог себе ниским страстима и постао је жртва страшне самообмане. Данашњи људи, без обзира да ли су сиромашни или богати, подједнако су несрећни. Само можда богаташ има више времена и средстава да разврати и унакази самог себе, да се наруга образу Божијем који му је дат. Живот без љубави постаје монотон и незанимљив.

Штавише, данас човек често чак ни не схвата шта значи реч „љубав“, изједначавајући у својој свести ово осећање са страшћу, са заљубљеношћу, с крвном везаношћу, с оним што га повезује с најнижим и слепим жељама. А љубав као духовно јединство, као осећање самилости према ближњем, као умеће да се види лепота образа Божијег у другом човеку, као пожртвованост је изгубљена.

На смену страсти долази осећај губитка и празнине, а често и одвратности; зато је страст својеврсна ђавоља карикатура љубави. Страст не даје срећу, то је мехур од сапунице, који светлуца на сунцу, али се након неколико тренутака претвара у мокру флеку. Управо због одсуства љубави живот постаје умртвљен и туробан, као да је офарбан у сиву боју.

 Дан се смењује за даном, један следи за другим, као прамени магле који се ковитлају по земљи, а душа говори: „То није оно што бих ја желела“. Човек можда не схвата шта жели, али ипак осећа у свом срцу да је то лажни живот. Он жели да побегне од њега. Неко свим силама тежи ка стицању новца, сматрајући да ће, када прикупи довољно средстава, за њега почети прави живот.

Други траже заборав у раду. Може бити да он никоме није потребан, али погружавајући се у свој мрављи рад људи као да се искључују из овог живота.

Трећи траже заборав у алкохолу и наркотицима, у рок-музици, у додиру с демонским светом, надајући се да ће се на тај начин удаљити од сивила своје свакодневице, заборавити своје духовно сиромаштво.

Многи проводе живот у разврату, као да желе да дају анестезију сопственој савести, односно да је учине апсолутно безосећајном. И премда им разврат не пружа срећу, они траже исти заборав у овој прљавој мочвари, некакву насладу у скрнављењу себе самих.

Ако се погледа човек који се препушта разврату, угледаћемо у њему не човека, већ демона, који на све начине покушава да оскрнави ону нерукотворену икону коју је Господ дао људском духу – честицу Свог сјаја, зрак Своје светлости. Чини се да је овај човек употребио све силе своје уобразиље како би се претворио у грумен смрдљивог блата.

Грех у мистичкој равни представља спајање са сатаном. Грех је жеља да се човек уподоби стани, чак и ако то не схвата разумом. Грех је жеља да искуси осећање чета кроз пад у бездан. Посредством греха у човековој души се урезује лик демона, ствара се тајни савез између човека и палог анђела. И премда на почетку савест говори човеку да се предаје у руке свом убици, овај глас постаје све тиши и човек с некаквом злобом гуши чак и њен шапат. Он жели да је разапне својим грехом, како би што пре умукла заувек. Сатана му, као пријатељ, пружа руку и он се хвата за њу без размишљања.

Међутим, демон не може да пружи човеку оно што сам не поседује: он нема мира, и грешник је увек немиран; сатана не осећа радост и грешник је увек погружен у некакав мрак. Његов живот пролази у сталном метежу – између кратке опијености и унутрашње чамотиње, које често покушава да сакрије иза глумљења веселости.

Сатане је дух таме, и код грешника нема светлости у души: тама се одражава чак и у његовим очима и отиснута је као печат на његовом лицу; сатана је дух гордости, и човек је у свом палом стању горд и самољубив; сатана је човекоубица, и грешник се све време налази у стању раздражености, зло које је стекао лако се претвара у јарост и гнев. Сатана је већ осуђен на вечне муке, и живот грешника овде, на земљи, ако се завири у дубину његове душе, види се, није ништа друго до мучење; тако се мучи безумник који лиже сечиво бритве намазано медом, тако се мучи сужањ који у тамници ишчекује своју смрт.

Грешник Бога, чак и ако верује у Њега, не осећа: грех га је лишио Божанске благодати, и он не може да воли Бога. У неким тренуцима обузима га предосећај вечне погибли, вечне самоће, вечне напуштености, али он најчешће опет тражи заборав у греху. За човека који  је изгубио Бога земаљски живот постаје мучна трагикомедија, својеврсно предворје пакла.

А шта рећи за оне које овај свет назива „пристојним људима“? У суштини, реч „пристојност“ означава поштовање одређених закона. Ако би макар само на неколико сати могло да се осветли, да се начини очигледним за све, оно што се дешава у души ових „пристојних људи“, кад би се могле показати, као на екрану, мисли, речи и представе који настају у њиховом срцу и пролазе кроз њихову свест, видели бисмо исте оне духовне звери и змије, исте оне хоботнице које су обавиле њихова срца.  Пристојност људи без вере у Бога је исти онај леш, само обучен у другу одећу; ако у њиховом срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и унутрашњих разочарења.

Међутим, зар је могуће да је живот бесциљан? Најбољи пагани нису могли да схвате зашто човек живи, као што не може да изађе из лавиринта онај ко у рукама нема нит – путовођу.

Најдубљи и морално најосетљивији од њих – Сенека – сматрао је да је велика срећа за човека да живот заврши самоубиством.

Највећи источњачки песник Омар Хајам писао је да нико од мудраца није нашао пут из ове мрачне ноћи. Само је Христос открио свету вечну Божанску светлост, указао пут ка преображају, уништио смрт Својим Васкрсењем.

Само се за Хришћанина открила могућност да врато оно што је најстрашније изгубити – љубав према Богу и према људима. Само је Хришћанима дата Божанска сила за борбу са грехом и уједно љубав према људима. Само су Хришћанима дати права радост и спокој душе у мукама и невољама.

Човек је створен као боголико биће, али је по сопственом хтењу, по сопственој вољи, он постао сличан демонима. Хришћанство је могућност повратка човеку образа и подобија Божијег. Међутим, овај повратак се достиже кроз борбу са сопственим страстима, са злом у самом себи, и зато је земаљски живот борба.

Да би победио у рату, војник мора да буде спреман да умре, а Хришћанин мора сваког часа да умире за своје страсти и грех, за везаност за пролазни живот, да умире за привидан живот, како би добио живот истински, како би већ овде, у помрчини земље видео вечну светлост.

 

 

 

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/tragicni_vek.htm

[JESSY]

Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте
- гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава
самом добру - као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи
се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам
- изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму
рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у
универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно
реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура - као
анархизам, и супротно, у централизацији структура - као империјализам и
диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности
према људима, у превазношењу и насиљу над другима.

Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева - пре свега
својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа
тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме
се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају
окретати остали људи, као планете око звезде.

Хришћанска породица - то је активна љубав која узраста у служењу једних
другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица
постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели
да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово
умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се
стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући
после себе само остатке.

 

                                          

[JESSY]

Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са
другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро
као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна
магла.

Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама
религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души.

У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне
смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време,
страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење
човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак
љубави, егоизам и равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од
њих.

Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али
га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим.
Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у
својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција,
обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на
жртву - били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и
руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био
закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и
пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско
друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго,
заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом
Писму је речено "да су били плот (тело)", то јест, код њих су ишчезле
потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела:
човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари,
које живе на земљи.

Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу
да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су
одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи,
губећи лепоту - губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола,
блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без-образнима. Зато се
међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик
на гробље, где обитавају живи лешеви.

У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку - тежина и
духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је
униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол
другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји
света и унутрашње се штити од људи.

Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње - то је најстрашније
проклетство нашег века.

 

Светосавље

[Stanoje Stankovic]

Често се на само мисионарење гледа као на голо сакупљање информација, датума, чињеница из историје које ће, ако се спремно издекламују у погодном тренутку довести противника у безизлазну позицију, довести га у  интелектуални шах-мат. Архимандрит Рафаил Карелин у тексту који предлажемо вашој пажњи објашњава и показује на који начин треба да се говори, колико је духовни живот и борба са сопственим страстима неопходан услов да са неким уопште и говоримо о вери са надом да човек заиста може да нас чује. Врло важни у овом тексту јесу оријентири који указују чега треба да се чува православни хришћанин који жели са ближњим да говори о Христу.

 

http://www.svedokverni.org/mogu-li-sporovi-i-diskusije-da-dovedu-coveka-do-vere-arhimandrit-rafail-karelin/