Рад на себи у нас Хришћана (размишљања на тему)

[Иван ♪♫]

  On 11. 11. 2016. at 16:03, Џуманџи рече

Превазилажење себе, својих ограничења и условљености.

Expand  

A šta podrazumevaš pod uslovljenostima?

[Џуманџи]

  On 11. 11. 2016. at 20:15, Иван ♪♫ рече

A šta podrazumevaš pod uslovljenostima?

Expand  

Па, све оно што нас спречава да остваримо оно што желимо. Знаш како се каже: дете учи да говори да би могло да се споразумева са другима, а човек учи да ћути да би се научио поштовању, а.к.а. мирио са собом. Можда сам и измислила ово, али конташ поенту.

[Иван ♪♫]

  On 11. 11. 2016. at 22:32, Џуманџи рече

Па, све оно што нас спречава да остваримо оно што желимо. Знаш како се каже: дете учи да говори да би могло да се споразумева са другима, а човек учи да ћути да би се научио поштовању, а.к.а. мирио са собом. Можда сам и измислила ово, али конташ поенту.

Expand  

Aha, shvatam. Ja to zovem rad na sebi, uzrastanje. Valjda je to isto  

[PredragVId]

ПА РАДИМО НА СЕБИ: силиконске трепавице, вештачки нокти, соларијуми, јакузи каде, депилација... (не мож` се наброји.) А кад хоћеш да кажеш да нешто неваља ТЕШКО СИ ГА МЕНИ!

[Никола Поповић]

Неко је данас поставио статус "Часни пост је интензивни курс самоспознаје". Просто ме је навело да се сетим ове теме и рада на себи. Има ли бољег рада од поста и молитве? 

Можда бих раније посумњао у себи (иако то не бих то изговорио наглас) да ово претходно написано није истинито, данас сам себи сведок да када човек реши да се помоли БОГУ и крене у дијалог са Њим, он више није исти. Ово нису само речи које ишчитавамо са мислима које лутају негде изван нас. Ово нису ни наша уверења да је нешто било добро или лоше што нам се догодило, или што се догађа. Ово је опипљив осећај промене човековог бића онда када реши да се обрати Богу, али срцем. Тешко јесте, али су зато плодови тог рада неизмериви! 

[Никола Поповић]

Радимо ли, радимо?

[Flojd]

.Radimo baki, vidi, moje misljenje je da svuda postoje izvori za usavrsavanje i rad na sebi. Nekako,  ne smatram da je post i molitva i crkvene knjige jedini put ka spasenju i usavrsavanju ali je dobar. Samo je potrebno dobro rasudjivanje i pazljivo citanje onoga sto nudi obican svet i literatura. TO se stice vremenom i duhovnim usavrsavanjem.

U principu, odlazak kod psihijatra je jedna neophodna stvar kada covek ne moze da resi neki problem / veliki duhovni problem. Duhovnici su dobri savetnici ali ne bi postojalo psihijatara da ne postoji i potreba za njima.

Evo jednog predloka, kako moze covek da radi na sebi a da ne ide kod psihijatra: 

Ja sam uvek za alternativne pomoci i da uvek iskoristim sve kapacitete koji mi se nude.

A nekada je svarno i srdacan razgovor sa Duhovnikom najbolji lek za dusu, sve zavisi kako se potrefi momenat.

Pozdravljam one ljude koji rade na sebi i koji su spremni da se usavrsavaju. Jos jedan od dobrih vidova usavrsavanja je pitati ljude za misljenje o raznim stvarima pa cak i sta misle o toj osobi, na takav nacin covek najbolje sopzna sebe. 

Predlazem jos jedan dobar metod: Stane osoba ispred ogledala i pogleda sama sebe u oci. Sta moze da kaze o sebi gledajuci se u oci?

To sto mislis o sebi, to misle i drugi ljudi o tebi.

[Гагић]

Код мене је рад на себи, учење, учење, и само учење - и то оно школско- "штреберско". Ваљда ми се тако некако оно намести...   ... понекад и преко годишњег одмора.

[JESSY]

Људски род сматра веома важним знање земаљских и небеских ствари, али је далеко важније стећи познање самог себе; далеко је достојнији похвале човек којем је позната сопствена немоћ, него онај ко испитује путеве звезда. Зато „не иди према спољашњости, већ завири унутар себе и када у себи пронађеш себе ограниченим, пређи преко себе“, каже блажени Августин. Слично завештање нам је оставио и Достојевски: „Није истина ван тебе, већ у теби! Нађи себе у себи, овладај собом и угледаћеш истину. Није у стварима та истина, није ван тебе, и није негде преко мора, већ пре свега у твом сопственом раду на себи.“

Самопознање, пре свега, почиње од пуноће виђења и познања сопствених недостатака, мана и немоћи. Оно подразумева дубоку пажњу и свест на све што се дешава у нама и око нас. Зато потребује скрупулозну и непристрасну анализу свега што се дешава; вештину да се разликује истина од лажи и добро од зла.

Прекомерно истицање свога ја, охолост, властољубље и самољубље које се лако вређа – ето у томе се крије највеће зло и наша немогућност да сагледамо колико од Димитријеве радости има у нашим животима. Све су то разноврсни видови самољубља и недостатак љубави према ближњима. Следствено, најузвишеније добро које је у земаљским релацијама могуће јесте смиреност, пише Лоски у једном есеју. Ту врлину коју хришћани веома цене, неки људи погрешно разумевају тврдећи упорно да је то понашање које човек сам себи намеће. Међутим, тамо где има истинског смирења оно се не намеће и не упада у очи. Смиреност није свесна себе или боље рећи, смирен човек себе најмање види као смиреног и доброг. Суштина смирености се манифестује у потпуном одсуству охолости, славољубља и отровног егоизма. Смирен човек заборавља на своје ја и према свим бићима се односи са дубоким саосећањем и сапатњом укључујући се на тај начин подвигом љубави у живот других.

Човек који је стао на пут самопознања свесан је да пролази трновитим путем који подразумева целоживотни труд. А да не бисмо ходећи тим путем скренули на Димитријеву стазицу неопходно је бити дубоко свесан својих немоћи, никада не осуђивати друге људе; и храбро, са чврстом надом подносити све са чиме се у животу морамо суочити.

 

https://stanjestvari.com/2016/02/18/огњена-лазић-самопознање/

["Tamo daleko"]

  On 26. 4. 2019. at 17:19, JESSY рече

Суштина смирености се манифестује у потпуном одсуству охолости, славољубља и отровног егоизма. Смирен човек заборавља на своје ја и према свим бићима се односи са дубоким саосећањем и сапатњом укључујући се на тај начин подвигом љубави у живот других.

Expand  

Smirenost/smernost je dar Svise I mi hriscani zelimo da prebivamo u njoj,  tj da je imamo, ali da li smo spremni da je zadobijemo…? Pobrojane antonime smirenosti znamo da su nepozeljne, negativne I suprotne hriscanskim vrednostima, pa time I nelagodne da jedan hriscanin sebi prizna - e to upravo vazi za mene, ja sam zao, egoista, volim slavu, da me hvale (lajkuju) itd. Sta mislite da li I koliko recimo sarkazam, ironija, spocitavanje drugom, zavist I sl., dakle uticu li na gajenje oholosti, egoizma I slavoljublja, a potkradaju se u svakodnevnom opstenju sa drugima. Kada ove lose navike postanu norma, prestanemo da uvidjamo da nas navode na greh odnosno da su greh, tada se pomeraju I stepeni iskrenosti (prema samom sebi I drugima), a onda je tesko zaustaviti to vrzino kolo.  Kako je lepo receno na kraju citirane recenice…. dubokim saosecanjem I sapatnjom ukljuciti se podvigom ljubavi u zivot drugih . Uh sto bi bilo divno kada bi braca I sestre Hriscani pomagali jedni drugima, osim molitvom, tako sto bi  dobronamerno upozoravali jedni druge kada vide da je brata/sestru sustigla neka od ovih iskusenja; jer umemo mi dobro da se izmucimo neprimecujuci svoje slabosti,, tada bi bratska ljubav bas dobro dosla. Zvuci idealizujuce/utopijski, ali da li I nemoguce…?

[Milica Bajic]

  On 9. 5. 2019. at 16:00, "Tamo daleko" рече

Uh sto bi bilo divno kada bi braca I sestre Hriscani pomagali jedni drugima, osim molitvom, tako sto bi  dobronamerno upozoravali jedni druge kada vide da je brata/sestru sustigla neka od ovih iskusenja; jer umemo mi dobro da se izmucimo neprimecujuci svoje slabosti,, tada bi bratska ljubav bas dobro dosla. Zvuci idealizujuce/utopijski, ali da li I nemoguce…?

 

Expand  

Није ни немогуће ни тако тешко како на први поглед изгледа.

Ја сам, хвала Богу, тим путем кренула, сада већ давно, трудим се свим силама да са својим ближњим ( па и оним не тако ближњим) разговарам као што бих са собом разговарала. Дакле, све што приметим кажем, некад пажљивије, некад и не толико нежно, зависи од времена које нам је на располагању и степена ургентности. Временом су људи око мене, углавном, стекли навику да и они са мном тако разговарају. Искрено. Само тако смо једни другима на корист.

У почетку је било страшно тешко. Многима је најлакше било да ме објасне фразом - пукла  Мени то ништа ништа није сметало, с' обзиром да сам тада била у класичној неофитској фази, па сам неразумевање донекле и очекивала. 

Касније смо се сви лепше упознали и препознали  па је већ много лаганије.

Сада сам богатија за неколико правих пријатељстава, из већине су се изродила кумства. И обавезно смо брутално искрени једни према другима.

["Tamo daleko"]

  On 9. 5. 2019. at 20:55, Milica Bajic рече

Искрено. Само тако смо једни другима на корист.

Expand  

Amin! To je divno sto si opisala svoje iskustvo! Kod mene je vrlo slicno, ali mozemo o tome vise sutra; 

[Bokisd]

Da, apsolutno je za nas hriscane rad na sebi i svojim losim stvarima koje imamo u sebi neophodna stvar, jednostavno,  truditi se da budes bolji covek svaki dan,.... jeste tesko, (najteze, .... borba sa negativnim samim sobom da bismo imali u sebi pozitivne i dobre osobine) ali ne znam koji drugi put mi hriscani imamo,... (jer mi pada na pamet kako pise u pismu da je put tesan i da su vrata uska vrata koja vode u zivot i samo se naporom zadobija...).... ali, dobro, ovaj put sigurno  ima svoje dobre i lepe stvari i njih treba da otkrivamo... itd...

[Поет]

Poslednje sto je radjeno i sredjivano na meni samom, kao objektu , a sto primeti svaka budala i sto je danas mnogo bitno je bilo vezano za izgled. Pala je najnovija frizurica sredjena, pomorandza cedjena i ofikareni su mi brci. Eto tako stalno radim ekperimente, da vidim koji frulasi u okruzenju primecuju i tragaju za unutarnjom, spoljnom promenom/lepotom i to tako.  Al sto me briga, pa stalno se radi i menja, bas sam aktivan.     

[Aleksandra_A]

@Milica Bajic svaka čast što tako možeš! Da li bi mogla da kažeš nešto više o tome kako je od neprijatnih razgovora došlo do toga da ste svi slobodno iskreni jedni prema drugima? I da li si nailazila na neke ljude s kojima to prosto nije moguće, iz ovih ili onih razloga? /ako da, koji su to razlozi? izvini ako sam dosadna - ne moraš da odgovaraš na sve ako te smara

@"Tamo daleko" što se tiče sarkazma i drugih navedenih ponašanja koja nas često odvode u stranputicu, to je baš dobra poenta, bukvalno se nakon takvog jednog izleta osetiš kao da si sam sebe potkrao, ili da si generalno potkraden.. Ono, hteo sam da se vidim sa prijateljima i lepo ispričam, a sad imam samo prazninu i neko mučenje savesti u najavi..i onda posle sledi još toga lošeg, nažalost, bar kod mene.. A da li misliš/mislite da se ti padovi mogu izbeći samo i isključivo našom promenom, ili je nužno i naći okruženje koje isto tako interesuje rad na sebi (idealan slučaj - koje interesuje zadobijanje hrišćanskih vrlina)? Danas sam pola žena, a pola pitanje - oprostite!