Вести о упокојењу...

[свештеник Александар]

Заиста жалосно,Бог да му душу прости.

[Jelena 76]

Nije bitno čije je vere. Žalosno.

Bog da mu dušu prosti.

[Ненад Р.]

Није битно ни које је националности ни које је вере . Бог да му душу прости.

[Kolega2357]

Neka mu Bog oprosti svaki greh voljni i nevoljni.

[Danijela]

Ове јесени Приштевци су поново дошли на задушнице. Леп јесeњи дан, а гробље најзад очишћено од корова и трња. Углавном исти људи долазе на овај дан, али сваки пут откривамо промене у животу гробља. Да, гробље у Приштини живи свој живот са једне стране, док се на другој страни гасе ретке усамљене српске душе које су решиле да над овом земљом заувек трепере. Сахранили смо у овој години Бору Дрмончића, времешног старину који је дуго памтио и много тога претрпео. Али, гле овога дана откривамо још један „тазе“ гроб из 2013. године, на коме пише „Милунка Хранисављевић“, латиницом, са натписом на задњој страни крста. Нико није познавао ову жену. Поново помирљиво верујемо да је живела у старачком дому или је била удата за Албанца. Свештеници нису били позвани да прочитају опело.

 

 

На Газиместану 2009. године

 

 

У дну гробља, испод нове капеле неко је, вероватно са иронијом, унутар оквира где нема обележја, ставио металну таблу на којој пише „резервисано“...

Дан је могао бити колико патетичан толико и радостан због сусретања живих у родном граду.

Међутим, овде нас је дочекала вест о смрти Снежане Борзановић, сасвим посебне Српкиње из Приштине. Дошла је из Словеније у Приштину после почетка распада Југославије. Поново ју је задесило избеглиштво после бомбардовања. Када је 2004. године запаљена црква у Приштини, она је, како је говорила, сањала да треба да се врати у Приштину и да слави Светог Николу. Пут до повратка био је трновит и компликован. Послала је писмо на тридесет адреса- амбасадама, министарствима и невладиним организацијама. По други пут је писала онима који јој нису одговорили на прво писмо. Штрајковала је глађу у Београду. Када су јој напокон одобрили повратак дали су јој привремени смештај у згради Ју програма. Нудили су јој да прода стан. Међутим, она је била упорна да се врати баш у свој стан у центру Приштине. Потом је упорно настојала да врати свој број телефона. Много пута је одлазила у Пошту и водила „Људска права“ да јој буду сведок да је предала захтев за телефон... И све друго је са муком , али са упорношћу, без страха остваривала. Малобројни Срби су те 2004. године на згаришту цркве, обележили славу са монахом из Дечана. У пепелу је изникла стабљика парадајза. Чланак и фотографија из новина стоје у витрини дневне собе.

 

 

Црква је била њен дом и радост

 

 

Снежана се радовала животу у Приштини јер њена мисија је била вишеструка. Постала је домаћица Центра за мир и толеранцију, канцеларије где су једино смели да се окупљају приштински Срби. Ту су пристизали и они који су долазили у такозване „иди-види“ посете, они који су самостално долазили да траже правду, новинари, радозналци, странци, као и они који нису желели да говоре о себи. Ту су могле да се прочитају српске новине, одржи промоција књиге, обележи слава, подели хуманитарна помоћ. Снежана је свакога дочекивала једнако несебично и све обављала врло ревносно. Када су од добрих људи добили тв тотал, са муком је остваривала могућност да гледају српске канале. На крају се предала јер је „Интелигенција однела антену“... (У зграду у којој се првобитно радио Унхцр, на којој је била постављена антена, уселила се друга организација).

 

 

Цркву је припремала за дан када ће почети богослужење

 

Оно што је посебно важно рећи јесте то да се Снежана бринула о немоћним старицама које никога нису имале. Деведесетогодишња Рада Савић долазила је прва испред канцеларије, и остајала ту све док Снежа не закључа канцеларију и одведе је до куће. Осамдесетрогодишњу Вуку Ивановић и бака Раду би нахранила, у заклоњеном делу просторије скромно: топла супа, хлеб и маслине. У време док сам често одлазила једном приликом и мене је окрепио преостали тањир супе. Непокретну Оливеру Јочић и њену сестру Наду обилазила је дуго откључавајући по неколико брава да има донесе хлеб и потребне намирнице. На Оливериној сахрани пре три године, Снежа је носила крст јер су једина четири мушкарца носила ковчег.

 

 

Кључ од цркве је напокон добила

 

 

Сваку помоћ која је била намењена појединачно, она је разносила и делила на потпис. Бринула се о скромној библиотеци и старала да имају колико- толико редовну штампу...

У летњим месецима послеподне је одлазила у обновљену цркву. Чупала је траву, садила цвеће, брисала, кадила о празницима, носила бадњак. Са тешком муком је долазила до кључа, али је била упорна све док јој га нису оставили... И ту је била домаћин, али није желела да је сматрају важном. Она је само била на услузи. За Видовдан 2009. дошла је пешице из Приштине на Газиместан.

Била је посве другачија и у односу са Албанцима. Који су хтели добар однос са њом, имали су га, а оних других се није либила. Преживела је благи шлог, успорено је говорила. Није одустајала ни у чему. До Грачанице, код лекара, у пошту, или на причешће, долазила је аутобусом којим су се возили Албанци. Једном приликом су је оптужили за узнемиравање јавног реда и мира. Казна је била условна на две године, а потом преиначена на двестотине еура. Ко зна како се завршило.

Много тога ће остати неизречено из живота ове хероине суморних година живота у једном граду у срцу Европе у двадесетпрвом веку.

Радмила Тодић-Вулићевић

Грачаница

03 / 12 / 2013

 

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/66368.htm

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

 

 

 

Јуче, на празник Ваведења Пресвете Богородице, у манастиру Острогу се упокојио у Господу архимандрит Григорије (Траиловић), дугогодишњи настојатељ манастира Доње Брчеле у Црмници, у 81. години земаљског живота.

 

Сахрана земних остатака оца Григорија биће обављена сјутра, 6. децембра на манастирском гробљу у Доњим Брчелима, након Свете заупокојене литургије са опијелом, која ће почети у осам часова.

 

 

 

 

Отац Григорије (Трајиловић) је одликован чином архимандрита 2004. године. Тим поводом у 147. броју „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије  цетињске тада је објављена његова животна прича  – забиљешка тадашњег ђакона, данашњег свештеника Јована Пламенца, под насловом „Смјерни монах Глиша“, коју преносимо интегрално:

 

„Уз старије богомоље сам научио да одговарам на Литургији, друга богослужења нису ни служена, изузетно само већим празницима. На Литургији сам знао све да одговарам, онако како треба, и апостол да читам. Већ сам био одрастао када је на нашу парохију дошао један монах – отац Василије, који је постао мој духовни отац. Био је само годину дана на парохији у Кобиљу, а онда је отворен манастир Горњак, који је затворен 1948. због неких војних објеката који су се тамо радили. То је било 1953. године. Већ су била прошла времена сукоба са Русима.

 

Мој отац Василије добије управу над овим манастиром. И, 1954. године, на Света Три Јерарха, мене отац Василије замонаши. Тада сам добио име Григорије (мирско име ми је било Андра). Касније је отац Василије отишао у Америку, па се из ње вратио. Упокојио се као Епископ милешевски, прије неколико година. Ја сам остао у Горњаку. Једно вријеме игуман ми је био отац Тадеј, покојни. И од њега сам много научио. Послије сам премјештен, једно кратко вријеме, у манастир Витовницу, па у манастир Туман. Ту сам чуо да у Црној Гори има врло мало свештеника, монаха још мање, да се тамо вапије за црквеним дјелатностима. И тако ми се нешто увртјело у глави да тражим да идем у Црну Гору, да служим тамо гдје сам најпотребнији.

 

 

 

 

Покојни Епископ Хризостом браничевски дао ми је канонски отпуст. Тада је црногорску епархију држао Епископ Андреј. Био је викарнио епископ. Он ме примио. Најприје сам, једно кратко вријеме, био у манастиру Ђурђеви Ступови, у Беранама. Онда сам прешао у Ждребаоник, па у Острог… Е, имао сам ја и неких минуса у свом животу. И то да кажем. Настале су неке неслоге у Острогу… Било је то вријеме америчког раскола у Српској цркви. покојни отац Никодим и ја, у знак протеста – ето, ми подржавамо тај раскол – кренемо за Америку. Отпутујемо ми у Италију, па мислимо одатле даље. Али, Српска црква нас је, тек што смо отишли, рашчинила. Напустили смо службовање, никога не питајући. Онда одлучимо да се вратимо. Поднесемо молбу – и Црква нас рехабилитује. Мене Митрополит Данило распореди у Прасквицу, а оца Никодима прво, на кратко, у Режевиће, па онда у Цетињски манастир.

 

У Прасквици је био покојни игуман Борис. Он је држао три манастира: Прасквицу, Дуљево и Градиште. За свога наследника у Градишту одредио је оца Павла. Он је био његово духовно чадо. Отац Павле ме подржао у мом настојању да одем у Црмницу и покојни Митрополит Данило ме без ријечи упутио. Једва је дочекао да има свештеника у Црмници. Тако сам дошао у Црмницу. Било је то 1977. године. И ето, од тада сам овдје.

 

 

 

 

Прво сам био у Горњем манастиру. Након двије године био је земљотрес, који ме одатле отјерао. Манастир је оштећен, а ову бараку нису могли да изнесу горе. Смјестили су је поред Доњег манастира, и од тада сам ту. Нисам овдје могао имати неки прави монашки живот, био сам сам, парохија… Ту је некада било седам свештеника. А од када сам дошао, па и дан-данас, сам сам на седам парохија. Добро, сада је много мање народа него што га је некад било. Али терен је исти: препјешачио сам цијелу Црмницу, што се каже, уздуж и попријеко“.

 

 

Р.В.

 

 

 

 

Митрополија

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Blaža Željko]

Seti nas se starče pred Gospodom svojim i našim. Seti se i mene ..

[Odahviing]

https://www.youtube.com/watch?v=8g3mPI56GAU

[Gordana .]

Ох. Бог да му душу прости!

[Jelena 76]

Kad bre?

Bog da mu dušu prosti.

[Филозоф]

Blaženi gladni i žedni pravde, jer će je se nasititi. Mt 5:7,

 

 

Pocivaj u miru predsednice JA republike! 

[Милан Ракић]

Бог нек' му души опрости...

[Mилена КШ]

Bog da mu dusu prosti...RIP....

[JESSY]

[Караконџула]

Nek počiva u miru !