„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[Guest ага пије млеко]

  Tanja рече:

Ako je cilj naseg zivota Hristos, onda nas zivot jeste Liturgija-nisam toliko pametna da sam rekla, ali sam shvatila kao light motiv, DELUJE  0110_hahaha  0110_hahaha

???? ?? ??! ??????? ?? ?????? ??????? ??????!

[И.стојковић]

  Tanja рече:

Ako je cilj naseg zivota Hristos, onda nas zivot jeste Liturgija-nisam toliko pametna da sam rekla, ali sam shvatila kao light motiv, DELUJE  clapc  0110_hahaha

klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap

??????????? ?????? ? ????????????.......

0110_hahaha 0203_cool 8084.gif srcee 0442_feel 0442_feel 0442_feel

[deda]

Литургија се завршава речима "У миру изиђимо". Често, кад изађемо из Цркве, напоље затекнемо стање које се не може баш описати речима - мир. Хаос. Неповерење. Негде су и даље ратови. Силовања, убиства, лицемерство.... зло, једном речју. А опет, Црвка вековима каже да изађемо у миру. Ми излазимо са Литургије обновљени, у Духу Светом, Који је заправо тај мир. Он, Који чини да се ми сећамо Другог доласка, Он, Који укида препреке, чини мир. Примивши божанске, свете, пречисте, страшне и животворне Христове тајне, ми излазимо са Св. Духом да научимо остале народе да је Христос умро једном за свагда, за живот света. Време се осветило на Литургији. Ма колико год да има зла у свету, невоље, овај свет је створио Бог и као такав он је добар. Зло је наш производ. Ми само можемо рећи "Господе, добро нам је овде бити".

Литургија није богослужење. Литургија је живот. Хришћанство није религија, хришћанство је начин живота. Христос није политички лидер, учитељ моралних вредности, религиозни вођа.. Христос је Пут, Истина, Живот, мерило свега и свачега. Човек није окренут ка "горе" већ на "напред". То је нова димензија коју је Христос донео. Окренути смо ка напред, ка будућности, ка Извору.

Литургија је живот.

[И.стојковић]

  deda рече:

????????? ?? ???????? ?????? "? ???? ???????". ?????, ??? ??????? ?? ?????, ?????? ????????? ????? ???? ?? ?? ???? ??? ??????? ?????? - ???. ????. ??????????. ????? ?? ? ???? ??????. ????????, ???????, ???????????.... ???, ?????? ?????. ? ????, ????? ???????? ???? ?? ??????? ? ????. ?? ???????? ?? ????????? ?????????, ? ???? ??????, ???? ?? ??????? ??? ???. ??, ???? ???? ?? ?? ?? ?????? ?????? ???????, ??, ???? ????? ????????, ???? ???. ???????? ????????, ?????, ????????, ??????? ? ?????????? ???????? ?????, ?? ???????? ?? ??. ????? ?? ??????? ?????? ?????? ?? ?? ??????? ???? ?????? ?? ??????, ?? ????? ?????. ????? ?? ???????? ?? ?????????. ?? ?????? ??? ?? ??? ??? ? ?????, ??????, ???? ???? ?? ??????? ??? ? ??? ????? ?? ?? ?????. ??? ?? ??? ????????. ?? ???? ?????? ???? "???????, ????? ??? ?? ???? ????".

????????? ???? ???????????. ????????? ?? ?????. ??????????? ???? ????????, ??????????? ?? ????? ??????. ??????? ???? ????????? ?????, ?????? ???????? ?????????, ?????????? ????.. ??????? ?? ???, ??????, ?????, ?????? ????? ? ???????. ????? ???? ??????? ?? "????" ??? ?? "??????". ?? ?? ???? ????????? ???? ?? ??????? ?????. ???????? ??? ?? ??????, ?? ??????????, ?? ??????.

????????? ?? ?????.

??? ?? ????? ?.????, ?????? ?? ??? ?????? ?? ???? ??????!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

srcee 0442_feel 0442_feel 0442_feel klapklap klapklap klapklap klapklap

clapc 0110_hahaha 0110_hahaha 0203_cool 8084.gif

[Guest ага пије млеко]

Деда, ти као да си писао Шмеманов "Дневник" а не он !?  

clapc 0110_hahaha

[deda]

Па шта да ти кажем...Дневник му је...уф....  оно треба да буде основна литература за православље.

Шмеман је мој духовник  clapc 0110_hahaha 0110_hahaha 0203_cool

[trapa]

Негде сам читао да је о. Шмеман имао некакве расправе о литургији са о. Серафимом Роузом и  о.Михајлом Помазанским. Мислим да су се нешто преко неког часописа препуцавали али су се на крају измирили.

Да ли неко зна несто о томе.

[Милан Меденица :)]

а шта је уствари Литругија?

мислим ја идем на Литургију, зато да се молим Богу у заједници, а и зато што ми је лепо и осећам се да припадам.

не знам да ли ћете ме скапирати правилно, пошто ја ионако не умем да пренесем осећај у речи што се тога тиче.

иначе исто мислим као деда, што се тога тиче, трудим се да живим тако ...

хоћу да кажем да ми недеља и Литургија нису одвојени догађаји од остатка недеље, већ само врхунац сваке ...

не умем ја ово, ајде ми мало помозите да формулишем кроз подпитања

потребно ми је због других, мутав сам ...

[Милан Меденица :)]

нађох цео текст овде

http://bogoslovlje.sabornihram.com/lit_bogoslovlje.php

Еп. др Игњатије Мидић - УЧЕСТВУЈУЋИ У ЛИТУРГИЈИ ИСПОВЕДАМО ПРАВУ ВЕРУ

а нађох и да је користан линк

Свети Никодим Светогорац - О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ

који је иначе саставио Добротољубље - до дана данашњег најузорнији уџбеник духовног живота

[deda]

СВ. Иринеј Лионски каже: "Евхаристија потврђује нашу веру и наша вера је сагласна са Евхаристијом." (Против јереси)

п.с.  човек све рекао  0104_cheesy

[Milan Nikolic]

Презвитер Жељко Латиновић: Света Евхаристија и учешће у њој

17. децембар 2009 - 10:50

У недељу, 13. децембра 2009. године, са почетком у 19 часова, у Светосавском дому у Футогу, у организацији Православне Парохије футошке, презвитер Жељко Латиновић, сабрат храма Успења Пресвете Богородице у Новом Саду и координатор за Православни катихизис Епархије бачке, одржао је предавање на тему Света Евхаристија и учешће у њој.

Уважени предавач је истакао следеће: Богу Оцу, као Црква благодаримо за све што је учинио ради нас и ради нашега спасења. Благодаримо му за све оно што је учинио од стварања па до другог и славног доласка Јединородног Његовог Сина. Благодаримо му тако што сами себе једни друге и сав живот свој Христу богу предајемо, а Господ Христос, као једини Првосвештеник и Свршитељ тајне спасења приноси Евхаристију (благодарење) Богу Оцу у Духу Светом. Он је Онај који приноси и Који се приноси. Света Евхаристија (благодарење) је спасоносно јер Бог Отац све нас као органе Тела Његовог Сина облагодаћује и обожује хранећи нас Телом и Крвљу Сина свог дајући нам тако још потпуније свој начин живљења и постојања, све док Господ Христос поново не дође. Молимо се да по Његовом Славном доласку заједничарење буде још присније и потпуније.

Извор: Епархија бачка

http://www.spc.rs/sr/prezviter_zeljko_latinovic_sveta_evharistija_ucesce_u_njoj

[Guest свештеник Иван]

Систематизација евхаристијских молитава према њиховим обележјима)

Превод с руског:

др Ксенија Кончаревић

Током историје евхаристијска молитва претрпела је немали број измена. Јединствена по суштини и замисли, потекла од Једног и Јединог Утемељитеља, Вечнога Архијереја Христа, и из исте оне “горње одаје светога и славнога Сиона”, анафора у својој прошлости познаје немали број и допуна и редукција; она је била подложна разноразним и сваковрсним утицајима и изменама, и свој спољашњи облик изменила је до те мере да би било тешко упоређивати савремену православну или коптску литургију, о римској миси да и не говоримо, са оном “вечером Господњом” коју су познавали и коју су савршавали апостоли, непознати аутор “Дидахи” или св. Јустин Философ. Разлога за ово има више.

Пре свега, имамо у виду ширење хришћанства по свој васељени и удаљавање од јединственог средишта “Сиона, Мајке цркава, обитавалишта Божијега”. Даље, ту је и утицај локалних обичаја и навика, које ће се ускоро претворити у традиционалне канонизоване норме, на савршавање евхаристијског богослужења. Сем тога, ако су на почецима хришћанства харизматски патос и екстаза сваки пут литургу давали снаге за састављање нових молитава, са протицањем времена и са прекидом харизматског живљења једном прочитана молитва или једном савршени чин убрзо би постајали норма црквене праксе, те би се усталили и захтевали признање верујућег народа. Тако ће доћи и до појаве конзервативизма и традиционализма. Лепота старине, чар древности, увек је, наиме, склона да у животу духа заклони оно вечно, непролазно, уистину духовно. Упоредо са овим појавили су се истакнути ауторитети, учитељи и градитељи Цркве, који ће својим трудовима у области уређивања богослужбеног чина установљавати нове облике, форме које ће убрзо постајати нормативне и задобијати свеопште признање као најсавршеније у одређеној црквеној регији или заједници. Све ће ово довести до велике диференцијације евхаристијских молитава. Број анафора у помесним црквама умножиће се до те мере да ће временом постати неопходно улагање напора Цркве за уношење већег поретка и складности у овој сфери верског живота.

На Западу се ова делатност Цркве сводила на постепено ограничавање локалних специфичности, а затим и на њихово потпуно укидање. А пошто тамо диференцијација никада није попримила онакве и онолике размере као на Истоку, рад на унификовању и поједностављивању евхаристијског богослужења био је лакши и једноставнији. После Тридентинског концила Запад званично зна једино за “Missam Romanam”, те уз њу једва трпи, као изузетак и особиту привилегију за извесне дане у години, још савршавање литургије Св. Амвросија у Милану и мосарабске литургије у Шпанији. Наравно, није ни потребно говорити о савременој тенденцији Рима да ту и тамо у пропагандне сврхе уводи такозвани “источни обред”, то јест измењени чин византијске, коптске или несторијанске литургије, усаглашен са западним моделом.

На Истоку је процес диференцијације био израженији. Заједнице верних које су се одвојили од Цркве сачувале су своје литургије, а створиле су чак и нове, давши им, ради већег ауторитета, називе по именима разних апостола или Светих Отаца Цркве. Абисинци, рецимо, познају чак и “литургију Мајке Божије”. У вези са овим, и процес унификације није ишао радикално и до краја. Исток је, глобално посматрано, толерантнији од Запада у погледу националних специфичности, језика, обичаја итд. Зато је, у границама појединачно узетих конфесија, Исток очувао већу разноврсност типова литургије. Неколико различитих евхаристијских молитава егзистира паралелно, и њихово је место у црквеној години регулисано богослужбеним типиком. Тако је у Православној Цркви постао обичај да се савршавају две литургије (Златоустова и Василија Великог). Поред тога, савршава се, премда не у свим црквама, и литургија Св. ап. Јакова. Коптска црква, са своје стране, познаје неколико литургија, у етиопској је у употреби чак 16 литургија, итд.

Све ово пружа подстицај истраживачу у области литургике да покуша да унесе извесну системност у велико мноштво типова евхаристије формираних током историје, а који су се савршавали и који се савршавају до дана данашњег. Не једном су чињени покушаји да се изврши класификација литургија према њиховим карактеристичним одликама. Постоји неколико схема, од којих су најважније следеће:

1. Схема протојереја Маљцева

А. Источне литургије:

1. Александријске,

2. Месопотамијске,

3. Јерусалимско-антиохијске.

Б. Западне литургије:

1. Галиканско-мосарабска,

2. Миланска,

3. Римска,

4. Картагинска

2. Схема проф. А. Катанског

А. Источне литургије:

1. Јерусалимско-антиохијске,

2. Александријске,

3. Месопотамијске.

Б. Западне литургије:

а) грчког типа

1. Галска,

2. Шпанско-готска,

3. Галиканска,

4. Мосарабска,

5. Миланска,

б) западног типа или Missa romana.

3. Схема Л. Дишена

1. Сиријске литургије,

2. Александријске литургије,

3. Римска литургија,

4. Галиканска литургија.

Дишен, поред ове, предлаже и поједностављену верзију: 1. западне литургије, укључујући и александријску, као сродну римској, и 2. источне литургије, одн. сиријска, јерменска и кесаријско-константинопољска.

4. Кабролова схема

1. Римска литургија,

2. Миланска литургија,

3. Галиканска литургија,

4. Мосарабска литургија,

5. Келтска литургија.

Ово је подела која се односи искључиво на западне литургије, при чему је она, како признаје и сам учени литургичар-бенедиктинац, спроведена више по филолошким критеријумима него по обележјима обреда. Када је реч о типовима источних литургија, Каброл сматра да се оне могу свести на две скупине:

1. Сиријска, у коју улазе јерусалимска и антиохијска литургија, и

2. Египатска или александријска.

5. Баумштаркова схема дели све познате евхаристијске молитве на две групе - у његовој терминологији postpositiv & prepositiv. У прву улазе галиканска и источне литургије, изузев александријске, несторијанске и старомаронитске, при чему је поредак молитава у канону следећи: praefatio, institutio, anamnesis, epiclesis, intercessio. У скупину препоситив улазе: александријска, коптска, Св. Кирила, абисинска, несторијанска и старомаронитска литургија. У овом типу intercessio (молитва заузимања, посредовања) долази одмах иза praefatio.

6. Схема Рахманија, унијатског сиријског патријарха, који је открио и први пут издао такозвани “Testamentum Domini nostri Jesu Christi” (1899):

1. Византијско-јерменске,

2. Халдејско-месопотамске,

3. Александријско-етиопске литургије, којима он прикључује и Римску мису као сродну Александријској. Најзад, ту је и

7. Брајтманова схема, коју допуњава Карабинов:

А. Сиријске литургије, конкретно:

1. Литургија CA VIII, 2. Литургија апостола Јакова, у грчкој и сиријској редакцији, којој је блиска и литургија што ју је описао Св. Кирило Јерусалимски и коју смо већ размотрили.

Б. Египатске литургије:

1. Литургија апостола Марка,

2. Литургија Св. Кирила Александријског,

3. Етиопска литургија св. апостола,

4. Литургија из Еухологија Серапиона Тмуитског,

5. Анафора Св. Григорија Богослова.

В. Персијске литургије, конкретно:

1. Несторијанска литургија ап. Тадеја и Марија,

2. Литургија Теодора Мопсуестијског,

3. Анонимна, тзв. “Бикелов палимпсест”,

4. Несторијева литургија.

Г. Византијске литургије:

1. Литургија Св. Василија Великог,

2. Литургија Св. Јована Златоуста.

[Никола Ђоловић]

  Евхаристија је онтолошка трансфузија која допире у овај свет иза трансценденталних двери Царства Небеског. У Евхаристији нема пластичне радости, ту је све мистичан опит надживота који даје радост свише јер не долази из људске аутосугестије. Мистичка теологија се тако из своје апофатичке оностраности катафатички овострано сваком егзистенцијално даје. Човек који пропада психофизички на свим фронтовима своје смртне  једностраности  нема другог извора из којег би могао пити да би рехабилитовао своје социоисторијске односе. Он мора примити крв у своју вену која не потиче од њега самога, нити од другог човека, већ од Самога Бога, ако жели да му буде боље. Спасење и јесте у томе да пожелиш да ти буде боље, оно нема себичну конотацију. Нема другог знамења осим знамења Тела и Крви Христове. Није реч само о поимању но и о веровању јер вера превазилази поимање и иде тамо где рацио не сме и не може. Ко не запоје искрено од свог срца и не пусти ноту искрено из свог грла, не може примити у себе Тајну Јединства Свете Тројице у народу Божијем који чини Цркву. Нема стида и дрхтања у исповедању своје вере, јер онда или није човек сигуран у своју веру или сувише обраћа пажњу на човекоугађање. Евхаристија, као срж космичке Литургије којој следује и небеска јерархија, не ослобађа ни аутоматски, ни магијски, од страдања, болести, немаштине, насиља и других болова, али својим учествовањем у њеној Тајни омогућава такав доживљај да се са већом надом и без очајничког роптања претрпе све оне ствари које не чине ни живот, ни идентитет, ни Царство Небеско. Стварност није оно што сада јесте но оно што ће тек бити. То не значи негацију историчности. Јер је стварно само оно што је вечно а не оно што је пролазно. То не значи да све што је пролазно није добро. Зато се не треба спутавати свиме ониме што Бог није јер ће Бог превазићи све негативне околности које сада прожимају егзистенцију сваког. Отуда се и треба укрстити са Његовим Крстом. Јер на Крсту није био Бог који тражи спасење од онога чиме ми сада патимо, но Личност која нам је Својом жртвом омогућила да ми пребродимо своја страдања. Има ли лепшег и захвалнијег парадокса? Без Евхаристијског континуитета, у опасности смо да изгубимо своју ипостас и да се демонски дезоријентишемо у свим жељама потрошног века, али и да потценимо Њен дар ако јој стално приступамо немајући обзира Коме приступамо и са ким Га делимо. Она је Та која нам враћа сјај у очима и смирење у делањима. Христова Крв добује у нашој крви. Туђа Крв пулсира нашим крвотоком и не знамо куда иде, нити где се задржава. Опитно је само да квалитетно пресаздава природу и личност али да за собом не оставља знање како то изводи. Зато и јесте Тајна. То показује колико нам је потребан Други. А Овај Други долази од Оног Првог и Трећег. И још нас посађује посред центра само да окусимо живот који постоји унутар Самог Божанства. Вечни живот. Вечни укус. Вечно блаженство. Вечна благодат. Вечна Другост. Вечна Љубав. А его хоће свој центар мимо оностраног гостопримства и у томе јесте његов промашај. Јер ако један човек не може преживети свој телесни живот без испомоћи туђе крви, колико мање ће преживети духовни живот онај човек који не прими трансфузију Богочовека?! Нема се ту кад времена за спремање, Бог је увек потребан. Посао, болести, друге обавезе, незадовољене жеље и губитак снаге, као и друге непогодности, све нас то спутава и условљава да намиримо «оно што је једино потребно». Јер ништа само по себи не користи ако у ономе што се поседује нема трајне радости. Зато утакмице у пожудама и новцу немају ни основне вредности. Из свог искуства говорим да човеку нема радости под небом у свему што је стекао, макар то била и кућа и породица, јер ће кућа оронути а породица изгубити свој мир, ако нема Онога Који развејано сакупља на једно место у трајном јединству. Чак и они који имају добре намере, попут младих парова, да мимо Бога и других потраже скромно место под сунцем искањем малих ствари, чак и ако заговарају моралистичке приступе, ни они неће превазићи оне који умиру, или пронаћи мир изван Божијег загрљаја. Не јер Бог проклиње, нити уцењује, него јер изван Њега нема вечне радости и вечног живота будући да је постојао пре нас и постојаће после нас. Од нас само зависи да ли хоћемо миротворно да прихватимо Божији позив глобалног васкрсења. Јер све што не долази по слободи већ је пакао. Тај пакао се може видети и на најмлађем лицу колико је згражавајуће уколико није по замишљеној слободи. Ако се Бог не посади у наше тело, из нас неће никнути «горушично дрво» које би много плодова донело. Јер је наше тело оно место из којег треба да никне Царство небеско, било да говоримо о етици, било о благодати Светога Духа, а било о васкрсењу које се још није догодило.

  Жртвеник нема лабараторијски и хируршки карактер. Црква није клиника. Евхаристија јесте Тело и Крв Христова али не делује на човека синдромом „таблетоманије“. Не треба се Бог сецирати анализом да би се дошло до истине, но Он Собом у Евхаристији јесте Истина. Баш зато што бол може бити присутна у било чему након Причешћа, то само показује да Бог не делује на човека присилно или магијски. Чињеница је да благодат „омамљује“ али то не значи да „шокира“. Бог нас освећује, не саботира. Предаје нам Свој мир који чини утрнуће свих негативних аспеката и настројења у нама на етичким и онтолошким теразијама. Ако желимо да уђемо у Његов мир онда мора претходно да Бог уђе у наше биће. Божанска Евхаристија је пресазадавајући „катапулт“ који стимулише све способности да се покрену на добру страну. Она је катализатор ниже природе у вишу. На историјском делу имамо Есхатолошки „торнадо“ који укида сва виртуелна поимања, и увлачи нас у славу светлости Божије која је љубав између Саме Тројице. Међутим, ако такав опит немамо са ким поделити, и ако је ближњи увек камен спотицања због тога какав јесте, чак и сама благодат у човеку указује колико је индивидуализација благодати без другог промашај. И Адам је пре пада имао изобилну благодат али није уживао у самоћи, због чега је и добио Еву.

  Када је човек озарен литургијском благодаћу Духа Светога, Духом освећења, након прожетости Евхаристијским догађањем, бива толико надарен пуноћом да се почне осећати "испијен" до сржи. Живети од речи Божије не подразумева битисање од информативности већ од благодати Христове - од тог истог Духа Утешитеља. Човек тада опитује Други долазак Христов. И шта причам, какав Други долазак, не причешћујемо се два пута у животу, свака Евхаристија је долазак Христов међу нас. Други долазак је за оне за које можда није био ни Први у Оваплоћењу. Када Дух Светлости отисне Свој дах на наше кости, у човеку тада мало снаге остаје чак и за делање врлине јер је већ ушао у одмор Господњи од свих својих трудова дотад - до Евхаристије. Човек не може тада ни теологисати. Не може себи поред пуноће у искуству пожелети грех када има у себи радост већу од оне која му се обећава у лажи. Слобода се може остварити као негативан одговор Богу али то ништа не користи ако подразумева губитак освештавајуће благодати. Али, парадоксално, било да се ради о човеку у Духу или човеку без Духа, ни један ни други у опитовању благодати не могу више делати. Онај који је је делао у сагласности са Духом даље од својих лимита не може јер је примио благодат колико може примити до сваког божанског засићења, док онај ко није делао у сагласности са Духом а десило му се да буде озарен у историји a ако не у историји десиће се онда по Есхатолошком Суду, он не може више делати зло од присуства Божијег јер му благодат изазива мучнину према објекту својих гнусних жеља. У сваком случају, опитовање еклисиолошке благодати буквално подразумева како психолошко тако и биолошко отпочињање у Христу као Одмору. Све-одмор од све-умора.

[Никола Ђоловић]

Sta je zivot? Formalno prezivljavanje nagomilanih utisaka koji se uglavnom baziraju na hedonistickim ili drugim motivima. Kada se sve podvuce, svako iskustvo ostavlja neki trag. Ali svi ti nagomilani utisci odvlace, iako prolazni sami po sebi, u drugu krajnost. Daleko od ideala koju blagodat Carstva Nebeskog pruza svojim kenosisom na Liturgiji. Liturgija je ona koja svojom blagodacu ispraznjava od svakog suviska apsolutizacije stvarnosti. A svaka fragmentarna stvarnost se kune sobom da je ona jedina prava stvarnost. To je tako daleko od egzistencijalne celine koju blagodat omogucava. Jer se na Liturgiji dogadja upravo to iskustvo celine, celovitosti, koju svaka prolaznost I propadljivost ne moze okrnjiti svojim utiskom. Zato I po zavrsetku Liturgije covek ostaje pod utiskom blagodati a ne drugih stvarnosti jer se upravo tada oslobodio od rasparcanih realnosti. Tako se jedino I moze razumeti ta podvojenost svake licnosti unutar istorije jer nema postojanosti u onome sto blagodat sazdava u njemu. To je analogno Hristovoj prici o izgradnji doma na kamenu kojoj valovi morski ne mogu nista. Jer se tu govori o zasnivanju svog identiteta na blagodatnim utemeljenjima. Sve izvan toga je ista famozna nepostojanost I prolaznost koja se iznova kida u delove I gde se svaki deo kune sobom da je jedina moguca stvarnost. A Bog sve sto je rasparcano vozglavljuje u Svojoj Licnosti. Otuda toliki mir Boziji. Otuda Jedinstvo Crkve. To nije nikakva idolatrija ili doktrina, vec zivo iskustvo Crkve. I sto je najvaznije, to iskustvo ne pripada pojedincima vec je besplatni dar svima koji hoce slobodnu zajednicu sa Bogom Trojicom. Ono nije nikome uskraceno. Covek je uskracuje sam sebi po neznanju ili po slabosti maloverja da to moze biti tako. A ne zna da to jeste tako verovao on u to ili ne.

[Tanja]

Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија.

Архимандрит Софроније (Сахаров)