Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови

[Срђан Ранђеловић]

Професор др Владета Јеротић одржао предавање у Бачкој Паланци

 

У четвртак 9. oктобра 2014. године, у дворани друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, у оквиру духовних свечаности ПОД ПОКРОВОМ БОГОРОДИЦЕ, на позив овдашње црквене општине, професор др Владета Јеротић, одржао je предавање на тему: ШТА ЉУДИ КРИЈУ

 

 

 

Беседа

[JESSY]

[Дејан]

Bog je dao muškarca i ženu da se dopunjuju, ne da se svađaju. Ne može se reći da je oduvek bilo zaljubljenosti i ljubavi s obzirom na viševekovnu tradiciju ugovaranja brakova na našim prostorima. Takođe, žene su često muževima bile pokorne što je neodvojivo od osećanja straha.

Psihijatar, književnik i akademik: Vladeta Jerović

Danas ljudi imaju pravo izbora partnera, zaljubljivanja, a šta je zaljubljenost? Zaljubljenost je osećanje viđenja Boga u drugoj osobi. Ako u braku ne preraste u ljubav, može se izvrgnuti u mržnju. Nema idealnog braka, kaže jedan od najistaknutijih balkanskih intelektualaca današnjice, psihijatar, književnik i svestrani erudita.

 

Vladeta Jerotić je nedavno bio gost Kragujevca gde je upravo otvoreno Pravoslavno predbračno savetovalište. On je u svom predavanju otkrio kako i kada se stiče ljubav, zašto se brakovi raspadaju i u kakvim zajednicama treba da odrastaju deca.

 

Da li ima krize braka u Srbiji?
- Kriza u braku je velika, ne samo u Srbiji, već u celom svetu. Kada sam pre mnogo godina bio u Francuskoj pitao sam ih kako stoje stvari po tom pitanju. Rekli su mi da 30 odsto njih ne žive zajedno. U stvari, žive zajedno, a odvojeno. Kako to izgleda? Svako ima svoj posao, stan, dva-tri puta nedeljno se vide, imaju vanbračnu decu. To se zove otuđenje. Kako će deca odrastati tamo gde vlada otuđenje?

Šta bi moglo da pomogne našim brakovima?

- Neophodna su nam predbračna savetovališta. Katolička crkva ih je imala pre mnogo godina. Moja nesuđena doktorska disertacija je bila izbor partnera. To me jako zanimalo. I sada me zanima. Stvari su se iskomplikovale od kraja 19. i 20. veka. Do tada je izbor partnera bio drugačiji. Očevi su birali partnere za sinove i ćerke. Nije to nostalgija za patrijarhatom...

Otac je znao za koga ćerka ne treba da se uda ili koga da sin oženi. Birao je snahe i zetove iz porodice u kojoj nema duševnih bolesti, alkoholizma, padavice, tuberkoloze. Deca su bila poslušna. Ne znači da tada nije bilo sukoba u braku, ali daleko manje. Najprirodniji način je mlad brak i 2.000 godina je bilo tako. Mladi roditelji se igraju sa svojom decom. To se zove homo ludens - čovek koji se igra.

 

Kako treba da izgleda uspešan brak?

- U braku postoje četiri nivoa komunikacije između partnera: duhovni, intelektualni, emotivni i fizički. Za dobar brak, bar dva bi trebalo da funkcionišu. Kad popusti jedan ili dva, treba raditi na ostalim. Muž i žena, odnosno svako, treba da rade na svojoj individuaciji.

 

Borba za moć

Koliko je ljubomora loša po brak?
- Ljubomora počiva na kaptativnoj ljubavi, u osnovi egoističnoj i pohlepnoj. Afektivna osnova ljubomore je strah od odvajanja i strah od gubitka, otud u svakoj ljubomori ima potrebe za posedovanjem i gospodarenjem, koju porodična i šira društvena struktura pojačavaju ili slabe. Ljubomora je manje seksualna strast, više težnja za moći.

Šta to tačno znači?

- Ne treba mešati individualizam i individuaciju. Svi se rađamo kao individue, ali ovo drugo je proces razvoja koji vodi do ličnosti, koja se piše malim i velikim slovom. Razvijati samog sebe, dakle.

 

Kada se može reći da ima ljubavi u braku?
- Ilija Šugajev je napisao knjigu "Jednom za ceo život" i tamo je zapisao da se ljubav stiče u braku. Zamislite to! Pričao mi je otac Justin crtice koje je čuo prilikom ispovedanja muškaraca i žena. Jedna od njih mu je rekla da svako jutro zagnjuri glavu u pazuh svog muža. Bili su već dugo zajedno, imali odraslu decu. Kada ju je upitao zašto, ona mu je odgovorila da joj tamo miriše.

 

Imate li savet?
- Citiraću Majndorfa koji kaže da monogamna zajednica muškarca i žene zasnovana na večnoj ljubavi postoji samo kao ideal. Zbog toga svako treba da neguje brak. Nije lako sačuvati ljubav. I nije isto u 50. kao kada ste imali 20 godina. Razvijajte se. Negujmo brak što duže. Šta ćemo bez braka? Trećina Evropljana neće brak, a zašto mladi neće? Zato što su imali loš primer roditelja. Najbolji je negovati ga da doživite zlatnu svadbu.

 

Kako vidite ovu zajednicu u Srbiji?
- U Srbiji ima mnogo jalovog nezadovoljstva. Imam običaj da kažem muškarcima da budu pažljivi sa ženama. Svetiće vam se žene posle 50. godine. Zašto? Žena ima dva ženska i jedan muški hormon. Kada u svom životnom ciklusu izgubi prva dva, ostaje ovaj treći - muški! Drugo, ne držite u strahu majku svoje dece, koja vam je podarila najveći izvor radosti. Nikako!

 

Šta znači da se žena ne drži u strahu?
- Kada kažete pokorna žena, onda znate da ona živi u strahu. Poslušna žena uživa u ljubavi. Ne zaboravimo da je ista ta žena 2.000 godina držana nepismena. Stvari su se u međuvremenu promenile.

 

Kako je to uticalo na muškarce?
- Postali su nesigurni. Inače, postoje dve vrste muškaraca: bludnici i sejači života. Prvi spavaju sa ženama, bez velikih emocija i ljubavi. Drugi se žene po nekoliko puta u svakom braku imaju decu, jer ih vole.

 

Šta mi možemo sami da učinimo?
- Razvijajte se, dopunjujte se, prosvećujte se. Rastite! Radite na individuaciji. Jedan moj pacijent mi je posle duge psihoterapije ovako rekao: "Vi se, doktore, zaista mnogo trudite, ali ja ne mogu da se promenim." Nemojte to da kažete, nikako! Duh nikada nije star i uvek je sposoban za promene. To je, zapravo, zadatost čovekovog bića.
 

U potrazi za ljubavlju

* Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca. U glavnom gradu završio je gimnaziju i Medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a kasnije i psihoterapiju u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Više decenija bio je šef psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dragiša Mišović". Od 1985. godine predaje pastirsku psihologiju i medicinu na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

* Od 1984. godine član je Udruženja književnika Srbije, i redovan član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti. U autobiografiji Vladeta Jerotić kaže da se jedan od presudnih događaja u njegovom životu dogodio 1942. godine kada je zbog povrede oka ležao u beogradskoj bolnici. Tada ga je brižno lečila "jedna lepa, udata doktorka u koju se zaljubio" i tada se naprečac odlučio da studira medicinu.

 

* Rođen je u činovničkoj porodici kao "jedinac u majke". Iako je roditeljima u početku zamerao što nema brata ili sestru, ponekad je uživao u narcističkim prednostima jedinca. Međutim, on je svojim pacijentima, poznanicima i mlađim prijateljima preporučivao da imaju više dece, jer je "takva porodična dinamika prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će možda dati cvet, ali to nikad nije sigurno".

 

* Nikada nije bio član nijedne političke partije i za sebe kaže:
- Virus ostrašćenosti Srba za politiku, koji bar od početka Prvog srpskog ustanka do danas donosi bezbroj nevolja svim rđavo politizovanim Srbima (a rđavo su politizovani svi oni koji pojma nemaju šta je politika i u njoj pravo i ekonomija, dijalog, tolerancija i diplomatija) - mene nije zarazio.

 

http://m.vesti-online.com/clanak_1/?article-id=447429

[w.a.mozart]

Kada se može reći da ima ljubavi u braku? - Ilija Šugajev je napisao knjigu "Jednom za ceo život" i tamo je zapisao da se ljubav stiče u braku. Zamislite to! Pričao mi je otac Justin crtice koje je čuo prilikom ispovedanja muškaraca i žena. Jedna od njih mu je rekla da svako jutro zagnjuri glavu u pazuh svog muža. Bili su već dugo zajedno, imali odraslu decu. Kada ju je upitao zašto, ona mu je odgovorila da joj tamo miriše.

 

 

na ovaj propust moram da reagujem : )

 

[Вук самотњак]

Ако хоћеш да будеш сретан опростићеш, ако желиш срећу на тренутак ти се освети

[Ово име није заузето]

na ovaj propust moram da reagujem : )

А ђе наћи сад тог човјека?

[JESSY]

У пуној сали парохијског дома при храму св. Петке у Сурчину у петак 10. октобра одржано је духовно вече чији су гости били академик проф. др Владета Јеротић и протојереј–ставрофор Милорад Голијан. Они су наизменично говорили о три теме „Шта људи крију, Ко куша човека и Страдање и зашто страдамо“. Госте је најавио свештеник Страхиња Голијан а тонски запис вечери доставила нам је гђа Зорица Ковачев.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/12/09.12.14_zbor_-_prof._jerotic_i_prota_golijan_-_sakrivanje_kushanje_stradanje_64kbps.mp3

 

                                                     

[JESSY]

У ресторану је седео професор Владета Јеротић са пријатељима. Један младић је хтео да их части пићем.
Пришао је, представио се и рекао да он професору Јеротићу много дугује, зато што су му његове књиге помогле у животу, па би хтео, на овај начин, да му се захвали.
Професор Јеротић је љубазно одбио рекавши:
„Немојте да увек чините ја теби – ти мени. Ја сам нешто, како ви кажете, вама учинио и ви сада хоћете мени да вратите.
Када вам неко учини нешто добро, ви учините добро неком другом, он неком трећем и тако се прави круг добрих дела.
Иначе то – ја теби, ти мени – је одраз племенске свести и основ корупције. Зато ја кажем да је за племенске народе, у које убрајам и Србе, корупција нешто природно.
Ипак, не треба заборавити да смо ми позвани да будемо хришћани, а то значи да се издижемо изнад своје природе.“

Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 9/2014.

[JESSY]

[JESSY]

Умор и неуроза

Много је људи, најразличитије старости, који се често, неки и годинама жале на осећање умора. Међу њима има и младих и сасвим младих особа који нас зачуде и збуне упорним жалбама на умор. Када лекар тражи да овакве особе ближе опишу то своје стање умора, пада у очи, с једне стране, релативно сиромаштво описа, с друге стране, монотонија и стереотипност оваквог описа. Осећање умора најчешће подразумева код оваквих особа неку општу безвољност, физичку и психичку малаксалост, брзо замарање после неког физичког и психичког напора, нерасположење, поспаност, каткад резигнацију или апатију.

Пошто смо брижљивим физикалним и лабораторијским анализама искључили постојање било каквог физичког обољења код оваквих људи, код којих преовлађује умор, често као једина, али упорна сметња, а још кад имамо пред собом младе људе или људе у пуној зрелости, морамо посумњати да је реч о неурози која је умор истакла као свој опомињући или алармирајући сигнал. Који су то све скривени, често и дубоко скривени конфликти присутни у личности које она свесно не жели, не може или неће да препозна, бранећи се од ових несвесних конфликата осећањем дуготрајног умора?
Није могуће, наравно, да осветлимо све, па ни већину оваквих конфликата у личности. Они су многобројни и тешко је замислити да их свако од нас повремено нема било да су препознати или непрепознати од свести. Овим желимо да кажемо да сваки има "право" да буде повремено и кратко уморан из психичких конфликтних разлога, па чак и да дозволи себи "луксуз" да конфликт не препозна, препуштајући се безопасној илузији да је умор наишао као последица претераног рада, претовареног стомака или промене "атмосферског притиска". Када говоримо, међутим, о умору као знаку неурозе, имамо на уму у првом реду људе претежно млађе и средњих година којима је умор више или мање стални животни пратилац, који су и сами престали да верују да је умор последица неке "подмукле болести" и који су због умора озбиљно ометени у испуњавању својих животних обавеза.

Задржаћемо се првенствено на доста распрострањеној форми умора као последици повређеног осећања сопствене моћи, односно озбиљније пољуљаног осећања сигурности. Пођимо опет од обичног, свакодневног примера осећања умора у неког човека, коме неког дана није пошло за руком да оствари нешто што је био наумио, а до чега му је било доста стало. Мало је људи способних да у миру и без емотивног суделовања анализирају разлоге неуспеха неке предузете акције. Када није у питању нека већ од раније неуротична личност, када неуспела акција нема далекосежних последица и када личност није "преосетљива" (што ће рећи превише амбициозна), чак и без анализе неуспеха живот се може одвијати даље, више или мање уравнотежено, непроменљиво. У сваком другом случају, међутим, пропуст анализирања неуспеха води неприметно повећавању броја предузетих акција у будућности са сличним завршетком -неуспехом, недовољним успехом или успехом који не задовољава, и истом последицом - новим у ствари старим и већ познатим, можда сада нешто дужим у трајању, осећањем умора. Бескрајно танан и осетљив сеизмограф наше душе опомиње сада чешће и дуже да нешто у нашој психи не функционише како треба и да је нужно да мало застанемо у захукталом ходу времена, да се замислимо над собом и загледамо се у оне дубље и мање осветљене или мање проветраване одаје у личности, не бисмо ли тамо нешто открили што ће нам указати не само на узрок умора, већ и на могућност његовог отклањања.

Изненађујуће је мали број људи, међутим, склон да истражује "прашњаве ствари" у своме несвесном. Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте.

Одличан познавалац свих неуротичних збивања у човеку и човеку овог времена Карен Хорнај и у својој последњој књизи коју је написала: Неуроза и развој личности (преведена код нас), опомиње да је корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција, тежња за славом, и, с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе. На једној страни налазимо индивидуе којима понос и частољубље значе потврђивање сопствене вредности и зрелости. Овакве зреле личности препознајемо по томе што су спремне да се боре са својим проблемима, што преузимају одговорност за последице сопствених акција, што не пребацују кривицу на друге и што не очекују у првом реду од других, већ од себе, да проблеми буду решени. На другој страни налазимо неуротичне људе који су пуни захтева од своје околине, а када и од себе нешто захтевају онда су сви захтеви у несразмери не само са реалним могућностима њихових физичких и психичких потенцијала, већ су у несразмери и са могућностима средине у којој делају. Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као "слабићу" неспособном за животну борбу. И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе.

Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији. У чему се састоји тај одлучујући "скок у егзистенцију" из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе "цара природе" (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми "јесам ли ваш или Наполеон" (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса - него их стресемо са себе? Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе.

[pahulja]

Светосавска беседа у Матици српској

Тропаром Светоме Сави, у извођењу појаца Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, у понедељак, 26. јануара 2015. године, почела је свечаност у Матици српској, посвећена 100-годишњици од рођења Патријарха српског Павла.

У навечерје празника Савиндана, Светосавску беседу су казивали Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и академик Владета Јеротић.

Ми смо као генерација, као поколење, а и као народ, имали привилегију да живимо у историјској стварности у којој је живео и радио човек светачке снаге и енергије – Патријарх Павле, рекао је у поздравном обраћању професор др Драган Станић, председник Матице српске, истичући да је 44. поглавар Српске Православне Цркве био оличење Светосавске енергије,отелотворење те енергије.
Академик Јеротић је, у оквиру својих сећања, навео примере из живота и дела Патријарха Павла, још док је био Епископ рашко – призренски. Подсетио нас је на поучне речи које је Патријарх Павле често говорио, а које гласе: Будите мудри као змије, а безазлени као голубови.

Владика бачки г. Иринеј је истакао да је са тадашњим Епископом рашко-призренским Павлом (потоњим Патријархом српским) одређено време провео у Призрену, где га је Епископ Павле рукоположио за јерођакона, а потом и за јеромонаха.

Патријарх Павле је увек био знак препознавања хришћанских и јеванђелских вредности и мерила. Најважније је да тај човек никада није лагао ни Бога, ни себе, ни друге, него је био увек оно што јесте у себи, у души, нагласио је Архијереj

Светосавској беседи у Матици српској присуствовали су Епископ сремски г. Василије, архимандрит Јован Радосављевић, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, и многобројни Новосађани, поштоваоци личности и дела Патријарха српског Павла.

http://beseda.rs/14612/

[Дуња]

[JESSY]

Затварање у себе је супротно љубави.

 

Љубав је одрицање од себе, од свог Ја. То је најтеже од свега. Човек је по природи егоистично биће, то је наша пала природа, то је најтеже надрасти. Човек је у сталној борби. Свети Оци кажу: "Ако не постанеш бољи, постаћеш гори". Благодат и труд су два стуба за човека.

 

Љубав нас изводи из оквира простора и времена. По мери љубави према ближњем се потврђује наша љубав. Лако је волети човечанство, али треба волети оног ко је стално ту, ко има и лоше особине, ко је несавршен. Волећи човека, ми волимо и његове особине, не обрнуто. Не можемо рећи да некога волимо због његових особина, зато што је нешто урадио. Можемо само да га волимо као људско и Божије биће, а онда да због тога волимо и његове особине. Преко тог несавршеног бића ми можемо онда волети цело човечанство. Не волети апстрактну слику човечанства, већ конкретног човека, уз сва искушења, а то онда можемо само пренети и на шири план.

 

Љубав Христова нам помаже да оно што нисмо добили у детињству – надокнадимо у саодносу са Богом.

 

"Љуби ближњег свог као себе самог". Људи не воле себе. Изгубили су Бога. Ако верујем у Бога, онда Га и волим. Не може се веровати у Бога без да Га човек воли. Да би волео, прво мораш волети себе, па другог.

 

Смисао је данас у трпљењу и љубави.

[JESSY]

Ми не можемо носити стално наше мане и кривицу у себи, зато је пројектујемо на друге, зато испољавамо свој бес на другима. Бес на околину нам изазива само оно што и код себе препознајемо, за остало смо слепи. Кад се гневимо на другога због нечега, треба да се запитамо коју ми кривицу носимо због те исте ствари, које сопствене мане нас притискају, па покушавамо да их разрешимо преко других. Лако је ратовати са другим људима, са другим народима, најтеже је ратовати са самим собом.

[Дуња]

Vladeta Jerotić - Strah od smrti nekad i sad