Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

„Верујем, не верујем, не знам“

 

Проф. др академик Владета Јеротић беседио је 03. марта ове године у крипти храма св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану на тему „Верујем, не верујем, не знам“, у оквиру духовних трибина које се годинама одржавају у овој београдској светињи.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/03/11.03.16_zbor_-_dr_vladeta_jerotic_-_verujem_ne_verujem_ne_znam_sv._marko.mp3

[JESSY]

„Узмак културе“

 

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина, Светосавска омладинска заједница Епархије ваљевске у циклусу „Православље и млади“ организовала је 8. априла ове године предавање академика проф. др Владете Јеротића. Угледни гост беседио је на тему „Узмак културе“, а предавање је одржано у сали Центра за културу Ваљево. Благодаримо радију „Источник“ Епархије ваљевске на звучном запису ове вечери.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/04/16.04.16_zbor_-_v._jerotic_-_uzmak_kulture_valjevo_08.04.16.mp3

[Снежана]

"Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића.

Незрела савест, напротив, заснована на претњама, страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички.

Овакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље.

Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности.

У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу."

[PredragVId]

Спорија двоколица - држи десно. - Душко Дугоушко.

[Снежана]

У шта људи верују

 

У свакодневном општењу међу људима, доста често чујемо како кажу (кажемо): Верујем да је тако, или: Не верујем да је то истина, или: Не знам шта је истина.

Нису ли такви чести искази људи сведочење о постојању архитипа вере присутне у сваком човеку, без обзира како се одређени човек о тој вери изјашњавао?

Знали смо одавно да је човек биће осећања и мишљења, К. Г. Јунг још додаје овим двема општим психичким функцијама, две друге, такође важне: интуицију и чувствовање (најближе функцији опажања, перцепцији). Када човек каже да је у некога или нешто верује, он је на жељеном путу да, колико је то могуће, обједини (створи јединство) између све четири поменуте психичке функције. Овакво јединство у веровању не постиже се ни брзо ни лако, јер се могу испречити обмане и сумње у мишљењу. Да би самом себи отклонио релативну несигурност у веровању, човек некада каже: ја знам да је тако, желећи да своју, увек несигурну веру поткрепи уверењем да он и зна оно у шта верује.

Као што је Димитрије Мерешковски у једном свом роману о Леонарду да Винчиу поставио изазовно питање: Да ли је наше велико знање кћи велике љубави, или је обратно: велика љубав кћи великог знања, тако је могуће разматрати познату мисао Анселма Кентерберијског: Верујем, да бих знао, односно (сада ми питамо, а не Анселм): Да ли је знање, збиља вера, или: знам, да бих веровао? Како стећи и осећање и мишљење или, тачније речено, како их у току целог живота стицати? Није ли нам оставио Исус Христос тајанствене речи: Будите мудри као змије и безазлени као голубови, које патријарх српски Павле тумачи овако: „Будите мудри као змије и безазлени као голубови, значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијате у себи доброту. Но, ум је хладан а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта да не пређе у глупост“.

На питање како стицати довољно, и изоштрено мишљење и топла осећања, одговор би могао бити – процесом индивидуације и/или обожења. Неопходне препреке на томе дугом и трновитом путу, као што су: домгатски фанатизам, дуготрајни скептицизам и перфекционистички критицизам, од помоћи су човеку на томе путу, ако буде умео да ове препреке (као изазов) претвори у повољну шансу за даље, све хармоничније приближавање вере к знању, и обратно. Можда ће такав човек моћи једнога дана у поодмаклим годинама живота да аутентично сведочи: Верујем јер знам, али и обратно: Знам јер верујем.

Шта хоћемо да кажемо када понављамо: Не верујем? Са једне стране, потврђујемо природну и потребну сумњу да оно што нам се каже, оно што читамо и чујемо не верујемо, са друге стране потврђујемо да до аутентичног јединства вере и знања још у нама није дошло. Мада већина људи подлежу сугестији и аутосугестији, посебно ментално слабије развијени људи радо примају од других људи (нарочито оних у које имају поверење) све што им ови кажу за „готово и истинито“. Као да онај део природне вере присутне у сваком човеку, радије жели да остане „слеп“, приближавајући се тако „глупости“ (према патријарху Павлу).

Друга крајност у процесу вера-невера, јесте упорно трајање неверовања, најчешће из разлога страха да опет једном човек не буде – преварен. И појединци и народи бивају кроз историју варани од других појединаца и народа. Неко (опет појединац, ређе народ) нешто научи (или не научи), а понавља дуго: Не верујем. Не правећи разлику, коју није лако уочити између онога у шта не треба веровати и онога у шта ваља веровати (али и знати!), такви људи (и народи) никада не стигну ни до „мудрости змије“, још мање до „безазлености голуба“.

Намерно нисмо до сада расправљали у кога или у шта треба веровати, али не веровати, јер смо о томе писали у ранијим нашим делима. Ипак да се подсетимо да као што су тачне претпоставке виђених антрополога света који говоре о homo religiosusu као једном од најстаријих архитипова у сваком човеку – вера у „онострано“, вера у Творца, суштински никад схватљивог, али енергетски код свих присутног, истинска је човекова вера до које треба на прави начин (и доживљајем и знањем – сазнањем) да човек стигне. Ето опет плодни напор дуговечне индивидуације и/или обожења!

Шта ћемо најзад, такође са честом човековом речи: Не знам? Доста је школованих и високошколованих људи у свету (међу њима је и научника и философа) који сматрају да на већину светских загонетки и оправданих питања: Ко смо, одакле смо и куда идемо – нема крајњег одговора, нити га може бити. Уместо да поверују у нешто или у некога кога (или шта) нити виде нити познају, а при томе не желе да потпуно одрекну управо то што нити виде нити познају, опредељују се за: Не знам. Одакле је и како је Живот настао, како је и зашто људски мозак накупио милијарде неурона и њихових синапси, да ли неког сличног човеку и животу, или сасвим другачијег живота, има у милијардама галаксија, да ли човек има душу и дух (где су они у њему?) који неадживљавају тело у тренутку смрти, као и доста других сличних и значајних питања  - човек, као научник, философ, уметник, али и обичан човек, одговара: Не знам. Да ли је задовољан и релативно миран (целог живота!), такав агностик (присталица агностицизма, за кога је свет несазнатљив, непознат) – није вероватно, али је могуће. „Путеви Господњи су тајанствени и непредвидљиви“. Верујући човек може једном да сасвим престане да верује, а не верујући да почне да верује. Зашто онда не би могао и агностик да крене у једном или другом правцу? Уместо речи, често збиља паметних људи: не знам, више ми (лично) одговара реч: Тајна. Зашто човек не би био тајна која му је задата – ако је човек „дат и задат“, са питањем од кога задат – да од тог истог човека буде ова тајна (некада целог живота) одгонетана!

http://www.politika.rs/scc/clanak/346650/Vladeta-Jerotic-U-sta-ljudi-veruju

[JESSY]

 

[Снежана]

"Чудна је ствар то наше тело, као и појављивање неких телесних симптома који су психичког порекла.
Иако нам је пут претварања неког психичког конфликта - на пример, неке мучне нерешиве ситуације у породици или на радном месту - у телесни симптом готово до танчина познат, као, на пример, настајање гризлице у стомаку или високог крвног притиска,

још остаје тајанствена способност неких људи да све своје конфликте, и оне најжешће, задрже на психичком плану а с друге стране,
чудна пријемчивост неких наших унутрашњих органа (нарочито желуца, црева, срца) да узму на себе претешки терет психе, жртвујући се на неки начин за психу у прихватању конфликата...

...Било би нечовечно и чудовишно тражити од људи да буду хероји и да на све ударе живота одговарају филозофским смешком или бескрајним опраштањем. Читавим својим психофизичким устројством човек није способан за такве одговоре и велико је питање да ли ће икада у будућности бити способан.

...Када је реч о различитим начинима манифестовања наших конфликата, не треба сметнути с ума да постоји и онај најздравији, свакако најтежи начин реаговања на продужене психичке конфликте -

а то је њихово успешно савладавање снагом воље, упорности и издржљивости. И још један начин, близак овоме је способност зрелих појединаца да се суоче са патњом, болом и конфликтом и да су чак и када га не могу да савладају,

способни да га понесу, у стању су да пате када се друкчије не може, да буду несрећни када се несрећа не може избећи, а да при томе нити душевно оболе, нити преводе своје патње, болове и несреће на телесни план.

Какав закључак из овога треба извући?
Тело не сме да загосподари нама до те мере да нам својим реаговањима, као последици нерешених конфликата, омета способност живљења, тј. рада и вољења.

Истовремено не смемо силити наше тело подижући неразрушиве бране између њега и психе, јер ће цена за такве бране бити губитак оног најинтегралнијег дела човека, целине његовог душевног живота. Помозимо телу да може хармонично да функционише, да би нам то исто тело могло да помогне када нам је најтеже и када нам не остаје никакав други, здравији одговор."

[JESSY]

Питања су увек била иста: Ко сам? Зашто сам овде? Одакле долазим? Куда идем? Вечна питања, и старих цивилизација.
Постоји један пардокс. Чини се да су та питања данас бројнија или чак жешћа. А има и супротно: нема питања зашто сам, ко сам. Него има питања младих, и не само младих: не занима ме одакле сам и куда идем, занима ме овде и сада.

- Постоји страх од празнине. Имамо празну посуду, сваки човек да у нешто верује. Празна посуда треба да се испуни нечиме: науком, уметношћу, стваралаштвом, породичним животом, философијом, религијом...

Као да су данашњи млади људи испражњени, или се нису напунили, или је толико много понуда да не знају шта ће. Онда претрпавају, па се препуне, па онда избаце напоље и опет остане празна посуда јер их ништа није задовољило.

-Постоји та потреба за одмором тишином (Имамо дан и ноћ, откуцаје срца – одређени ритам у животу). Видите то с кафићима, гласна музика... нема онда комуникације. Онда им ни не треба комуникација. Проблем отуђења. Да би се заменила нормална комуникација потребна је брзина, потребно је мноштво различитих доживљаја, утисака. Као калидоскоп – мрднеш мало и већ друга слика.

-Човек је несигурно биће целог живота. Испуњава га једино вера, али нека аутентична вера, права вера, доживљена вера. Рекли смо празна посуда; сваки верује у нешто, али тај који верује уопште не мора бити религиозан. Разлика верујућег и религиозног. А онда разлика побожног и религиозног.

- Човек је природно и духовно биће. Нису довољни природни закони. Постоји трансценденција која нема законитост природе.

- Колико смо слободни, а колико одређени? Хиљадама година људи питају има ли судбине? (политеистичке религије највише... у монотеистичким религијама не би требало да имају никакву судбину).

Ми смо дуалистичка бића: непрекидан сукоб у нама нужности и слободе.

Наш етнопсихолог Бојан Јовановић каже:
"Када говоримо о судбини ми одричемо одговорност своју".
Човек је дат (генетика) и задат.
http://www.youtube.com/watch?v=dXiLuJDvkoY

[JESSY]

 

[Снежана]

"Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има.

Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар. На који начин?

У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе "цара природе" (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми "јесам ли ваш или Наполеон" (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог).

Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса - него их стресемо са себе?

Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности:

способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти.

Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе."

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]