Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови

[JESSY]

Како поступати са својим душевним немиром ?




Чланак је расправа о душевном немиру човека и његовим узроцима. Душевни немир је схваћен, најпре, као позитиван порив који помаже сазревању човека, док сазревање приближава човека Богу. Уколико душевни немир, међутим, није схваћен од човека као изазов, ако у њему није откривен смисао, овај немир постаје негативна и деструктивна сила.

Душевни немир у човеку део је, огледало или ехо свеопштег немира, ускомешаности и сукоба у читавој васиони. Вишевековна истраживања науке и њених највећих представника (Коперника, Галилеја, Бруна, Њутна и других), откривали су детерминистичке законе узрока и последице, док новија испитивања у квантној физици, астрономији и молекуларној биологији, као да указују на непредвидљивост кретања материје, упућујући човека, пре на индетерминистички, него на детерминистички поглед на свет.

Према саопштењима пренаталне психологије и ембриологије, стварање и разарање ћелија, сложена динамика која условљава сталне промене у ембрију и фетусу, почиње већ од зачећа и траје, као што знамо, све до смрти човека. О непрекинутом „рату" у васиони, у човеку и између људи, као и унутар атома, знали су, или су само слутили, највећи пресократовски философи у старој Грчкој. У човеку, збиља, ратује тело са душом, душа са духом, осећање са разумом, свесно са несвесним.

Одлучујуће питање, међутим, које је човек већ рано у историји себи поставио, а и данас га поставља, било је, да ли има у свему томе xиновском немиру, свуда око нас и у нама, неког реда и смисла. Ако је и било (свега неколико) тврдокорних материјалиста и атеиста међу философима старе Грчке који су одрицали Првог Покретача стварног света, приписујући све стварно случају, већина других мислилаца у свим старим цивилизацијама и културама, давно пре Сократа и Платона, препознала је и у нереду ред, и у немиру мир, и у покретљивости свега „непокретног покретача", знајући Творца неба и земље, придајући му различита својства и имена. Нас неће, дакле, занимати различите философске, религијске и научне теорије, које су, у току неколико протеклих хиљада година историје покушавале да расветле вечну загонетку постанка васионе и човека, живота и смрти.

 

Хришћанима је довољно познато да за спасење човекове душе није неопходно да се ова вечна тајна разјасни човековом разуму и уму, јер се она сама собом разоткрива, једноставно и спонтано оном људском срцу коме се Бог открио у љубави. Љубав представља кључ за отварање оних тајни које Бог свима људима поставља, а „чистима срцем" допушта да их и дотакну. Да бисмо се, међутим, уопште почели приближавати Љубави Божијој што бива тек када смо у Њега свим бићем својим поверовали немогуће нам је да се даље крећемо путем обожења, ако нисмо препознали узроке и последице свога сопственог душевног немира.


Немир, сукоб, узнемиреност, унутарњу или спољашњу, није могуће избећи, некад до краја живота, и када смо свесно ступили на пут подвижништва (не само манастирског). Хришћанин зна и зашто је тако. Успињање на „брдо Кармел", пењање Лествицама Господњим, пут је на Голготу. Са сваком новом степеницом или лествицом која води „горе", наилази ново искушење које може да долази од Бога, од самог себе, од других људи, или од демона: неки хришћански подвижници, можда мало поједностављено, сматрају да су сва искушења - демонске природе, држећи се познатог места у Јаковљевој Посланици: „Ниједан кад се куша да не говори: Бог ме куша, јер се Бог не може злом искушати и Он не куша никога".

[JESSY]

Често размишљам како нису само лични греси (обично тежи), неокајани и неисповеђени главни разлог због чега много људи силовито одбија веру и Цркву, већ је разлог и слутња људи, чак и добрих хришћана, да ако буду сувише ревносно испуњавали Христове заповести, не само да неће брзо стећи очекивани мир и „награду", већ да ће имати све већих невоља у животу, па да ће, можда, чак и ако достигну Јовову праведност, бити искушавани „јововски". И један и други споменути разлог због чега људи не желе да буду хришћани, неоправдан је и опасан, јер на изопачен начин реагују на немир сопствене душе.

Душевни немир у нама, најпре је позитиван, конструктиван немир, усмерен на унапређивање и сазревање човека. Овај немир је од Бога послат као опомена, изазов и шанса „палом човеку" да се опет усправи, подигне очи своје небу и сачека послање Духа Светога који ће га даље водити земаљским путем у небеско пространство. Због чега је човек најчешће немиран? Зато што је гладан и жедан, што га нагони муче (сексуални и агресивни), што је болестан и има болове, што је радознао, што је брижан, што воли и мрзи и што се боји смрти. Анализирајмо мало ове најчешће узрочнике људског немира.

Телесна глад и жеђ изазивају највећи могући немир. Они се морају задовољити да би човек схватио да ни онда, стварно, није задовољан. Схватиће тада, можда, да постоји у њему и једна друга, слично јака, метафизичка глад и жеђ - за трансценденцијом, Богом, правдом.

Сексуални и агресивни нагони најачи су нагони у човеку после нагона самоодржања. И они траже, већ веома рано, у дечјем добу, да буду задовољени („дечја сексуалност" није више за психолошку науку само Фројдова фантазија, већ чињеница; „дечја агресивност" није измишљотина Алфреда Адлера или Меланије Клајн, већ нешто што сви родитељи из искуства знају). И њих треба задовољити (не говоримо тренутно о могућностима сублимације нагона), да би човек схватио да се иза сексуалног нагона крије љубав, као трансцендентна димензија секса, а иза агресивног, нагон ка сазнању, манифестован као радозналост. Јер, и када човек ублажи сексуалност истинском љубављу према партнеру, вечни боготражилац у њему (кад је само једном истински пробуђен), наставиће са даљњим открићем, сагледавши, сада већ духовним очима, да иза љубави према партнеру стоји љубав према Богу, а у нагону ка сазнању - богопознање или богооткривење.

Сви су људи болесни и нема човека који не зна за болове, физичке или душевне. Велики средњевековни лекар, философ и мистичар, Парацелзус, рекао је: „Болести потичу из краљевства природе, а оздрављење долази из краљевства духа". Дуго трајање неке болести и болова, пружају прилику човеку да иза препознатог узрочника болести (неке бактерије или вируса), угледа стварног узрочника - Опомињача наше грешне и смртне природе који нас и преко болести привлачи к себи.

[JESSY]

Човек је душевно немиран, јер и воли и мрзи, некад, и дуго, једног истог човека (дете родитеља, брачни партнери један другог); човек је несрећан када му се на љубав не одговори љубављу (онда је и у стању да омрзне раније вољеног), несрећан је када је у страху да ће да изгуби вољеног, дубоко жалостан и немиран када га стварно изгуби. На овој истини која има корене у независној жељи људској, велики индијски философ Буда засновао је своје философско учење о четири истине и осмоструком путу спасења. И за хришћанина и за психолога, међутим, једно је јасно: човек остаје немиран доклегод воли и мрзи.

Сви се људи, најзад, боје смрти (отуд душевни немир у њима), јер је узрочник сваког људског страха - страх од смрти. Сви су људи брижни, јер је „брига" онтолошка категорија људског бића, као и страх и кривица. А шта стоји иза страха и бриге? „Све док човек неприлично живи он осећа страх од смрти. Ако се за живота приближи Богу, онда његова љубав гаси оба та страха", каже свети Исак Сирин.

Покушали смо анализом најчешћих људских немира, сукоба и узнемирености, као и њихових узрока да покажемо смисао и сврху свих ових немира. Непрепознавање сврхе и смисла душевних немира, осуђује човека на „принуду понављања" истих, на прибегавање бројним механизмима одбране (нарочито потискивања, пројекције, негације и идентификације са агресором), на хроничну неурозу, резигнацију и депресију. Сви наши немири у томе случају постају бесмислени, као Малох који гута жртве, а никад није засићен.

У сваком православном календару набројани су главни (или смртни) греси, узрочници наших најтежих душевних немира, а који, практично, сви произлазе из наших нагона, иза којих нисмо никад спознали Дух:

Гордост - грех који извире из агресивног нагона и нагона ка сазнању човекобога, иза кога човек није открио љубав Богочовека.

Среброљубље - грех који долази из нагона за сакупљањем и поседовањем, иза кога се није уочила препорука Христова (парафразирамо): Не брините се шта ћете јести, пити, скупити и имати, јер о томе, за вас, брине Онај који вам броји сваку влас на глави.

Блуд - грех који има корене у сексуалном нагону који постаје сврха самом себи, уместо да се нагонски пориви сексуалне енергије у току живота постепено сублимирају и тако, иза сексуалног нагона, открије чежња човека за спајањем са Другим у Целину из које је човек произашао.

Завист - заједно са гордошћу, један од најјачих и најстаријих људских нагонских страсти. Луцифер је, према наговештајима у Старом завету (Језекиљ, 28, 12 - 16, Исаија, 14, 12 - 14) из зависти отпао од Бога, змија из рајског врта због зависти према Богу завела је прве људе, а већ одојче, од неколико месеци, према уверењу дечје савремене психологије, почиње да осећа завист; касније се зависти придружује љубомора, а и једна и друга страст у стању су да муче човека у старости, до саме смрти, Божијом помоћу савладана завист, топи се у радост давања, у блаженом стању оног ко се од срца радује сваком богоугодном успеху другог човека.

[JESSY]

Неумереност у јелу и пићу - грех који слепо задовољава нагон исхране остајући му целог живота роб, уместо да човек постане гладан и жедан, не само земаљске хране, без које Бог зна да он не може постојати, већ гладан и жедан Бога и Његове правде.

Гнев - храни се агресивним нагонима, гордошћу и завишћу, бескрајним и бесомучним човековим самољубљем и себичношћу, жељом за апсолутном влашћу и потчињавањем свега, људи и природе својој вољи - самовољи. Исту ону енергију из које гнев црпе себи храну, просветљени хришћански ум, користи у другом правцу - негујући смерност, кротост и трпељивост.

Очајање - грех свих оних људи који нису савладали страх од живота и од смрти, који су хтели да сами себи остану судије, који су се уплашили љубави другог човека, који се никад нису разрешили прастарих људских амбивалентних осећања љубави и мржње.


Није „судбина" она зла вила или рђави Усуд из народних паганских веровања који одређује људски живот од рођења до смрти, већ човекова слободна воља, његова одлука о смислу и сврхи његових душевних и телесних немира. „Судбина је замка коју сами себи постављамо" (Исак Сингер), и то онда када одбијемо да тражимо (јер ако тражимо и наћи ћемо, ко куца отвориће му се!) шта се крије у скривеним дубинама наших немира. Само Дух може да нам открије смисао дубине наших душевних и физичких немира. У хришћанству ми тај Дух називамо Свети Дух, треће лице Свете Тројице.

Када сам недавно сусрео у манастиру Витовници (можда једином манастиру у Србији у коме се не говори о политици!) једног честитог богомољца, средњих или већ и старијих година, скоро без икакве школе, избеглицу из Босне, коме је све попаљено у селу, коме су обадва сина рањени у борбама, један теже (вероватно ће остати инвалид) и када сам га упитао како стишава свој душевни немир, убедљиво и мирно одговорио ми је: „Ничим не могу да га стишам осим дугим, понављаним читањем Јеванђеља и Псалама". Ево, примера човека коме је Дух, у кога је поверовао, умирио душу, разјаснивши му Божијом Речи смисао немира. Зар у школованом Србину није тај исти Дух, такође, присутан, као и у овом простом православном човеку! Није, све док њиме влада највећи од свих грехова, јер од њега и сви други потичу - гордост! „Смири се, горди човек", поручује велики Достојевски, подједнако гордој Европи и гордим Словенима.

[JESSY]

Предавање „Страх од одбацивања“ академика Владете Јеротића,Понедељак, 12.октобар 2015./ 19ч

Немачки филозоф Мартин Хајдегер је рекао да се свако дете рађа са клицом страха и кривице. Обзиром да је страх опширна тема проф. Јеротић ће говорити о одвајању. Од само чина рођења следи одвајање: одвајање од мајке, одвајање од дојења, полазак у школу, вртић и адолесценција такође представљају одвајање тј неку врсту одбацивања, затим одвајање родитеља и деце- тј осамостаљивање деце… Последње одвајање у том циклусу је смрт као одвајање од живота. У целом том циклусу одвајања, љубав има важну улогу, јер она помаже да се са свим тим страховима човек лаше избори и да их снагом љубави превазиђе.
Владета Јеротић (1924) је неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник. Дипломирао је на Медицинском факултету а затим специјализирао неуропсихијатрију. У Швајцарској, Немачкој и Француској је специјализовао психотерапију. Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић“ а од 1985. године до пензионисања је предавао пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду. Написао је више књига и одржао више предавања из области психоанализе, психотерапије, религије, филозофије. Члан је удружења књижевника Србије, Медицинске академије и Српске академије наука и уметности.

 

 

 

da li je neko bio na ovom predavanju....? ja nisam znala da je ozdravio i da je opet postao aktivan....

[JESSY]

Kako misliti danas o čudima u Međugorju

Povodom članka Jelene Čalije: „Gospa iz Međugorja na iskušenju u Vatikanu”

(Foto Ž. Jovanović)

Na pragu smo trideset pete godine od objavljivanja tzv. videlaca Bogorodice od strane nekolicine hrvatskih adolescenata oba pola, u malom hercegovačkom selu Međugorju. U neposrednoj blizini mesta viđenja, u Prebilovcima, odigrao se 1941. godine jedan od najstrašnijih zločina u Drugom svetskom ratu, čije su žrtve bile isključivo Srbi.

Međugorje, kao mesto, ne samo javljanja Bogorodice nekolicini mladih, već i njeno neprestano, svakodnevno javljanje, privuklo je do danas preko milion hodočasnika iz celog sveta, najvećim delom katolika, najčešće bolesnih ljudi, od kojih neki treba da su doživeli izlečenje od svoje duge bolesti, posle višednevnih molitava upućenih Bogorodici u Međugorju.

Na početku ovih neobičnih zbivanja u Međugorju (osamdesetih godina prošlog veka), hrvatska katolička crkva postavila je opravdano pitanje duševnog zdravlja tih šest mladih ljudi, pa je u tu svrhu poslala dvojicu zagrebačkih psihijatara, pozivajući i mene kao srpskog pravoslavnog psihijatra, da dođemo u Međugorje i pregledamo ove mlade ljude. Posle nekoliko provedenih dana u Međugorju i savesnog višečasovnog, pojedinačnog pregleda, nas trojica psihijatara zaključili smo da su ovi mladići i devojke psihički zdravi ljudi. Ništa drugo se od nas psihijatara nije tražilo.

Kao što smo u objektivno pisanom članku Jelene Čalije u „Politici” doznali, najkasnije do kraja godine Kongregacija za doktrinu vere u Rimu, a i sam sadašnji papa Francisko (Franja), oglasiće se najzad, o verodostojnosti čuda u Međugorju.

Kako misliti posle svega o ovome zbivanju u 20. i 21. veku, u katoličkom selu sa 4.000 stanovnika (već uveliko obogaćenom dolaskom brojnih turista). Naravno, mislićemo na razne načine, shodno pre svega sopstvenoj veri, nivou obrazovanja, kritičkom načinu mišljenja itd.

Ne treba najpre sumnjati da kada je u pitanju zbilja jaka vera u nekoga vernika (konkretno hrišćanskog) čuda prestaju da budu čuda, jer ona se konkretno ostvaruju – naročito kada je u pitanju neka teška bolest – kod nekog bolesnog čoveka. Hristova čuda izneta u Jevanđeljima dovoljno su poznata hrišćanskim vernicima, dve hiljade godina. U čuvenom francuskom katoličkom svetilištu u Lurdu, jedna komisija (od pre nekoliko decenija), posle savesnog ispitivanja sačuvanih protokola o čudotvornim izlečenjima u Lurdu – ispitivanje je izvršila grupa sastavljena od lekara opšte prakse i specijalista, psihijatara, psihologa, teologa, među kojima nisu svi bili vernici – potvrdila je samo nekoliko desetina od mnogo hiljada sačuvanih protokola, stvarno izlečenih ljudi koji su bolovali od (za zvaničnu medicinu) neizlečivih bolesti.

Ako sada „ okrenemo list” razmišljanja, pa damo maha našoj prirodnoj dubokoj sumnji u postojanje čuda – kao što je, paradoksalno, prirodno da čovek veruje u čuda – nije rđavo setiti se stare izreke (sigurno da je starija i od vremena raznih civilizacija pre Hrista) koja kaže: Svet želi da bude prevaren, zato neka bude prevaren (Mundus vult decipi, ergo decipi atur).

Da li ima mesta bilo kakvom pametnom zaključku povodom pomenutih događaja u svetu – nikako samo hrišćanskom, već prisutnom i u svim drugim velikim religijama sveta – osim, možda, sledećeg.

Čovek je u svojoj osnovi biće vere i nade (posle kojih dolazi, ako dolazi, Ljubav, i to hrišćanski shvaćena). Uvek je bilo ljudi i naroda koji su verovali u čuda: hrišćani u Hristova čuda, budisti u postojanje ostataka Budinih moštiju, Indusi u svetu reku Gang itd. Prosvećivanje pojedinca i naroda – kome nema kraja čitavog života! – umanjuje veru u čuda, ali je ne otklanja potpuno. Bilo je, i danas ima, naučnika nobelovaca koji ne odriču mogućnost postojanja čuda (Neko je od azijskih mislilaca davno rekao: „Sunce nikad ne izađe i nikad ne zađe, a da se ne dogodi neko čudo”). Marksisti su delimično u pravu kada kažu: „Čudo je još neotkrivena nužnost.” Međutim, tajanstvenosti u prirodi i u samom čoveku (od njegovog kolektivnog do individualno nesvesnog!) još je uvek toliko mnogo da je malo verovatno da će se čuda ikada moći racionalno do kraja objasniti.

He treba se podsmevati milionima hodočasnika svih religija koji posećuju sveta mesta (kod nas naročito manastir Ostrog), celivaju ikone i mošti svetaca, ulaze krastavi i krvavi u reku Gang verujući u izlečenje, jer je i dalje toliko nepoznatog u atomu, ćeliji, galaksijama, ali pre svega u čovekovom složenom biću, da je pametnije, ako već čovek iz više razumljivih razloga ne može postati teista, ostati agnostik (grčka reč agnostos – nepoznat, nesaznatljiv) – pred čudom i neshvatljivom Tajnom. Ostajemo radoznali (ne ljubopitljivi) šta će reći sadašnji, retko kritički raspoložen rimski papa, o čudima u Međugorju.

[Снежана]

Vladeta Jerotić: Egocentrizam i ravnodušnost najveći neprijatelji vaspitanja odgovorne dece

 

Može li se preceniti uloga roditelja i vaspitnog uticaja ovih na razvoj osećanja odgovornosti kod dece? Ne može, što ne znači da treba sve što se razvije dobro ili/i rđavo kod deteta svaliti na pleća često neukih, uplašenih, ali i neodgovornih roditelja.

 

 

Da li je i kako čovek odgovorno biće

Čovjek volje ostaje svobodne

Ka’ svi drugi smrtni duhovi

Njegova će duševna tablica

S obje strane biti načertana

S dva sasvijem protivna zakona

(Njegoš)

 

 

Na direktno pitanje iz naslova ovog eseja, direktan odgovor bi mogao da bude: da, čovek jeste odgovorno biće onda i onoliko koliko zna i oseća da je slobodno biće. Dalje raščlanjavanje ovakvog direktnog odgovora odmah nam ukazuje na složenost našeg zadatka da sebi i drugima odgovorimo koliko je i kada čovek slobodno biće, pod pretpostavkom da na možda najteže filosofsko-religiozno pitanje o slobodi volje odgovorimo pozitivno, uprkos svemu što se protivi ovakvom odgovoru.

Govoriti o slobodi čovekovoj, o njegovoj „slobodi izbora”, o njegovoj prirodnoj potrebi za individuacijom (hrišćansko učenje govori i o težnji čoveka za oboženjem) podrazumeva najveće moguće čovekovo osvešćivanje za svekoliku nužnost događanja, kako onu unutarnju, tako i spoljašnju nužnost. Da li nužnost ovakvih zbivanja možemo da izjednačimo sa zakonitošću sporno je, jer niti je svaka nužnost zakonita, a ni obratno ne mora da bude tačno. Ova sumnja u srodnost značenja ova dva pojma ne isključuje njihovu realnost, samo ne do kraja objašnjivu. Uostalom, zar je potrebno ponavljati da je čovek oduvek bio i ostao tajna, i pored velikih i sjajnih napredaka različitih nauka, najpre onih egzaktnih. Naglasak ostaje na čovekovoj volji koja vazda „ostaje svobodna”, bez obzira što su obe strane naše „duševne tablice” – pod kojima valja razumeti prirodno i duhovno biće čoveka – „načertano” sasvim „protivnim zakonom”, kako genijalno sluti i govori, svagda veliki Njegoš!

Već smo ranije navodili reči ne baš religiozno ubedljivog Alfreda Adlera: „Težnja za savršenstvom nešto je čoveku urođeno, nešto što postoji u svakom čoveku… Najbolja predstava koja je do sada stečena o idealnom uzdizanju čovečanstva jeste pojam Boga.”

 

[Снежана]

Kada mnogo puta ponavljaju naučnici i filosofi, kao i religiozni mislioci, da je čovek prirodno i duhovno biće, onda uvek ponavljaju istinu koja iz ove podele čovekovog bića bolno proizlazi: to je njegova rascepljenost i ambivalentnost (psihološkim jezikom rečeno: čovek je dualističko biće, čak su i monoteističke religije, paradoksalno, dualističke religije). Sličan dualizam (ovoga puta pozitivan) vlada i unutar čovekovog bića koje treba da u sebi nosi ne samo „sebični gen” (Ričard Dokins), već i „altruistički gen”, prisutan i kod većine nižih živih bića. Šta će od ova dva (da li podjednako jaka?) gena preovladati u čoveku zavisi umnogome najpre od toka prenatalnog života, a onda i ono nekoliko prvih godina ranog detinjstva. Šta će nam roditelji (nezavisno od genetike koja, naravno, igra značajnu ulogu u toku budućeg razvoja čoveka) u „ljubavi i disciplini” vaspitanju pružiti, oblikujući nam karakter i identitet (i religijski i nacionalni) – biće odlučujuće i za naš budući, doživotan stav prema odgovornosti. Jedna istina izgleda očita: ukoliko više i dalje osvajamo slobodu (najpre i najvažnije u sebi), osećamo se sve više i dalje odgovorni, a tada doživljaj odgovornosti probudi u nama podjednako jaku svest o tragičnom čovekovom položaju u svetu, ali, istovremeno, neiskazanu radost da možemo, hoćemo i ostvarimo, upravo kao slobodna i odgovorna bića, makar i najmanju korekciju tragičnosti položaja čoveka u savremenom svetu.

Možda je suvišno spomenuti da u doživotnom čovekovom procesu individuacije i/ili oboženja upoznavanje samog sebe ne prestaje. Zabluda vazda slabog čoveka da poznaje sebe neprekidna je. Valja podsetiti da u delfijskom proročištu (davno pre Hrista), naporedo sa čuvenom preporukom i opomenom: „Upoznaj sebe” (Gnothi seauton), stoji i druga, ne manje značajna, preporuka: „Ništa suviše, nađi meru” (Meden agan). Skoro je sigurno da što uspešnije u toku života upoznajemo sebe (prostranstvo čovekovog bića od njegovih nesvesnih slojeva, preko svesnih, do nadsvesnih, nepregledno je!) sve će biti uspešniji naš trud da dostignemo relativnu meru, koja nije ništa drugo nego blagosloveno dostizanje relativne ravnoteže između bitnih suprotnosti unutar našeg bića (najpre suprotnosti dobra i zla). Razume se da ovako relativno postignuta ravnoteža unutar našeg bića, čini to biće odgovornim pred Bogom, samim sobom, svojom porodicom, svojim narodom, pa i celim svetom, sećajući se reči starca Zosime iz romana Dostojevskog da smo „svi za sve krivi”.

Može li se preceniti uloga roditelja i vaspitnog uticaja ovih na razvoj osećanja odgovornosti kod dece? Ne može, što ne znači da treba sve što se razvije dobro ili/i rđavo kod deteta svaliti na pleća često neukih, uplašenih, ali i neodgovornih roditelja. „Iver ne pada daleko od klade”, veli Vukova narodna poslovica; ona ne treba da bude uvek negativno tumačena, već i pozitivno (nažalost, ređe je ova poslovica tumačena pozitivno). Dete je u dosadašnjem patrijarhalnom vaspitanju kod Srba vaspitavano u krajnostima: ili je odgajano u preteranoj strogosti ili u preteranoj razneženosti (naročito poslednjih decenija), zbog nekorisne bolećivosti roditelja koju treba razlikovati od ljubavi. Valja se ipak složiti da nije uputno isticati tzv. presudnu ulogu roditelja u vaspitanju dece, a prvenstveno u toku prvih nekoliko godina života deteta, jer i genetika i promena spoljašnjih rđavih okolnosti u docnije, povoljnije prilike može uticati na ispravljanje negativnih obeležja u ponašanju deteta; životni primeri daju nam za pravo da kao hrišćani ne ostanemo uporno na pesimističkim prognozama. Jer, ako je nemoguće ne složiti se s Jesenjinovim stihom: „Sve što živi, neki ožiljak ima, belegu detinjstva, nezarasô čir”, zar je bilo malo primera, upravo u dugoj hrišćanskoj istoriji naroda (i srpskog naroda), da su od zbilja loših roditelja poleteli u plavetnilo neba i brojni hrišćanski svetitelji i veliki stvaraoci u svim oblastima kulture! Zar ne kaže, opet jedna Vukova, narodna poslovica: „Čoek se do smrti uči, ili: Čoek ide po svijetu kao čela po cvijetu… i kad padne, odmori se!”

[Снежана]

Kada razmišljamo o tako važnoj temi kao što je čovekova odgovornost (jer se kaže: odgovoran – obavezan!) na mestu je pitanje da li govorimo o ličnoj ili/i o narodnoj odgovornosti. Ovakvo pitanje može da se učini današnjem čoveku složeno ili/i nerešivo jer kao da smo sve češće i bolnije suočeni s neodgovornošću većine ljudi u svetu, siromašnih kao i bogatih, neškolovanih kao i visokoškolovanih. Otkuda tolika nemoć odgovornosti? Najveći neprijatelj odgoja za odgovornosti nesumnjivo da je danas egocentrizam i ravnodušnost. Nije li „sebični gen” prisutan kod svih ljudi i naroda, a onda možemo da pretpostavimo da je i u prošlosti naroda i sveg čovečanstva sebičnost preovlađivala, ali kako je bilo s odgovornošću? Ne precenjujem dobrobiti hrišćanskog patrijarhalnog života kroz vekove, pa ipak mišljenja sam (i to mišljenje nije usamljeno) da je „sebičnom genu” držao neophodnu ravnotežu „altruistički gen”, prisutan takođe u čitavom živom svetu, ne samo kod ljudi kod kojih bi morao da bude i bivao je, najizraženiji, a onda je moralo i s odgovornošću da bude drukčije.

Nije moguće razvijati identitet, ni u pojedinca, ni u narodu ako u razvoju identiteta preovlađuje egocentrizam i ravnodušnost. Davno smo saznali da su dva korena svakog identiteta presudna: religijski i nacionalni. Upravo su ova dva korena danas ugrožena. Kako razvijati odgovornost kod dece i mladih, ako su religijski i nacionalni identitet u tako velikoj krizi? Šta je još pozitivno ostalo od evropskog humanizma koji je bio nezamisliv bez religije i tradicije? Koliko nam je veliki Dostojevski i u 21. veku potreban, govore njegovi dalekosežni uvidi u humanizam o kome je u drugoj polovini 19. veka ovako pisao: „Humanost koja je zaboravila svoje hrišćansko poreklo samo je navika, plod civilizacije. Ona može potpuno nestati.” Veliki evropskih filosofi koji su predstavljali kulturu, manje i civilizaciju, vekovima su svedočili i svojim životima i svojim delima šta je humanizam. Imanuel Kant je među ovim velikim filosofima bio s pravom strog kada je tražio od čoveka odgovornost za svoja dela, ali i za svoje misli i osećanja. Tri Kantova pitanja trajno su savremena, a glase: Šta mogu da znam – Šta treba da činim – Čemu mogu da se nadam?

Sve što sam do sada pokušao da iznesem kao trajno savremeni problem: koliko je i kako čovek odgovorno biće, nije moglo biti izlaganje vedrih tonova. Na pitanje da li je čovek odgovorno biće jednoglasan odgovor svuda i uvek bio je, naravno, pozitivan. Ali, večno ljudsko – ali! Ovo neumitno ali, direktno je u vezi sa suštinom odgovornosti čoveka koja počiva na moralnom i etičkom biću čoveka. Nije potom nelogično dovesti u prirodnu vezu moral i etiku s religijom. Reč je najpre o autonomnom, a ne heteronomnom moralu. Ovaj poslednji moral (heteronomni) nije dovoljan da čovek postane stvarno odgovorno Božije biće, jer u njemu vladaju strah i nemoć samoodricanja koje (samoodricanje) upravo krasi autonomni moral koji je slobodan od spoljašnjih uticaja. Pa, na ponovljeno naše pitanje od koga najpre valja tražiti odgovornost, od pojedinog čoveka ili od naroda, odgovor je jednostavan i jedino moguć: odgovornost uvek očekujemo od pojedinca; što je veći broj odgovornih pojedinaca u jednom narodu, to je onda i narod odgovorniji.

Piše: Vladeta Jerotić

Izvor: Politika

[Снежана]

"Није могуће докле год смо пуни себе, да се сетимо Бога, нити да уважавамо другог човека. Ово исто вели и јеврејска народна изрека: „Нема места за Бога у ономе ко је пун самог себе“. Гордост нам не да да увидимо сву дубину нашег незнања и наше вапијуће празнине, јер тек овакав увид почиње да нас учи нашем душевном и духовном сиромаштву; ризичан је овакав увид-зато га и избегавамо-јер нас води очајању или резигнацији и доживотној агностичкој скепси."

 

 

"Зашто људи оговарају једни друге, свеједно да ли то чине јавно и без стида, или прикривено, не увек свима приметно, или, чак, уопште отворено не оговарају, а испуњени су препознатом или у себи непрепознатом жељом да то учине?

Људи оговарају једни друге или из зависти, или што су и сами исти као они које оговарају.
У првом случају, они које оговарамо, једноставно су паметнији, лепши, богатији или у свему бољи од оговарача;

у другом случају, типичне пројекције, оговарамо друге људе због оних њихових индивидуалних особености које и сами нисмо у своме скривеном бићу, а које нам сметају, којих се чак и стидимо, а да тога нисмо никако или смо недовољно свесни."

 

"Охолост човека данас се оцењује као амбиција, лакомост као предузимљивост, блуд као потреба људске природе."

 

"Највеће благо које има, сопствену одговорност за свој живот, и живот других, човек површно, олако, у незнању, чак и радо, у трагичној заблуди, препушта другима: непознатим људима, анонимним институцијама, компјутерској медицини, „онима горе који су једино одговорни“, не испуњавајући једину праву дужност од које треба да почне - да почисти двориште у сопственој кући."

[JESSY]

@@Снежана, hvala ti na jos jednom dobrom tekstu ....

[Снежана]

@@JESSY,

нема на чему

[Снежана]

О НЕРАВНОПРАВНОСТИ И НЕЈЕДНАКОСТИ

"Лично ми је најближи став Николаја Берђајева, коме и Никола Милошевић у књизи Православље и демократија посвећује једно поглавље, и то у оном делу када Берђајев пише о „антиномији царства ћесаревог и царства Божијег“, која, према Николају Берђајеву, никад неће бити измирена и превладана у границама земаљског, емпиријског живота. Тиме се, међутим, поново враћамо на основну нит, и књиге професора Милошевића и наших сопствених размишљања. Ако се, наиме, и сложимо с Николајем Берђајевим из једне фазе његовог развоја, када је писао Философију неједнакости, у којој каже: „Здрави религијски песимизам мора уважавати суровост државе, истину закона за злу и зверску природу човекову“, остаје болно питање, које нас пече, а које гласи: А како да се појединачан човек, на своме путу развоја од индивидуе до личности, односи, као хришћанин, према суровој држави и истим таквим њеним законима? Да се приклони Константину Леонтјеву, који подржава сурову државу, између осталог и због „зле и зверске природе човекове“, па саветује: „Мисли на своју смрт, и то је довољно“, или да се супротстави суровој држави излажући се опасности прогонства, али и опасном inter regnum положају, између „царства ћесаревог и царства Божијег“, не припадајући на крају донкихотског пута ниједном? Борећи се као бунтовник против неравноправности, човек-бунтовник, ако није много неуротичан, на крају свога животног пута (ако је срећа са њиме, понекад и на средини) увиди да се у ствари борио против неједнакости. Није искључено да је неравноправност у људским односима – избегнућу изрицање суда, моралног или неког другог о неравноправности међу људима и државама – директна последица природне, дакле, урођене неједнакости људи. Амерички психолог Абрахам Маслов умесно је једном приметио: „Што више будемо смањивали друштвену неправду, то ћемо више откривати да њу замењује биолошка неправда – чињеница да бебе на овај свет долазе са различитим генетским потенцијалима.“

У оваквом склопу размишљања Николај Берђајев не иде „толико далеко“, као што истиче и Никола Милошевић, када каже да ће и у царству Божијем бити неравноправности, јер је о „небеској хијерархији“ (наравно ако је не сматрамо за пуку антропоцентричну пројекцију), писао убедљиво и апостол Павле и ПсеудоДионисије Ареопагит, оба, истина, мистичари."

(Владета Јеротић: Никола Милошевић. Православље и демократија)

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/topic/38518-%D1%84%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D0%B8%D1%85%D0%B8-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D1%83-%D0%B1%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B8/page-10#entry1347918

[JESSY]